Do zuba naoružani specijalci Prištine, sa fantomkama na glavama, već peti dan neprekidno stoje na Balabanu, na skretanju za Banjsku, ali ipak bez legitimisanja ulazimo u atar Joševika. To je selo u mesnoj zajednici Banjska, u zvečanskoj opštini, od kojeg nastavljamo dalje ka samoj Banjskoj, mestu koje je u subotu na nedelju bilo poprište pravog malog rata između grupe nepoznatih lica i albanskih specijalaca Rosu.
Opet bez ikakve kontrole, prelazimo i most preko Banjske reke, gde još uvek stoje dva kamiona izvrnuta na stranu, a maskirani specijalci pored blindiranog vozila drže prste na orozu pušaka.
Ispred Rajske banje nikog. Na parkingu jedan kombi, vrata na banjskim bazenima zatvorena.
– Dobar dan – govorimo još s kapije odakle iz dvorišta naziremo kazan u kojem se peče rakija.
– Ajte, izvolite! Dobro došli – odgovara nam dobro poznato lice. S njim smo svojevremeno išli podno same Rogozne, planine sa čijih su visova albanski snajperisti ubili Stefana Nedeljkovića, Igora Milenkovića i Bojana Mijailovića, momke iz Zvečana i Leposavića.
Sa brda Orlovac, s kojeg se cela Banjska vidi kao na dlanu, pokošeno je troje Srba, „tamo u kleče”, u gustoj šumi oko manastira.
U dvorištu smo Miroslava Milosavljevića (65), penzionisanog radnika Opštine Zvečan, koji je te noći, kada je „sve krenulo”, samo sa suprugom bio u kući.
Ćerka i zet i dvoje unučadi, sin sa ženom i dvoje dece dalje su u selu.
– I oni su u Banjskoj, ovde se skućili, ali hvala Bogu da tu noć niko od dece nije bio kod mene. Bar su malo bili skrajnuti – govori Miroslav, nudeći nas još vrućom rakijom iz kazana koji je jutros podložio.
– Šta da vam kažem. Vidite gde mi je kuća. Tu, gde prolaze svi kada dođu u Banjsku, bilo da se o dobrom radi, bilo da je kô ovo sad, pravi mali rat – priča i pokazuje rukom na manastirski konak koji se skoro pa naslonio na njegovo dvorište.
– Oko dva sata iza ponoći krenulo je da brekće. Poskakasmo žena i ja, al’ ne otvaramo vrata. Mrkla noć. Samo čujemo kako zvižde meci, brekću rafali, otud i odovud. Šta da vam pričam. Ne ponovilo se – priča Miroslav, zvani Liko, dok sedimo na klupi u dvorištu podno samog manastira. NJemu su po pretresu kuće i okućnice naoružani albanski specijalci uzeli lovačku pušku. Kaže, imao je dozvolu Unmika, ali ne i dozvolu Euleksa.
Parkirano upaljeno blindirano vozilo Rosu stoji u centru Banjske, na trgu gde je pošta na kojoj se vijori srpska trobojka, a koju su specijalci u ponedeljak obili i odneli „vredna dokumenta” i kompjutere, kako su saopštili iz beogradske direkcije. Tu su i dve prodavnice, ambulanta i kafana u kojoj zatičemo nekoliko momaka koji ne htedoše da pričaju. Ono vozilo Rosu brekće, „blinda”, teški zvuk se prolama centrom.
Prođoše i dva vozila italijanskog Kfora.
Od žitelja na ulici nikog. Kao da se nijedna srpska duša Banjskom ne kreće. Ispred prodavnice u koju je tek juče ujutro došao kombi sa hlebom, pošto je gazda u sredu išao u Srbovac i Grabovac te „pozajmio” nekoliko vekni, dva specijalca sa uperenim puškama.
Grupa od desetak specijalaca se spušta odozgo, od manastira Banjske, pravoslavne svetinje iz 14. veka, zadužbine Nemanjića.
S visova Rogozne manastirski kompleks kô na dlanu. Ispred konaka nikog ne beše, ali vrata su odškrinuta.
Tu, u konaku, u noći u subotu na nedelju i ceo dan do ponedeljka bila je grupa vernika sa ocem Danilom, čekajući rasplet. I njih i goste Rajske banje tek je Kfor, kako čujemo, u ponedeljak evakuisao.
Čujemo i da se nijedan pripadnik Kfora nije pojavio ni u noći dok se razmenjivala vatra, ni u nedelju kad se sporadično pucalo, a tek su došli dan kasnije.
– Nije tačno da su ovde bili u nedelju. Američki Kfor je došao tek u ponedeljak. Zar nas tako čuvaju? Mislili smo tu noć da niko živ iz Banjske neće da pretekne. Telefonske veze su bile u prekidu, a u nedelju samo tutnji kosovska policija, tutnje oklopna i blindirana vozila, jure ka manastiru, iskaču maskirani i sa puškama na gotovs kosovski specijalci. Cela Banjska je bila pod dimom baruta, šok-bombi i suzavca. Šta da vam kažem... Ne dao Bog ovo nikome. Ovde je bio rat – govori meštanin Banjske kojeg smo juče zatekli s kesom hleba i „štekom” cigara.
Veli, ima brašna kod kuće. „Nije nama do ’leba, nama je do mira”, odmahuje rukom i odlazi dalje.
Sve vreme puta ka manastiru iznad nas kruži dron. U jednom momentu se spustio, rukom da ga dohvatiš.
Pred manastirskom kapijom opet brekće blindirano vozilo specijalaca, vrvi od albanskih novinara. Tu je i jedna srpska novinarska ekipa.
U manastir se ne može. Vrata, koja su upadom vozila u nedelju razvaljena, bejahu „zdrava”. Popravili ih.
Onaj dron i dalje iznad nas. Čini se ide za nama. Zuji, u mozak udara.
Još jedno blindirano policijsko vozilo na parkingu i tri policijska sa obeležjem sa strane.
U jednom psi tragači, hrani ih policajac.
Priđosmo, umalo boks da razvale. Zadali se, laju.
Zamenik direktora kosovske policije za region Sever Veton Eljšani još je ovde. Pitamo ga koliko ima policajaca i da li osim Rosu, koji su vidljivi, ima i onih iz FIT jedinice, onih za „brza dejstva”.
– Specijalne jedinice su tu i one s psima, jedinice K9. S psima pretražujemo teren – odgovara, a na pitanje do kada će da traje „opsadno stanje Banjske” sleže ramenima.
– Kad odluči direkcija u Prištini – u trku reče.
Iznad manastirske smo porte ograđene metalnom žicom. Čusmo dole u centru da je Rosu u manastiru sve ispreturao tražeći oružje. Starešinu manastira, oca Danila, od nedelje niko nije viđao.
– Tu je, u manastiru, ne izlazi. Neka nam je Bog svima u pomoći. I onom tamo kojeg je Rosu pendrecima tukla, jer je imao vojničku košulju. Nemojte k njemu. Nije dobro – govori nam meštanin s kojim kroz šiblje i ogrozdao kô krv crven neobran dren razmenismo neku reč.
I on šapuće, kao i mi. U Banjskoj se od nedelje ne priča glasno. I ne priča se mnogo.
Pogled nam ide ka onom brdu, ka Orlovcu, koje se međi sa zaseokom Trešnjica, odakle, sasvim sigurno, kao na dlanu i nas kroz „snajpersko oko” može da nacilja albanska, snajperska ruka.
Debelo zagazilo podne, a tu u centru iz tek pristiglog autobusa iz Kosovske Mitrovice izađoše žena i dvoje dece.
Osmoletka „Banović Strahinja” je i dalje pod ključem.
Tuga je skolila Banjsku. Svaki Srbin je ovde danonoćno na obaraču albanskog specijalca i snajperiste koji su raspoređeni svud oko sela, i dublje, gore do same linije sa centralnom Srbijom.
Nadaleko čuvenu banju Banjsku, selo sa 500 srpskih duša, pokrio je muk i strah. Pokrila neizvesnost. Jedan mladić iz sela je u Podujevu, u zatvoru, gde ga kao učesnika svojevrsnog „malog rata” terete za terorizam.
PROCURELA PRAVA ISTINA: Evo šta se desilo na Kosmetu
Izvor: Politika.rs
