Piše: Dušan Dostanić

To što je sadašnja vladajuća koalicija u Nemačkoj sastavljena od tri stranke je već samo po sebi jasan signal da su se na političkom planu stvari u toj zemlji značajno izmenile. Iako mnogi govore o Nemačkoj kao zemlji stabilnosti tamo takve trostranačke koalicije do sada nisu bile poznate, barem ne na saveznom nivou, budući da su dve velike, narodne stranke (CDU i SPD) bile dovoljno snažne da vladu obrazuju uz pomoć jednog znatno slabijeg partnera. Nekada je to bila liberalna FDP, za koju se govorilo da je „jezičak na vagi”. Ali, pad poverenja u „narodne stranke” doveo je do toga da one više nisu dovoljno snažne da budu nosioci koalicije, pa je nakon poslednjih saveznih izbora obrazovana vlada u kojoj su se našle stranke koje – ideološki gledano – i nemaju baš mnogo sličnosti. Međutim, kaže se da u postmoderno doba everything goes, pa tako i socijalisti, liberali i zeleni mogu da formiraju vladu. Uostalom, ne igraju li ideološke razlike sve manju ulogu, i zašto bi semafor koalicija bila neprirodnija od velike koalicije demohrišćana i socijaldemokrata? Naposletku, nije li najvažnije pitanje kako vlada obavlja svoje poslove?

Ukoliko su građani ti koji bi u demokratiji trebali da daju odgovor na poslednje pitanje, koaliciona vlada je daleko od stabilne. Kako piše publicista Mihael Paulvic, još nikada u sedamdesetpetogodišnjoj istoriji Savezne Republike Nemačke nijedna vlada nije bila toliko nepopularna kao sadašnja koalicija između socijaldemokrata, Zelenih i liberala. Prema aktuelnim anketama dve trećine Nemaca želelo bi neku drugačiju vladu. Već mesecima traje trend opadanja popularnosti vladajućih stranaka, što znači da je vlada izgubila poverenje građana. Ankete kažu da je čak 70% Nemaca nezadovoljno radom kancelara Šolca, što ukazuje da Nemačka zapada u političku krizu. Tako je pokrenuta i peticija kojom se traže prevremeni izbori, a koju je do sada potpisalo preko 80.000 Nemaca.

Razloga za nezadovoljstvo ima mnogo i pre svega se tiču životnih pitanja. Pokretači peticije navode da se Nemačka nalazi u najgoroj ekonomskoj situaciju u poslednjih 50 godina i konstatuju da se sve češće čuju upozorenja da državi preti deindustrijalizacija kao i opšti pad životnog standarda. Pri tome, prstom se pre svega upire na Zelene koji u vreme energetske krize insistiraju na zatvaranju nuklearnih elektrana. Bez nuklearne energije i jeftinog ruskog gasa nemačka privreda zapada u tešku poziciju i prosto je neverovatno da i u takvim okolnostima Zeleni nastavljaju da tvrdoglavo insistiraju na svojoj ideološkoj dogmi, dok druge dve stranke to nemo posmatraju. Pri tome, ideološka klimatska politika posebno pogađa čuvenu nemačku automobilsku industriju.

Ukratko, inflacija i visoki troškovi energije uništavaju srednji sloj koji je, kao što je poznato, nosilac demokratije. Kao što su pojedini autori, poput Benedikta Kajzera, ukazivali da je socijalno pitanje ponovo otvoreno u Nemačkoj. Naravno, razmere siromaštva još uvek nisu uporedive sa onim u drugim delovima sveta, ali to ne znači da životni standard nije u opadanju. Čovek ne mora biti ni socijalista, ni levičar da bi osećao zabrinutost zbog laganog propadanja srednjeg sloja.

Pad poverenja

Ionako katastrofalnu ekonomsku situaciju dodatno pogoršava dalja nekontrolisana masovna imigracija. I po ovom pitanju vlada iz svojih ideoloških ubeđenja odbija da učini ono što je neophodno. Granice su otvorene za ilegalne migrante, a stranci koji nemaju dozvolu boravka se ne deportuju u zemlje porekla. Stoga kritičari konstatuju da vlada svojim nečinjenjem praktično privlači nove talase migranata. Samo prošle godine, u Nemačku je stiglo oko 240.000 tražilaca azila, a ove godine 220.000.

Savezni zavod za statistiku govori o najvećoj neto imigraciji koja je do sada zabeležena od početka brojanja 1950. godine. Međutim, umesto na osiguravanje granica nemačka vlada troši značajna sredstva na programe borbe protiv desnice, čime se delimično finansiraju i ekstremističke organizacije levičara koje stoje iza napada na opozicione političare i aktiviste. Ne treba zaboraviti da nekontrolisani priliv stranaca sa sobom ne donosi samo kulturne probleme, već i porast kriminala i pogoršanje javne bezbednosti, što se može pratiti od napada na žene u Kelnu u novogodišnjoj noći 2015, pa do najnovijih izgreda u Štutgartu. Pored toga, migrantska lavina predstavlja dodatni pritisak na i onako opterećen socijalni sistem.

Drugim rečima, čak i ako se zanemari nemačka upletenost u sukob u Ukrajini i posledice politike sankcija prema Rusiji, ostaju i drugi teški problemi koje vlast nije u stanju da reši.

Posmatrano iz šire perspektive, može se reći da vlada sa jedne strane zanemaruje klasične funkcije države, dok se sa druge strane meša u stvari koje ne bi trebalo da budu njen posao, i koje su do sada uvek spadale u privatnu sferu ili za koje nikakva vlast ne poseduje legitimitet. Tako umesto zaštite bezbednosti – kako spolja tako i iznutra – vlada se bavi spašavanjem svetske klime. Dok se infrastruktura, transportna mreža, stanogradnja i vojska usled zanemarivanja polako urušavaju, vlada se bavi pitanjima promene pola i promocijom transdženderizma među maloletnicima. Ukratko, dosadašnji rezultat rada vlade su povećanje dugova i poreza, više ideološki motivisanih zabrana i politika prevaspitavanje građana.

Kako je pre više od 10 godina pisao Tilo Saracin: Nemačka uništava samu sebe. Međutim, njegova upozorenja ne samo što nisu shvaćena ozbiljno, nego je semafor koalicija tom poslu pristupila temeljnije od ranijih vlada. Štaviše, izgleda da trezvena diskusija po ovim pitanjima nije moguća. Moćne strukture sačinjene od nevladinih organizacija, stranačkih elita, crkvenih vođa i etabliranih medija staraju se o tome da dogme klimatske i useljeničke politike ostanu netaknute i da se o njima ne raspravlja.

Afera Relocijus

Ipak, vlada koja gubi poverenje naroda može da se osloni na podršku glavnih medija. Iako se ne može govoriti o staromodnoj cenzuri, pristrasnost je više nego očigledna. Prema anketama čak dve trećine novinara u Nemačkoj podržava levičarske stranke – u prvom redu Zelene, zatim SPD i Levicu. Dobar primer stanja u novinarstvu pruža afera Relocijus. Naime, kada je pre nekoliko godina utvrđeno da je višestruko nagrađivani novinar levo-liberalnog Špigla, Klas Relocijus, jednostavno izmišljao priče koje je zatim servirao čitaocima moglo se primetiti i da su te izmišljotine po pravilu bile politički obojene i sastavljene tako da se uklapaju u levičarsko političko usmerenje lista. Relocijus je dobro prepoznao šta se u vreme dominacije političke korektnosti od njega traži i šta mu može doneti nagrade.

Ali i kada ne izmišljaju priče novinari ostaju daleko od objektivnosti. Tako politikolog profesor Verner Pacelt ukazuje na različit odnos medija prema aferama kancelara Šolca, ministarke unutrašnjih poslova Nensi Fezer i Huberta Ajvangera, lidera stranke Slobodni birači (FV). Naime, Olaf Šolc je još dok je bio gradonačelnik Hamburga imao više razgovora sa zastupnicima banke koja je državu oštetila za trocifreni milionski iznos. Pri tome je on, kako se čuje sa treće strane, davao savete kako da se izbegnu plaćanja visokih povraćaja poreskim organima zbog nezakonite dobiti. Dva puta ispitivan pred parlamentarnim istražnim odborom grada Hamburga, Šolc nažalost nije mogao da se seti ključnih razgovora niti njihovih pojedinosti, iako se ti razgovori nisu dogodili tako davno. Naravno, novinari su o ovome izveštavali, ali nije bilo političkog pritiska da se nešto preduzme. Članovi vlade su smatrali da se sve to odigralo suviše davno da bi se danas o tome raspravljalo u parlamentu. Iako su članovi CDU i CSU zahtevali da se formira istražni odbor, vladajuća većina je to odbila sa obrazloženjem da Bundestag ne može da raspravlja o onome što je Šolc činio kao gradonačelnik Hamburga. Kako primećuje Pacelt, mediji su tu argumentaciju spremno prihvatili.

Do medija je stigla i informacija da je ministarka Fezer osam dobro plaćenih mesta u odeljenju za migracije dodelila bez raspisivanja konkursa i to nakon što je smenila predsednika Savezne službe za bezbednost u informacionoj tehnologiji Arne Šenboma. Opozicija je reagovala i tražila objašnjenja u vezi sa otpuštanjem Šenboma, ali se ministarka nije pojavila pred odborom za unutrašnje poslove Bundestaga, navodeći da je bila bolesna. Loš izgovor, s obzirom da je Fezerova istog dana dala intervju agenciji DPA. Šenbom je otpušten nakon što se u jednoj satiričnoj emisiji televizije ZDF govorilo o njegovim navodnim vezama sa ruskim agentima, ali je stvar ostala neraščišćena i nema dokaza za Šenbomovu povredu dužnosti kojima bi se njegovo otpuštanje moglo opravdati.

Štefan Hek (CDU) je u izjavi Bildu konstatovao da Fezerova radi šta hoće. „Nemilosrdno otpušta nepodobne ljude, a druge dovodi ilegalno”. I tu nije kraj. Ubrzo se takođe čulo da je ministarka pokušala da instrumentalizuje Saveznu službu za zaštitu ustava kako bi opravdala Šenbomovo otpuštanje. Pored toga, stigle su i informacije da je Fezerova još ranije htela da se reši Šenboma, čiji je otac političar iz redova opozicione CDU. Čak se postavlja i pitanje da li je Fezerova naručila spornu emisiju ZDF-a. I dok Hek i njegova stranka zahtevaju odgovore, odbrana kaže da je sve prenaduvano i da je reč o pokušaju da se izvrši pritisak na SPD pred izbore u Hesenu na kojima je baš ministarka Fezer nosilac liste. Izgleda da ministarku više brine rejting njene partije u Hesenu nego kontrola ilegalnih migracija. Publicista Henrik M. Broder nazvao je nedavno Fezerovu „najnesposobnijim ministrom svih vremena”. Ipak, mada je čitava stvar više nego netransparentna, mediji se ni po ovom pitanju nisu previše uzrujali, iako bi instrumentalizacija unutrašnje obaveštajne službe predstavljala prvorazredni skandal u svakoj pravnoj državi. Prema rečima prof. Ulriha Fosgeraua: i u jednoj polufunkcionalnoj demokratiji bi se mediji postarali da zbog ove afere Fezerova napusti vladu.

„Opasnost za demokratiju”

Kako primeđuje prof. Pacelt, sasvim drugačije stoji stvar sa Hubertom Ajvangerom. Ako je afera kancelara Šolca stvar prošlosti, letak iz gimnazijskih dana iz 1980-ih godina zamenika šefa bavarske vlade je sasvim aktuelna tema. Naime, izgleda da je Ajvanger kao srednjoškolac na pisaćoj mašini otkucao sporni letak za takmičenje za „najvećeg izdajnika otadžbine”, gde je kao prva nagrada naveden slobodan let kroz dimnjak Aušvica, a kao druga nagrada doživotni boravak u masovnoj grobnici, itd. Taj letak, koji se slučajno pojavio baš pred izbore u Bavarskoj, bio je toliko važan da je doveo do specijalne sednice tamošnjeg Landtaga. Ajvanger se distancirao od letka nazvavši ga „odvratnim”, a zatim se i izvinio, ali nije želeo da se priseća svojih srednjoškolskih dana. Kazao je samo da iako je papir pronađen u njegovoj školskoj tobri, on nije bio autor. U međuvremenu se oglasio njegov brat Helmut i preuzeo krivicu na sebe, rekavši da je u to vreme bio besan jer je ponavljao razred. Ipak, osim neumesnih i budalastih pošalica jednog pubertetlije slučaj je, iz političke perspektive, svakako manje problematičan od druga dva.

Pratite Jutjub kanal portala Pravda na kome emisije vodi Igor Marinković https://t.co/zpsfQELH7c

— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) May 16, 2023

Međutim, ovde nije reč o težini prekršaja, već o očiglednoj želji medija da naštete političarima koji im se ne dopadaju, pri čemu je još jednom iskorišćena batina borbe protiv desnice. Tako je ovom događaju posvećena ogromna medijska pažnja, a nisu izostali ni glasovi koji su tražili Ajvangerovu ostavku, kao ni komentari da je sve to opasnost za demokratiju. Nije bez značaja ni činjenica da mediji koji sada dižu silnu graju oko Ajvangerovog slučaja nisu toliko revnosni u odbrani demokratije kada su u pitanju političari koji su u zrelim godinama pripadali krugovima ekstremne levice. Pa, ipak, ako se uporede afere Šocla, Fezerove i Ajvangera nije sasvim sigurno zašto bi 35 godina stari letak bio veća opasnost za demokratiju i pravnu državu od aktuelnih skandala? U krajnjoj liniji, optužbe protiv Ajvangera su moralne, a protiv članova vlade pravne prirode, i tiču se konkretnih kršenja zakona. Ipak, kako zaključuje Pacelt, iako su prekršaji koje su počinili Šolc i Fezerova teži od Ajvangerovih mladalačkih gluposti, oni u medijima izazivaju mnogo manje pažnje.

Time se ponovo otvara pitanje pristrasnosti etabliranih medija. Očigledno je da nepopularna vlada može računati na medijsku podršku i to čak i onda kada je u pitanju relativizacija ispada funkcionera na vlasti i opravdanje vladine politike, kao i onda kada treba napadati političke protivnike. Stoga se može pretpostaviti da bi podrška vladi u Nemačkoj verovatno bila još i manja kad bi medijska klima bila drugačija, a izveštavanje uravnoteženije.

Izvor: Novi standard