Piše: Vladimir Dimitrijević

Nešto se dešava

Da se nešto dešava sa vremenskim prilikama, jasno je svakome ko je, poput mene, rođen 1969. godine. Sećam se, kad sam bio mali, kad u TV dnevnicima krene letnja vremenska prognoza, pa kažu da je temperatura u Mostaru i Demir Kapiji 34 stepena, pitao sam se – kako ljudi mogu da žive uz takvu vrućinu. Plastio sam, kod dede na selu, sa odraslima, u julu, i znam da je temperatura bila 29-30 stepeni Celzijusovih. Stariji su govorili:“Upekla zvezda!“ Nošeni su šeširi od slame. Ali, podnosilo se. 

Dakle, nešto se dešava. To je neosporno. Vidimo da više nemamo „klasična“ četiri godišnja doba. Ali, da li se sve dešava onako kako to kažu globalistički propagandni paničari, koji metodom šokiranja planete hoće da postignu svoje ciljeve, nimalo korisne po čovečanstvo? Da li ćemo zaista svi pomreti od planetarnog ključanja? 
Da bi nas ubedili, počeli su da nam pričaju  bajke u ime globalističke „agende“.  

Ispuni se Rambo Amadeus

Ovih dana smo dočekali da se zvanična priča američke države svede na narativ o vanzemaljcima, i da se tako ispuni „proročanstvo“ Ramba Amadeusa, sa albuma „Oj tugo jesenja“, na kome, u pesmi „Vanzemaljac“, „inoplanećanin“ poručuje čovečanstvu ( kao danas Pentagon ):“Zemljane, jarane, poznaniče sa Baš Čaršije/ Nemoj da se plašiš mene,/ Patimo zbog iste žene“. 

Šalu na stranu ( u svakoj šali ima i malo šale ), ali globalisti su zaista ušli u fazu dementnih laži.  Posle korona narativa i jefitine bajke o „ruskoj agresiji protiv čovečanstva“, vratili su se temi, potrošenoj već sa Gretom Tunberg, o tome da nam preti GLOBALNO KLJUČANJE, sa sve „ćelijskim olujama“, koje vrše težak udar na naše moždane ćelije, neurone. 

Baš u doba takvih laži, potrebna nam je NAUČNA ISTINA, a nju treba tražiti kod ljudi koji se ozbiljno se trude na naučnom polju.  Nedavno je u „Pečatu“ izašao intervju sa pravim naučnikom, prof. dr Aleksandrom Petrovićem, koji će uskoro dobiti i svoj nastavak. (1) Objavljen je i njegov tekst iz 2008. godine, koji je, pre deceniju i po, dao podrobnu analizu laži koje se sada predstavljaju kao „GLOBALNO KLJUČANJE“.(2) 

Prof. dr Aleksandar Petrović je antropolog i  istoričar nauke. Bio je potpredsednik Komiteta „Čovek i biosfera“ Nacionalne komisije za saradnju sa UNESKO-om, predsednik Srpskog društva za istoriju nauke, član Komiteta za obrazovanje Evropskog društva za istoriju nauke iz Pariza, sekretar Odbora za delo Milutina Milankovića Srpske akademije nauka i umetnosti, saradnik Odbora za proučavanje srpskih naučnika SANU, a između ostalog je držao predavanja na univerzitetima u Indiji i Rusiji. 

On je u svom tekstu, još 2008. godine, jasno rekao – priča o globalnom ključanju je laž, koju globalistička kvazielita priprema da bi sprovela tzv. „veliki reset“, konačno potčinjavnje planete svojim crnim ciljevima.

O čemu su sve lagali

Naš ugledni meteorolog Nedeljko Todorović odlučno upozorava na veliku laž epohe koja traje odavno:“Na primer, šezdesetih se tvrdilo da će nestati nafte, sedamdesetih da je došlo ledeno doba, osamdesetih su kisele kiše uništile useve, devedesetih da će biti uništen ozonski omotač, 2000-ih da će se otopiti svi lednici, a 2010-ih da će porast nivoa mora dovesti koliko sutra do potapanja istočne i zapadne obale SAD! I, šta se od toga zaista desilo? Ništa! Slična priča je i sada sa superćelijskim olujama kada pored pravih meteorologa mnogo samozvanih analizira vremenske prilike i koristi stručne izraze iz fizike oblaka, kao što je superćelijska oluja, a da i ne znaju šta znači! Za građane uopšte nije bitno da li je oluja jednoćelijska, višećelijska ili superćelijska, već da li je grad ubio letinu, a vetar srušio suvo drvo koje nije na vreme uklonjeno. Snažne letnje nepogode nisu izuzetak već pravilo. One postoje oduvek, a postojaće i ubuduće. Jedina razlika između onih starih i sadašnjih je u tome što tada niste imali medije i društvene mreže koje seju strah i paniku.“(3)

Svake decenije, a sada već svake godine, izmišljaju novu laž.
 
Rast temperature?

Kada je u pitanju rast temperature, i ovde moramo biti oprezni. Todorović kaže:“Najviša izmerena temperatura zabeležena je u Ćupriji i dogurala je do 38,7 Celzijusa, a u Beogradu nije prešla 37,4 stepena. To se laicima čini blizu famoznoj četrdesetici, ali meteorolozi znaju da je potrebno mnogo toplote i energije da se dogura do 40 i preko, kao što je bilo prethodnih godina. Iako se u nekim medijima ova godina označava kao „paklena ili najvrelija“, prethodne dve su bile mnogo toplije. U Beogradu je 2021. maksimalna temperatura bila 39, a 2020. izmereno je 40 stepeni. Na skali maksimalnih temperatura izmerenih u Beogradu na prvom mestu je rekordnih 43,6 Celzijusa iz jula 2007, a istog meseca je izmerena petoplasirana temperatura, nešto više od 40 stepeni. Drugo, treće i četvrto mesto zauzimaju temperature iz 1921, 1948. i 1928. kada je Beograd bio neuporedivo manji grad.“(3)

To sada niko ne pominje.

Svedočenja iz prošlosti

Na kraju, Todorović citira priču „Grad“ Janka Veselinovića, objavljenu 1886. godine:“Najedared dunu silan vetar. Drveta se savijahu do zemlje. On krhaše grane i grančice, pa sve to nosaše kao slamke. Šinu munja, oči zaseniše. Onda zagrme. Potraje malo, šinu druga, treća… I – ču se lupa po krovu. Bacim pogled u avliju i videh kako od zemlje odskaču komadi leda, veliki kao pesnica. Grad brisaše sve; i granje, i lišće, i vlat, i travu. Grane padahu sa drveća, kao da ih motkom obijaš: sa kuća padahu komadi razbijena crepa…“(3) 

Profesor Petrović citira Milutina Milankovića, koji 1948. piše pismo sinu Vasku 5. marta 1948. godine:„Za vreme leta pripremili smo se za oštru zimu. Nabavili smo dve tone ‘kreke’ na crno i dve tone bugarskog mrkog uglja preko Akademije, čime smo napunili naš podrum. Ali zima nije došla. Od 3. januara do 15. februara nismo imali ni jedan hladan dan, i samo je u drugoj polovini februara zima došla u kratku, ali veoma blagu posetu. Sada je skoro već početak proleća. U jedanaest časova prepodne termometar na mom prozoru, u senci je pokazivao +9°S. Potrošili smo samo pola naše rezerve uglja, a ostalo je skoro dovoljno za celu sledeću zimu.“ Iako je temperatura u zimu te 1948. godine očito bila visoka, Milankoviću ne pada na pamet da to koristi kao argumenat globalnog otopljavanja. On bi trebalo da bude prvi koji bi na to ukazao, ali on ni ne pomišlja na to, jer je takvo gledište apsurdno iz perspektive Kanona, obzirom da su za klimatske promene „odgovorna“ sveža leta a ne hladne zime. Milankoviću je pored toga nedostajala i reč „globalno“, koja je u svom današnjem lažnom sjaju skovana tek krajem 20. veka. Pre toga ona se među kulturnim ljudima mahom povezivala sa Šekspirom i njegovim pozorištem „Glob“ na čijem je ulazu stajao natpis „Ceo svet glumi“.“(2)

Mi samo ne smemo da učestvujemo u tom pozorištu.

Naš ekspert... Naravno, vaš je

 I - još nešto: budite pažljivi kad vam kažu da je nešto „nauka“, i da vam govori „ekspert“. Čuveni francuski mislilac, Pol Virilio, uočio je nešto što je nazvao "militarizacijom" nauke. Nauka je prestala da služi čovečanstvu na opšte dobro, a postala sluškinja vojno-industrijskog kompleksa (to se desilo još u doba "hladnog rata"). Postavši oruđe "operativne instrumentalizacije i eksploatativnog istraživanja“, ona više nije klasična nauka prožeta heurističkom radošću poznanja, nego TEHNONAUKA, šamanističko upražnjavanje moći. Smrt nauke nastupila je kad je prestalo njeno interesovanje za istinu, a počelo uranjanje u potragu za efikasnošću. Trka za ekstremima u oblasti genetike i robotike vodi ka "usponu beznačajnosti" ( Kornelijus Kastorijadis) - sve što je preterano, postaje beznačajno. Kiber-nauka ne ubrzava više istoriju (kao što je to činila nauka 19. veka), nego stvarnost. LJudima se više ne govori o OPŠTOJ KORISNOSTI OTKRIĆA, nego samo o njihovoj upotrebnoj vrednosti u nekoj od mnogobrojnih mikro-grana kibernetičke industrije ili genetskog inženjeringa.

Ili je pred nama priča o globalnom ključanju. 

To više nije nauka, nego ideološka laž. 

Zato je krajnje vreme da postanemo krajnje oprezni. 

Više tekstova Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda