Posle „Austrijanke“, potresnog romana o Diani Budisavljević, Zoran Milekić je naslikao portret dece sa Kozare koja su preživela rat odvojena od porodice i u strepnji da više nikada neće videti roditeljski dom u knjizi „Deca rata“.
Dragoje, Jelena i Mika glavni su junaci ove priče. Prerano odvojeni od roditelja, odvedeni u logore Stara Gradiška i Jastrebarsko, potiskuju strah i gaje nadu da će videti roditelje, braću, sestre, bake i deke čim se za to ukaže prilika. Neki su čekali dve, neki tri godine, neki nisu ni dočekali sreću ponovnog okupljanja.
Zoran Milekić je bio saradnik na realizaciji filma o Jasenovcu u režiji Tihomira Stanića. Pošto zbog nedostatka finansijskih sredstava nije došlo do snimanja filma, odlučio je da napiše roman: „Prva ideja je bila da pripovest o Akciji Diane Budisavljević bude propraćena pričom o sudbini troje dece u ratnom vihoru, a koja su se spasla zahvaljujući njoj. No to je podrazumevalo preveliki broj stranica. Zato je najpre nastao roman ’Austrijanka’, o njenoj Akciji, o ljudima koji su rizikovali svoje živote da bi spasavali srpsku decu iz ustaških logora.“
Dalje istraživanje ove teme i prikupljanje izvora Milekića, koji je profesor istorije, dovelo je do knjige „Deca rata“: „Ovo je istinita priča o troje dece, Miki, Jeleni i Dragoju. Prati ih od bežanja pred ustašama iz njihovih kozaračkih i slavonskih sela, potucanja u zbegovima od nemila do nedraga, preko muka i užasa po logorima, do izvlačenja i preživljavanja u najtežim okolnostima. Važno mi je bilo da naglasim pobedu života nad smrću, pobedu dobra nad zlim.“
Autor knjige „Deca rata“ je upoznao obe devojčice koje se pominju u knjizi. One su mu ispričale svoje priče: „Zajedno smo putovali u Jasenovac i usput su mi govorile o svojim sudbinama. Posle smo se viđali u Beogradu i nastavljali razgovore. Jelena se mogla setiti mnogih važnih događaja iz rata jer je u to vreme već imala osam godina. Mika je bila premala, imala je jedva godinu ili dve, ali mi je prepričala ono što su joj ispričali njen brat i drugi rođaci kada su se konačno pronašli i upoznali 35 godina nakon završetka rata, jer ju je usvojila jedna zagrebačka porodica.“ Milekić Dragoja nikada nije upoznao jer je umro 2005. godine, ali je iza sebe ostavio više zapisa svojih sećanja na mučne logoraške dane.
Od pisca smo saznali da je i dalje u kontaktu sa Jelenom koja i dan-danas ne gubi nadu da će pronaći svog izgubljenog, tada devetomesečnog, brata Iliju. „Znate, imao je beleg na levoj slepoočnici“, često je govorila Milekiću prilikom susreta.
„Moram priznati da mi nije bilo lako pisati ovakav roman“, iskren je autor knjige „Deca rata“. „Ne samo zbog brojnosti građe i izvora koje je trebalo proveriti, selektovati i nekako ispratiti već i zbog psihološkog momenta. Jer ma koliko se trudili da budete objektivni, da se ne izgubite previše u naletima onog emotivnog, teško je odupreti se onom ljudskom, da ne kažem roditeljskom u sebi. No to je samo jedna od muka pisanja ovakvih romana. I morate se nositi s tim. Ali ovakvi romani, bez obzira na sve, jednostavno moraju biti napisani.“
Mali heroji, junaci knjige „Deca rata“, morali su da budu mudri i strpljivi. Istinita priča o njima svedočanstvo je o veličini dečje nade i snage u teškim vremenima. I opomena da se ovakve priče ne zaborave.
Knjigu možete pronaći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari, kao i na sajtu.
Izvor: Pravda
