Pravda

Piše: Vladimir Dimitrijević

Šta je, braćo Srbi i sestre Srpkinje? Jesmo li se prepali? Je li nam teško kao nikome? Poniziše nas i sve nam oteše – evo, sad se spremaju da uzmu Kosovo i Metohiju, jednom i zauvek. Nema ko da brani, a mi – mali i nejački, Bog visoko – Rusija daleko. I da potoneš i da nestaneš.

Nije tako, braćo.

Srbinu je uvek bilo teško, i nije propao.

Evo tri priče koje o tome govore – da se podsetimo, da ne zaboravimo, da se osnažimo i ohrabrimo.

Prva je o Pilipu Bakljini, Srbinu iz uboge Zagore u Dalmaciji, koji, u doba najteže gladi, neće da se izdajnički otuđi od vere pravoslavne i primi carsko žito – radi koga prvo treba primiti uniju sa rimskim papom. Spreman da umre od gladi, ali da se vere ne odrekne, Pilipenda je Srbin zbog koga smo i mi danas pravoslavni Srbi. Uvek klan i uvek vaskrsao, Bakljina je naša baklja na krvavim obzorijma istorije, i pokazuje nam – ne mirimo se kukavički sa poretkom moći, nego služimo poretku Istine Koja je Sloboda, jer je Hristos Bogočovek, sunčano središte Nebeske Srbije.

Onda priča „Mučnih dana“, živa reč živoga, mada od komunista ubijenoga, Grigorija Božovića, koji je bio pomoćnik Milanu Rakiću, srbijanskom konzulu u Prištini i učesniku, u četama Vojvode Vuka, u oslobađanju Prištine 1912. godine, i koji je svoju priču video i doživeo na licu mesta.

U priči je Rakić tmuran i teško zabrinut – tursko ropstvo sve teže, Srbi sa Kosmeta se mimikrijski oblače kao Šiptari, mnogi se turče: još malo, pa će sve propasti. Šta će on, Rakić, pariski đak, pred tim besprosvetnim mrakom? Kuda da se dene? Kako i kome da pomogne? A u njegovim kosovskim pesmama Hristos, strašan u bolu i nemoći zbog Svoje pastve – „koje nema“.

I onda stiže, sa Zlatara, od Nove Varoši – i ona je oslobođena tek 1912. godine – Vuk Dulan, da pozajmi u konzulatu neki novčić da bi se vratio kući, u svoje katrandžijsko selo, pa će vratiti čim stigne. Rakić mu nudi tu pomoć bespovratno – Srbin je, veli, Zlatarac, a ovo je srpski konzulat, srpska kuća. Vuk Dulan kaže da neće ni više, ni manje no što mu treba, i da će odmah, kad u svoje stigne, da vrati pozajmicu. Jer, iz srpske kuće, iz svetog srbijanskog konzulata, ne uzima se, nego se daje. Srpski konzulat podržava poniženu raju, srpski konzulat pomaže sirotinju, srpski konzulat plaća popove i učitelje srpske. Valja priložiti od sebe, a ne uzimati za sebe.

Vuk Dulan je, kad je otišao od Rakića, sreno nekog svog poznanika  na sokacima Prištine, pozajmio od njega, i sve pare srpskoj kući vratio odmah, pre no što je na Zlatar stigao. Videvši zlatno poštenje i državotvornu samosvest srpskog seljaka, Rakić se oradosti do neba, i shvati – vredi živeti, vredi, u ime slobodne Srbije, postojati na Kosovu i Metohiji; sloboda će doći i u Staru Srbiju, na Svetu Zemlju dok god ima takvih Srba kakav je Vuk Dulan, koji je na pozajmljeni novac priložio od sebe, da se pomogne nekom drugom potrebitom bratu po časnom krstu i sveštenoj zavetnosti.

A priča Momčila Nastasijevića, „San brata bez noge“, govori da se rodoljublje temelji na milosrđu prema bližnjem, koje je čovekoljublje. NJen junak je srpski vojnik iz Prvog rata, koji je bio trećepozivac, i koji, kad se sve okončalo, prosi na ulazu u groblje. Tako mu se država, novosazdana, odužila što je nogu izgubio. A za vreme rata, spasao je jednog momčića, i dok ga je, kontuzovanog, spasavao, granata mu raznela nogu. Sad je invalid, i prosi, ali mu savest, ta saborna svest svih ljudi i naroda, dolazi u snu kao moćna celina mnogih i mnogih, koji mu se dive jer je napravio samožrtveni podvig koji se ne sme zaboraviti. A Brat bez noge radostan, radostan – dao je nogu, a i život bi dao da spase bližnjeg. I u takvoj sreći bi igrao, igrao – san je bio, ali taj san je java čoveštva.

Učini rodoljubivo delo koje ti se nikad ne može materijalnim vratiti, postani veliki i svetli međaš na usudnoj granici između ovoga ovde, što prolazi, i onoga tamo, što ne prolazi, i nećeš biti zaboravljen. Zaborave te ljudi, ali Bog, Darodavac naše savesti, ali dubina svega što je NJegovo u nama – ne zaboravljaju te. I možeš da igraš sunčevo kolo.

Tri priče za Srpsku Novu 2024: glavu gore, žalosno Srpstvo, ka Suncu pravde – i da zaigramo Sunčevo kolo, da ne zaboravimo Zavet, da se ne odreknemo Svetinja. Ostaćemo, i opstaćemo. To nam poručuju i Matavulj, i Božović, i Nastasijević. Hvatajmo se u kolo sa Pilipendom, sa Milanom Rakićem, sa Vukom Dulanom, sa Bratom bez noge! I srećna nam Srpska nova 2024. godina!

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

Simo Matavulj

PILIPENDA

(Iz gornje Dalmacije)

Pilip Bakljina spavaše, na ognjištu, obučen, pokriven halj­kom, glavom okrenutom ka slabom plamenu, koji je liskao dno lonca, obješena o verige. Zapaljeno smrekovo korijenje davalo je više dima nego plamena; dim je pravio mračnu kućicu, dizao se pod slameni krov, pokušavajući da izađe kroz jedini otvor na krovu. Vjetar je suzbijao dim, te bi se lice Pilipovo namrš­tilo, a promolili se krupni žućkasti zubi pod četkastim pro­sjedim brkovima. Kad bi vjetar utolio, dim bi ugrabio priliku da se izvuče, te se mogahu razabrati: u jednom uglu krevet, ispu­njen slamom, ali sav raskliman; u drugom razboj i na njemu neko­liko haljina; prema vratima koš i nad njim naherena polica sa njekoliko komada posuđa; oko ognjišta još dva-tri lonca i toli­ko tronožnih stočića. I to bješe cijelo pokućanstvo!

U dvorištu, domaćica, Jela Pilipova, sitna žena, ružna, posmatraše na pozitku dva bremenca smrekovih panjeva, pomije­šanih sa njekoliko sitnih grabovih cjepanica, što su njih dvoje sa velikom mukom za dva dana nasjekli i prikupili po zabrežju, nad selom. Vjetar je landarao njenim zubunom i kosom bez poveza­če, a ona je namještala panjeve, kako će tovar izgledati veći.

U pregratku grizao je Kurijel, sitan, riđ, gotovo sijed maga­rac, tankih nogu, sama kost i koža. Nad njim, na tavancu, bješe složen tovar ječmene slame, njegova krma za cijelu zimu, a pred njim, na zemlji, bješe rukovijet slame, njegov jutarnji obrok. NJe­gov blagi pogled bio je upravljen čas na domaćicu čas na pijevca i dvije kokoši, što prema njemu čučahu, gledajući ga žalostivo. Očevidno on ih je žalio, osobito veselu i lijepu Pirgu, te bi rado s njima podijelio svoju slamu, kad bi to za njih hrana bila.

Još dvadesetak takih kućica, pa onda desetak povećih, to je selo K. u gornjoj Dalmaciji. Selo se razasulo na jednom rubu rav­nice, pod brežuljcima. Mala starinska pravoslavna crkva, sklo­nila se za najgušćom gomilom kuća, u sredini. A u začelju sela, odvojena, zidala se velika, gospodska zgrada, očevidno bogomolja, koja bi dolikovala kakvoj varošici, a ne najsiromašnijem selu Petrova polja.

Jela uđe u kuću, tresnuvši vratima. U isti mah i vjetar huk­nu jače i plemen buknu i voda u loncu uzavri, te se Pilip trže, sjede i pogleda mutnim očima oko sebe. Kad ustade da se proteg­ne, tada se tek vidje da je pravi Pilipenda, kako su ga seljani zvali, jer kad diže ruke povrh glave, umalo ne dohvati ševar na krovu! Bješe krakat, duga vrata i oble glave. Benevreci na njemu bjehu sama zakrpa, a njekada crvena kapa, od plijesni crna, natak­la mu se do klepastih ušiju. Kad zijehnu, činilo se da će progu­tati lonac.

Jela izvadi iz koša i stavi pred muža zemljanu zdjelu, u ko­joj bjehu oko dvije pregršti kukuruzova brašna, većma crna, nego žuta. Pilipenda uzdahnu, odmahnu glavom, pa zahvativ polovinu, sasu ga u vrelu vodu, pa mješajom provrti kašu. Jela odnese os­tatak, a donese njekoliko zrna soli i spusti ih u lonac. Oboje stadoše gledati kako krklja kačamak, jedući ga očima. Najposlije Pilipenda skide lonac, izmiješa puru i izruči je u drvenu zdj­elu. Pa iziđoše oboje pred kuću da se umiju.

Pošto se prekrstiše, počeše polako, oprezno žvakati, omje­rujući nesvjesno, brzo i krišom jedno drugom zalogaje. Kad već bjehu pri kraju, Jela će:

— Jadna ti sam što ću?! Nemam povezače! Kako ću sutra na pričešće bez povezače?

Pilipenda slegnu ramenima, napi se vode, pa izađe iz kuće. Žena izađe za njim, te natovariše magarca. Onda oboje stadoše kao skamenjeni, posmatrajući tovar, magarca i kokoške. Ponje­kad, trenutno, sukobili bi se njihovi prazni, tužni pogledi, ali bi ih brzo odvratili. Tako izgledahu kao dva kipa, koji oliča­vaju glad i nemoć! Najzad opet će žena, kao za sebe:

— Jadni ti smo, šta ćemo? Za ovo nećeš uzeti ni pet šesti­ca, koliko treba za brašno, a ja gologlava ne mogu na pričešće, te će se reći da smo se i mi upisali!

Pilipenda pusti glas, koji je nalikovao na režanje ljuta psa, pa izbuljivši krvave oči na ženu, zapita kroz zube:

— A hoćeš li da se upišemo u tu … tu … vjeru?

— Sačuvaj Gospode! — reče Jela ustuknuvši i prekrstivši se.

Onda Pilipenda uđe u magareći pregradak i iznese najbolju kokoš.

Jela, užasnuta, viknu:

— Ma zar Pirgu? Hoćeš da prodaš Pirgu?

Pilipenda samo reče: „E, ja!“ pa dohvati dugački štap i po­đe za magarcem.

Put je vodio mimo novu crkvu. Pilipenda ču gdje ga njeko oz­go zovnu, ali pljunu put radnika, pa pohita dalje, preko njiva.

Kad stigoše na kolski put, Pilipenda se osvrte na planinu Dinaru, koja se bijeljaše od snijega: tužnim pogledom preleti cijelo Petrovo polje, koje se crnjaše u suhomrazici; pogleda ža­lostivo na seoca što se nižu po rubovima i učini mu se da vidi kako po ravni leti ona strahovita utvara, koja već od četiri mje­seca davi narod.

To je bilo zimi godine 1843. Zbog neobično slabe ljetine još s jeseni zavlada glad po gornjoj Dalmaciji. Pred Božić malo koja kuća imađaše nješto žita, a zbog slabog saobraćaja u ono vrijeme žito je sporo dolazilo s mora u gradove, a bezdušni trgovci uda­riše prevelike cijene. Šumoviti i stočni krajevi pomagahu se kojekako, prodavajući drva, hranećn se bijelim smokom, ko­ljući stoku, prodavajući je u bescijenje, ali golo Petrovo polje niti ima šuma, ni stoke! Kad se već desilo njekoliko smrtnih slu­čajeva od gladi, onda općina drniška, kojoj pripada Petrovo po­lje, stade opravljati i graditi puteve, plaćajući radnike kukuru­zom. Snažan i vrijedan radnik, kao što bješe Pilipenda, moga­še zaraditi pola oke kukuruza na dan, a toliko bješe dosta za njih dvoje, jer već krajem ljeta otidoše im oba sina u Primorje, u najam. Ali nakon njekoliko nedjelja, općina prekide radove, a sreska vlast nabavi dosta žita i poče ga dijeliti narodu na dva načina: katolicima na poček (biva, da otplaćuju na Obroke u novcu, nakon nove ljetine), pravoslavnima pak poče poklanjati kukuruz, pod pogodbom da svaki kućni starješina koji bude pri­mao ishranu mora prijeći u unijatsku vjeru. Narod se smuti. Agitacija najviše poče u K., gdje ne bješe druge vjere sjem pra­voslavne. Stari iznemogli pop nastojaše da orazumi svoju pas­tvu, ali baš znatnije seljake strah od gladi nagna da se pouni­jate. To učiniše kapitan, ađunto, čauš (seoski knez, zamjenik mu i raznosač službenih listova) i još sedam-osam domaćina. To se zvalo: „upisati se u carsku vjeru!“ Razumije se da je novovjerci­ma bilo zabranjeno ulaziti u pravoslavnu crkvu …

Pilipenda je išao ka gradu za svojim starim Kurijelom, koji je nabadao tankim nožicama, sporo odmičući. Ali ga Pilipenda nijednom ne ošinu, niti ga je ikada tukao, jer mu žao bješe svo­ga staroga i odanoga pomagača u ratovanju za opstanak. Pilipenda požali i jadnu Pirgu, koja jednom zarakoli i zalepeta krilima, pokušavajući da se otme. On joj reče: „Ej, moja Pirgo, žao mi te, ali mi je žalije sebe! Oplakaće te Jela, lje!

Dabome da je Pilipenda na svoj način pomalo i razmišljao o ovom udesu koji snađe njega i ostale, i da je vezivao za to njeka svoja kratka razlaganja. To mu se najviše vrzlo po mozgu kad bi tako za svojim magarcem išao u grad, a sve se naturivalo u obli­ku pitanja. Pitao je Pilipenda Boga:

— Bogo moj, zašto ti šalješ glad na ljude, kad je meni, jed­nom težaku, žao i stoke kad gladuje!? I zašto baš šalješ bije­du na nas težake, koji te više slavimo nego Lacmani, siti i ob­jesni!? Ali, opet, hvala ti, kad dade da smo mi najsiromašniji najtvrđi u vjeri, te volijemo dušu, nego trbuh! …

U njeko doba Pilipenda ču iza sebe tutanj koraka; poredi se i pođe s njim Jovan Kljako. Bješe to živolazan starčić, koji je prije dvadeset i pet godina učestvovao u šibeničkoj buni pro­tiv vladike Kraljevića, kad ono htjede da pounijati pravoslavne Dalmatince, a sad Kljako, pod starost, ipak prevjeri! Nazva boga Pilipendi i dodade:

— A, jadan Pilipenda, smrznu li se?

— Valaj da hoću da se ukočanjim ovđe, nasred puta, ne bih za­žalio!

— A jadan, a što ti … a što se ti ne bi upisao? Pilipenda odvrati:

— Valaj, neću, pa sad crk’o od gladi! A nećete dugo ni vi svi, pa da vam je car poklonio cijelo Petrovo polje.

Kljaku i drugovima mu Pilipenda bješe živi, oličeni pri­jekor; ipak se nasmija i poče izvijati:

— Ama, Pilipenda, bolan, orazumi se i čuj me! Ne učinismo ni mi to od bijesa, niti mislimo ostati u poganiji, nego … znaš … dokle izimimo, dokle spasemo nejač i čeljad, pa onda ćemo lako!

Pilipneda pljunu.

— Ja ne znam hoćete li lako i kako ćete, ali znam da vam ob­raz ne opra niko, ni dovijeka, ni dokle vam bude traga!

Kljako se namršti, te će oporo:

— Blejiš Pilipenda, ali ćeš i ti biti unijat.

— Ja se uzdam u moga srpskoga Rista! Ako će mi pomoći, hva­la mu, ako neće, i onda mu hvala, jer mi je sve dao, pa mi sve može i uzeti, i dušu! A ti …

Kljako ga prekide.

— Muči, Pilipenda, ja sam carske vjere!

— A, pasji sine — viknu Pilipenda izmahnuvši štapom — čekaj da ti pritvrdim tu vjeru!

Ali Kljako pobježe.

Onda Pilipenda, izvan sebe od gnjeva, svom snagom udari Ku­rijela. Ovaj stade, okrete glavu i tužno pogleda gospodara, a Pi­lipenda se postidje, pa ga obuze žalost, te sjede na pervaz od ce­ste i zaplaka se!

(1901.)

Grigorije Božović

MUČNIH DANA …

Setan kao i pesme njegove, pod turobnim utiscima s puta po Metohiji, Milan Rakić davaše poslednji oblik svojem „Strašnom Hristu“ iz opustele crkve negde u Prekoruplju, kal mu naočit kavaz prijavi Vuka Dulana iz nekoga sela sa šumovita Zlatara.

Seljak uđe zamašnim, ali ravnim i odmerenim korakom gor­štačkim. Skide s glave prljavu crvenu čalmu od vune i pokloni se nisko i vično, kao pred svojim agom ili kajmekamom u Prijepolju.

— Bog ti pomogao, brate! — uzvrati mu Rakić, ustajući iza stola i pružajući mu ruku. Očiglelno, ova ga pojava prijatno iznenadi.

Jer teško bejaše živeti u prljavoj i veoma neprijateljskoj Prištini. Mnogo tvrđa i nesložnija duša tu malakše i počne da čami. Svakoga dana izveštaji teži i strahotniji. Kosovo u sa­mrtnim trzajima. Siriniće izjedna gine. Rogozno već otupelo od aganskoga jarma, a iz Metohije, može biti uskoro, neće biti ni glasnika da javi kako su se poslednji ostaci isturčili, ili za­makli noću preko Kopaonika. Da nije još Gračanice sa njenim oskrvnjenim freskama i Gazi-Mestana, koji Prepolac neprestano bodro pozdravlja niz lapsku dolinu, čovek bi klonuo i obamro. Ili bi pobegao kao ranjena zver, plahovito i bezobzirce, s uve­renjem da je sve propalo i da je uzaludno kameniti se više pored naše strašne kosturnice. Dosadno i hladno oko srca kao u dubo­ki jesenji dan slabo odevenu. Prolaze neprestano ispred očiju vezeni fermeni zulumćarski, velike srebrne muštikle, čohana džubeta mračnih hadžija, koji barem o ramazanu moraju po nekoga poturčiti. Vrstaju se beli koporani, zategnute arnautske čakši­re, keča i ćulavi. Iz dana u dan Rakić je mogao sve bolje da uvi­di, kako je sve manje razlika između srpskoga i arnautskoga kopo­rana, između njihovih ćulava: — truđaše se raja. da bi goli ži­vot sačuvala, da se na pugu po nošnji ne bi mogla poznati! Ćula­vi, ćulavi …

A sad jedan Zlatarac. Kao da je s neba kao kakvo znamenje pao na Kosovo. Da malo razgali i obraduje, da u setno srce kucne na onu stranu koja je zatočenike svoje nagonila da zapevaju, kad su sa strahobnim koljem na ramenu gredili ka kalemegdanskom dželatu. U ledenoj stvarnosti sama ova pojava kao da kaže da smo još ži­vi, da Šumadije ima i s ove strane tmurnoga Javora. Vuk Dulan kao da je iz kamena isklesan od prvorednoga umetnika. Srbin. Snažna i zdepasta tela, plav, tiho nepokazna izgleda. Sav nepro­menljiv, uvek onakav kakvog ga je dalo njegovo skrovito katran­džijsko selo. Arvarski opanci, pelengiri, crni gunjac i jandžik. Pretena košulja, razdrljena pod grlom, sa velikim kolirom. Mo­re, kakva sreća da čovek u moru odvratnih ćulava vidi što srp­sko, ali onako potpunce, od glave do peta! …

— Veliš mi da sjednem, gospodine? — govoraše on domaći­nu. — Mnim da nije trijebe. Kad dvorimo Turke, mogu i ovđe po­stojati malo! … Ali ga konsul nagna da sedne, da poruči i kavu i konjak. Vuk Dolan sve to uze prosto i uljudno bez snebivanja, ali sa onim istim ozbiljnim pokretom kao kad je primao pričest u svojoj neuglednoj crkvi seoskoj.

…Nosio je carsku komoru iz Prizrena za Gostivar. Zatekli ga tamo slučajno kad je prodavao katran. Na putu mu ispod Šara nestalo jednoga konja. Pre petnaest dana pozvale ga vlasti čak u Bitolj. Valjao je da posvedoči pronađena konja. Otišao je. Dosu­dili mu svojinu i tek tada videli da će konj pojesti sebe dokle pređe Babinjaču iznad Sjenice. Ugrizla Turke državna savest: dali mu jednu medžediju i rekli da će konja primiti u Prijepolju. Poslaće ga o državnom trošku. Vratio se peške preko Babune. Dotrajao mu već i poslednji groš. On ovaj svet ne poznaje. Barem do Rogozna treba imati novaca i noćivati po hanovima …

— Pa sam čuo za ovu kuću, gospodine. I nakanio se da se malo osramotim: ne bi li mi ti mogao dati jedan dukat na zajam božji dok se do kuće dovučem?

— Daću ti i dva, ako hoćeš — reče mu Rakić milo i bez ko­lebanja.

— Ne, ne: dosta mi je jedan! … I to ti Boga jemca ostavljam da ću ti odmah vratiti. Odnijeću našem protu u Prijepolje i za­moliću ga da ti pošlje kako on zna. Neću te prevariti … Povje­ruj mi, gospodine! …

— Ne brini, evo sad ću ti dati. I to ne na zajam. Onako … Uzmi …

— Bože sačuvaj, gospodine! Onako? … Ni do vijeka! … Iz ove kuće? … A koliko ona mora davati svakoga dana! … Podmi­ćivati Turke i nas oda zla braniti, pa plaćati učitelje! … Ne­ću, Boga mi! … Ovđe valja donositi, a nikako odavde odnositi … Samo na zajam božji! … Jok, još nijesam pamet ištetio. U užič­kom okrugu prodaju i bakrače da bi se ova kuća mogla držati u Prištini, a ja da uzimljem „onako“! …

Ne bejaše na ovake slučajeve navikao Rakić. Ako nisu traži­li, a ono su primali. Zato s voljom otvori kase i poče da prevrće po zlatu.

— A dao je Bog? — upita Vuk ponosno, čujući zvek napoleona i lira.

— Dao, Vuče, dao! … No znaš li šta je? … Ja nemam ni jed­nog dukata.

— A imaš li medžedije?

— Imam.

— Onda daj mi tri!

— Ovako ćemo: da ti dam jednu liru, pa dukat da mi vratiš, a ono drugo da popiješ, a?

— Nikako, gospodine! … Daj mi samo tri medžedije. Neću vi­še. Ako mi budeš dao, ja ću opet vratiti.

Rakić mu pruži tri bele medžedije, opet ugosti i otpusti, po­zdravljajući sve u njegovu kraju.

Ali se posle jednog časa vrlo iznenadi kad kroz otvorena vrata ču poznati glas Vukov u hodniku gde taho razgovara sa kavazom:

— Na muci sam ti bio, brate — pričaše on kavazu, držeći ne­što u ruci: — ostao sam u tuđem svijetu bez pare jedne. I tvoj mi gospodar, a naš gospodin, na zajam božji povjerova ovo para. Izi­doh u čaršiju da ručam. Kad tamo, a ono našega prota sin, učitelj Vaso. Pomozi Bože! „Jesi li pri parama Vaso? — „Jesam, veli“ … I pozajmi mi četiri medžedije. Gospodin mi je malo prije pozaj­mio tri. Evo ti, brate. Amanet božji da mu ih dadneš na ruku. Zajam je … A ovu četvrtu … kumim ga od neba do zemlje … i ljubim mu ruke i skut kao starešini našem i brižniku sirotinje raje … ovaj … neka uzme od Vuka Dulana iz Draževića, pa neka dadne komu nevoljnome bratu Srbinu … Amanet ti božji, rišćanine i brate! …

Milan Rakić nečujno pritvori vrata i ponosto oseti da je vredno mučiti se u prljavoj i azijatski namrštenoj Prištini.

Momčilo Nastasijević

SAN BRATA

BEZ NOGE

U svoje vreme kad se ono metežilo i tuklo, i meni sila raz­mrska nogu, te je celu do kuka odsekoše. Kažem to onako samo, i ne pada mi na um da se bunim, jer nekome je moralo. (A bejah, što ima reč, da pre gajdi zaigram). Sad ovako uza zid na ulici zalu­dan; čekam da se i za mene nađe života. Pa se i nađe. Ima starica s korpom put groblja. Darujući me mrtvacu namene, da mu je dar na boljitak onamo što ovamo ja mesto njega pojedem i popijem. A ima koji me utubiše: još s daleka maše se džepa, i ne pogledaju me, i nekako obično, kao mostariju, plate. Ja opet, od matere ta­kav, stid me da se tu benavim i previjam; jer njima se može, a me­ni opet nasušno treba, i šta tu vazda!

A (što da krijem) koji put i sasvim raskravi, čisto osećam narasta dobro u meni, pa natenane mislim u slast: Što ti je čo­vek, sto čuda nakani se na njega, kao da je sam on za muku rođen, i dignu ruke, i nema, vele, od njega ništa. Kad ono odnekud ogreja­lo ga dobro, on progledao i smeši se. Eto ja, kad mi ovako dođe potaman, zaboravim se i zapevušim. A bude bogme, pa ovako bez noge, u sebi, i zaigram, pa ljulja li ljulja!

Ali opet u potaji voleo bih i tuga me, što neće, što da se ne sete mene zaboravljena! Ko bilo, ma i ludo dete, za priču da me pripita: „Gde ti je, čiko, noga?“ Blaže no melem kanulo bi, bla­že no blagdan u nedogled.

Gle, zbilja, blagdan mi nadolazi: vrve put mene odasvud, u novom ruhu, pa mirisni. Nadolazeći blago me u oči gdedaju. Ako me varaš snom, grehota je, Bože, ma i s tvoje strane! I svi koli­ko ih je, poželjno im, svakom na licu piše, radije bi da kao ja imaju drvenu nogu pa se koče i naramuju u hodu. Zbilja svi meni! Jer na domak prišli, kao hteli bi nešto, a stid ih, i zbunjuju se, i ni dve da sastave. A ja miloumno glasom koji na za za svoj: Ne­mojte, velim, braćo, nije red ni pravo da se vi toliko oko mene majete!

Kad ono, kao time osokoljeni, sve veća sila ih se zgrne; mi­sliš list je s jeseni, pa ga opala nanosi ovamo vetar. Svi blago­naviru meni, a mnogi su, pa se slilo: topi odasvud i kropi, da misliš kao slamku oduvaće me blagost. Ja jedva nađo duše da slabačko zamolim, kad ono, čuda, razlegne mi, do zadnjeg uva raz­govetao pronese mi se reč: Ja jesam stradao, braćo, i slatko je ka­zivati gde se radi mene toliki sakupiste. Ali što je meni mno­go, vama je može biti malo, pa gotova sramota! Jer znajte, braćo, nisam ja Bog zna ko, bogami nisam, i ne vredi. A može biti pre­poznaste me. Jer otkud baš ja da sam taj, mene ovoliko da počas­tvujete, kad ni pola života, no tričavu nogu dadoh. Nemojte me, braćo, molim vas, nisam ja taj!

Ono u odgovor kao vetar kad uz goru pođe, ili iz daljine po­vodanj, ili buna, zahuji: nije reč, a znam to negoduju, da u mišju rupu tada zavući se, digne me i zaošija, te lebdim nad njima.

Bože, i nebo kao bliži se ozgo i gusne u svod. Tek zaranci a po njemu krupno se otvorile zvezde; dve i dve pare se u oči i gle­daju me. Ovo se i ti umeša, radi mene pomeri zvezde, u hramu da se obretem! Jaoj, zar je i ovo moralo! Bar ti me, Bože, za neznatna znaš!

Gluhota bude, a hiljadama njih kao u livadi travki naglo se i čeka moju reč.

— Svejedno, braćo, ja mogu i to, kad se mora. Samo, pokorno molim, držite na umu, ja nisam kazao, evo, na, uzmite je, ne treba mi noga! Nego te lupi otkud se najviše čuvaš, pa ti posle nami­ruj se kako te Bog uči.

A, pravo reći, ovako u godinama ne beše mi pod moranje. Ali se otkidoh s braćom, pa velim, kad nas je malo, nije zgoreg da se i jedan više nađe. Ležimo ti pojače od godinu, a preko jaruge ona­mo ini, blizu, brate, čisto te tuga pucati. Tu i moj Miloje. Pri­vilo se putem uza me, sinovcem mi se nazvalo, pa velim, ako, čo­vek i kerče prisvoji, a toli neće po Bogu brata, kad za njim pri­stane; i bolje imati nego nemati. A što nevoljom zovu, verujte, nije ni ona sasvim rogata: s početka li ne dodija, posle se i s njom čovek namiri. Jer tvrđi je od skota; na Vražju čuku da ga posadiš, i tu bi se svikao. Pa tek šalim se s decom: E, sokolići moji, nakrivo li se nađosmo: vi prvi poziv, ja poslednja odbrana! Bogami, ako zagusti, neko će nekog na krkačama poneti!

— Nego ja, čini mi se, zabrazdih. Možda nije u redu što vam i ovo kazujem? — Ono, kao čele kad se roje, zazuji od sabora: „Ka­zuj, svaka ti je zlatna!“

Jaoj, kad li jednom u smuši zakomeša! Rekao bi sâm naopaki brka ozgo varjačom! Da se bar krst s nekršću izmeša; nego baš zato što je rod i komšija, odnekud slatko ti, što grđe da osaka­tiš, ko ti zgodno pod ruku naiđe.

U zlo doba ono naših glava što osta čitavo, sabra se poniže u potoku. — Doboga, osta mi gore sinovac! „Ajte, deco, blago me­ni, da ustrčimo, možda će mu imati spasa!“ — „Bog s tobom, či­ča, pomeri se, vele, kakvo trčanje!“ — „Ako, ako, velim, ne mari, sam ću ja!“ I uputim se.

Onamo gluhota, da, što kažu, čuješ đavolju kopitu. Kaono o klade kad ih u gori poseku ili u livadi otkose, spotičem se o njih. Da su klade, za korist bi ih srezali; da su trava, u plast bi ih zdenuli! Ej, Bože li Bože, šta se ovo počini! Sam ja onde stojeći na jadovnom guvnu stožer.

Naći će tebe čika! Da si im onamo u kandžama, bre grebao bi se, svejedno ma i za tebe mrtva, nek se zna da imaš koga! Pa sve od trupa do trupa, kaono zmija, zapuzi, pipajući gledam je li on. Bu­nilo me neko i muka: prosto lape iz krvi duše, na čemer gorči, ne behu za umiranje. A koga u životu napipam, ej, moj bratko! Za utehu došanem sirotanu. I Bog zna koji put možda sve na iste navraćajući, da odonud već po dnu zabeli nebo. Još bolje, velim, lakše ću ga naći. I zbilja pri zori, kao na san da se ne probudi, sklupčano moje nađem. Ne da tebe čika!

Pa kaono lopov s vrećom, sve ispotija, beži. Ali, nađavola, oseti me odonud, i zakevće, i zazuji. — Bože, lepo li zujite, ko vas ne zna! I ne dorekoh, kad ono, rekao bih posred pameti tresne me, i nestanem, i ništa.

„Lepo je to, braćo, čistota i belota, i što vi tu oko mene na prstima, nego gde mi je sinovac Miloje?“ — pitam ja njih. — „More, lako je, vele, za Miloja, nego je muka za tebe!“ — „Muka ne muka, to vaša briga nije! Nego, ako ćete ljucki, dajte vi meni moje!“ Oni nemadnu kud, i dovedu ga, dvojica međusopke: Ej, ža­losti, zar na to života spade! Duša mu, što kažu, lapi na oči; niti sam pristao pripitati ga, pomisliš kao plamičak oduvaće ga reč. Kad li ono samo, siroto, nekim čamovim glasom: — „Ne brini, veli, za mene, čiko, meni je zaraslo; ali je s tobom muka, nogu su ti osekli!“ — E, nogu, je l’ nogu veliš? Gle, zbilja nema je! Ako su, šta me briga, vučina sam ja matora! A da šta misliš, nema ništa zabadava, to se plati, sinovče! Što skuplje, to bolje, to sigurnije! Je l’ da, braćo, ne vredi zabadava, ni za blago, ni obraz? Nego komadom sebe da platim; svoju kost i krv za njega, da mi se ne oduži! To je ono, braćo! Odite, odite svi da vas izlju­bim! Šta ste se tu smrzli, kad je meni toplo i pretoplo na du­ši! Ja sam kao kome je dvadeseta, sitno bih zaigrao. Ja mogu, bra­ćo, čeknite samo! Gle, hitro silazim, kaono za devojkama nekad, sve giba li, giba. Braćo, braćo slatka, čujte, ja imam obe noge! Evo na, gledajte, trupa-trup, trupa-trup! Nije istina što vam kazah, brišite sve, ništa nije bilo! Ja sam ko i vi, čovek na dve noge, poslenik! Idite kući, ne treba ni ruho ni praznik, nemate kome praznovati! Ali najpre, za moju volju da poigramo, želja me, odavno nisam sitno karavlaški: hopa-cup, hopa-cup! Tako sam snio, pa velim, ako, i to mu dođe kao neki provod. A drvena noga, moja pomoćnica, služi me ne može bolje biti.

Izvor: Pravda