Dugo očekivani roman stigao je pred čitalačku publiku. Kome je namenjena ova knjiga?
Ako volite srpsku istoriju, osećate u srcu neugasivi trepet rodoljublja, zanima vas kako su naši slavni preci izgledali u očima jedne engleske plemkinje, želite da otkrijete zašto ih je toliko zavolela da im je posvetila ceo svoj život, ako rado čitate romane pisane po istinitim događajima i bliske su vam romansirane biografije protkane dokumentarnom prozom – onda je „Ponoćno svetlo“ prava knjiga za vas.
Ko je zapravo bila Ledi Pedžet i kako ste odlučili da roman posvetite baš njoj?
Ledi Lujza Margaret Lejla Vemis Pedžet bila je dama prvog reda, predstavnica najviših slojeva britanskog plemstva. NJena porodica oduvek je bila bliska dvoru, deda joj je bio feldmaršal, savetnik i lični asistent kraljice Viktorije, otac proslavljeni general i veliki prijatelj kralja Edvarda VII, a majka, Amerikanka ledi Mini, važila je za izuzetno cenjenu društvenu liderku u čijoj se palati na aristokratskom Belgrejv trgu okupljala svetski priznata elita iz sveta politike, diplomatije, umetnosti, književnosti. Život Lejle Pedžet dostojan je holivudskog filma. Odrasla je u nama nezamislivoj raskoši, najpažljivije mažena, uz sve blagodeti i lagodnosti koje pruža tako visok stalež, a opet je ostala skromna, ozbiljna, disciplinovana, izuzetno tiha, moralna i pravična. NJen unutrašnji svet nije se uklapao u merila vrednosti tadašnjeg društvenog uređenja. Osećala je otpor prema površnoj zabavi, ispraznom hedonizmu, licemerstvu i intrigama. Volela je miran porodičan život, daleko od dvorskih svetala i očiju javnosti. Hrlila je u prirodu želeći da dotakne zemlju i oseti sunce, da spozna dobrotu i iskrenost makar u očima dece i životinja. Najsrećnija je bila na nekom seoskom dobru, gde je mogla da jaše konje, hrani pse, neguje cveće i posmatra ptice. NJena sreća je zavisila od pomaganja drugima. Još kao dete težila je da se nečemu posveti, ali ne nečemu malom i običnom, već velikom i večnom, većem čak i od njenog ličnog života. Na kraju krajeva, Lejla je čekala da se otkrije božanski plan za nju, a kada se to najzad desilo, celu sebe i sva svoja vekovima sticana materijalna dobra predala je Srbiji i srpskom narodu. Tako je otpočela ljubav koja će u milosrđu i odanosti trajati neprekidno punih pet decenija, sve do njenog poslednjeg daha. Na samrti je imala samo jednu želju – da je njeni Srbi nikada ne zaborave. Kada sam ovo pročitala, osetila sam snažan potres. Za mene kao pisca bio je to nedvosmisleni poziv da ovoj velikoj dobrotvorki vratim dostojanstvo sećanja koje joj s pravom pripada.
Koliko je bilo teško sakupiti građu i koliko u njoj ima istine, a koliko fikcije pisca?
Na samom početku istraživanja života i rada Ledi Pedžet obratila sam se za pomoć našoj ambasadi u Londonu. Aktuelna ambasadorka ljubazno mi je izašla u susret povezavši me sa renomiranim profesorima istorije i omogućivši mi pristup britanskim arhivama. Blago koje sam odatle crpla doprinelo je verodosrojnosti i autentičnosti ovog životopisa. Sve u njemu što je u vezi sa Ledi Pedžet sušta je istina. Ali daleko važnije od dokumentarne građe bila mi je mogućnost da proniknem u najintimnije kutke njene ličnosti, u srž njene psihološke drame, u motive koji su je pokretali, u želje i snove koje je imala. A to sam postigla zahvaljujući snazi svoje urođene imaginaciji, osećajući neverovatnu bliskost i povezanost sa njenom blagorodnom dušom. Isto je bilo i sa Delfom Ivanić i Darinkom Grujić, još dvema našim velikim ratnim heroinama, koje u romanu takođe imaju zapaženu i verodostojnu ulogu. Srešćete tu i Mihaila Pupina, DŽona Frotingema, Jovana Cvijića, Slobodana Jovanovića, kralja Petra, regenta Aleksandra, ceo diplomatski kor tog doba. Ali pored velikog mnoštva stvarnih istorijskih ličnosti, ima, naravno, i onih fiktivnih. Ipak, to nisu posve izmišljeni likovi već, boljereći, predstavnici ili arhetipovi pojedinih delova naroda: dobrovoljnih bolničarki, sveštenika, mladih regruta, trećepozivaca, čuvenih četničkih komadosa, unesrećenih žena, nestale ili postradale dece... Kroz njih je u ovoj knjizi oživljen ceo srpski narod 20. veka. Dali su mu glas, uzeli na sebe njihove potresne sudbine i postali vezivno tkivo ove nadasve emotivne priče.
Koji događaj iz života Ledi Pedžet biste izdvojili kao najzanimljiviji za nju, a koji za Srbiju?
Za mene lično najupečatljiviji momenat vezan za nju, a ujedno i za našu zemlju, bio je kada je na samom početku Velikog rata odlučila da napusti Englesku, koja se takođe nalazila u ratu, i da dođe u Srbiju. Ta odluka naišla je na oštar revolt cele njene porodice i brojnih prijatelja. Praktično celokupno plemstvo diglo se na noge u nameri da spreči njen odlazak. Otac general komandovao je Prvom armijom sastavljenom od mobilisane teritorijalne vojske, suprug ser Ralf radio je u Ministarstvu spoljnih poslova na uvođenju ekonomskih sankcija Nemačkoj, trojica braće mobilisani su kao visoki oficiri u Irsku i Indijsku armiju, a majka je osnovala dve ratne bolnice, jednu u Londonu a drugu u Pejntonu, i očekivala je da joj se i ćerka pridruži u tom plemenitom poslu. Međutim, Lejla je ostala gluva i slepa za sve opomene. Srce ju je vuklo u Srbiju, njenim Srbima. Prvi put u životu nije htela nikoga da sluša. Želela je da našto preduzme sama, da ovo ima njen lični pečat. Sela je i sastavila listu dobrovoljaca koji su se prijavili za njenu misiju. Kao komesarka misije sakupila je ogromnu količinu odeće, hrane, medicinskih aparta i sanitetskog materijala, i sa 54 člana osoblja, među kojima je bilo vrhunskih hirurga, anesteziologa, infektologa, sestara, negovateljica, bolničara, krenula u Niš da se stavi na raspolaganje srpskoj vladi. U Srbiju je stigla 4. novembra 1914. po starom kalendaru, i to u trenutku kada je na severozapadu zemlje neprijatelj otpočeo žestoku ofanzivu. Kako bi u najkraćem mogućem roku prodrla u sâmo središte Srbije, nadmoćna austrougarska Balkanska vojska stuštila se kao uragan na brojčano slabiju srpsku armiju. Front se razvio duž reke Drine, a rovovske bitke trajale su sve dok i zima nije odlučila da neočekivano rano poseti te unesrećene krajeve. Srbima je svega ponestajalo: artiljerijske municije, hrane, odeće, obuće, lekova, a najviše moralne snage. Nastao je opšti kolaps. Propast Srbije bila je sve izvesnija. Đaci i studenti, poznati kao 1300 kaplara, upućeni su iz skopskih kasarni na front, iako su svi bili svesni da Srbija time žrtvuje najbolje što ima, da bez dece nijednoj zemlji nema opstanka. Eto, u takvoj atmosferi straha i sveopšteg beznađa, u času kada se iz pocepane postave vadio i onaj poslednji najvredniji i najskupoceniji dukat za otkup slobode, u najmračnijoj noći koja je prekrila celu razorenu i postradalu Srbiju, kao jedini tračak svetlosti u tami stigla je prva strana medicinska misija u zemlji – spasonosni odred Ledi Lejle Pedžet.
Zašto su Srbi bili posebni u životu Ledi Pedžet?
Za odgovor na ovo pitanja neophodno je znati da su Pedžeti pre svog dolaska u Beograd bili u diplomatskoj službi u Minhenu u Kraljevini Bavaraskoj. U to vreme nemačka štampa vodila je brutalnu kampanju protiv srpskog naroda, te i nije čudno što je njihov prvi susret sa Srbijom bio protkan brojnim predrasudama. Osim toga, Velika Britanija je proleća 1903. najoštrije osudila ubistvo poslednjih Obrenovića, posle čega je došlo do trogodišnjeg prekida diplomatskih odnosa između dveju zemalja. Znajući sve to, za Lejlu je bilo ravno otkrovenju kada je, obilazeći naša sela u želji da otvori veterinarske ambulante, naišla na sasvim drugačiji prizor od očekivanog. Ovoj Engleskinji škotskog porekla ništa nije bilo draže od tradicije, vere i običaja, a u srpskim selima i manastirima otkrila je vekovno bogatstvo naše kulturne i istorijske baštine. Upoznala je srpske seljake, srdačne, vesele, raspevane, vredne i gostoljubive domaćine, u kojima je prepoznala uzvišeno plemstvo duše, i to ono koje se ne stiče novcem ili nasleđem, već se dostiže trudom i podvigom. Onako visoki i vitki, dostojanstvenog držanja, sa dugim belim bradama i bistrim pametnim očima, ličili su joj na drevne mudrace i biblijske praoce. „Kao da su sišli sa ikona i fresaka u pravoslavnim hramovima“, mislila je netremice ih gledajući. U njenim krupnim plavim očima nije bilo više ni opreza ni podozrivosti, samo nekog upornog čuđenja i iznenađenog oduševljenja, pa čak i trenutne zaljubljenosti. Tako je zavolela naš narod, a ljubav se još više produbila u Prvom balkanskom ratu. Neposredan kontakt sa kumanovskim ranjenicima u bolnici Kola srpskih sestara na Vračara, za čije osnivanje je upravo ona dala presudna novčana sredstava, otkrio joj je svu lepotu rodoljublja srpskih vojnika, njihovo poštovanje prema istoriji i precima, spremnost da za slobodu otadžbine žrtvuju sve što imaju. NJihova snaga, izdržljivost, čast i dostojanstvo istinskih vitezova, zadivili su je, a zahvalnost kojom su joj uzvraćali bila je, po njenom priznanju, nešto najdirljivije što je doživela. Nikada nije prestala da ističe srpskog vojnika, običnog redova, kao primer časnog borca i heroja u najlepšem smislu te reči. „Moje divljenje srpskom vojniku i poštovanje prema njemu su bezgranični“, izjavila je. „On nikada nije prihvatio poraz, nikada se nije žalio, neverovatno je strpljiv, a u borbi mu je malo ko ravan. I drugi narodi imaju dobre borce, ali sumnjam da ih ima mnogo koji se mogu tako sjajno boriti živeći od dva hleba nedeljno. Ja sam se retko sretala sa takvim seljacima. Zaista, oni su prirodni, pravi džentlmeni. Priznajem da sam plakala kao dete kada je došlo vreme da se od njih rastanem, i od tada neprestano mislim na njih i toliko žudim da čujem kako su. Moje srce je sa svima njima, dragim, strpljivim, poštenim, vernim dušama. Osećam da me oni nikada neće zaboraviti kao što neću ni ja njih, nikada, nikada...“
Da imate priliku da joj se obratite, šta biste joj rekli?
Tu priliku sam imala više puta, jer me je često pohodila u snovima. I svaki put bih osetila blaženstvo koje isijava iz njene čiste, blagodatne duše. Mnogo toga što mi je tada rekla našlo se u romanu. Veza između nas dve bila je toliko snažna da sam se budila u suzama. Umetnost daruje tu divnu mogućnost poništavanja prostora i vremena, brisanja granice između fizičkog postojanja i obitavanja u večnoj svetlosti. Sigurna sam da je živa i da bdi nad Srbijom kao što je to uvek radila. Ako mi jedne tihe noći, u sitne sate, ponovo u snove svrati, reći ću joj: „Ne strahuj, Lili, heroino moja! Srbija te nikada neće zaboraviti!“ Ali ona to već zna.
Izvor: Pravda
