Piše: Vladimir Dimitrijević

DA EPISKOPI PRAVILNO UPRAVLJAJU REČJU ISTINE GOSPODNJE

“Nema sumnje da episkop ima ogroman značaj u Crkvi. Na njemu se Crkva drži kao na kamenu-temeljcu, preko njega ona čuva prejemstvo blagodati i Sv. predanje. On čuva čistotu i učenje Crkve. Preko njega Crkva vrši sve Tajne, on stvara pastire i učitelje. Episkopi rukovode i nadziru rad prezvitera i mirjana. Episkop je živa ikona Boga na zemlji i, prema učenju Istočnih Patrijaraha, predstavlja poglavara svoje duhovne oblasti. Takav je značaj episkopa u Crkvi“, pisao je, na osnovu učenja Crkve od Istoka, čuveni petrogradski mitropolit Jovan ( Sničev ). 

Na svakoj Svetoj Liturgiji verni se mole za svog episkopa, da pravilno upravlja rečju istine Božje. Zato nema tog pravoslavnog Srbina koga duša ne boli kad shvati da u SPC ima episkop – revizionista koji umanjuje broj jasenovačkih žrtava, i od koga SA Sinod SPC mora da se ograđuje ( a jevrejski genocidolog Gideon Grajf kaže, na našu sramotu:“Zaista me iznenađuje činjenica da su Srbi deo tog pokušaja distorzije, uključujući neke vladike Srpske pravoslavne crkve. Ne znam čime su oni motivisani i nikada neću moći da razumem da Srbi napadaju sopstvene interese.(...) Ni sada mi nisu jasni motivi jednog srpskog vladike da ide protiv vaše SANU i vodećih istoričara i protiv patrijarha SPC Irineja koji me je lično zamolio da napišem knjigu o Jasenovcu “(1) ), ali i episkopa koji negiraju Sveto Predanje i učenje Crkve. 

Nedavno sam dobio prošlogodišnji iskaz jednog negatora Svetog Predanja i učenja Crkve, koji već poduže zbunjuje i smućuje narod Gospodnji svojim samovoljnim tumačenjima i postupcima. Taj i takav je došao do teze ( koje, podmlađen i osmehnut, objavljuje na „misionarskom mediju“, „tik toku“ ) da žena u menstrualnom ciklusu sme i može da se pričešćuje Svetim Tajnama Hristovim. (2)

NJega niko ne opominje, i niko ga ne zaustavlja – valjda imaju prečeg posla nego što je čuvanje Svetog Predanja ( a za ovakve poput mene će, naravno, reći:“Ti si se rodio sav u gresima, pa ti nas da učiš“(Jn.9,34)). Ali, iako grešan i skudouman, ne mogu da ćutim, jer sam laik, član laosa, naroda Gospodnjeg. I zato ću, radi braće i sestara u Hristu, objaviti šta je o tom pitanju pisao istinski sveti čovek, patrijarh srpski Pavle, koga neki koriste kad treba reklamirati „verske usluge“, sa sve pratećim ekonomskim posledicama, ali čijeg se učenja slabo ko drži. 

ODGOVORI SVETOG DIONISIJA

Patrijarh srpski Pavle kaže:“Još u trećem veku postavljeno je slično pitanje Svetom Dionisiju, episkopu aleksandrijskom († 265 g.), i on je odgovorio da žene u takvom stanju, „ako su verne i pobožne, neće se usuditi niti da pristupe Svetoj Trapezi, niti da prime Telo i Krv Hristovu“, jer primajući Svetinju treba da smo čisti i telom i dušom. Pri tom, on navodi primer krvotočne žene koja se nije usudila dotaći tela Hristovoga, nego samo kraja njegove odeće (Mt. 9, 20-22). U daljem razlaganju Sveti Dionisije kaže da moliti se, ma u kom stanju da se ko nalazi, uvek je dozvoljeno. Sto godina, docnije, na pitanje: Može li žena, „kojoj se desi obično ženama“, pričestiti se, odgovara Timotej, takođe episkop aleksandrijski († 385 g.), i veli da ne može dok taj period ne prođe i ona se ne očisti. Isto stanovište zauzima i Sveti Jovan Posnik (šesti vek), određujući i epitimiju ako bi se žena u takvom stanju ipak „dohvatila Sv. Tajni“. Sva tri ova odgovora, kazuju u suštini jedno isto, tj. da se žene u tom stanju ne mogu pričešćivati. Reči Svetog Dionisija da one tada ne mogu „da pristupe Svetoj Trapezi“ u stvari znače to – pričestiti se, jer su Svetoj Trapezi pristupale samo u tom cilju.“(3)

Dokument na koji se, u svom „tik-tokanju“, pozvao episkop NJu Ejdž Srbije ( sa puno razumevanja za sve, od pape Franje do joge kao „tjelovježbe“), minoran je dokument koji Sveti Oci nisu priznavali kao bitan za tumačenje ovog važnog problema.

SAGLASNOST OTACA 

Patrijarh Pavle nastavlja:“Tako o ovome misli i Prepodobni Nikodim Svetogorac veleći: „Samo se ne dozvoljava da se približi Svetinji nad svetinjama, tj. da se pričesti Svetinja onaj koji nije čist dušom i telom, kakve su i žene u mesečnom (čišćenju)“.“(3) 

Jer, veli patrijarh Pavle, pozivajući se na učenje Crkve:“U Starom Zavetu kod Jevreja, žena „kad ima vreme, kad ide krv od tela njezina“, odvajala se od ostalih, jer je svaki dodir s njom, u to vreme, značio za njih kultnu, molitvenu nečistotu (3 Mojs. 15, 19). Isto je bivalo i za 40 dana po rođenju muškog, a 80 dana po rođenju ženskog deteta (3 Mojs. 12, 2-5). I kod drugih starih naroda stav prema ženi u tom stanju bio je sličan. U Novom Zavetu na tu se stvar gleda drukčije. Nikakva telesna nečistota ne čini nas moralno i molitveno nečistim. Stvoreni od Boga, veli Sveti Atanasije Veliki, „mi nemamo u sebi ničega nečistoga, nego se samo tada prljamo kada činimo greh koji je gori od svakoga smrada. A kad se bez naše volje dogodi kakvo prirodno istečenje, mi moramo, po prirodnoj neophodnosti… trpeti pored drugog i ovo“.(3)

Dakle, kaže Crkva, zbog izlučevina telesnih nismo moralno i molitveno nečisti, ali se trudimo da se pripazimo od nepobožnog odnosa prema Svetinji. 

ŠTA KAŽU APOSTOLSKE USTANOVE?                 

Patrijarh Pavle nam poručuje:“Razumljivo da se osobito kod vernih iz jevrejstva nije mogao starozavetni pogled na kultnu nečistotu žena lako i brzo prevladati, pogotvo što su se javljala i kriva učenja raznih jeretika, koji su imali pogrešan pogled na ženu i sve u vezi s njom, brak, rađanje itd. Tako stari hrišćanski spis, Apostolske Ustanove, polemiše oštro protiv jednog takvog gledišta prema kome se od žene, u vreme menstruacije, udaljuje Duh Sveti a prilazi nečisti duh, te ona zato tada ne treba ni da se moli, ni da se dotiče Svetog Pisma, ni da ga čita, niti sluša kad se čita, itd. Iznevši ovo krivo učenje, u spisu se daje ovakvo uputstvo ženama: „Stoga odvrati se od praznih reči, o ženo, i sećaj se uvek Boga koji te je stvorio, i moli mu se, jer je tvoj i sviju Gospod. I uči NJegove zakone ne obzirući se ništa na fizičko čišćenje…, ni porođaj, ni pobačaj, nečistotu telesnu, jer su ovakva obziranja pronalasci glupih ljudi koji nemaju uma. Jer niti sahrana čoveka, niti mrtve kosti, niti grob, niti kakvo jelo, niti noćno istečenje može isprljati ljudsku dušu, nego samo nepobožnost i bezakonje prema Bogu, i prema bližnjem nepravda, tj. otmica, velim, ili nasilje, ili nešto protiv pravednosti prema njemu, preljuba i blud“. Biće da suočen sa ovim istim krivim učenjem, u cilju očuvanja vernih od njega, Sveti Dionisije, u navedenom pravilu, dodaje da se žene, ma u kakvom stanju bile, mogu moliti.“(3)

Dakle,     kaže patrijarh Pavle, žena uvek može da se moli Bogu, i nije pod uticajem zlog duha kad ima menstruaciju, ali se, smirenja radi, ne može pričestiti dok je u tom stanju. 

KOJI SU RAZLOZI? 

Patrijarh Pavle nastavlja:“Na pitanje: Zbog čega se ne samo u Starom Zakonu, nego i po rečima Otaca mesečno pranje žena smatra nečistotom – prepodobni Nikodim Agiorit navodi tri razloga: 1. Zbog, shvatanja naroda, jer svi ljudi smatraju nečistotom što se iz tela, preko pojedinih organa izbacuje kao nekorisno ili suvišno, kao npr. iz uha, nosa, pluća pri kašljanju itd. 2. Ovo se naziva nečistim, jer Bog preko telesnog poučava o duhovnom, tj. moralnom. Ako je nečisto telesno, koje biva mimo volje čovečije, toliko su nečistiji gresi koji se čine svojom voljom. 3. „Bog naziva nečistotom mesečno pranje žena (a to je uistinu jedini i glavni razlog), da spreči muževe da se ne sjedinjuju s njima kad imaju mesečno pranje, kao što kaže Teodorit, jedno zbog dostojanstva muževa i poštovanja žena, kao što veli Isidor (Pelusiot), i poštovanja Zakona i prirode, prema Filonu, a najglavnije i osobito zbog staranja o porodu, deci“.“(3)

Sve ima svoje razloge, naravno. Ko čita patrijarha Pavla, zna. 

KRVOTOČIVA ŽENA U NOVOM ZAVETU         

Veliki srpski prvojerah kaže i ovo:“Stoga, držim da se iz navedenog pravila Svetog Dionisija može sigurno zaključiti samo da se žena u vreme menstruacije ne može pričestiti. Dodato uputstvo da se žene mogu moliti svagda, i u tom i u drugom stanju, mislim da pre govori da im, u cilju molitve, ne bi bilo zabranjeno dolaziti u crkvu. To utoliko pre što on navodi primer krvotočne žene iz Evanđelja, koja je prišla Gospodu i dotakla se kraja NJegove odeće, ali ne i NJegovog tela, što Svetom Dionisiju služi za dokaz da se u afedronu ne mogu pričestiti. Još određenije ovo bi se moglo zaključiti iz kazivanja pomenutog starohrišćanskog spisa, Apostolskih Ustanova, u kome se takođe iznosi primer krvotočne žene i podvlači da Spasitelj na taj njen postupak „nije se oneraspoložio, niti je pak okrivio, nego naprotiv iscelio, rekavši: Vera tvoja spase te.“ Ovaj Spasiteljev postupak kazuje nam jasno da „telesno čišćenje nije odvratno Bogu koji ga je dao da biva ženama u periodu od 30 dana, prema telesnom sastavu, te po snazi nepokretne postaju, i obično sede u kući“. U zaključku spis se obraća muževima naređujući: „I ženama, pri telesnom čišćenju, muževi da ne prilaze, brinući se za porod. Jer Zakon naredi: Ženi, veli, kad je u afedronu ne prilazi, niti sa trudnima opšti. Jer to se ne čini radi rođenja deteta, nego zbog uživanja. A nedolično je da ljubitelj Boga bude ljubitelj uživanja“. Nesumnjivo je Svetom Dionisiju i Apostolskim Ustanovama rukovodstvo za stav u ovom pitanju bio evanđelski događaj i odnos Gospodnji prema krvotočnoj ženi, pa to treba da bude i nama. Pošto je krvotočna žena po Mojsijevom Zakonu takođe bila nečista, te se nije smela doticati nikoga (3 Mojs. 15, 25), u postupku Spasiteljevom prema njoj za nas je od osobitog značaja: 1. Što se žena nije dotakla tela Hristovog, nego kraja NJegove haljine; 2. Ona to nije učinila negde nasamo, nego u mnoštvu naroda skupljenog oko NJega; 3. Iako je ona po Zakonu bila nečista, Gospod je zbog njenog postupka nije odagnao od Sebe, niti iz društva, nego njenu veru pohvalio i iscelio je.“(3)

Nije zabranjeno da pristupi Hristu sa molbom i molitvom, ali se od Svetog Pričešća treba uzdržati.

JOŠ O KRVOTOČIVOJ ŽENI                

Podroban i pažljiv kakav je bio, patrijarh Pavle nas podseća:“U tumačenju ovog događaja kod pojedinih Svetih Otaca i crkvenih pisaca vidi se ovaj isti stav. Prema Origenu, Gospod je iscelio krvotočivu „i da pokaže da niko koji ima bolest bez svoje krivice nije nečist pred Bogom, priziva je da bi Zakon praobraza preveo u duhovno gledanje. Naziva je kćerju, jer je (to) postala verom. Stoga i bi isceljena jer ču: Vera tvoja spase te“. Po Svetom Jovanu Zlatoustu krvotočna nije prišla Hristu sa smelošću „zato što se stidela svoje bolesti i smatrala sebe nečistom. Ako se žena u vreme mesečnog očišćenja smatrala nečistom, utoliko pre mogla je sebe smatrati takvom ona koja je stradala od takve bolesti. Ova je bolest po Zakonu smatrana vrlo nečistom“. U daljem izlaganju, na pitanje: Zašto Hristos otkriva njeno isceljenje mnoštvu? Sveti Jovan iznosi ove razloge: „Prvo, On je oslobađa od straha, da pritiskana savešću da je ukrala dar, ne bi vodila život u mučenju. Drugo, ispravlja je, jer je smatrala da je (ostala) neprimećena. Treće, otkriva svima njenu veru da bi joj i drugi podražavali. Još da pokaže da je to što On zna sve, tako veliko čudo kao i zaustaviti tečenje krvi“. Dakle, ne obličava je kao nečistu, nego umiruje i njenu veru ističe kao primer, što podvlači i Zigaben veleći: „Ne boj se ni Mene ni Zakona, jer si se dotakla zbog vere, a ne zbog preziranja (Zakona)“.”(3)

Patrijarh Pavle je sasvim jasan: žena tokom ciklusa može da dolazi u hram na molitvu, ALI, OSIM U SMRTNOJ OPASNOSTI, TADA NE MOŽE DA SE PRIČEŠĆUJE.

OPET I OPET: SAGLASJE OTACA 

NJu Ejdž episkop koji se poziva na neki sporedan dokument iz četvrtog veka zaboravlja da postoju svetopredanjsko učenje o saglasju Svetih Otaca, i da ono nije na njegovoj strani. 

Dakle: pojedinačno mišljenje nekog svetog mora da se poklopi sa saglasnošću drugi Svetih Otaca, i to se zove consensus patrum, o kome arhimandrit Rafail ( Karelin ), čuveni gruzijski podvižnik, kaže:“Ako mišljenje jednog Oca protivreči Predanju Crkve ili učenju drugih Otaca, treba se držati stava koji je izrečen od većine Otaca kao najpouzdanijeg. Poražavajuće svedočanstvo religiozne istine predstavlja jedinstvo duhovnog iskustva i jedinstvo učenja, koje je utemeljeno na iskustvu mnoštva Otaca. To nije samo podudaranje stavova, već mističko sagledavanje jedne stvarnosti i svedočenje očevidaca. Izbor teologumena na osnovu svedočanstva jednog od autoriteta, po svom ličnom ukusu ili polemičkoj zainteresovanosti, veoma je nalik metodu jezuita, koji se zove probabelizam, kada je za izvršenje nekog postupka, koji protivreči opšteprihvaćenim normama morala, dovoljno kao opravdanje ukazati na primer ili izreku jednog od autoriteta. A naći neophodan citat, i ugurati ga pod sopstveno mišljenje, već i nije tako teško.“(4)

Sveti Fotije Carigradski je o tome govorio:„Ako bi čak deset ili čak dvadeset Otaca rekli nešto, a šesto i bezbrojno mnoštvo ne govorili to isto, ko vređa Oce – oni koji zaključuju o pobožnosti tih malobrojnih Otaca na osnovu par reči i postavljaju ih nasuprot Saborima, pretpostavljajući ih bezbrojnom horu, ili pak oni koji za svoje zaštitnike biraju mnoštvo Otaca?“(4)

Čuveni američki pravoslavni podvižnik, otac Serafim ( Rouz ), piše:„Sveti Oci (samo ako su istinski Sveti Oci, a ne samo crkveni pisci neodređenog autoriteta), izlažući učenje Crkve, ne protivreče jedan drugom, čak i ako nam se po našem slabom razumu čini da među njima postoji neslaganje. Akademski racionalizam postavlja jednog Svetog Oca nasuprot drugom, ispituje njihov međusobni „uticaj“, deli ih na „škole“ i „frakcije“ i nalazi protivrečnosti među njima. Sve to je strano pravoslavno-hrišćanskom shvatanju Svetih Otaca. Za nas pravoslavno učenje Svetih Otaca predstavlja jednu celinu, a pošto je očigledno da se celokupno pravoslavno učenje ne nalazi ni kod jednog Oca, jer su Sveti Oci zbog svoje ljudske prirode ograničeni, mi nalazimo jedan njegov deo kod jednog, drugi deo kod drugog Oca, i jedan objašnjava ono što je neshvatljivo kod drugog.“(4)

Avaj i avaj! Umesto jasnog učenja Crkve, mi smo u današnjoj SPC dobili izvesne koji se drže onog NJegoševog opisa ponašanja preverene nam braće:“Zakon mu je što mu srce žudi – što ne žudi, u Koran ne piše!“

Pa ipak, nema ozbiljnog opravdanja ako neko, umesto učenja svetih ljudi, koje je izložio patrijarh Pavle, počne da sledi NJu Ejdž verovanje nekoga ko je rešio da krene, makar simbolički, putem Frenka Sinatre ( “My Way”:”I've lived a life that's full/ I traveled each and every highway/And more, much more I did it,/ I did it my way”).

Minutaža „tik tok“ poruka nije dovoljna za obradu tema od kojih zavisi duhovni život ( ili smrt ). Valjda nam je, bar toliko, jasno. 

UPUTNICE ( 17.9. 2023. godine )
1.https://www.pecat.co.rs/2023/08/od-srba-niko-nikada-nece-traziti-oprostaj-pogotovo-ne-hrvati/
2.https://www.espreso.co.rs/vesti/drustvo/1123173/zene-u-srbiji-mogu-da-se-priceste-tokom-menstrualnog-ciklusa
3. svetosavlje.org/da-nam-budu-jasnija-neka-pitanja-nase-vere-knjiga-i/50/
4.https://svetosavlje.org/teologumene-u-savremenom-bogoslovlju/

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda