U različitim umetničkim pravcima postoje dela koja ne samo što ostave konzumente bez teksta, već i formu kroz koju se izražavaju vinu na visok nivo koji se može po kvalitetu i objektivnom mišljenju nazvati posebnim.
Mnogi negativni kritičari stripa nerado koriste termin "deveta umetnost", navodeći primere strip stvaralaštva koja svakako ne zaslužuju navedeni epitet.
Sjajne gigantske Fosterove table, romantika Prata, renesansa ideja Milera i Mura, uz druge autore, jeste ućutkala kritičare i zasluženo dodelila stripu naziv jedne umetničke forme.
Minimum u istoj ravni sa pomenutima, ili možda za korak više, zasluge za stvaranje umetnosti od stripa pripadaju Nilu Gejmanu.
Englez jevrejskih korena je stekao obrazovanje u anglikanskoj školi, a poznavanje hrišćanske i jevrejske religije mu je pomoglo da stvara svetove po kojima je poznat kao scenarista stripa. Najviše naravno u najboljem (ne samo njegovom) delu, serijalu Sendmen, skupu priča o Morfeju, personifikaciji Sna.
Čarobna knjiga nam predstavlja i ovaj genijalni serijal u ediciji Olovka, tuš i pero u divnom izdanju velikog formata sa pratećim sadržajima i tekstovima.
Knjiga broj 4 nosi naziv "Sezona sumaglica" koja nam donosi porodični sastanak Sudbine sa sestrama i braćom Svevremenima i to su po redu Strast, Sumornost, Sumanutost, San (Morfej) i Smrt.
Na sastanku je Snu prebačeno da je preterao sa kaznom na koju je osudio svoju ljubav - Nadu, te odlučuje da se ponovo uhvati u koštac sa Luciferom i spasi ljubu iz pakla u kom je utamničena.
Lucifer je, logično, veoma lukav, bez borbe dočekuje Morfeja i, na opšte iznenađenje, sve demone i napaćene duše izgoni iz pakla, zaključava sve ulaze i ključ predaje Morfeju lično, otišavši u penziju.
Šta uraditi sa paklom, kome ga predati?
Brojne delegacije pristižu u zemlju snova, likovi iz svih poznatih mitologija svako sa ponudom koju Morfej "neće moći da odbije"...
Kakvu odluku donosi San?
Hoće li zadržati pakao?
Kome će ga predati?
Da li može da preda nešto što nije stvorio, što mu ne priliči, što mu je prosto "uvaljeno"?
Previše je otkriveno, čitaocima preostaje samo da zgrabe knjigu i otkriju konačnu odluku.
Gejman je pisac fantastike, epske naročito, ali je lirsko prisutno koliko i teološko.
Očigledno je da je čitao u mladosti Tolkina i Luisa i svakako Lavkrafta.
Znalački je u stanju da u istu dvoranu smesti i Tora i Anubisa, a da se to čini najnormalnijim susretom u univerzumu.
Grafički prikaz nije takav da vas zadivi, ali ne bi bilo dobro da je drugačiji.
Oseća se "hemija" između scenarija i crteža, pa i kolora, tipičnog za taj vremenski period.
Uvodnik je sjajan, tekst o autorima na kraju originalan i duhovit.
Ne smemo zaboraviti prevod Gorana Skrobonje koji kvalitetom prati scenario, Gejman bi svakako bio ponosan.
Toliko mnogo može da se kaže o delu za koje je Gejmanu 1991. godine dodeljena Svetska nagrada za fantastiku (toliki je potres među "odabranima" izazvala činjenica da je jedna književna nagrada pripala epizodi „San letnje noći“ iz serijala Sendmen, da su čistunci nakon toga izričito, promenom pravila, onemogućili da se jedan strip okiti istom u budućnosti), ali samo neposredno, čitanjem ćete moći da stvorite pravu sliku o fantastičnoj fantastici Sedam besmrtnih i osmog - Gejmana.
Izvor: Pravda
