Uvodnu belešku napisao: Vladimir Dimitrijević
Tragedija krvavog progona Ukrajinske Pravoslavne Crkve Moskovske patrijaršije prećutkuje se širom sveta. A za nje stoji carigradski patrijarh Vartolomej u službi NATO pakta. Kuda sveide, videlo se još pre pola decenije.
Patrijarh moskovski i sve Rusije Kiril uputio je pismo poglavarima svih pomesnih Crkava, obaveštavajući ih da je 15. decembra 2018, u jednoj od najvećih svetinja ruskog pravoslavlja, Svetoj Sofiji Kijevskoj, održan raskolnički psevdosabor. Učestvovali su raskolnici „Kijevske patrijaršije“ i druge nekanonske strukture – „Ukrajinske autokefalne pravoslavne crkve“. Međutim, kanonska Ukrajinska Crkva na čelu s Mitropolitom kijevskim i cele Ukrajine Onufrijem odbila je da učestvuje u ovoj manifestaciji smatrajući je „nezakonitim skupom“. Ona broji 12.348 parohija, što je dvostruko više od ukupnog broja parohija koje čine novu pseudocrkvenu strukturu. Kanonska Ukrajinska Crkva je u tom trenutku imala 10.424 sveštenoslužitelja, 211 manastira i 4.721 monaha.
Ruski patrijarh je istakao da je najstrašnije od svega što je Carigradska patrijaršija stala iza raskolnika, šaljući na lažni sabor mitropolita galskog Emanuila i obećavajući „tomos o autokefalnosti“ onima koji nemaju blagodati Duha Svetoga:“Ubeđen sam da se u Ukrajini danas ne ogleda sukob interesa Moskovske i Carigradske patrijaršije, kao što to neki pokušavaju da prikažu, već nešto mnogo opasnije: veliko razilaženje poglavara i jerarha Svete Carigradske Crkve s pravoslavnom kanonskom tradicijom i svetootačkom eklisiologijom. Nastupa vreme kad ćutanje više nije moguće, jer ono što se dešava na naše oči predstavlja izazov upućen celom pravoslavnom svetu. Nema sumnje da se ukrajinski scenario ubuduće može primeniti na bilo koju drugu Pomesnu Crkvu.“
Glasovi otpora koji se dižu protiv laži raskolničkog „autokefalizma“, koji podržava NATO carigradski patrijarh Vartolomej, čuju se i danas, i kod nas i u svetu. Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 2023, u pres centru Udruženja novinara Srbije, održan je međunarodni skup „Kršenje verskih prava sa naročitim osvrtom na Ukrajinsku pravoslavnu crkvu“, koji je organizovao Centar za geostrateške studije iz Beograda ( a vodi ga, hrabro i odlučno, gospođa Dragana Trifković ) .
Snimci ovog dragocenog sabranja u Istini mogu se videti na ju tjub kanalu pres centra UNSa ( 1 ), a u nastavku donosimo, u pisanoj formi, obraćanje uglednog delatnika u borbi za očuvanje naših ljudskih i verskih prava, gospodina Diogenisa Valavanidisa, predsednika Centra za zaštitu hrišćanskog identiteta.
UPUTNICE:
Konferecija za štampu
Centra za geostrateška istraživanja, na temu:
„Kršenje verskih prava sa posebnim osvrtom na
Ukrajinsku pravoslavnu crkvu“
Pres centar Udruženja novinara Srbije
Knez Mihailova 6/III
28. avgust 2023. godine od 13-15 časova
Govor:
Diogenis D. Valavanidis, predsednik
„Centra za zaštitu hrišćanskog identiteta“
Beograd
Časni oci, poštovne dame i gospodo, dragi prijatelji,
Na početku želim da se zahvalim gospođi Dragani Trifković, direktorki Centra za geostrateške studije, povodom poziva da učestvujem na ovoj konferenciji, posebno zbog značaja teme kojoj je konferencija posvećena, a to je „Kršenje verskih prava sa posebnim osvrtom na Ukrajinsku pravoslavnu crkvu“.
Danas se više nego jasno da kada je u pitanju kršenje verskih prava i sloboda sa posebnim osvrtom na Ukrajinsku pravoslavnu crkvu, da je kreiranje geopolitike i geostrategije u današnjem vremenu, gotovo nemoguće bez uključivanja pitanja religije. To nije bio slučaj (bar ne u toj meri), kada je čuveni svetski geopolitičar, amerikanac poljskog porekla, Zbignjev Bžežinski pisao „Šahovsku tablu“ i „Zaokret ka Istoku“, u kome ovaj američki diplomata iskreno upozorava Stejt Department i Belu kuću „da će arogantna i nadmena spoljna politika SAD, skupo da ih košta“.
Naravno da ga tada niko nije poslušao, s obzirom da Stejt Department i Bela kuća nisu bili „donosioci odluka“, već duboka država, koja je bila oličena u liku diplomca sa Harvardskog fakulteta Klausa Švaba, koji je 1971. godine osnovao tzv. Ekonomski forum sa sedištem u Davosu.
Ne mogu a da ne napomenem, da je pre neki dan u Atini održan susret lidera država Zapadnog Balkana, kako je zvanično saopšteno, sa ciljem da se obeleži 20. godišnjica Solunske deklaracije kada je prvi put usaglašeno da je budućnost Balkana u EU.
Interesantno je primetiti da tokom susreta ni jedna jedina reč, niti jedna rečenica iz usta ni jednog učesnika, nije izgovorena protiv državnog terora koji u ovom trenutku sprovode Ukrajinske snage bezbednosti protiv UPC Moskovske patrijaršije. Neko će reći da to nije bilo na agendi sastanka. To je tačno, kao što je tačno i da je za vreme Prvog sv. rata grčki germanizovani dvor, vršio ogroman pritisak na tadašnjeg predsednika vlade Grčke Elefteriosa Venizelosa, da napadne Srbiju sa leđa, i time oslabi njen položaj! Iako ni ovo pitanje nije bilo ni na kakvoj političkoj agendi, istorija je zapisala odgovor velikog grčkog političara Venizelosa koji je rekao: „Grčka je isuviše mala zemlja da bi učinila tako veliku podlost“.
Političar jeste čovek koji donosi odluke u skladu sa interesima svoje vlade i naroda. Ali on treba to da čini i u skladu sa svojim etičkim, ljudskim i hrišćanskih normama.
Možda je osuda izostala i zbog toga što se na skupa našao i Zelenski, iako nam je iz georgrafije poznato da Ukrajina nikada nije pripadala regionu Zapadnog Balkana. Mislim da se prvi put u istoriji palate predsednika vlade Republike Grčke, u njenim odajama našao političar koji je bio neprikladno odeven, u sivo maslinastoj majici kratkih rukava, kao da je stigao sa letovališta ili plaže. Nekada je, za ovakve slučajeve, diplomatija imala priručnike, pod naslovom „Oblačenje u funkciji uspeha“ – ili, u originalu, „Dress for success“.
Nije sramota neznati, ali ko ne zna taj i pita, a ko pita, tome se objasni i on nauči.
Kada je u pitanju Carigradska patrijaršija i njene nekanonske i skandalozne odluke, stalno me je mučilo pitanje, ko stoji iza takvih odluka koje se donose pod svodovima drevne Carigradske patrijaršije?
I konačno, onoga trenutka kada su zbog velikog protoka vremena, skinute oznake tajnosti sa brojnih dokumenata kojima se potpuno osvetljava saradnja i tesna kolaboracija Carigradske patrijaršije i američke obaveštajne služne CIA, sve postaje kristalno jasno.
Kako se ne bi stekao utisak da sam ja neki novi Asanž ili Snouden, želim da naglasim da su mnoge pojedinosti iz ranije poverljivih dokumenata, javno objavljeni u Intermagazinu 30. jula 2016, Politici od 20. feb. 2020, Orthodox Christianity od 20. aprila 2023, kao i na audio snumku Vesne Biorac (Carigradska patrijaršija i službe bezbednosti SAD) od 29.04.2023. Iz svega toga se nedvosmisleno može zaključiti da je ta „saradnja“ trajala tokom celog XX veka, počevši od patrijarha Melentija, preko Atinagore pa sve do ovog poslednjeg, i najgoreg, Vartolomeja Prvog.
Evidentno je da je Carigradska patrijaršija imala dugu tradiciju saradnje sa obaveštajnom zajednicom u SAD, što se detaljno navodi i u dokumentima koje je objavila CIA. Na primer, Međukancelarijski memorandum - OSS (Office of Strategic Services) Kancelarije za strateške službe (agencija koja je bila prethodnica CIA) od 26.03.1942. godine citira tadašnjeg arhiepiskopa Atinagoru, a potonjeg Carigradskog patrijarha, koji je rekao Bill-u Burns-u, direktoru tadašnje agencije koja je pandan današnjoj CIA: Citiram: „Imam tri episkopa koji su pod mojom vlašću, 300 sveštenika i veliku organizaciju koja je rasprostranjena na velikoj teritoriji. Svako ko je pod mojom vlašću, ujedno je i pod vašom vlašću. Možete im izdavati naređenja za bilo koju vrstu usluge koja vam je potrebna. Pitanja se neće postavljati, i vaša uputstva će biti verno izvršena“. Kraj citata.
Atinagora je kasnije u razgovoru sa William-om J. Donovan-om, potonjim šefom CIA, rekao: citiram: „Spreman sam da se podvrgnem svakoj dužnosti i da podnesem svaku moguću žrtvu za našu voljenu zemlju koja se bori za univerzalnu slobodu i pravdu“, kraj citata.
Podsećanja radi, CIA i Ankara su dogovorili sve detalje u vezi dolaska Atinagore na čelo Carigradske patrijaršije, osim jednog. Zapravo, Carigradski patrijarh je mogao da postane samo građanin Turske, uslov koji Atinagora nije zadovoljavao, tako da je 26. januara 1949. godine prilikom sletanja aviona na istanbulski aerodrom, carinski službenik uručio Atinagori novi turski pasoš.
Dragi prijatelji, gotovo je neverovatna činjenica da smo mi gledali u Carigradskog patrijarha kao u prvog međunama jednakima, da smo ga sa dostojanstvom poštovali, s obzirom da je Carigradska patrijaršija nekada imala nekoliko brilijantnih patrijaraha kojima se divio ceo pravoslavni ali i hrišćanski svet. To su bili Sv. Grigorije Bogoslov, Sv. Jovan Zlatousti, Fotije Veliki...
Ne mogu da se načudim, da sam i ja lično išao nekoliko puta u Carigradsku patrijaršiju na susrete sa patrijarhom Vartolomejom Prvim, ali u svojstvu člana «Međunarodne organizacije za povratak partenonskih skulptura», gde sam bio dočekivan i ispraćan uz poljupce, a nisam znao da sam razgovarao sa saradnikom CIA, čije naloge je sprovodio Vartolomej Prvi, i to u pravcu razaranja jedinstva Pravoslavne crkve.
U prilog ovome želim da istaknem, da se u mome srcu i mojoj duši, dešava prava emotivna drama i bura. To je iz razloga što sam svestan činjenice da su mnogi moji pretci iz Male Azije, Kesarije, Kapadonije gde se nalaze moji koreni, moja krv i moje poreklo, pobožno celivali desnicu Carigradskim patrijarsima kao svojim vrhovnim duhovnim poglavarima.
UPRKOS TOME, SA OVOG MESTA, ŽELIM JASNO I GLASNO DA KAŽEM DA JE ZA MENE ODBRANA JEDINSTVA PRAVOSLAVNE CRKVE, ODBRANA HRISTOVE CRKVE, OD VRHOVNOG ZNAČAJA, ZNAČAJNIJA I OD SOPSTVENOG ŽIVOTA, A SAMIM TIM I OD ZNAČAJA CARIGRADSKE PATRIJARŠIJE I PRVENSTVA NJENOG POGLAVARA. S toga i ne osećam nikakav strah, već naprotiv, ponos, što ovo delo činim u slavu našeg Tvorca Gospoda Isusa Hrista i radi zaštite jedinstva Pravoslavne crkve. TO JE MOJA OBAVEZA, SAMIM TIM ŠTO pripadam Grcima iz Male Azije koji preziru izdaju i strah, a visoko cene dignitet i moralne kvalitete.
Posle svega iznetog, potpuno je jasno da je Carigradski patrijarh Vartolomej, samo nastavio da hoda po stopama svojih prethodnika, tako da je davanje autokefalnosti raskolničkoj crkvi Ukrajine nesumnjivo bio zajednički projekat ukrajinske i američke vlade.
Svima je poznato da je 2019. godine jeresi patrijarh Vartolomej Prvi priznao autokefalnost tzv. Pravoslavnoj crkvi Ukrajine, koja je, u pravom smislu reči, sklepana od ukrajinskih raskolničkih grupacija. To je bio eklatantan primer razbojničkog upada u jurisdikciju kanonske Ukrajinske pravoslavne crkve Moskovske patrijaršije. Time su Zapadni centri moći (CIA i Stejt Department) otpočeli sa realizacijom plana o ubacivanju klice razdora, prevashodno u crkve slovenskih pravoslavnih naroda. Cilj je bio da se izazove ratni sukob i razore tradicionalne vrednosti koje su prisutne u pravoslavnim zemljama.
Tada je i otpočeo državni progon od strane Ukrajinskih snaga bezbednosti nad sveštenstvom, monaštvom i vernicima Ukrajinske pravoslavne crkve, kao i Kijevsko-pečerske lavre, koja predstavlja ruski Jerusalim.
Takođe, na ovom mestu želim da podsetim da je upravo na opasnost koja se nadvila nad Pravoslavnom crkvom upozoravala najveća profesorka u istoriji Pravnog fakulteta u Beogradu, i član Senata Republike Srpske, dr Smilja Avramov, kada je rekla da je još 1976. godine (pre 47 godina) sklopljen tajni sporazum između SAD, Vatikana i Nemačke.
Precizirala je da sporazum ima 11 tačaka, od kojih se jedna odnosi na „uništenje pravoslavlja“ i njegovu eliminaciju iz svetskih komunikacija. U dokumentu se ukazuje da je reč o jedinoj religiji čije bi uništenje moglo da se realizuje kroz prodor u samu Pravoslavnu crkvu i to putem podmićivanja najviših crkvenih velikodostojnika.“
Kreatori ovog dokumenta su konstatovali da bi na taj način bila uništena srž pravoslavne teologije, što je po njihovom mišljenju najvažnije, jer se jedino pravoslavna teološka misao može povezati sa civilnim shvatanjem društva i sa onim što se u njihovom vokabularu naziva globalizacija.
Međutim, bez obzira na činjenicu što su zvanična Atinska Arhiepiskopija i njen poglavar, Arhiepiskop Jeronim II, podržali Carigradsku patrijaršiju u ovom nekanonskom činu, i bez obzira na činjenicu što je Atinska arhiepiskopija zvanično pod Carigradskom jurisdikcijom, značajno je istaći da se ne mali broj grčkih arhiepiskopa energično suprotstavio ovakvoj odluci.
To su bili mitropoliti kesarijski Danilo, mesogejski Nikolaj, drinopoljski Andrej, etiolijski Kozma, novosmirnski Simeon, krfski Nektarije i pirejski Serafim, koji je tim povodom rekao:
Citiram: „Ovakvo kanonsko bezakonje predstavlja anomalnu kanonsku praksu, koja se jedino može uporediti sa otomanskim ropstvom Crkve, kao i teškim periodom kada je niz pomesnih crkava direktno zavisio od Carigradskog patrijarha, i kada se potirao kanonski crkvani poredak Svetih Vaseljenskih Sabora“. Kraj citata.
Takođe, i jedan od najuglednijih srpskih mitropolita, blaženopočivši mitropolit Crnogorsko-primorski Amfilohije, je rekao:
Citiram: Svi pravoslavci, a posebno Konstantinopoljska patrijaršija, treba da znaju da je završen imperijalni konstantinovski period u istoriji Crkve. Dok je trajao imperijalni period koji je počeo imperator Konstantin, Konstaninopolj je zauzimao važno mjesto u istoriji, a poslije pada Konstantinopolja 1453. godine, Moskovsko carstvo je preuzelo na sebe obaveze da pomaže svim pravoslavnim crkvama, spasilo je Jerusalimsku crkvu, Antiohijsku patrijaršiju, maksimalno je pomagalo Konstantinopolju, carska Rusija je pomagala i nama u Crnoj Gori, kako državi tako i Mitropoliji. Crnogorska Teokratija ne bi mogla preživjeti bez pomoći iz Rusije. Godine 1920. iz Turske je protjerano više miliona pravoslavnih Grka, poslije Drugog svjetskog rata istjerali su i Grke iz Konstantinopolja, tako da danas u Konstaninopolju nema ni 2-3 hiljade pravoslavnih vjernika. Imajući to u vidu, KAKO MOŽE KONSTANTINOPOLJ DA DANAS IGRA ISTU ULOGU KOJU JE IGRAO U IMPERIJALNOM PERIODU?“ Kraj citata.
Ovde je neophodno napomenuti da se vrhunac cinizma koji vlada u međunarodnim odnosima i poštovanju normi međunarodnog prava, najbolje može videti u zvaničnom saopštenju organizacije UN u vezi situacije oko kanonske Ukrajinske pravoslavne crkve.
Tim povodom je portparolka Kancelarije visokog komesara Ujedinjenih nacija za ljudska prava, Elizabet Trosel izjavila: „Kancelarija je zabrinuta zbog ovih dešavanja i analiziramo njihov uticaj na ljudska prava. UN pozivaju sve uključene strane da se uzdrže od bilo kakvih koraka koji bi mogli dodatno da pogoršaju tenzije ili dovedu do pogoršanja situacije u pravcu nasilja“!
Ovako sročena izjava dodatno iritira i ukazuje da su Ujedinjene nacije odavno izgubile značaj, ulogu i kredibilitet organizacije koja je nekada uživala ugled u celom svetu. Više je nego očigledno da gotovo nikakav uticaj nemaju 193 zemlje članice na odluke ove svetske organizacije, već se saopštenja sastavljaju u Vašingtonu.
P O R U K A
Bez obzira na činjenicu što je većina pravoslavnih naroda, kao što je svima poznato, decenijama živela pod režimom komunističko-ateističke diktature, danas je poslednji trenutak da se skupi hrabrost i odvažnost, i da se odbrani Pravoslavna crkva i Hristova vera. Neka nam kao primer posluži srpski narod koji je 500 godina bio pod otomanskom vlašću, ali je ipak sačuvao svoju veru i svoju tradiciju. Krštavao je decu i slavio slavu.
MI MORAMO ZNATI, DA NI JEDAN NAROD NA SVETU NE MOŽE DA OPSTANE BEZ ZAŠTITE SVOJE VERE, PORODICE, JEZIKA, OTADŽBINE I TRADICIJE, pogotovo što danas živimo u vremenu velike laži, cinizma ali i uspona satanizma kao najveće pošasti po opstanak ljudskog roda. Danas se čovečanstvo našlo na stranputici a ljudski rod u velikom padu, rekao bi, možda i slobodnom padu.
Molim vas, na ovom mestu želim posebno da naglasim da ja nisam političar i da mene politika ne interesuje. Ne zanima me šta misle i šta planiraju u Vašingtonu i Beloj kući, kao ni u Moskvi niti Kremlju, niti u Pekingu ili dvorcima Zabranjenog grada.
Ali zato sam u obavezi da govorim istinu i samo istinu, jer se jedino istinom može odbraniti jedinstvo Pravoslavne crkve, tj. odbraniti Hristova crkva. A istina postoji samo jedna, i ona glasi, da danas na svetu postoji samo jedan jedini čovek, a to je Vladimir Vladimirovič Putin, koji je podigao zastavu hrišćanstva ali i ostalih religija u odbrani od najveće pošasti u istoriji ljudskog roda, od Satanizma.
Od tada su se intenzivirali napadi na Vladimira Putina, pogotovo od trenutka kada je rekao, da Rusija nikada neće biti komunistička niti liberalna, već samo TRADICIONALNA, koja će poštovati svoju veru, jezik, porodicu, domovinu i tradiciju.
Posle svega rečenog, moram priznati da me ozbiljno zabrinjava i zbunjuje ledena tišina i odsutnost reakcije Svetskog saveta crkava. Još više me boli gromoglasna tišina mnogih pomesnih pravoslavnih autokefalnih crkava, koje u ledenoj tami svoje samodovoljnosti tihuju kao da se ništa ne događa, i to u trenutku kada je ugrožen fizički opstanak sveštenstva i monaštva, klirika i laika njihove sestrinske kanonske Ukrajinske pravoslavne crkve!
Pročitajte OVDE tekst Vladimira Dimitrijevića “Kad se Dostojevski na Kosovo vrati”
Izvor: Pravda.rs
