Piše: Darko Tanasković
Početkom septembra, poglavar Rimokatoličke crkve papa Franja preleteo je pola sveta da bi posetio Mongoliju, prostranu i skrajnutu dalekoazijsku zemlju u kojoj živi samo 1450 katolika. Ovo njegovo 43. putovanje za trenutak je u svetskim medijima potislo sve druge vesti, čak i one vazane za rat u Ukrajini. Zašto li je papa koji osvedočeno voli da iznenađuje, i svoje i druge, iako krhkog zdravlja, odlučio da pohodi državu koja u međunarodnim odnosima ne igra prvorazrednu ulogu, baštinicu davnašnje svetske osvajačke moći, a danas članicu međunarodne zajednice koja bi želela da joj se glas jače čuje i da u sadašnjim prestrojavanjima u svom okruženju, gde će se po svoj prilici odlučivati o budućnosti planete, zauzme neko važnije i, koliko je moguće, samostalno mesto?
Papa svakako nije išao u misiju evangelizacije i katoličenja Mongola, premda bi činjenica da se oko 30 odsto od oko 3,5 miliona stanovnika Mongolije deklariše kao ateističko, mogla imati privlačnu moć, već je ovom posetom želeo da posredno uputi neke druge poruke, prvenstveno Kini, a onda i Rusiji. Na planu pastirskog delovanja, koje papa Franja izrazito globalno (neki bi rekli globalistički) postavlja, osmišljava i sprovodi, na podlozi koncepta generičkog jedinstva ljudske vrste i opšte čovečanskog bratstva, a manje u crkvenim koordinatama, odlazak u Mongoliju nosi puni smisao doslednosti koja se mnogima u Katoličkoj crkvi, a i među tradicionalnim hrišćanima svih konfesija, doživljava kao izneveravanje, pa i izdaja zaveta propovedanja i odbrane Hristove vere i čuvanja institucije Crkve, kao tela Hristovog na zemlji.
Propagandni oreol
Proširivanje tla za produktivni razgovor sa nehrišćanima i ateistima i novi metodi prizivanja Hristu pretežno sekularizovanog i prema crkvenoj religioznosti mahom odbojnog čoveka današnjice nužnost su – ukoliko hrišćanstvo želi da preživi – na šta je naročito snažno i ubedljivo ukazao papa Benedikt XVI, a na „novu evangelizaciju” pozvao je već i njegov prethodnik Jovan Pavle Drugi, tako da papa Franja na svoj samosvojan način nastavlja da sledi istu idejnu liniju, ma koliko se moglo činiti da od nje radikalno odstupa.
Naš izvrsni teolog i mislilac otvorenog uma Radovan Bigović, istinski tolerantan i zainteresovan za uspostavljanje skladnog odnosa između Crkve i savremenog društva, kao i iznalaženje primernog mesta Crkvi u društvu, nije propustio da opomene kako razobručeno apsolutizovanje najopštijih načela prirodnog morala preti da religioznost izvede iz predela hrišćanske u neograđenu ledinu prirodne vere, što nikako nije preporučljivo. Kao i u mnogo čemu drugom, i u ovom međuodnosu ključna je prava mera.
A papi Franji nemalo braće u Hristu, a naročito u Rimskoj Kuriji spočitava se da je tu „zlatnu meru” izgubio i zaplovio rizičnim vodama „apsolutizovanja relativnog”, kako se, još kao kardinal Racinger, izrazio njegov učeni prethodnik na Katedri Svetog Petra. No, ovo je tema koja prevazilazi komentar jednog papskog putovanja na (pomalo) neočekivanu adresu, ali bi ono moglo biti dobar povod za pokretanje razgovora o pontifikatu pape Franje iz jednog specifičnog, svakako relavantnog ugla. Sme li se jedan papa rukovoditi Terencijevom maksimom „čovek sam i ništa ljudsko nije mi strano”? Podsetimo, Terencije je bio komediograf…
Inače, papino navodno preveliko otvaranje prema muslimanima i potpisivanje deklaracija o dobrim namerama sa visokim islamskim verskim autoritetima pribavilo mu je, recimo, čak i optužbe da je jeretik i Antihrist koji nastoji da pod krinkom međureligijskog dijaloga i zalaganja za mir u svetu progura šejtansku zamisao stvaranja nove, sinkretičke „hristoislamske” religioznosti koja u mnogome podseća na ideje „nove svetske religije”, svojevremeno mondijalistički propagirane na Zapadu, prvenstveno u Americi.
A upravo je u intervjuu nedavno datom uglednom Politikinom dopisniku Željku Šajnu (koji je prethodno uspeo da intervjuiše i samog papu, a i vatikanskog državnog sekretara Pjetra Parolina, što je pravi novinarski podvig), sekretar Svete stolice za odnose sa državama i međunarodnim organizacija Pol Ričard Galager primerom dijaloškog zagrljaja sa muslimanima ilustrovao papin stav da „niko ne sazreva niti dostiže svoju punoću tako što se zatvara u sebe i svoja uverenja” i da je „važno zapamtiti da zdrava otvorenost nikada ne ugrožava identitet”. „Želeo bih da pomenem Dokument o bratstvu među ljudima za svetski mir i zajednički život, koji su potpisali 2019. papa Francisko i veliki imam od Al Azhara… Svrha tog dokumenta je da postane vodič za nove generacije ka kulturi međusobnog poštovanja, po shvatanju velike Božije blagodati, koja čini sva ljudska bića braćom”.
Nema sumnje da papa Franja sledi neki određeni program kojim i posle čitave decenije trajanja svoga pontifikata nastavlja da zbunjuje svet i izaziva najrazličitija reagovanja, od krajnje negativnih, preko opreznih, do ushićenih. Mislim da bi se trebalo prikloniti onim opreznim. Dakle, otkuda papa prvi put u dalekoj Mongoliji, kod braće Mongola?
Jedna od osvedočenih odlika spoljne politike i diplomatije Svete Stolice jeste njena strategijska dalekosežnost i projektovanje ka udaljenim i skrivenim horizontima koji se neminovnim taktičkim prilagođavanjima datim epohalnim okolnostima nikada ne dovode u pitanje. To je, svakako, i vrlina mudrosti, pa i lukavstvo proračunavanja na duge staze, ali i posledica činjenice da Crkvu u krajnjem ubeđenju obavezuje Eshaton, po rečima patrijarha Porfirija „savršeno ispunjenje i osmišljenje istorije, odnosno vrhunac, punoća i stvarnost ostvarenja večnog života u zajednici sa Trojičnim Bogom posle Drugog dolaska Hristovog”, a ne oročeni ovozemaljski politički ciljevi.
Pomenimo, u vezi sa dalekovidošću vatikanske politike, samo činjenicu da Sveta Stolica nije formalno priznala Nezavisnu državu Hrvatsku, iako je sa njom održavala tesne vezi, pa i više od toga… Još rečitiji primer pruža odgovor na jedno novinarsko pitanje koji je svojevremeno, u eri intenziviranja i ubrzavanja nastojanja da se poboljšaju odnosi sa Kinom, dao moćni državni sekretar Svete Stolice kardinal Anđelo Sodano. Predstavnika „sedme sile” je zanimalo kako bi Vatikan, ako dođe do uspostavljanja diplomatskih odnosa sa Kinom, rešio pitanje otvaranja nuncijature u Pekingu, pošto nuncijatura već postoji na Tajvanu, koji Sveta Stolica priznaje kao Republiku Kinu. Ne trepnuvši, stari lisac Sodano objasnio je da u vezi sa eventualnim otvaranjem nuncijature u Pekingu ne bi bilo nikakvih formalnih problema, jer je ona 1951. godine, usled nepostojanja uslova da nastavi sa radom u komunističkoj Kini, samo privremeno preseljena u Tajpej, a nikada nije zatvorena! Ona bi, ako/kad se stvore uslovi, samo bila vraćena u Peking. Privremenost koja traje više od pola veka! Ko bi na to i pomislio!
U vezi sa papinim pionirskim otiskivanjem u Mongoliju, oni koji više znaju podsećaju na to da su diplomatski kontakti između Svete Stolice i Vatikana stari osam vekova i da je prvi papski emisar bio upućen na dvor mongolskog kana 1245. godine, u vreme kad se strahovalo da bi novi talas hordi sa istoka mogao preplaviti i papske domene u Evropi. Papa Inokentije IV odaslao je franjevačkog misionara Đovana Pjanija Karpinija, preko Rusije, u Mongoliju, da se nakon smrti DŽingis kanovog naslednika Ogataja izdejstvuje obustavljanje pohoda na Zapad, a i da izaslanik ispita izglede za katoličenje Mongola.
Zanimljivo je, iz današnje perspektive, pomenuti da je jedna od postaja u Karpinijevom putovanju bio ruski Kijev (zvanični ukrajinski Kijev je ovih dana papu Franju nadobudno odbio kao mogućeg mirovnog posrednika, zbog njegovih proruskih stavova!). Karpini je, inače, bio učenik i saputnik svetog Franje Asiškog, čije je ime nimalo slučajno, kao papsko, odabrao kardinal Bergoljo. (Uzgred, nije jasno zašto se u nas, suprotno tradiciji i pravilima adaptacije stranih imena u našem jeziku, za imenovanje sadašnjeg pape uvrežila upotreba oblika „Francisko”, a ne Franja. Govorimo li mi možda „sveti Francisko Asiški”? Razlozi u prilog „Franciska” ne mogu biti lingvistički.)
Karpini, koji je kod Karakoruma prisustvovao inauguraciji novog, trećeg mongolskog kana Gujuka, nije kod ovoga imao uspeha, jer je DŽingis kanov unuk uputio nimalo nežno uzvratno pismo papi, u kome zahteva da mu se vladari zapadnih zemalja pokore, pod pretnjom novog vojnog pohoda. A što se izgleda za katoličko misionaranje među Mongolima tiče, broj katolika u savremenoj Mongoliji uverljivo potvrđuje i njihovu tadašnju iluzornost. Zauzvrat, Karpini je napisao dragocenu putopisnu knjigu Istorija Mongola koje mi nazivamo Tatarima, vredno svedočanstvo o ovom stepskom narodu, njegovom društvu i običajima. Agilni Franjevac završio je život, kao nadbiskup Ivan II, u Baru (1252), a samim tim i kao „primas Srbije”.
Papi i naročito visokim mongolskim zvaničnicima, uključujući predsednika Uknagina Kurelsuka, koji su naglašeno ljubazno primili poglavara Rimokatoličke crkve, pominjanje Karpinija i njegove davnašnje misije konverzacijski i simbolički su dobro došli, kao potvrda da odnosi između Svete Stolice i Mongolije, kad je bila imperija, imaju doboke korene. Sveta Stolica je nesumnjivo značajan međunarodni činilac i danas, ali sa tendencijom objektivnog opadanja uticajnosti u ozbiljnim svetskim poslovima, tako da joj mnogo znači kad joj se moralni ugled i posrednički kapaciteti istaknu na bilo kojoj tački zemljine kugle.
Indikativno ja da je i Emanuel Makron, državnik koji se grčevito bori za podizanje svog skromnog rejtinga i uzdrmanog prestiža Francuske u svetu, bio prvi francuski predsednik koji je ove godine posetio Mongoliju, a čija je poseta u francuskim medijima ocenjena kao „istorijska”. „Mongolija je zemlja između Rusije i Kine, i istovremeno država sa liberalnim modelom uprave, koja teži diversifikaciji svojih partnera, kao bi mogla robusnije da se nosi sa pritiscima Pekinga i Moskve”, stajalo je, između ostalog, u zvaničnom saopštenju Jelisejske palate o ovom Makronom sletanju u Ulan Bator, na povratku sa sastanka organizacije G7 iz Japana.
U maniru je Vatikana da se oko papskih poseta zemljama u kojima je malo katolika stvara propagandni oreol kao da u njima žive velike katoličke zajednice, jer, kako se naglašava, u veri nije bitna brojnost, već čvrstina verovanja i spremnost na žrtvu koja je najmoćnije svedočenje odanosti Hristu. Paradigmatična je u tom pogledu bila poseta pape Jovana Pavla Drugog 2002. godine Azerbejdžanu, u kome je tada bilo 120 registrovanih katoličkih vernika! Za papu Franju poseta Mongoliji nije, međutim, nosila samo simboličku konotaciju, niti je predstavljala isključivo potvrdu njegovog arhipastirskog pristupa da su mu pastva svi ljudi i narodi, sa čijim se kulturama i osobenostima, radi građenja mostova prijateljstva, želi upoznati i iskazati im dužno poštovanje, kao od Boga stvorenom, a prečesto zanemarivanom bogatstvu sveta.
Posle aerodromskog zalogaja arula, sira od sušenog kiselog mleka, kojim se u Mongoliji tradicionalno dočekuju gosti, Papa je na meniju imao više, uslovno rečeno, bilateralnih i opštih tema. Obavešteni poznavaoci prilika u papskoj državi tvrde da nije isključeno da se u vitrinama vatikanske samoposluge, u kojoj povlašćeni mogu kupiti meso neuporedivo boljeg kvaliteta od onog u italijanskim otvorenim prodajnim objektima, pored argentinske i novozelandske govedine, uskoro pojavi i izvrsna mongolska jagnjetina… Izraelsko veštačko meso zasigurno neće. Da je malobrojna katolička zajednica, koja u Mongoliji ima status strane nevladine organizacije, strategijski važna Svetoj Stolici svedoči i to što je apostolski prefekt Ulan Batora Đorđo Marengo (49) prošle godine postao najmlađi kardinal Katoličke crkve, kao i da na teritoriji ove prostrane zemlje deluje više stotina misionara.
Poruka Rusiji i Kini
Premda iskazuju živu želju da unapređivanjem odnosa sa Svetom Stolicom ojačaju svoj međunarodni položaj, mongolske vlasti su na kombinovani starobudistički i novoateistički način i dalje donekle nepoverljive prema endemskom katoličkom prozelitizmu, tako da misionari teško dobijaju vize, dužni su da ih obnavljaju svaka tri meseca, a na snazi je i pragmatičan uslov da svaki mora da zaposli pet domaćih radnika. Tokom papine posete bilo je nezvaničnih nagoveštaja da će se razmotriti labavljenje ovih prilično rigoroznih propisa.
Ali, odnosi sa vlastima zemlje domaćina i poučno demonstriranje ekumenske otvorenosti, kroz susret sa pripadnicima svih raspoloživih religija, uključujući i šamaniste, nisu bili težište papinog „projekta Mongolija“. Važno je bilo sa geopolitički specifične dalekoazijske predikaonice („dalekoistočne kotve” Bžežinskog iz projekcije Velike šahovske table) baš u sadašnjem trenutku globalne poremećenosti uputiti pozitivne, konstruktivne i dovoljno jasne poruke dvema velikim susedima Mongolije – Kini i Rusiji. Osobito Kini. Sa Pekingom Sveta Stolica već decenijama igra zahtevan, težak i stalno izazovan menuet. Dva su suštinska neprevaziđena problema u vatikansko-kineskim odnosima:
- Činjenica da Sveta Stolica priznaje Tajvan i sa njim održava razvijene odnose, što Tajpej, pored ostalog, i dobro plaća, i
- protivrečan institucionalni položaj katolicizma u Kini, odnosno paralelno postojanje dveju katoličkih crkava i sukob Rima i Pekinga u pogledu nadležnosti imenovanja biskupa. Vatikanu je veoma stalo da normalizuje odnose sa svetskom silom koja će verovatno u doglednoj budućnosti dominirati međunarodnom zajednicom, a u kojoj status katoličke crkve odane papi (tzv. „podzemne crkve”), uprkos izvesnim skromnim pomacima ostvarenim tokom poslednjih godina, i dalje nije povoljan.
Ni Kini nije svejedno kakve će odnose imati sa Svetom Stolicom, ali je njen interes da se oni komprimisno normalizuju relativno manji. Osnovni kamen spoticanja predstavlja insistiranje kineske države da samostalno postavlja biskupe zvanične Patriotske crkve, što je inače isključivi prerogativ pape, dok su sveštenstvo i vernici „podzemne” crkve i dalje izloženi maltretiranju i diskriminaciji. Kao plod velikih i upornih diplomatskih napora, 2018. godine potpisan je dvogodišnji „Privremeni sporazum između Svete Stolice i NR Kine o postavljanju biskupa”, čije je važenje kasnije produženo.
Potpuni tekst Sporazuma nikada nije obelodanjen, ali se zna da je njime papi dato pravo izjašnjavanja o podobnosti biskupskih kandidata Patriotske crkve, dok je on zauzvrat potvrdio dostojanstvo nekolikih ranije jednostrano imenovanih biskupa. Kinesko-vatikanska komisija, koju sa strane Svete Stolice predstavlja vrhunski diplomata, državni sekretar, kardinal Pjetro Parolin, radi na daljem uređivanju odnosa, o čemu se papa Franja veoma pozitivno izrazio tokom putovanja u Mongoliju, uputivši reči poštovanja i ljubavi kineskom narodu, kao i poruku tamošnjim katolicima da uvek budu „dobri kineski građani i dobri katolici”. Sapienti sat! Naglasio je u nekoliko navrata i da njegovo shvatanje međureligijskog dijaloga isključuje bilo kakvu prozelitističku primisao. Neka ne ostane nezabeleženo da kineskim katoličkim sveštenicima nije bilo dozvoljeno da doputuju u Mongoliju i pozdrave papu.
Kad je o Rusiji reč, papa Franja je na već uobičajenoj „avionskoj” konferenciji za novinare osetio potrebu da – posle histeričnog reagovanja iz Kijeva, kao i vidnog nezadovoljstva arhijereja autokefalne Ukrajinske crkve – dodatno razjasni smisao poziva mladim Rusima na video konferenciji 25. avgusta, da ostanu verni svom raskošnom kulturnom nasleđu, a i „neimperijalistički” kontekst u kome je pomenuo cara Petra Velikog i caricu Katarinu, što je smatrao nužnim u oprezno balansiranom javnom postavljanju prema neposrednim i posrednim učesnicima rata u Ukrajini.
Kako vreme i sukob odmiču – to je sve teže, ali mu temeljna vrednosna opredeljenja, jezuitsko vaspitanje i dugoročni (geo)politički interesi, uključujući još uvek nepresahlu ideju o posredovanju, nalažu da istraje u stavu načelne uzdržnosti i konkretnog neopredeljivanja u prilog jedne ili druge strane, što, kako izgleda, naročito teško pada ostrašćenom ukrajinskom vođstvu koje smatra da su moralni imperativi papu već odavno morali dovesti u Kijev. Ukrajincima papino razjašnjenje, naravno, nije bilo zadovoljavajuće, ali se, u svakom slučaju, ne može potceniti poriv poglavara Rimokatoličke crkve da progovori o veličini ruske kulture i umetnosti i o blistavim stranicama prošlosti ruske države u (ne)vreme u kome se Čehovljeve drame skidaju sa pozorišnih repertoara na Zapadu, a u Ukrajini zabranjuje ruski jezik i uništavaju knjige Puškina i Dostojevskog… „Takva kultura ne sme biti izbrisana iz političkih razloga“, izričit je bio papa Franja.
Najzanimljivije je možda, ipak, papino zapažanje o nečemu što je, kao „veoma zanimljivo”, uočio u (geopolitičkom) položaju Mongolije i nazvao „mistikom trećeg suseda”, koja usmerava njen državni put: „ Zamislite, Ulan Bator je prestonica jedne države najudaljenije od mora. Možemo reći da se vaša država nalazi između dve velike sile, Rusije i Kine. I zbog toga je vaša mistika traženje dijaloga sa ‘trećim susedima’, i to ne zbog odbojnosti prema prethodne dve, jer sa oboma gajite dobre odnose”. Rečeno istovremeno makinderovski i ezoterički, ali dovoljno jasno onima kojima je, i u Mongoliji i van nje, bilo upućeno. Na neuporedivo prozaičniji način, u suštini isto je poručeno u ranije pomenutom saopštenju Jelisejske palate posle Makronove posete. Stisnutima između dva džina – potrebni su vam treći. Mi smo tu za vas.
Pročitajte OVDE o (ne)mogućnosti ulaska Srbije u EU
Darko Tanasković je srpski islamolog, filolog orijentalista, univerzitetski profesor, književnik, prevodilac i bivši ambasador. Autor je nekoliko knjiga, preko 600 naučnih i stručnih radova, među kojima je i studija ,,Islam, dogma i život”. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor: Standard.rs
