Piše: Vladimir Dimitrijević

PREDVIĐANJA SRĐE TRIFKOVIĆA

Početkom februara 2009. godine dr Srđa Trifković je dao intervju za frankfurtske „Vesti“, u kome je najavio budućnost ( mislio je da je to skorija budućnost, do 2012, ali se „odužilo“):“Kako će se SPC postaviti zavisi u najvećoj meri od toga da li će patrijarh Pavle poživeti još koju godinu - u kom slučaju ostaje status kvo, što je trenutno najmanje zlo - ili će doći do izbora novog poglavara SPC. Ako se desi ovo drugo, veoma je moguće da kormilo preuzme ona struja u episkopatu za koju su proteklih meseci tako intenzivno lobirala državna rukovodstva Srbije i Republike Srpske. Ne treba zatvarati oči pred činjenicom da, što se KiM tiče, ta struja izražava spremnost na svaki ustupak, pod izgovorom potrebe da se "spase šta se spasti može". NJena krajnja "fleksibilnost" ispoljena po pitanju obnove svetinja zasniva se na stavu da je bitno da Srbi zadrže Kosovo u metafizičko-duhovnom smislu, a fizički posed i političko ustrojstvo je svetovna, prolazna stvar.“(1)

Zašto je opasno svesti Kosovo samo na „nebeski pristup“? Razlozi su jasni – to i žele neprijatelji. 

Trifković je bio jasan:“Ovo smatram za veoma opasan pristup, koji predstavlja upravo ono šta bi srpski neprijatelji želeli da SPC zastupa: Eto vama transcendencije i duhovnosti do mile volje, držite vi nebesko Kosovo čvrsto u okvirima nebeske Srbije, samo ne ometajte Euleks i institucije prizemne kosovske države, već sarađujte sa njima. Ta ionako su prolazne, danas jesu, a sutra (ili za 500 godina) više nisu! Potom bi bilo puko pitanje vremena kada bi šiptarski vlastodršci zahtevali formalnu promenu naziva jurisdikcije, po uzoru na Dedeićevo preduzeće na Cetinju. Oni već uveliko srpske svetinje tretiraju kao "kosovske", u čemu ih podržava Zapad. Prvi korak, nedugo posle razmene ambasadora sa Beogradom negde 2012, biće zahtev za prekrajanjem eparhija i uspostavljanjem "arhiepiskopije kosovske" čije bi granice bile istovetne "državnim".“(1)

Cilj je odvajanje Kosova i Metohije od Srpske Prvoslavne Crkve:“Krajnji cilj Prištine jeste uspostavljanje "Kosovske pravoslavne crkve " uz nalaženje makar simboličnog broja srpskih sveštenika i jednog ili dva jerarha spremnih da i to progutaju u ime "opstanka" jer će prećutna, ali jasna pretnja šiptarskih vlasti biti da nesaradnja povlači konačni nestanak. Čućemo tada i argument da su Grci takođe podeljeni u više jurisdikcija determinisanih politikom (Carigrad, Atina, Nikozija, Jerusalim), što im ne menja ni duhovni, ni kulturni identitet.“(1)

Danas se crne prognoze Srđe Trifkovića polako ostvaruju: Šiptari srpske hramove proglašavaju za svoje. (2)

I spremaju „Kosovsku pravoslavnu crkvu“. (3)

STVARANJE „HRVATSKE PRAVOSLAVNE CRKVE“

Spremaju, ako ste zaboravili, i „Hrvatsku pravoslavnu crkvu“. Evo vesti:“Na "prigodnom domjenku", koji je povodom pravoslavnog badnjaka i Božića, u selu Dicmu, kod Sinja, u subotu po podne okupilo se više od stotinu gostiju koje je pozvao predsednik Hrvatskog pravoslavnog centra Predrag Mišić zvani Peđa. Među gostima su bili zvaničnici Hrvatske:general Marijan Mareković, izaslanik predsednika Zorana Milanovića, Dinko Tandara, izaslanik potpredsednika Vlade i ministra hrvatskih branitelja Tome Medveda, Ante Sanader, potpredsednik Hrvatskog sabora, Ivan Penava, gradonačelnik Vukovara, pukovnik Marko Skejo, zapovednik 9. bojne HOS-a, odbornici županijske skupštine i splitskog Gradskog veća, Ivan Šipić, predsednik Gradskog veća Trilja, i drugi, uključujući brojne "hrvatske branitelje srpske nacionalne pripadnosti".“(4) 

On je tada rekao:“Mi se u principu že¬limo odvojiti od Srpske pravoslavne crkve jer ne pripadamo toj crkvi niti svetosavlju, a razlozi su jako dobro poznati. Oni su tokom Domovinskog ra¬ta širili netrpeljivost prema drugim narodima, a naročito prema hrvat¬skom narodu.“(4)

U narednih pet godina, eto „Hrvatske pravoslavne crkve“, jer, kako reče Srbin ustaša, „Srpska Ckva širi mržnju“. 

„Hrvatska pravoslavna crkva“ bila je tvorevina Ante Pavelića sa nemačkim „befelom“ – u intresu Nemačke.(5)

I „Kosovska“ i „Hrvatska“ crkva mogu nastati po nalogu NATO pakta, koji je SPC proglasio za opasnu na Balkanu. Setimo se - general potpukovnik Frenklin Ben Hodžis, bivši glavnokomandujući američkih kopnenih snaga u Evropi, kazao je u intervjuu za „Glas Amerike“ da Srbiji i zemljama regiona „treba pružiti podršku i zaštitu od pritiska Rusije“, pri čemu je SPC označio kao glavnu pretnju za dovršavanje posla na Balkanu. Američki general je, između ostalog, ukazao da bi, po pitanju rešavanja problema Kosova, Srbiji „trebalo pomoći da se odupre pritiscima pravoslavne crkve vezane za Rusiju“.“(6)

Baš tako kako ste pročitali. 

ZAŠTO SRPSKA CRKVA MORA BITI RAZDROBLJENA? 

U intervjuu koji je potpisnik ovih redova 2016. pripremio za „Geopolitiku“, dr Aleksandar Raković nas je upozorio:“Do raspada SFR Jugoslavije (1991–ʼ92) Srbi su živeli u zajedničkom državnom okviru, s jedinstvenom pravoslavnom crkvom, vojskom, ekonomskim sistemom i monetom, kulturnom scenom, fudbalskom ligom i sportskim reprezentacijama. Jugoslavija, koju je srpski narod s pravom najviše svojatao, bila je najlepša zemlja u Evropi. Imala je more, ostrva, planine, brda, ravnice, reke. Takva Jugoslavija je drobljena i spolja i iznutra. Kada se Jugoslavija raspala, i pošto su konačno utvrđene nove granice, samo je Srpska pravoslavna crkva opstala na čitavom prostoru nekadašnje Jugoslavije i jedina je tekovina srpskog i jugoslovenskog ujedinjenja iz 1918. koja je nadživela tu epohu. Mišljenje stranih planera raspada Jugoslavije i njihovih postjugoslovenskih pomagača jeste da razgradnja srpskog i jugoslovenskog prostora ne može biti okončana dok postoji Srpska pravoslavna crkva u sadašnjem jedinstvenom organizacionom obliku.“(7)

Tada je Raković istakao:“Amerikanci su najjači nalogodavci, savetodavci ili inspiratori religijskog intervencionizma koji protiv nas Srba vode Rumuni, Bugari, albanski separatisti na Kosovu i Metohiji i Đukanovićev secesionistički režim. Takođe, američki rukopis se uočava i na zatezanju prilika u Republici Makedoniji. Britansko delovanje je bilo vidljivo na primeru instrumentalizacije tragedije u Srebrenici kada je srpski premijer, u vidu šerijatske kazne, kamenovan i umalo linčovan. Na posmatranom prostoru deluju službe još nekoliko zapadnih zemalja, čiji se interesi, usmereni protiv srpskog naroda, uglavnom podudaraju sa američkim i britanskim namerama da se putem religijskog intervencionizma destabilizuje srpski prostor. Povratkom Rusije na naše polje šahovske table, čini se da su srpske pozicije sada jače nego što su bile.“(7)

To je cilj – Svetosavska Crkva mora biti uništena. Ona je poslednja brana našeg naroda u Hristu. 

KAKO TO RADE AMERIKANCI 

U drugom intervjuu, datom 2013. nedeljniku „Pečat“ i novinarki Nataši Jovanović, Raković je, kao bivši službenik srbijanskog Ministarstva vera, pokazao kako se to radi:“Imao sam prilike da se sretnem sa nekoliko visokih funkcionera i državnih službenika SAD i da, tako, iz prve ruke čujem kakve su njihove percepcije Srbije i srpskog naroda u celini. Sa Tomasom Patrikom Milejdijem, bivšim američkim ambasadorom u Vatikanu, sreo sam se u Beogradu 2007. godine. Reč je o čoveku koji je u vreme raspada SFR Jugoslavije bio na funkciji ambasadora, a iz tog dela njegove poslovne biografije ostalo zabeleženo njegovo zalaganje za hrvatsku stranu, a protiv srpskog naroda. Te, 2007. godine iz Londona dobio sam sugestiju da bi Tomas Milejdi želeo da se susretne sa nekoliko episkopa SPC. Organizovan je susret Milejdija i njegove supruge, inače rektora Rimokatoličkog univerziteta u Rimu, sa pet naših episkopa. Milejdi je u razgovoru doticao sva verska pitanja vezana za srpski narod na teritoriji bivše Jugoslavije, počev od Makedonije, do Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Bio je veoma upućen u temu i očito se držao unapred pripremljenog koncepta razgovora. Tokom razgovora postavio je nekoliko smernica američke državne politike koje nas prate do danas. Recimo, Milejdi je arhiepiskopu Jovanu rekao da srpsko crkveno pitanje u Makedoniji ne postoji. To je bila blaga najava svega onoga što će uslediti. Ako ne ranije posle tog razgovora bilo je jasno da američka politika neće uvažavati činjenicu da je Srpska crkva ustanovila arhiepiskopiju u Makedoniji kao sastavni deo SPC.“(8)

Sve se ovo mora imati u vidu, ali se naročito mora imati u vidu da se sada u svetu uobličava „NATO pravoslavlje“, koje koristi NATO carigradskog patrijarha Vartolomeja da bi ostvarilo svoje ciljeve.

ŠTA SE DESILO NA UKRAJINI? 

Krv teče na Ukrajini, verni Ukrajinske Pravoslavne Crkve Moskovske patrijaršije se progone, udara se na Kijevo – Pečersku Lavru, a iza svega toga stoji arhiizdajnik carigradski patrijarh Vartolomej, koji je ukronacističke bezakonike bez hirotonije proglasio za episkope, i njihovo bezakonje nazvao „Pravoslavnom crkvom Ukrajine“, potčinivši bandu u mantiji svojoj „jurisdikciji“. 

Još u septembru 2018, na arehijerejskom saboru Carigradske crkve, kako kaže Zoran Čvorović, „parafrazirajući početak Jevanđelja Sv. Jovana o Bogu Logosu kao tvorcu sveta i davaocu života (Jn. 1, 1–4), Vartolomej je „Vaseljensku Patrijaršiju“ nazvao „početkom Pravoslavne Crkve“, u njoj je „život i taj život je svetlost Crkvama“, usled čega „Pravoslavlje ne može postojati bez Vaseljenske patrijaršije “.“(9)

Poludevši od gordosti kao „nezabludivi“ rimski papa, Vartolomej je tada, kaže Čvorović, rekao da carigradska katedra, na kojoj on sedi, „“jedina raspolaže „apostolskim privilegijama“ i „kanonskom jurisdikcijom“ nad celom Crkvom u pitanjima: sazivanja svepravoslavnih sabora, priznanja i dodeljivanja autokefalnosti, „očuvanja jedinstva i međusobnog opštenja Pomesnih Crkava“, „širenja Pravoslavlja u svetu“, „dovođenja stvari u crkveni i kanonski red“ i najzad, u pravu carigradskog patrijarha da kao apelaciona instanca „rešava sporove među episkopima, sveštenstvom i mitropolitima drugih patrijaršija.““(9)

Judinska izdeja pravoslavne ekslisiologije tako se desila pred našim očima.

PRVI BEZ JEDNAKIH 

Ruski teolozi su pokazali da je Vartolomej zaista oponašao papski dogmat Prvog vatikanskog koncila, postajući „prvi bez jednakih“, mada može da bude samo „prvi među jednakima“, čime je, kako reče Čvorović,“Sabor episkopa Carigradske patrijaršije je umesto apostolskog učenja da „smo mi mnogi jedno telo u Hristu“ (Rim. 12, 5) bogoslužbeno opštenje sa Fanarom proglasio za jedinu meru jedinstva Pravoslavne crkve, te kanonske ispravnosti svake pomesne crkve. Time je, rečju Sv. Justina Ćelijskog, u papskom „gordoumlju“, carigradski patrijarh imenovan za Vicarius Christi na zemlji, pa je svet na početku trećeg hrišćanskog milenijuma dobio dvojicu namesnika Hristovih na zemlji, jednog u Rimu, a drugog u Instanbulu, koji su svojim papističkim učenjem obznanili da istinskoj glavi Crkve (Ef. 1, 10), Bogočoveku Hristu nema mesta na zemlji.“(9)

To je Dostojevskov Veliki Inkvizitor – Hristos nam nije potreban. Mi odlučujemo o svemu.

O OPASNOSTIMA PO SVETOSAVSKU CRKVU 

Čvorović nas upozorava:“Pošto je papstvo dobilo, pored starog zapadnog, i novog istočnog Vicarius Christi, onda je jasno da je unija dvojice Hristovih nasmesnika na zemlji glavni i poslednji cilj u realizaciji višedecenijskog ekumenističkog projekta formiranja jedne sinkretističke i globalističke pseudohrišćanske religije i njene pseudocrkvene organizacije.“(9) 

Ovaj duh vlada među izvesnim kriptopapistima i neofanariotima u Srpskoj Crkvi, pa Čvorović ističe:“Stav jednog od srpskih episkopa, izrečen u njegovoj tek objavljenoj knjizi, kako cilj ekumenističkog dijaloga ne treba da bude „povratak svih u okrilje Pravoslavne crkve“, nesumnjivo pokazuje da se u deceniji pred nama u episkopatu pomesnih pravoslavnih crkava glavna borba neće voditi na pitanju statusa lažne crkve na Ukrajini već iznova na pitanju svih pitanja – odbrani čistote Pravoverja. U službi Novomučenicima srpskim, koji su stradali od ustaša vernih Vatikanu, Sv. vladika Nikolaj nam poručuje ko je pobednik u toj borbi: „Oj, stradalci novi pod humkama vlažnim, pobeda je vaša nad Hrišćanstvom lažnim!““(9)
Ko se ovim pitanjima bavio, odavno to zna, naravno. Ne zato što je mnogo mudar, nego zato što je čitao, jer je sve to već napisano. Odavno...

OBJAVLJENO 2011. 

Tekst potpisnika ovih redova, koji se ponovo nalazi pred čitaocem, objavljen je u knjizi „Gramatika ekumenizma“, sada već daleke 2011. godine. To je, u stvari, priča o tome kakva je neofanariotska teologija koja se nametala i nameće SPC, da bi je lišila nacionalne svesti.(10) 

Još je protojerej Aleksandar Šmeman u svojim delima, kakvo je „Crkva, svet, misija” uočio krizu savremenog bogoslovlja kao zapadanje u zamku sterilnog akademizma i fusnotizma, koje nema veze sa živim životom Crkve. Šmeman je sterilizaciju bogoslovlja video kao sastavni deo „svepravoslavne krize”, koja se  projavljuje u raznim oblastima: počev od jurisdikcijskog problema Dijaspore, preko pitanja „prava vaseljenskog Prvenstva” i autokefalija, krize sabornosti (od klerikalizacije do neoprotestantskog antiklerikalizma) do jalovog učešća u ekumenističkom pokretu (po Šmemanu, Zapad je, u okviru ekumenizma, Istoku nametnuo svoja pravila, i pravoslavni su, u svemu, dužni da se samo saglašavaju ili da „izdvajaju svoja mišljenja”, što ne doprinosi bilo kakvom dijalogu, a kamoli navodnom „svedočenju” istine). 

Osnovni zapadni problem danas je borbeni sekularizam („prozirno nihilistička zapadna Unija”, kaže mislilac čije stavove izlažemo); u naše vreme, tehnološki nihilizam ispira duše, a tehnološko različnostenje onemogućava mučeništvo. Sekularizam je postao hilijastička utopija večnog života čoveka bez Boga, čoveka – vampira koji siše sokove tvorevine poričući njenog Tvorca i boreći se protiv svega Tvorčevog u sebi i oko sebe.  

Tragedija Zapada je, po Tomasu Molnaru („Iskušenje paganizma”), u tome što je zapadno hrišćanstvo svoj racionalizam  okrenulo protiv samog sebe, uništivši pojam Svetog i Tajne kao temelja hrišćanske simvologije i viđenja sveta. Priroda, umetnost, politika tako su „odsečeni” od Hrista, i postali plen paganizma (jer, sekularizam je neopaganizam maskiran u priču o religiji kao „opijumu za narod”). Putujući od renesanse, preko prosvetiteljstva, ka postmoderni, Zapad je otpadao od Hrista Vaploćenog u ponor ništavila. To putovanje se zbivalo kroz metastaziranu čulnost, demonizovanu seksualnost kao bitijni blud (jer, bludeti znači „lutati”, kao što je i „greh” od „ogreh”  – promašaj cilja): od Bordžija, preko markiza de Sada, do Lujze Čikone, antimadone. Takva, bezblagodatna civilizacija – mravinjak, iako svagda u groznici kretanja, suštinski je nepokretna (kola, lift, avion, pokretne stepenice, TV s daljinskim upravljačem, kompjuter, mobilni telefon samo prikrivaju činjenicu grehovne imobilisanosti savremenog čoveka.) 

Strasti (a strast je, po dr Žarku Vidoviću, ubilačko i samoubilačko „osećanje lišenosti bitija”) su prožderale zapadnog čoveka, koji živi u globalnom GULAG-u pod maskom Diznilenda, ni ne sluteći šta se s njim zbiva. To je „posthrišćanstvo” kao suštinsko antihrišćanstvo. Posle Hrista, Alfe i Omege, može doći samo antihrist, a posle Crkve, koja je početak Carstva Božjeg hic et nunc može doći samo anticrkva. 

Zato „dobri odnosi” Crkve sa sekularizovanom (od Hrista odsečenom) državom u krajnjoj liniji imaju kao posledicu promenu prirode Crkve i njene eklisiologije. Tu je pravi uzrok pojave jalove akademske teologije: ona je glas Crkve koja se sekularizuje da bi mogla da bude u „dobrim odnosima” sa „posthrišćanskim” (antihrišćanskim)  svetom i njegovom Državom – proždiračicom svega bitijnog u čoveku i svetu. Zato takvi teolozi ne smeju da odgovaraju na suštinska pitanja današnjice, kakva su: nasilje nad mističkom „građom” istorije („ubrzanje” vremena, „skraćenje” rastojanja, stvaranje utopijskog SADA, nevezanost za prošlost i budućnost);  integralni sekularizam (novo paganstvo, novi okultizam); totalitarizam uz medijsku idiotizaciju (DIZNILEND JE GULAG); razaranje svih verskih, tradicijskih i nacionalnih razlika;  amerikanizacija sveta kao „standardizacija, unifikacija, globalizacija i centralizacija” svih sistema i procesa civilizacije radi potčinjavanja iste hiperinkarnaciji zapadnog duha – Americi;  ukidanje samoistovetnosti ličnosti i naroda i nezavisnosti država; prevlast idola „naučne objektivnosti” u odnosu na hrišćansko učenje o poznanju stvarnosti ljubavlju i zajednicom; obogotvorenje lihvarske ekonomije u odnosu na Božju Ikonomiju; nemogućnost borbe protiv Pax Americana;  bioetička pitanja (od kloniranja do eutanazije); homoseksualizacija civilizacije... 

Sva ta pitanja zahtevaju sveže umove i hrabra srca (poput onog, koga igra Mel Gibson u istoimenom filmu, spremnog da, na točku za mučenje, krikne: „Sloboda”!) Ali, toga kod ekumenišućih teologa nema. A čega ima? Ima tzv. „unutrašnjeg ekumenizma”, koji, preko glasnogovornika istog u pomesnim Crkvama Božjim, razgrađuje samosvest pravoslavnih. Nova teologija iznutra vrši vesternizaciju pravoslavnog bogoslovlja pod vidom nove eklisiologije. Predanjska eklisiologija UNA SANCTA razara se dogmatičkim minimalizmom: svi kršteni, po „novim teolozima”, bez obzira da li su pravoslavni ili inoslavni „pripadaju Crkvi”; iskustvo svetosti, kao plodonošenja Crkve u Duhu Svetom, koje podrazumeva uvid u laž i prelest (inoslavnih „svetih” (Sveti Serafim Sarovski je svetac, a Ignacije Lajola prelešćenik), „novi teolozi” zamenjuju apstraktnom trijadologijom i „relacionom ontologijom” koja nikoga ne podstiče na podvig ka Hristu; napušta se ideja povratka jeretika Crkvi da bi se naglasilo da su se Carigrad i Rim udaljili samo zbog „istorijskih nesporazuma” i „različitog mentaliteta”. „Novoj teologiji” smeta apologetika („uski konfesionalizam”), iako je dogmatika Crkve formulisana neprestanim apologetskim svedočenjem Otaca – od Justina Filosofa pred paganima, preko Irineja Lionskog pred gnosticima i Atanasija Velikog pred arijancima, Maksima Ispovednika pred monotelitima i Teodora Studita pred ikonolomcima, do Grigorija Palame pred varlaamitima. Obnovljenska teologija selektivno pretumačuje ranu eklisiologiju, uzimajući od Svetog Ignjatija Bogonosca samo učenje o episkopocentrizmu, ali ćuteći zaobilazeći njegovo ognjeno mučeničko svedočenje pred paganskom Imperijom. „Monarhijski episkopat” i „teritorijalno načelo” organizovanja navodno se zasnivaju na „prva tri veka Crkve”, samo da bi se ukinula činjenica da je Crkva danas (već vekovima) avtokefalna  – narodna Crkva. Reč je o svojevrsnoj „denacifikaciji” Pravoslavlja (koje je „nacionalna Crkva, a ne nacionalna vera”, po Svetom Nikolaju Žičkom.), koje treba da se ujedini sa zapadnim psevdo – crkvama. Zaboravlja se da je, u doba učenja Sv. Kiprijana Kartaginskog o jedinstvenom episkopatu, ovaj sveštenomučenik jasno govorio da „van Crkve nema spasenja” (jer, Crkva je spasenje kao Telo Hristovo.) Ideja „novog episkopata”, međutim, preuzeta je iz ekumenističke teologije. 

U, kod nas nepoznatom, dokumentu Ekumenskog saveta crkava „Episkop i episkopat u ekumenističkoj perspektivi” (Episcope And Episcopate in Ecumenical Perspective, Faith and Order Paper 102, World Council of Churches, Geneva, 1980.) kaže se, između ostalog, i sledeće: „Episkopat koji treba da se razvije u ekumenističkom pokretu treba da bude bogatiji nego ijedan postojeći episkopat u bilo kojoj od crkava”. Prvi korak je da Pravoslavna Crkva prizna episkopate inoslavnih (što je, među nekim  istočnim episkopima već učinjeno s rimokatoličkim biskupatom.) 

Kako primećuje jedan analitičar: „Unutar Pravoslavlja, koncept „novog” episkopata sa svojim hipertrofiranim nadnacionalnim  teritorijalizmom treba da doprinese što bržem „prevladavanju etnofiletizma”, tj. atomizaciji organskih crkveno-kanonskih entiteta (Autokefalnih Crkava) radi uspostavljanja veštačke, „univerzalne” administrativno – birokratske mreže nacionalnih mitropolija, eparhija i parohija”. Ulogu „vozglavitelja” te administrativno – birokratske mreže treba da preuzme Carigradska patrijaršija, koja u Turskoj ne bi mogla opstati bez suštinske podrške vašingtonsko – vatikanske osovine, kojoj zauzvrat pruža ekumenističke „dobre usluge”; naravno, to ne znači da su u Carigradskoj patrijaršiji svi ekumenisti, niti da su pružaoci „dobrih usluga” sasvim svesni šta rade ali, osnovni principi se vide, i to od patrijarha Atinagore. Jedan od glavnih ciljeva ekumenističke „sterilišuće” teologije je razgradnja otadžbinskih avtokefalija i hrišćanskog patriotizma, pod vidom borbe protiv „etnofiletizma”. Cilj je: stvaranje evrounijatskog, NATO Pravoslavlja, jurisdikcija hipotetičkog nadnacionalnog centra crkvene moći nad denacifikovanim Crkvama pravoslavnih naroda i njihovim dijasporama u Zapadnoj Evropi i svetu, što bi predstavljalo tobožnje rešenje svih crkveno – kanonskih problema. 

Novofanariotski imperijalizam se skriva iza pokušaja da se vizantijsko načelo carigradskog primata (u okviru Pentarhije, i kasnije, u doba poznoromejsko) primeni u antihrišćanskom svetu pax americana, u kome je jedina zaštita od globalnog nihilizma melting pot-a  očuvanje autokefalnih Crkava i nacionalnih otadžbina, pri čemu se jedinstvo Crkava od Istoka projavljuje kao „nejurisdikcijska sabornost autokefalija”. Rani eklisiološko-episkopski model odgovarao je ranoj Crkvi, krilatoj blagodaću, koja se, kao svetoduhovski požar, širila Rimskom imperijom, sažižući trnje i čkalj paganizma. Nasilno vraćati Crkvu s početka 21. veka u prvo ili drugo stoleće znači vršiti nasilje nad živim tkivom i poricati Božji Promisao, Koji je blagoslovio da NJegova Crkva uđe u nacionalno – sabornu fazu svoje istorije, u doba otačastvenih autokefalija. Istočni ekumenistički teolozi, kojima su „dijalozi” (plaćeni od inoslavnih  „gospodara dijaloga”) i stipendirano teološko  školovanje (opet plaćeno iz inoslavnih centara moći) isprali mozak ugradili su u sebe autocenzuru po kojoj je odbrana svoje Crkve i vere nešto beznadežno demodirano, čega se treba stideti. Treba se baviti „ekumenski korektnim” temama i boriti se protiv „zilota” u svojim redovima, ućutkavajući ih kao neznalice, prostake, zatučenjake i raskolnike. Zato se oni bore protiv „isceliteljske” (liturgijsko-asketske) duhovnosti Crkve, a za magijski i nepodvižnički sakramentalizam. NJima smetaju njihovi, u svoju krv ogrezli i bombardovani zemljaci, jer priča o Krstu Časnom i Slobodi Zlatnoj „ne pije vodu” na teološkim „simposionima”, na kojima se oni, često deca iz sirotinjskih kuća, uzdižu do slave olimpskih bogova, pa sa svojom „zapadnom braćom” postaju eksperti za razne vrsta vina, riblje ikre, pirea od ananasa i slično. To je često osnova „dijaloga LJubavi” („LJubavi” bez Istine): „trpeza ljubavi” u nekoj Raveni, nekom Rimu, 150 nekom Ševtonju, itd, itd. Ekumenistička „pacifikacija” „ratobornog” Pravoslavlja, koja je u toku, neposredno je povezana sa uspostavljanjem carstva antihrista, A pošto se tom pacifikacijom često bave „vlast imajući” (jer oni to najuspešnije mogu da rade), njima je potrebna svojevrsna episkopolatrijska ideologija, mikropapističko stavljanje pojedinačnog episkopa iznad Sabora episkopa i iznad Crkve u celini. Pravoslavni nisu ni za episkopolatriju „nezabludivih” mikropapa, ni za episkopomahiju (zilota ne po razumu!) nego za episkopofiliju u Hristu. Načelo te pravoslavne episkopofilije istakao je učenik Sv. Marka Efeskog, Genadije Sholarije (i sam sveti): „Proveravajte episkope samo u jednoj stvari: da li su pravoslavni, da slučajno ne uče dogmatima suprotnim istini Vere i da slučajno ne saslužuju sa jereticima ili raskolnicima.” Kvazihrišćanstvo u teologiji danas zasniva se na otuđenju bogoslova od sopstvenog puta kao blagodatnog dara krsnog poslušanja Crkvi. Mnogi (ne svi!) teolozi danas su svoj put shvatili kao put moći i karijere, a ne put mučeničko – podvižničkog, golgotsko – vaskrsnog opita. Zato put „profesionalizacije” pravoslavnih teologa vodi sekularizaciji pravoslavnih bogoslovskih škola, na kojima treba izvršiti „dekonfesionalizaciju”, omogućivši bezbožnicima (ateistima, agnosticima) i jereticima („odeljena braća”) da uče pravoslavne studente. Kakva je, po našem misliocu, čije smo stavove do sada iznosili, uloga predanjske pravoslavne teologije danas? Ona mora da: 1. Brani pravoslavnu veru od ekumenističkog NJu Ejdž sinkretizma; 2. Brani pravoslavnu ličnost od zapadnog grehovnog individualizma; 3. Brani pravoslavnu sabornost od zapadnog totalitarizma (maskiranog u „ljudska prava” i „demokratiju”); 4. Brani pravoslavnu naciju od melting pot-a globalizma; 5. Brani pravoslavno domaćinstvo i domostroj od tehnološkog nihilizma, počev od zagađivačke industrije do genetskih „inženjeringa”.

Tako sam pisao 2011. godine. 

Čini se – na vreme. 

U MREŽI NATO NVO

O tome kako NATO prodor u SPC izgleda, u intervjuu potpisniku ovi redova, govorio je Hadži Slobodan Stojičević, autor knjige o mrežnom ratu protiv naše Crkve:“Stejt Dipartment je u saradnji sa USAID osnovao i kancelariju za „saradnju sa inkluzivnim verskim liderima“ preko koje promoviše „one koji su hrabri da budu različiti“ u svim religijama pa i u pravoslavlju. Ovaj projekat dodeljuje milionske grantove zapadnim univerzitetima koji kroz saradnju sa teolozima polako izgrađuju nešto što bi se nazvalo „građansko bogoslovlje“. Konkretno u pravoslavlje se najviše investira preko Amerikanaca grčkog porekla i grčkih eparhija u SAD. A oni već u te projekte polako uključuju i naše bogoslove i profesore sa Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. A zatim „trag novca“ vodi, naravno, prema Rusiji: preko naših vladika i teologa na simpozijume i konferencije se pozivaju i ruski teolozi da bi se polako te ideje preko Srbije i SPC širile u Rusiji. Ja u knjizi dajem i teorijske postavke sa poveznicama (linkovima) na doktrinarne dokumente i konkretne primere sa poveznicama na događaje – koje svako može proveriti jednim klikom miša. Jedan od primera je Centar za pravoslavne studije na jezuitskom Frodam Univerzitetu u kome je naš vladika istočnoamerički Irinej (Dobrijević) u nadzornom i savetodavnom odboru, a koji dobija milionske donacije za razvoj ovakvog „građanskog bogoslovlja“, „inkluzivnog Pravoslavlja“, „LGBT bogoslovlja“ i za njegovo širenje u pravcu Istočne Evrope. Ovo je, za našu Crkvu, izuzetno opasna tendencija. Jer to nije samo stihijski proces, pretvaranja sveštenika u lajf kouča koji pruža duhovne usluge ili „prihvatanja svake ljubavi kao ljubavi Hristove“, već je to pažljivo osmišljen, planiran i bogato finansiran napad na SPC preko „akademskih teoloških mreža“. Ali, na sreću, on nije toliko opasan ako se zna odakle dolazi napad i kako se zaštititi. Naša Crkva je već počela da sređuje stanje na Pravoslvnom bogoslovskom fakultetu, a i da preseca sve te kanale malignog uticaja sa Zapada.“(11)

Zato zapamtimo: 

1.NATO Zapad će učiniti sve da razdrobi Srpsku Crkvu; 
2. U Srpskoj Crkvi postoje ljudi koji su spremni da u tom poslu pomognu, i da pređu pod jurisdikciju Fanara, što pokazuje nedavni slučaj iz Austrije, kada su srpski sveštenici prešli pod vlast Carigradske patrijaršije, koja tvrdi da ima vlast nad celom dijasporom(12);
3. Na udaru će biti i SPC na teritoriji Hrvatske, ali i na teritoriji Kosova i Metohije. To se čak može desiti i u Bosni i Hercegovini, kao što se donedavno dešavalo u Crnoj Gori. 
Episkopi i sveštenici koji su školovani na neofanariotskoj teologiji kriptounijate, nedavno otišavšeg na sud Božji mitropolita Jovana Zizjulsa, lakše će se opredeliti za Carigrad. 

UPOZORENJA VLADIKE KRUŠEVAČKOG DAVIDA

Ima, hvala Bogu, u našoj Crkvi episkopa koji su svesni šta se dešava. Tako vladika David podseća:“Najnovije razaranje sabornosti, čime i jedinstva Pravoslavne Crkve (uvođenjem i ozakonjenjem bezakonog istočnog papizma na Badnjidan?!) usledilo je po diktatu Vašingtona, davnašnjeg političkog centra i nalogodavca, koji se avaj!, ne pojavljuje prvi put kao neko ko hoće, i smatra da sme sudbinski da utiče na savremeni život i tokove istorije Carigradske Patrijaršije! A preko nje, naravno, i na savremene istorijske tokove celokupnog Pravoslavlja!“(13)

Vladika David je podsetio kako je Fanar prema Ruskoj Crkvi često postupao maćehinski:“O maćehinskom ophođenju matere Prvoprestolne Crkve spram svoje kćeri-Crkve Kijevske ili Moskovske ili cele Rusije uveravamo se hronološkim kontinuitetom. Izdajstva sopstvene kćeri od strane matere imaju svoju dugu istoriju:  izdajstvo Unionističkim Saborom Feraro-Florentinskim Carigrada i Rima (15. vek); izdajstvo kolaboracijom Carigradske Crkve sa ruskim živocrkovnicima i obnovljencima-komsomolcima protiv Moskovske Patrijaršije i Ruskog naroda (19-20 vek); u ovom trenutku izdajstvo najgrubljim kanonorušilačkim uplitanjem Vartolomeja Prvog predstojatelja i Tronousedelca, u kanonsku jurisdikciju Moskovske Patrijaršije nad/saUkrajinskom Autonomnom Crkvom (21. vek)“.(13) 

Carigradski episkop je, kaže vladika David, predvodio lažni sabor u Kijevu, koji je ozakonio bezakonje:“Saborom nečestivih raskolnika u Kijevu predsedavao je aktuelni Mitropolit galski. Mi ne verujemo da je sa njima bio Bog, već verujemo da sa njima Bog nije bio! Jer da je Bog bio sa njima blagočestivi aktuelni mitropolit galski i neblagočestivi Ukrajinski raskolnici sa kopredsedavajućim Sabora Predsednikom države Ukrajine i kraljem čokolade Porošenkom, ne bi svojim zborovanjem oskrnavili Kijevsku Svetu Sofiju. Celokupno to bogohuljenje dobilo je najširi okvir i odjek galimatijasa ili žalosnog spektakla, opet u crkvi Svete Sofije u Kijevu, 3/21 januara, u nedeljni dan–dan spomena Svetog Marka Efeskog, a radi ustoličenja navodnog mitropolita Epifanija za predstojatelja tzv. Nove ukrajinske Crkve. I opet u prisustvu aktuelnog blagočestivog Mitropolita galskog, blagočestivih predstavnika nekih svetogorskih manastira i naravno, poglavara Grko-katoličke crkve Svjatoslava Ševčuke i njegove pratnje. Neskriveno ili prikriveno, tek, eto našoj braći Ukrajincima i Rusima Vatikana na levoj obali Dnjepra!“(13)

Iza toga, naravno, stoji NATO Vatikan:“Kako li se samo  blagočestivi Mitropolit galski osećao u epizodi pomiritelja Svetog Mitropolita efeskog Marka i Grko-katoličkog Poglavara Svjatoslava u ovom režiranom spektaklu, pitanje je sad!? Ne umanjujmo senzaciju! Zar nije trebalo da blagočestivi Mitropolit galski na ovaj način izmiri Svetog Marka Ispovednika-Novog Jerarha, s jedne strane, i Vatikan, s druge, eda bi Rimski papa mogao tek sada da uzvikne: Sada smo sve učinili! – i da konačno odahne?!“(13)

Vladika David je upozorio na pojavu NATO pravoslavlja: „„Ako nastane (?!) Vašingtona i NATO-a Pravoslavlje unutar Patrijaršija, Arhiepiskopija, Autonomnih Crkava i Egzarhija: Carigradske, Rumunske, Jerusalimske, Aleksandrijske, potencijalne libanske i sirijske unutar Antiohijske, pa Albanske sa Raško-prizrenskom eparhijom u svom sastavu, Atinske, Atonske Gore, Bugarske, Finske, Estonske, Slovačke, Mađarske, Ukrajinske, potencijalne Besarabske ili Moldavske, potencijalne Turske ili Gagauzijske, potencijalne Katarske, raskolničke Makedonske, sadašnjih parasinagoga: Crnogorske, Raško-prizrenske u egzilu, planiranih: Bosanske, parasinagoge u Hrvatskoj, Lekof-a, Zapadno-Evropske Arhiepiskopije, Super Pravoslavne lige raskolnika odmetnutih od svih Pravoslavnih Crkava sa centrom u Lisabonu i Americi ... ), paralelno sa njim-sa Vašingtonom i NATO Pravoslavljem, s jedne strane nastajali bi i istinski pravoslavni ispovednici, mučenici i novomučenici, (po)stradali od NATO i Vašingtonskih pravoslavaca, s druge strane. S tom neizbežnom činjenicom se treba suočiti, i sa njom odmah početi računati, pa i u odbranu krenuti!“(13)    

Zaista je krajnje vreme. Opasnost se približava. Za 2025, NATO Vartolomej najavljuje ujedinjenje sa NATO Franjom, sa sve zajedničkim proslavljanjem Vaskrsa.(14) Ne bi bilo dobro da nas događaji zateknu nespremne.

Molitvama Svetog Save i sve Nebeske Srbije, spasi nas, Gospode, od NATO fanariota, onih spolja i onih iznutra. 

UPUTNICE ( 9.1.2024. ):

1.    https://rtv.rs/sk/politika/srdja-trifkovic-na-kraju-krajeva-kosovska-pravoslavna-crkva_108216.html
2.    https://www.telegraf.rs/vesti/politika/1556430-skandal-albanci-s-kosova-otimaju-srpske-crkve-i-manastire-i-tvrde-da-su-katolicki-foto; www.pravda.rs/2023/12/25/siptari-otimaju-srpsku-crkvu-proglasili-je-katolickom-spc-obavestava-medjunarodnu-zajednicu/; www.kosovska-istina.com/%D1%88%D0%B8%D0%BF%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D1%98%D1%83-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5/
3.    https://rt.rs/srbija-i-balkan/68965-srpska-pravoslavna-crkva-kulturna-bastina/
4.    https://www.novosti.rs/c/drustvo/vesti/1320820/vaskrsavaju-pavelicevu-pravoslavnu-tvorevinu-falsifikovanje-istorije-proustaske-organizacije-bozic-promovisale-genocidne-ideje
5.    Aleksandar Stojanović, Rastko Lompar: Osnivanje Hrvatske pravoslavne crkve u kontekstu nemačke politike i ratnih interesa u okupiranoj Jugoslaviji, dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/14067; slobodnadalmacija.hr/vijesti/hrvatska/sacica-srba-i-desnica-zele-osnivanje-hrvatske-pravoslavne-crkve-je-li-to-uopce-moguce-sve-je-davno-pokrenuo-pavelic-1353646
6.    https://standard.rs/2019/12/30/kako-je-americki-general-priznao-da-je-spc-glavna-pretnja-za-nato-na-balkanu/
7.    https://www.geopolitikamagazin.com/sr-cyrl-rs/intervju/2016-03-18-19-42-37
8.    https://www.pecat.co.rs/2013/02/aleksandar-rakovic-istoricar-sta-je-haradinaj-obecao-bajdenu/
9.    https://www.pecat.co.rs/2019/12/to-ce-vec-biti-unija/
10.    https://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/gramatika-ekumenizma-vladimir-dimitrijevic-knjiga.pdf
11.    https://www.pecat.co.rs/2021/09/hadzi-slobodan-stojicevic-mrezni-rat-protiv-crkve-uzroci-i-posledice-2/
12.    https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/4322706/sinod-spc-proterao-vladiku-andreja-iz-beca-a-neposlusne-svestenike-ceka-crkveni-sud-i-odluka-irineja-backog
13.    https://eparhijabacka.info/arhiva/eparhija-backa.rs/sr/novosti/episkop-krusevacki-david-razmislana-zapazana-i-gnome-o-nekim-sadasnim-i-ovdasnim-crkveno.html
14.    http://www.nspm.rs/hronika/papa-franja-2025.-godine-vaskrs-pada-na-isti-dan-i-u-zapadnom-i-u-istocnom-kalendaru.-bilo-bi-divno-kada-bi-to-bio-konkretan-pocetak-trajnog-zajednickog-praznovanja-uskrsa.html?alphabet=c#yvComment292290

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića čitajte OVDE.

Izvor: Pravda