Piše: Vladimir Dimitrijević

Istorijske svesti nema bez svesti o zlu        

Da li ste ikada razmišljali o tome zašto su Nemci, pretvoreni u naciste, Jevreje ubijali tako surovo industrijski, bezlično, kao da vrše deratizaciju ( Jevreji su, u propagandnim filmovima nacista, i bili predstavljeni kao pacovi koji migriraju iz zemlje u zemlju)? 

S druge strane, zašto su ustaše na tako grozomoran način, koji je čak i Nemce užasavao, ubijali Srbe, sekući im glave bradvama, sekirama, koljući ih kamama, tukući ih maljevima u teme? Verovatno niste, zar ne?             
A ima ko jeste.    

Neko ko je, od svoje mladosti ( kada ga je nova, Brozova vlast izbacila iz Prve beogradske gimnazije na osnovu denuncijacije mladih „aktivista“, poput njegovog vršnjaka, potonjeg drugosrbijanca i nemačkog stipendiarius-a, poznatog po „ulozi njegove porodice u svetskoj revoluciji“, znao da, kako reče Žarko Vidović, istorijske svesti nema bez svesti o zlu.        

Evo šta je taj koji je, od mladosti, bio svestan istorije zapisao u svoj dnevnik 27. novembra 1968:“Nemci su Jevreje kao svoje glavne žrtve ubijali iz rasnih i genetskih razloga, pa im je bilo osnovno da uništavaju organizam koji je sposoban za reprodukciju i prosleđivanje genetskog nasleđa. Ubistvo „glave“ i njeno odvajanje od tela ima drugačije psihološke implikacije. Većina ubica Srba verovatno je naslućivala da ima slično genetsko nasleđe kao i žrtva, i da je samo „glava“ žrtve sa svojim apstraktnim mišljenjem „kriva“ i da ona kao osnovni izvor „greha“ mora biti napadnuta. Ubijanje Srba odnosilo se pre svega na ubijanje određenih ideja, pa tek posle i „tela“. To potvrđuje i činjenica da je paralelno vršeno i masovno pokatoličavanje Srba, kada su Srbi naglo postajali „Hrvati“, što je inače bilo pogubno za samu ideologiju Velike Hrvatske, jer je potvrđivalo da i same vlasti veruju da su oni samo pokatoličeni Srbi“.        
Čovek koji je ovo zapisao zvao se Dragan Krstić.

Ko je on bio

Dragan Krstić (1929–2006), psiholog, rođen je u Beogradu, u građanskoj porodici koju su nove vlasti posle rata smatrale „klasno neprijateljskom“. Niže razrede završio je u Državnoj realci, a maturirao u Prvoj muškoj gimnaziji, posle izbacivanja zbog «verbalnog delikta». Godine 1948. proveo je nekoliko meseci u kaznenom radnom logoru u Velikoj Remeti zbog privatnih izjava nesaglasnih sa tadašnjom političkom ideologijom. Studije je započeo na grupi čiste filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, da bi posle dve godine prešao na novoosnovanu Psihološku grupu. Diplomirao je 1954. sa prvom posleratnom generacijom psihologa. Bio je zaposlen u Savetovalište za izbor zanimanja, a od 1958. Instituta za psihološka istraživanja, gde je prošao sva zvanja, od asistenta do v.d. direktora. Doktorirao 1965.

Usavršavao se na studijskim boravcima u NJujorku, Parizu, Moskvi, Lenjingradu i Londonu. Od 1969. radio u Institutu za socijalnu politiku i kao honorarni profesor Više škole za socijalne radnike, gde je 1972. izabran za redovnog profesora. Istovremeno predavao i na Univerzitetu u Nišu. Godine 1974. izabran za vanrednog profesora na Filološkom fakultetu u Beogradu za predmet Pedagoška psihologija. Te godine u istom zvanju predavao je i na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Godine 1986. izašlo prvo izdanje njegovog kapitalnog „Psihološkog rečnika“, sa 5.300 odrednica na 900 strana – u to vreme autorskog i izdavačkog podviga, više puta ponavljanog. Pored većeg broja radova, objavio i udžbenik o učenju i razvoju, prvi te vrste kod nas, koji je doživeo više izdanja. U mladosti bio sportista i strastveni pilot – amater.        

Izdavačka kuća „Balkanija“ iz Novog Sada objavljuje šest knjiga Krstićevih dnevnika vođenih u tajnosti ( ni supruga nije znala za njih, jer je to moglo biti po život opasno u udbokratskom režimu). 

Na preko pet hiljada strana Krstić je, do 1988, zapisivao ono što mnogi u komunističkoj Jugoslaviji nije smeo da pomisli.                 
Sa svim aspektima totalitarne svesti u doba titokomunizma, društvene patologije koja se iz nje rodila i njene pogubnosti po srpsko biće, narod i državu, Krstić nas suočava kroz obilje  psiholoških analiza, ali je njegov  tekst više i od toga. On je riznica dubokih i oštroumnih studija o duhu vremena, psihologiji modernog čoveka, o licu i naličju savremenih društava Istoka i Zapada, o književnosti, filmu, svakodnevnom životu, sudbini pojedinca u vrtlogu ideologije. Svojim životom i delom Dragan Krstić se potvrdio kao čovek snažnog uma, čvrstog karaktera i plemenite duše. 

„Životarim, životarim, pod despotom jednim starim“(Danojlić)                            

Ovi što danas slave Titoslaviju kao „Periklovo doba“ ili su zaboravili ili nikad nisu ni čuli ono o čemu, između ostalog, piše Krstić. 

Recimo, kompletna ukrasna rasveta, koja je dekorisala Beograd za vreme proslave građanske Nove godine ( koja se, gle čuda, uvek poklapala s hrvatskom i slovenačkom – rimokatoličkom ) uvek je, namerno, uklanjana veče uoči pravoslavne – srpske Nove godine, iako je radnicima gradskih službi moralo da se plaća više za prekovremeni rad. Agenti UDBE i milicioneri u civilu išli su po kafanama koje nisu bile zatvorene ( mada je najveći broj lokala je morao biti zatvoren pre ponoći za Srpsku novu ), pratili ko srbuje, a uvek je bio jedan koji je čuvao prekidač da neko ne ugasi svetlo u ponoć za „našu“ Novu godinu. To je samo jedan od elemenata srbofobične svakodnevice pod Brozom i njegovim satrapima, onaj najbenigniji ( ako se „dekuražiranje“ – onovremeni partijski izraz – srpskog nacionalnog osećanja tako može nazvati ). Bilo je, naravno, i onih malignih – kao što su ubistva studenata za vreme demonstracija 1968, čijim je najbližima govoreno da su „pobegli u inostranstvo“.             

Jedan od ključnih stubova Titove satrapije bio je najvulgarniji kult ličnosti, započeo još u Jajcu 1943. Krstić piše da se Brozova patološka narcisodinost jasno videla kada je „taj mali poslušnik velikih sila postavio svoju bistu u sali gde se održavao sastanak, i nije mu smetalo da ispod svoje biste sam drži glavni govor nekolicini nikome poznatih ljudi, koji je trebalo da reprezentuju čitavu Jugoslaviju. To nisu radili ni Musolini, ni Hitler, ni Staljin, niti iko od sličnih diktatora našeg vremena, a nije ih bilo malo. Ni tada ni Broz niti iko iz njegove sredine nisu osetili ni trunčice stida, a ni kasnije, kada su čak i sa ponosom tu sliku pokazivali svetu kao istorijski dokument“.                    

Zvanični podatak o snimanju „Neretve“, Brozovog celuloidnog spomenika samom sebi, delo nesposobnog režisera koji je stalno nešto „dosnimavao“, i to u doba „privredne reforme“ i krize, bio je da je potrošeno 14 milijardi dinara ( Krstić tvrdi – bar 18 ), a zarada – 4 milijarde. Za te pare bilo je, beleži letopisac, moguće podići „pet osrednjih bolnica ili deset većih škola“.

Ludnica na otvorenom 

Da nema Krstićevih dnevnika, posle sto godina bi neko mogao misliti da su Srbi pod Brozom živeli kao u balkanskoj Americi. Bogdan Zlatić o tome, u intervjuu datom potpisniku ovih redova, kaže:“Grupa psihopata organizovana oko „Bi-Bi-Si maršala“ izvršila je serije masovnih ubistava i pljački u Jugoslaviji, pre svega nad srpskim narodom a naročito nad njegovom građanskom, kulturnom i moralnom elitom. Izigravajući revolucionare njima je bilo potrebno da maskiraju svoj kriminogeni psihološki inventar, pa su radi toga brutalnim terorom stvorili strašan represivni sistem kojim je njihovo kriminalno delovanje, poznato pod šifrom „revolucionarna praksa“, formatizovano u šizofreno-paranoidni institucionalni sistem. Najbitnija osobina ovog sistema je potpuno odsustvo svakog suočavanja sa stvarnošću i stvaranje fiktivnih predstava o realnosti, odnosno artificijelne realnosti kao svojevrsne  društvene šizofrenije, pa je, u organizacionom smislu, kaže Krstić, da bi (savez komunista) mogao da funkcioniše – sistem morao da bude lišen bilo kakve sadržine [ zapis od17.XII 1981.].“

„Revolucija sa ljudskim licem“ 

Pravo lice titoizma kao posebnog tipa totatalitarizma pažljivo je skrivano. Bio je to svojevrsni GULAG sa maskom Diznilenda. Zlatić nas podseća:“Stalni teror nad stanovništvom bio je podmukao jer je režimu najvažnija stvar bila da se u javnosti ne pojave ni najmanji pokazatelji njegovog stvarnog delovanja. Prikrivanje prirode ovog represivnog sistema i njegovo održavanje na vlasti ne bi bilo moguće da on nije bio i finansijski, i logistički, i politički potpomognut iz zapadnog bloka u vreme tzv. Hladnog rata. Ta pomoć bila je smokvin list koji nije pokrivao samo lažnu predstavu o tome da je moguća „revolucija sa ljudskim licem“, nego je prevashodno trebalo da sakrije pravo lice trockističke permanentne revolucije koja je na zapadu tinjala tokom Hladnog rata. Ako je paradigma lenjinističko-staljinističkog modela revolucije bio Gulag (Glavna uprava logora i zatvora), paradigmu titoističkog modela činio je sistem dirigovane korupcije i institucionalizovanih laži koji je stvorio simulakrum pravnog poretka kao servis za održavanje stanovništva u stanju stalne egzistencijalne neizvesnosti i društvo kao politički logor sa perfidnim psihoideološkim nadzorom. Ovoj raskrivajućoj knjizi mogao bi da odgovara i podnaslov – Arhipelag Brozlag ili Skriveno lice titoizma.“

Takav sistem, po Zlatiću, proizvodio je ludilo, za koje je iskusan bio upravo psiholog Krstić, koji je imao i psihijatrijsku praksu. NJegovi dnevnici su svojevrsna „istorija ludila u doba titoizma“. 

Titoizam kao srbofobija

Titoizam je prekid srpskog istorijskog trajanja jer je njegova osnova puka srbofobija jer je, po Zlatiću,  to „šifra za uništavanje svega što bi moglo da omogući dalji kontinuitet postojanja srpske nacije – od fizičke likvidacije mladih naraštaja Srba, preko obezglavljivanja kulturne, novčane, intelektualne i duhovne elite koja se razvijala skoro dva veka. Ako je u titoizmu sve bilo besmisleno, jedini „smisao“ je bio organizovani i strašnim nasiljem izvedeni prekid srpske istorije, odnosno, po Krstiću, prekid istorije jer su ovde samo Srbi istorijski narod.“ Tito je sprovodio zapadnu srbofobiju, koja će, u istoriji, imati svoje posledice, ne samo po nas, nego i po srbomrzitelje. 

Dragan Krstić razotkriva prirodu i karakter ratnih dejstava nakon sloma Kraljevine Jugoslavije u aprilskom ratu, ali kao i većina njegovih savremenika nije mogao da objasni razlog zbog čega su angloamerički centri moći podržali Titov pokret obmane, odnosno deklarisane boljševike, umesto da pomognu svoje „prirodne“ i osvedočene  saveznike u borbi protiv tzv. Sila osovine. 

Bogdan Zlatić naglašava:  „Reč je o tome da je angloamerička procena bila da se Jugoslavija ne bi mogla sačuvati za potrebe budućeg Hladnog rata ako bi nemačke saveznice na Balkanu dočekale slom Trećeg rajha na gubitničkoj strani. Kada je bilo jasno da Nemačka gubi rat (1943) trebalo je njihove vatrene saveznike prevesti na stranu pobednika i izbeći sklapanje mirovnih sporazuma. Poraz Hrvatske značio bi neminovno otkrivanje uloge Vatikana u ratu. Umesto da bude završen na pravni način, Drugi svetski rat je privremeno prekinut ideološkom egzibicijom i stvaranjem blokovske podele. Ustaše nisu mogle da preko noći zvanično postanu anglo-američki saveznici, za to im je bio poteban posrednik u formi koju im je pružio Brozov tabor. Umesto da budu ukinute, tekovine Drugog svetskog rata su za srpski narod nastavljene: vojna okupacija je zamenjena ideološkom, a zapravo psihološkom; genocid sprovođen u NDH, umesto da bude kažnjen, nagrađen je teritorijalnim proširenjem Hrvatske na Istru; crkveni poredak koji je sproveden u vreme nemačke okupacije na teritoriji sadašnje Severne Makedonije zadržan je do danas – proteranom sveštenstvu Srpske pravoslavne crkve je posle rata bio zabranjen povratak u eparhije i parohije; teror i genocid nad Srbima na Kosovu i Metohiji nije prekidan; logor kao nomos moderne je za Srbe bio konstanta koja je menjala samo ideološki predznak – od Gradiške Stare, preko Mermernog otoka, do današnjih enklava u tzv. Južnoj Srpskoj Pokrajini.“

Srbi su, iako najveće žrtve rata, najsurovije kažnjeni – to je bila imperijalna „istorijska nužnost“. Vašington je prekrajao Evropu, čija je nacistička prošlost morala biti pretumačena da bi glavni neprijatelj postao Istočni blok. Srbi, ti „mali Rusi“, bivali su precrtani kao kandidati za žrtve Drugog svetskog rata. 

Hibridni sistem u službi Zapada

Broz je bio „socijalizam sa ljudskim licem“ jer je Zapadu služio kao poligon za ono što će, danas, biti primenjeno baš na Zapadu, pa je, smatra Zlatić, „politika titoizma profilisana kao hibridni sistem sačinjen od staljinističkog političkog terora, visoke američke tehnologije i britanske obaveštajne logistike, i to radi servisiranja Jugoslavije kao područja eksperimentalnog delovanja NATO-kulture na kome je ona proveravana i uigravana za upotrebu u posthladnoratovskom periodu.“

Herman Nojbaher je rekao da su, za vreme Drugog svetskog rata, samo Srbi i Grci bili pod nemačkom okupacijom, dok su ostali bili nemački saveznici  – Jugoslavija je, međutim, pod Brozom postala konclogor za Srbe, koji su, iako pravi antinacisti i antifašisti, tretirani kao poražena strana. 

Krstić je pisao:„Srbija se nalazi u statusu okupirane zemlje, sa svim karakteristikama koje su pratile i prethodne okupacije: sa biološkim uništavanjem, teritorijalnom dezintegracijom, ekonomskom eksploatacijom i kulturnim genocidom. Nosioci te politike mogli su doći u Srbiju i na vlast uz pomoć oružja velikih sila, uz neposrednu pomoć njihovih trupa“ [30. XII 1966.]. 

To, po Krstiću, znači da će traume zanemarivanja stvarnosti snaći i narode u Nemačkoj, Italiji, Mađarskoj. Budućnost će, za Evropu, a ne samo za srpski narod, biti zloslutna: “Šta će se tek psihološki desiti kad se otvore psihološke rane centralne i istočne Evrope? Šta će biti sa Jugoslavijom kad se otvore srpske rane?“ [25. III 1967.].
Videli smo i videćemo šta tek dolazi. I po Evropu i po nas. 

Iz taznog u vanredno stanje

Krstić, psihobiograf titoizma kao eksperimentalnog „koka – kola socijalizma“, smatra da su Srbi u Brozotopiji iz ratnog prešli u vanredno stanje:“Da bi „Bi-Bi-Si maršal“ dobio prividni legitimitet formirana je „prelazna vlada“ (nacionalnog jedinstva?) Tito-Šubašić koja nikada nije stekla stvarni legitimitet, ali je kraljevskim ukazom dobila lažni kontinuitet. Koliko je uloga britanske obaveštajne logistike bila opskurna nazire se na osnovu činjenice da se britanski premijer Vinston Čerčil za vreme sudbonosne dve godine rata nije nijednom susreo sa Slobodanom Jovanovićem, predsednikom izbegličke Jugoslovenske kraljevske vlade u Londonu, iako mu je Jovanović sve vreme bio takoreći „pod rukom“, ali da je otrčao do Napulja da se vidi i razgovara sa Titom, i to nakon što je „Bi-Bi-Si maršal“ u Vatikanu od pape dobio politički „imprimatur“!? Čak i da je ulazak Jugoslavije u rat bio istorijska neminovnost, nesrećni puč 27. marta 1941. godine, koji Krstić veoma često pominje i analizira, prema njemu predstavlja inicijalni akt bezakonja na putu svođenja srpskog naroda na logorašku naciju za vreme i nakon Drugog svetskog rata. Svaki potonji pokušaj Srba da izađu iz nametnute paradigme logora – kao prostora u kome je vanredno stanje kao privremena suspenzija pravnog poretka dobilo trajno prostorno uređenje – postaje opravdanje za njihovu stigmatizaciju i kažnjavanje.“
To traje do danas.

Narod koji se može ubijati 

Srbi su, veli Zlatić, dobili status kolektivnog homo sacera – čoveka koga je svako mogao ubiti a da ne bude kažnjen za ubistvo, samo zato što je pripadnik zajednice koja se našla izvan bilo kakvog pravnog poretka:“Samo je sa takvog stanovišta obraćanje Srbima rečima „niko ne sme da vas bije“ moglo da bude okarakterisano kao poziv na rušenje „pravnog poretka“ države (zapravo logora) i izliv „srpskog nacionalizma“ koji dovodi do raspada SFRJ. Svaki pokušaj Srba da izađu iz logora, da traže primenu pravnog poretka i zakona, i dan danas predstavlja poziv na ukidanje vanrednog stanja u kome se nalaze od 1941. godine.“

Po Krstiću, kaže Zlatić,  britanska obaveštajna mreža je  omogućila kontinuitet suspenzije pravnog poretka od puča 27. marta 1941. godine i nemačke okupacije uz rasparčavanje Jugoslavije, kao i podršku Brozovom teroru, „diktaturi radničke klase“, usponu postitoitsičkih separatizama i ekstremizama, kao i korišćenju NATO bombi koje su Svetu Srpsku Zemlju 1999. pretvorile u sasvim opipljiv logorski prostor pod stranom vojnom silom. 

Logoraška nacija

Žarko Vidović je, veoma ozbiljno i argumentovano, tvrdio da su Srbi logoraška nacija. Ako u okupaciji ima nekog ( makar i ratnog ) prava, u logoru prava nema. Zlatić nas podseća:“Za razliku od okupacije – pravnog stanja proisteklog iz ratnog prava – logor je rezultat potpune suspenzije prava i pravnog poretka, odnosno prostor koji se otvara kada vanredno stanje, koje predstavlja samo privremenu suspenzija poretka, postane pravilo tako da dobija trajno prostorno uređenje koje ostaje stalno izvan granica normalnog poretka. Logori stvaraju prostor za izuzimanje iz pravnog poretka u kome se zakoni u potpunosti suspenduju tako da je u njima sve moguće. Logorašima su oduzeta sva prava – od političkih do prava na život – oni su svedeni na biološki život koji im u svakom trenutku može biti oduzet a da za taj čin niko ne bude kažnjen.“

Krstić je, veli Zlatić, uočio naročiti karakter Titovog logora za Srbe:“Ako se titoistički institucionalni sistem razume kao nevidljiv prostor ograđen lažima i frazama partijskog novogovora čija je namena držanje čitavog naroda u mentalnom i psihičkom logoru, onda se održavanje takvog vanrednog stanja uz upotrebu „meke sile“ zasnovane na pretnji izopštenjem i obećanjem korupcije, može posle Krstićeve knjige nazvati Arhipelag Brozlag.“

Na ruševinama njegovim i dalje živimo.

Logika prevratničkih loža  

Logorska istorija Evrope počinje sa Francuskom revolucijom koja je, u ime slobode, jednakosti i bratstva, odnela skoro milion ljudskih života. Revolucija se, to svi znamo, začela u „prosvetljenim“ umovima slobodnih zidara. 

Krstić je veoma ozbiljno razmatrao uticaj tajnih društva na prevratništvo u Evropi i kod nas od 1789. naovamo. Zlatić ističe:“Hana Arent je u svojoj studiji o izvorima totalitarizma lucidno primetila da sami totalitarni pokreti po svojoj strukturi i nekim osobinama najviše podsećaju na tajna društva, pa su često nazivani i „javnim tajnim društvima“. Po Arentovoj i tajna društva, i totalitarni pokreti stvaraju hijerarhiju prema stepenu posvećenosti, regulišu živote svojih članova prema tajnoj i fiktivnoj pretpostavci da sve izgleda da je nešto drugo, zahtevaju bespogovornu poslušnost od članova prema misterioznom autoritetu male grupe zaverenika, te stvaraju podelu sveta na zakletu braću i neodređenu (neupućenu) masu zakletih neprijatelja. Zbog toga istoriografi nemaju mogućnost da utvrde stvarne odnose i uticaje različitih tajnih društava u javnim pokretima – koji su njihovom infiltracijom postali, zapravo, javna društva sa tajnim ciljevima. U tom smislu Krstić u svojim beleškama nikada nije rezolutan u oceni masonerije koja se spominje u preko dvadeset dnevničkih beležaka. O masonima se saznaje na osnovu toga da li su hapšeni ili nisu od strane Gestapoa [19. XI 1962.]; zatim kroz shizoidne konfabulacije duševno obolelih koji govore o zaveri „crne internacionale“, što je čas označavalo masoneriju, čas Vatikan, onda anglosaksonski kapitalizam i germanski imperijalizam [20. V 1967.]; o masonsko-kominternovsko-vatikanskim manipulacijama i o “poslušnim“ masonima za vreme kobnog puča 27. marta 1941. [1. XI 1967.]; o uticaju masona na Univerzitetu i sudbini autonomnog i autentičnog dela masonerije, odnosno „neposlušnih“ u odnosu na velike međunarodne centre masonerije [25. XI 1968.]; skrivenoj vezi masona sa komunistima [17. XI 1971.]; vezama sa Vatikanom i Kominternom [30. V 1974.]; o masonima kao pripadnicima srpske visoke klase, te kontrolorima većine ustanova i Beogradskog univerziteta [12. X 1975.]; njihovim vezama sa Kominternom [5. III 1977.]; njihovoj ulozi u krupnim političkim odlukama [6. XI 1977.] itd. Sa stanovišta psihologije najzanimljivija je Krstićeva beleška o osećanju svemoći u masonskim redovima koje je dovelo do krupnih omašaja u vođenju politike i katastrofalnih rezultata Drugog svetskog rata. Na ovom mestu Krstić ocenjuje masoneriju kao zatvoren sistem sa autističnim mišljenjem [12. XI 1980.]. Naime, ukoliko u tajnim društvima postoji strogo hijerarhijski način izvršavanja zadataka postavlja se pitanje da li rezultati takvog ponašanja mogu biti predmet psihološke nauke ili je potrebno najpre izučiti mehanizme potčinjavanja pojedinca sistemu autističnog mišljenja. No, kako je Brozov SK zapravo sve vreme funkcionisao kao javno društvo sa tajnim ciljevima onda bi celokupne Krstićeve psihološke beleške – naročito one koje se naročito bave tzv. institucionalnim sistemom – mogle biti čitane u ključu pokušaja da se razumeju psihološki mehanizmi koji postoje u tajnim društvima.“

Prevrat je, i kod nas, opet u ime ideala, odneo i upropastio tako mnogo ljudskih života. Takva je sudbina zadesila sve koje su zidari Vavilonske kule hteli da usreće rajem bez Boga i protiv Boga. 

Pravni poredak u doba brozomore 

Bez pravne svesti, veli Ivan Iljin, nema ni pravnog poretka. Šta se sa našom pravnom svešću i pravnim poretkom desilo za vreme brozomore? Zlatić nas podseća:“Nakon brutalnog građanskog rata i revolucionarnog terora 1941-45 više nije moguće govoriti o vraćanju u normalan pravni poredak, jer je, po Krstiću, totalitarni institucionalni sistem svu vlast koncentrisao oko jedne autoritarne ličnosti. Zbog toga je donesen Zakon o zaštiti imena i dela čoveka koji je po slovu ustava izabran za doživotnog predsednika republike. Naime, članovi SKJ imali su pravo kolektivnog vlasništva i upravljanja društvom igrajući lažnu ulogu radničke klase. Da bi zaista učestvovali u toj laži njihova legitimnost je stalno morala da bude potvrđivana postavljanjem partijskih platformi o kojoj su svi članovi morali da se izjasne. Reč je potrebi da se članovi stalno dovode u situaciju da preispituju svoju savest u odnosu na partiju. Recimo, jedan novinar Borbe je sredinom sedamdesetih prilikom nekog izjašnjavanja rekao: ja imam mišljenje o tome, ali se ne slažem sa svojim mišljenjem. Legitimitet svakog člana partije u potpunosti zavisi od zvaničnog pečata vladajuće ideologije i uključivanja u institucionalni sistem. Kolektivno pravo na donošenje svih društvenih odluka i kohezija vlasti može da se obezbedi samo koncentracijom vlasti u jednom čoveku. Taj čovek je bio izvor jedine praktične istine o vladajućoj laži, samo je on imao pravo da povlači liniju koja razdvaja ko jeste u pravu a ko nije u pravu, odnosno ko je na liniji partije a ko je sa te linije skrenuo.“

Javni sistem sa tajnim ciljevima, Brozov režim je, veli Zlatić tumačeći Krstića, povremeno pravio čistke:“Obim čistke uvek zavisi od suprotnosti koje postoje između proklamovanog i tajnog koje se obelodanjuje. Revolucija ne jede svoju decu, ona samo razdvaja zaverenike i njihove pristalice od onih koji to nisu nego su bili „prečista naiva“ i verovali u ono što je do tada bilo javno. Kada je zaokret veliki onda je broj potencijalnih protivnika toliki da je potrebno otvoriti dovoljno logora za njihovo prevaspitavanje. Kako je totalitarni sistem izvan svakog pravnog poretka tako mu je veoma malo potrebno da nevidljivu bodljikavu žicu kojom je obmotao čitavo društvo pretvori u onu stvarnu koja ograđuje fizički prostor koji se zove logor.“

To je ona ludnica o kojoj je pisao Dušan Jaglikin, i koja se i dalje zida, ovoga puta maskirana u „Beograd na vodi“.         

Sećanje na profesora                  

Na Filološkom fakultetu u Beogradu profesor pedagoške psihologije bio mi je upravo dr Dragan Krstić. Zapamtio sam ga kao pravog gospodina, uvek elegantno obučenog, koji je, sa izvanredim ukusom, nosio leptir – mašnu. Nisam studirao po „Bolonji“, pa sam na njegova predavanja išao retko; iz udžbenika sam učio za ispit, ali me je, iskreno govoreći, nervirala pedagoška psihologija, u kojoj su neki eksperimenti sa golubovima i miševima bili navedeni kao primeri kako se uči. Sada mi je iskreno žao što ovog čoveka nisam bolje upoznao; da jesam, bio bih obogaćen za ceo život.                    
Jer, Krstić je bio Vinston Smit, naš Vinston Smit, onaj iz Orvelove „1984“, koji je vodio tajni dnevnik u doba kad je Veliki Brat, Debeli Mrtvac Groz, vladao ovim prostorima.

Razgovaram s profesorom čitajući ga. Hvala, profesore. Slobodna Srbija Vam hrabrost i iskrenost nikad neće zaboraviti.

Više tekstova Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda