Piše: Vladimir Dimitrijević

Čuveni argentinski pisac Ernesto Sabato zabeležio je:“Čovek ne može da sačuva ljudskost pri ovakvoj brzini; ako živi poput automata biće dokrajčen. 

Spokojstvo, izvesna sporost, neraskidivo su povezani sa čovekovim životom, kao smena godišnjih doba sa biljkama, ili sa rođenjem deteta. Na putu smo, ali ne koračamo; nalazimo se u nekom prevoznom sredstvu kojim se krećemo bez zastoja, kao da smo na nekakvom ogromnom splavu, ili u nekom vasionskom gradu, kakvih kažu da će biti jednoga dana. Više se ništa ne kreće brzinom čovečjeg hoda; da li iko od nas više korača polagano? Ali vrtoglava brzina nije samo izvan nas, ona se prenela i na naš um, koji ne prestaje da emituje slike, te radi kao kada čovek daljinskim upravljačem menja televizijske kanala i kao da skače sa jednog kanala na drugi; a možda je ubrzanje zahvatilo i naše srce, koje već bije ritmom žurbe, ne bi li sve brzo prošlo i nestalo. Ova zajednička sudbina predstavlja za ljude veliku šansu, ali ko se usuđuje da iskoči napolje? Više ne umemo ni da se molimo, jer smo izgubili tišinu,ali i vapaj.

Pri vrtoglavoj brzini sve deluje zastrašujuće i ljudi više ne razgovaraju. Ono što jedni drugima kazujemo više su šifre nego reči, više je informacija nego novost. Iščeznuće razgovora ruši dogovor među ljudima, a time i mogućnost da sopstveni strah pretvore u pokretačku snagu koja će ga pobediti i pružiti im više slobode. Ali ozbiljan problem je što u ovoj bolesnoj civilzaciji ne samo da postoje eksploatacija i siromaštvo, nego i jedna uzročno-posledična duhovna beda.

Ogromna većina ljudi ne želi slobodu, strahuje od nje. Strah je simptom našeg doba. On je toliki da bismo, ukoliko malo zagrebemo po pvršini, mogli da uočimo panikom zahvaćene ljude koji žive rukovodeći se zahtevnošću rada u velikim gradovima. Zahtevnost je tolika da čovek živi po automatizmu, baca se na posao a da prethodno nije imao mogućnost da izgovori ni jedno hoću niti ijedno neću.“

Zato imajmo vremena jedni za druge. Ako ga budemo imali, bićemo zajedno i u večnosti. 

1. Novorođenče piše majci
 
Draga majko, 

Prošlo je tek nekoliko dana kako smo se upoznali. U stvari, kad bolje razmislim, naše upoznavanje počelo je mnogo, mnogo ranije. Već devet meseci nepogrešivo osećamo jedno drugo: ti moje pokrete, a ja tvoju zabrinutost, nezadovoljstvo, ljutnju, sreću, spokojstvo.

Sada smo se konačno sreli. Da li te je susret sa mnom pomalo razočarao? Priznajem, ja nisam bucmasta, plavooka i plavokosa beba koja se viđa na televizijskim ekranima. Nisam takva beba, ali sam tvoja beba i od sada započinjemo život zajedno.

Vreme je da počnemo da se upoznajemo. Pred nama je dug period tokom kojeg ćemo otkrivati jedno drugo. Oboje moramo biti strpljivi. Ponekad nećeš razumeti moj plač. Možda ćeš se ljutiti. Ponekad ćeš se osećati i krivom, jer nisi u stanju da me odmah razumeš. Molim te, imaj strpljenja. Da bi se dve ličnosti srele i odgonetnule jedna drugu, potrebni su dani, meseci, godine…

Ja ću tebe upoznati preko topline koja zrači iz tvojih ruku, naručja, glasa. Preko tebe ću upoznati svet. Zato nemoj da ćutiš jer mi je tvoje govorenje i pevanje pesmica bitno isto toliko koliko i hrana koju mi budeš davala, čista posteljina, provetrena soba.

Prvih meseci ćeš mi biti sav svet. Ako me uzmeš u naručje da bi me dojila, čini to toplo i prisno. Nemoj biti nestrpljiva. Nekim bebama potrebno je desetak minuta da se najedu, drugima mnogo, mnogo više. Upoznaj moj ritam. Kratak predah na tvojim grudima znači mi isto koliko i mleko koje mi daješ. Ako me hraniš na kašičicu, nemoj mi davati kroz ogradu kreveca. Možda ti je tako jednostavnije i brže, ali meni si potrebna baš ti - toplina koja zrači iz tvog naručja.
Kad dođemo kući tih prvih dana biće puno ljudi oko nas. Naročito žena koje oko beba znaju mnogo više. Ali bez obzira na te žene, dopusti muškarcu koji mi je otac da bude pored mene. Možda je on nespretniji u povijanju od drugih, ali,  veruj mi, to mi neće smetati. Mnogo je važnije da me i moj tata upozna već tih prvih dana i da svi zajedno što pre postanemo porodica.

Ako me kod kuće čeka još jedno malo biće, to, naravno, komplikuje stvari. Naročito tebi koja ćeš morati da se boriš sa njegovom ljubomorom, nezadovoljstvom, besom. LJubomora je teško iskustvo i ne može se rešiti preko noći. Potrudi se da brigu oko mene podeliš sa tim malim bićem. Poslove oko mene radite zajedno. Biće to sporije, iscrpljujuće za tebe, ali to je jedini način da nas približiš jedno drugom i omogućiš da se prihvatimo i zavolimo.

Biće tu mnogo problema. Niko nikada nije učio kako da bude dobar i uspešan roditelj. A to je nešto što svako želi. Prvi korak u tom učenju je tvoja spremnost da me čuješ, upoznaš i prihvatiš.

A ja ću na tvoju ljubav odgovarati osmesima, slatkim i musavim poljupcima, i neveštim crtežima.
I znaj da te volim. 

2.
Propoved jedne popadije

Pre nekoliko decenija u jednoj parohiji je služio oženjeni sveštenik koji se isticao svojim primernim životom i besedničkim obdarenošću. Bog ga je udostojio da on i svoja tri sina vidi ne samo kao sveštenike nego i kao naslednike njegovih blagodatnih darova.

Jednom su se o nekom prazniku svi sabrali u očevoj kući. Neki gost koji se zatekao u njihovoj blizini iznenada upita ko je od njih četvorice klirika, oca i njegova tri sina, najbolji propovednik reči Božije. Reč odmah uze najmlađi sin i reče:
– Najbolji propovednik trenutno nije tu, u kuhinji je. – I pokaza na svoju majku.

I to je bila istina. Majka nikada nije govorila u crkvi. Ali svojim delima je neprekidno propovedala u domaćoj crkvi svoje porodice. Ona je na plećima smirenja i ljubavi nosila i muža i decu. A delo je mnogo uverljivije od reči.

3. Bogati i siromašni

Jednog dana, imućni otac je poveo svoga sina da provede noć sa veoma siromašnom porodicom, s ciljem da mu pokaže kako žive ljudi koji nemaju mnogo novca za trošenje.

Na povratku kući, otac upita sina što misli o novostečenom iskustvu, a sin odgovori:“To je bilo jako lepo iskustvo, oče. Naučio sam da mi imamo jednog psa, a oni imaju četiri. Mi imamo lep bazen, ali oni imaju reku. Mi imamo solarne panele na krovu, ali oni imaju nebo sa zvezdama i mesecom. Mi imamo divan vrt, ali oni imaju šumu. Hvala ti što si mi pokazao kako smo siromašni!“

4. Za one koji nemaju vremena: Američka priča 

Čovek se vratio s posla kasno, umoran i nervozan i nađe svog petogodišnjeg sina kako ga čeka na vratima.

SIN: „Tata, mogu li nešto da te pitam?“
OTAC: „Da, naravno, reci, šta je?“
SIN: „Tata, koliko zarađuješ na sat?“
OTAC: „To se tebe ne tiče. Zašto me to pitaš?“
SIN: „Samo sam želeo da znam. Molim te, reci mi, koliko zarađuješ na sat?“
OTAC: „Ako te to zanima, zarađujem 50 dolara na sat.“
SIN: „Izvini, tata, ali možeš li da mi pozajmiš 25 dolara?“

Otac je bio besan. „Ako je jedini razlog što me pitaš da ti pozajmim 25 dolara taj da možeš kupiti nekakvu igračku ili sličnu besmislicu, tada se okreni i idi u sobu i razmisli zašto si tako sebičan. To je previše para za malog dečaka!“
Dečak je tiho otišao u sobu i zatvorio vrata.  Čovek je seo i postao još ljući zbog dečakovog pitanja. Posle nekih sat vremena, malo se smirio pa razmislio:  „Možda mu je nešto stvarno trebalo za tih 25 dolara…Stvarno ne pita često za novac. On nije bezobrazno dete“…  

Čovek je otišao u njegovu sobu.

„Jesi li zaspao, sine?“, upitao je.

„Ne, tata, budan sam“ odgovori dečak.

„Razmišljao sam i molim te da mi oprostiš, možda sam bio prestrog prema tebi. Imao sam težak dan na poslu i iskalio sam se na tebi. Evo ti 25 dolara koje si tražio.“

Dečak se uspravio, smešeći se. „Oh, hvala ti, tata!“, povikao je. Tada, posegnuvši ispod jastuka, izvukao je svežanj zgužvanih novčanica.

Kad je video da dečak već ima novac, otac se opet ljutnu. Šta je sad ovo? Za šta skuplja pare?

Dečak je polako izbrojao svoj novac i pogledao oca.

„Zašto si tražio još novca, ako ga već imaš?“, planu otac

„Zato što nisam imao dovoljno, a sada imam.“, odgovori dečak.  „Tata, sada imam 50 dolara. Mogu li da kupim sat tvoga vremena? Molim te, dođi sutra kući ranije. Želim da večeram s tobom i da pričamo.“

Otac je bio slomljen. Zagrlio je sina i molio ga, opet i opet, za oproštaj. Pomislio je:“Da umremo sutra, kompanije za koje radimo će nas lako zameniti. Ali porodici i prijateljima koji ostanu za nama nedostajaćemo do kraja života.“

5. Majčino pismo sinu

Drago dete,

Tvoja majka još nije ostarila, a kada me budeš video takvu, budi strpljiv sa mnom i pokušaj da me razumeš…Ako se uflekam u toku ručka, i ako mi je teško da se sama obučem, budi strpljiv…Seti se sati koje sam potrošila dok sam te učila da se ne prljaš kad jedeš i da se sam oblačiš i obuvaš…I ako u razgovoru ponavljam iste stvari, nemoj me prekidati, saslušaj me….Kada si bio mali, morala sam  istu priču da ti pričam više puta pre nego što zaspiš…Ako mi dođe da se ne kupam, ne ismejavaj me i ne vređaj. Seti se kako sam puta morala da te lovim i izmišljam sto razoga zbog kojih treba da uđeš u kadu...Kad opaziš moje nepoznavanje nove tehnologije, daj mi vremena i nemoj me gledati s podsmehom…Ja sam tebe naučila svemu što sam znala, i nisam ti se podsmevala dok si učio... Ako nekad u razgovoru izgubim nit, daj mi malo vremena da se prisetim i ako mi to ne pođe za rukom, nemoj se uznemiravati…Nije mi najvažnija stvar na svetu tačna formulacija nekih reči, već to, da sam sa tobom i da me slušaš…Ako ne budem želela da jedem, nemoj me prisiljavati…. Sama znam najbolje, kada mi je hrana potrebna, a kada ne…Kada mi umorne noge otežaju od hoda, i odbiju da slušaju, pruži mi ruku kao što sam je ja pružala tebi, kada si pravio prve korake…I ako ti jednom kažem, da više ne želim da živim, da hoću da umrem, ne ljuti se na mene, jer jednoga dana ćeš me razumeti…

Jednom ćeš shvatiti i da sam ti, uprkos svim svojim greškama i slabostima, želela samo najbolje i pokušala sam da te spremim za plovidbu morem života...

Ne žalosti se, ne ljuti se i ne osećaj se bespomoćan, kada me budeš gledao pored sebe takvu…Budi mi oslonac, pomozi mi da završim zemno putovanje sa ljubavlju i strpljivošću. Vratiću ti osmehom i neizmernom  ljubavlju, koju sam oduvek čuvala samo za tebe.

I uvek ću se moliti Bogu za tebe, jer mi je moja majka rekla šta znači poslovica:“Majčina molitva sa dna mora izbavlja“.

6. Kada bih počeo ispočetka 

Jedan čovek na samrti poučavao je svoju decu ovako:

„Kada bih opet počeo život, živeo bih drugačije nego do sada.

Moguće je da ne bih kazao sve što mislim, ali bih nesumnjivo mislio sve što kažem.

Stvari bih cenio ne po onome što vrede, već po onome što znače. 

Spavao bih manje, sanjao više. 

Shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. 

Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. 

Slušao bih druge dok govore. 

Oblačio bih se jednostavno, a uživeo bih u suncu ne samo telom, nego i dušom. 
Ne bih propustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. 

Uveravao bih ljude koje sretnem da su mi najbliži.

Vama bih, deco, darovao krila, ali bih vam prepustio da sama naučite da letite. 

Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću već sa zaboravom ideala kojima smo stremili. 

Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreća u načinu savlađivanja litica.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada teba da mu pomogne da se uspravi.“

I rekao im je otac: „Onom što ja nisam umeo, učinite vi. Vi ste moj novi početak. I palite sveću za pokoj moje duše“. 

7. Sveštenik Rodion Putjatin: Hoćemo li posle smrti videti svoje bližnje

„Tako i vi sada imate žalost; ali ću vas opet videti, i obradovaće se srce vaše, i radost vašu niko neće oduzeti od vas“ (Jn. 16,22).

Kada se rastanemo od onih koji su bliski našem srcu, u tom trenutku nam biva radosnije, utešnije, ako znamo, ako smo sigurni da ćemo se uskoro, ili bar pre ili kasnije, ponovo videti, bićemo zajedno opet sa njima. Nada u nesumnjivi sastanak oslobađa nas od bolne i duge razdvojenosti.

Možemo li se tešiti takvom nadom kada se opraštamo od svojih upokojenih? Možemo li se nadati da ćemo se jednog dana videti posle smrti sa svom rodbinom i onima koji su nam bliski srcu? Bog nam to nije otkrio, Sveto Pismo nigde ne kaže da ćemo se videti. Ali Bog to, možda, nije otkrio jer i bez NJegovog posebnog Otkrovenja mi sami to možemo znati, sami možemo pretpostaviti da ćemo se videti.

Bog otkriva samo ono što mi sami, bez NJegovog Otkrovenja, ne možemo saznati. Zaista, ako smo besmrtni, onda ćemo posle smrti živeti; a ako živimo, živećemo sa nekim; a ako živimo sa nekim, onda sa kim? Da li sa strancima ? Da li je to zaista sa dalekim i nama nepoznatim ljudima? To ne može biti. 

Da, ako mi, kao besmrtna bića, živimo posle smrti, onda ćemo, najprirodnije, živeti zajedno sa svojima, sa rođacima, sa nama bliskim po duši, u mislima, u osećanjima. Ali da li ti, slušaoče, veruješ da ćeš živeti posle smrti? Ne ustručavajte se da verujete da ćete tamo videti svoje rođake i sve one koji su vam bliski.

Reč Božija nas ne uči ničemu više od uzajamne ljubavi, a uči nas najintimnija, najiskrenija, najsrdačnija ljubav, reklo bi se, večna ljubav. Stalno nam govori: volite jedni druge, živite jedni za druge, pomažite jedni drugima, tešite jedni druge, budite sve jedno za drugo.

Naravno, učeći nas ovde da volimo jedni druge, hoće li nas Bog odučiti od ove ljubavi posle smrti? Zar će nas Bog, spajajući nas ovde rodbinskim ili prijateljskim vezama, zbližavajući nas u mislima, željama, posle smrti, razdvojiti, odvojiti jedni od drugih, prekinuti sve naše veze? To bi bilo neprirodno, to uopšte nije svojstveno Bogu našem, Koji je ljubav bezgranična. Koga volimo ovde na zemlji, sa kim delimo svoje radosti ovde, oni će i tamo biti uzrok naše radosti. Rodbina će nam tada biti još draža, oni bliski srcu još bliži, naša međusobna ljubav još jača.

I znajući ovu istinu, sa kakvom revnošću, sa kakvom spremnošću treba da pomenemo svoje umrle! Videćemo ih posle smrti, oni će nas tamo dočekati posle smrti, i zato – sa kakvom blagodarnošću podsećaće nas na naše molitve koje prinosimo za njih, na naše priloge koje dajemo za njih, na naše milostinje koje činimo za njih, na naše suze, koje smo prolili za njihovo spasenje!

Da, slušaoče - hrišćanine, ako ti pominješ upokojene, oni ne samo da će imati koristi od tvog pominjanja, već će ti se u svoje vreme lično zahvaliti i večno će ti biti blagodarni za tvoje privremeno pominjanje ovde, jer – ko zna? - možda će ih tvoje privremeno pominjanje izbaviti od večnih muka.

Dakle, utešimo se sećanjem na naše mrtve, da ćemo ih sve ponovo videti; videćemo se posle smrti i radovati se, i to zauvek. Amin.

Izvor: Pravda