Međutim, i pored tog faktora, Priština je na osnovu dosadašnjih poruka pokazala da joj se sa ovom procedurom baš i ne žuri. Uprkos tome što su mnogi Albanci spremni da dođu na Balkan i da se po potrebi upišu na različitim adresama i što mnogi smatraju da je najvažniji patriotski zadatak da se pojavi bar glava porodice na Kosovu i Metohiji, u Prištini se odustalo od popisa planiranog za septembar, a potom odloženog za novembar 2023. godine. Zvanično obrazloženje vlasti na čelu s premijerom privremenih institucija Albinom Kurtijem bili su događaji na severu Kosmeta, a nezvanično, jer albanska dijaspora nije mogla u dovoljnoj meri u to vreme da se bar nakratko preseli u neki od gradova na Kosmetu. Ishod svega bilo je to da se popis opet pomera za 2024. godinu i ako ne dođe do promena, biće održan od 5. aprila do 17. maja ove godine.
I pre nego što je počelo brojanje stanovnika, u Prištini su krenule spekulacije po kojima na Kosmetu živi više od dva miliona ljudi. Uprkos naporu koji ulaže deo albanske intelektualne elite, realnost je drugačija. Albanaca na KiM nema ni blizu dva miliona. Mnogo ih je manje. I to s tendencijom daljeg opadanja ukupne populacije i rasta prosečne starosti. Očekuje se da će broj žitelja ovog dela Evrope biti još manji jer je posle ukidanja viza za ulazak u Evropsku uniju trbuhom za kruhom samo u prvom talasu krenulo više desetina hiljada građana. Tako su se stare procene, optimistične po Prištinu, ali njene najvažnije zaštitnike, pretvorile u čaršijsko nagađanje koje nije podesno za bilo kakvu ozbiljniju raspravu.
Poslednjih desetak godina pre svega u Nemačkoj forsira se priča da na KiM živi gotovo dva miliona Albanaca i bez konkretnih dokaza se šire mitovi o demografskom bumu, naročito na Kosmetu. Takvom bumu, koji u ukupnom zbiru navodno preti da Albance na Balkanu učini brojnijim narodom od Srba. Da je to daleko od realnosti, svedoče i podaci koje dolaze od Svetske banke, Evrostata i američke CIA o broju korisnika mobilne telefonije u svetu i na Kosmetu. Prema poslednjim podacima, na KiM ima oko 535.000 registrovanih mobilnih telefona. To znači da bi na 100 stanovnika KiM, kaže statistika CIA, moralo da bude 30 mobilnih brojeva. Sam po sebi ovaj broj ne govori mnogo, dok se ne ukrsti s podacima Svetske banke, zasnovanim na informacijama Međunarodne telekomunikacione unije, po kome je svetski prosek 100,34 mobilna telefona na 100 stanovnika.
Po toj računici, ako na KiM živi projektovanih nešto manje od dva miliona ljudi, njihovi stanovnici imaju manje mobilnih telefona nego recimo u ratom razorenom Avganistanu (tamošnji prosek je 62 na 100 stanovnika), Somaliji (46 na 100 stanovnika), Sudanu (70 mobilnih telefona na 100 stanovnika). Čak i u ratom razorenoj Gazi ima prosečno 78 mobilnih telefona. Taj broj od 30 mobilnih telefona na KiM je teško prihvatljiv ukoliko se uporedi s prosekom za Evropu i centralnu Aziju, koji iznosi 126 mobilnih telefona na 100 stanovnika i ako se uporedi s prosekom za „zemlje u krhkoj i konfliktnoj situaciji” (postoji i takva statistika) od 67 mobilnih telefona na 100 stanovnika, za „teško zadužene siromašne zemlje” (66), za „najmanje razvijene države po klasifikaciji UN” (67).
Po tim podacima na Kosmetu ima manje mobilnih telefona nego čak i u državama podsaharske Afrike, gde na 100 stanovnika dolaze 73 mobilna telefona. Da ova brojka govori da nešto ozbiljno nije u redu s projektovanim brojem kosovskih Albanaca, svedoči i to što, ako se recimo pogleda region, u susednoj BiH ima 97 mobilnih na 100 građana, u Srbiji (ne računajući podatke za KiM) 130, a u Severnoj Makedoniji, gde živi ozbiljan broj Albanaca koji imaju uticaja na politički život, registrovana su 99,2 mobilna telefona na 100 ljudi.
Šta nam govori da na Kosmetu ima prosečno 30 mobilnih telefona na 100 ljudi? Ili je neko u Lengliju ozbiljno pogrešio u računanju (što je malo verovatno jer se cifre godinama ne menjaju) ili, što je bliže istini, broj stanovnika kosovskih Albanaca je namerno predimenzioniran. Kada se uporedi broj Srba koji koriste srpske mobilne operatere, može se zaključiti da godinama na Kosovu i Metohiji živi najmanje milion ljudi manje nego što se zvanično govori.
Viši naučni saradnik Dušan Proroković iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu slaže se da na Kosmetu ima milion ljudi manje nego što se pretpostavlja. Za „Politiku” kaže da i dalje ostaje nepoznato na osnovu čega u publikaciji „CIA World FactBook” broj stanovnika na Kosovu i Metohiji kontinualno raste. „Najsvežija procena je za 2023. godinu o populaciji od 1,96 miliona. Među njima je 92,9 odsto Albanaca. O broju Albanaca na Kosovu i Metohiji, ali i Severnoj Makedoniji dugo se raspravlja, još od osamdesetih godina 20. veka. To nije samo stvar statistike, nego i politike. Veštački i ciljano taj broj je u pojedinim istorijskim periodima uvećavan. Realnost je, po svoj prilici, sasvim drugačija. Depopulacija albanskog etno-prostora poprima galopirajući karakter. I to se uočava po čitavom nizu indikatora na Kosovu i Metohiji”, kaže Proroković.
Ističe da zbog toga tvrdnja iz almanaha američke obaveštajne agencije o 450.000 mladih uzrasta do 14 godina deluje ne samo sumnjivo nego i neverovatno. Na toj teritoriji je u poslednjoj deceniji bilo prosečno oko 20.000 novorođenih godišnje. Proroković kaže da 14 puta 20 ne može biti 450 čak ni u balkanskim krčmama kada gazda kafane u sitne sate sabira ceh pijanim gostima. Otprilike toliko se i brakova sklopi godišnje, uključujući i one poznate „gastarbajterske”. „Pečalbare ljudi godinama po ’bauštelama’ i ostalim inostranstvima kako bi napravili deci ’svadbu za pamćenje’, to je deo lokalne kulture, ne samo kod Albanaca. Dakle, broj novorođenih po novosklopljenom braku iznosi oko jednog deteta, što je i logično ako se uzme u obzir da je prosečna starost ’mladenaca’ 29,5 godina. A za vreme, kako to pojedini albanski političari govore, ’srpske okupacije’, ’aparthejda’ i ’genocida’, rađalo se tri puta više dece! Tri puta više!”, ističe Proroković.
Inače, broj kartica za mobilne telefone koje se upotrebljavaju je ispod 600.000. Računajući prema „balkanskom proseku” za ovaj parametar (od kog odstupa Crna Gora, koja u tom pogledu drži i neke kontinentalne rekorde), gde se beleži 166 SIM kartica na 100 korisnika, to dovodi do toga da na KiM nema više od milion stanovnika. Sve zajedno s nealbancima. Usled toga što se bruto potrošnja deli s dva miliona umesto s milion kada se računaju per kapita pokazatelji, za teritoriju Kosova i Metohije dobijaju se apsolutno iskrivljeni podaci. Recimo, potrošnja motornog goriva iznosi 4,32 barela na 1.000 ljudi, što je u rangu Šri Lanke, Angole i Bolivije.
Prosek ukupne potrošnje električne energije po domaćinstvu je oko 2.800 kilovat/sati, dok je to u ostatku Srbije blizu 4.300, a u Crnoj Gori 4.600. Možda se u Prištini troši nešto manje energenata po glavi stanovnika nego u Beogradu ili Podgorici, ali ove brojke se ne mogu tako drastično razlikovati. Uostalom, iako je na KiM evidentirano više od 400.000 domaćinstava, samo u oko 300.000 stambenih objekata neko stalno živi. „U ogromnom broju njih jedno ili dva lica, stariji ljudi koji su decu i unuke odavno ispratili put Švajcarske, Austrije, SAD, Velike Britanije…”, navodi Dušan Proroković.
Kada je već pomenuta CIA, beležimo još dve nekonzistentnosti u njenom materijalu, dodaje Proroković. Prvo, navodi se da je radno sposobnih na Kosovu 2017. godine bilo tačno pola miliona. Kako ih može biti samo pola miliona na 1,96 miliona ukupnog stanovništva? U istom vremenskom intervalu za centralnu Srbiju taj podatak je tri od 6,8 miliona, za Severnu Makedoniju blizu milion od 1,8, Albaniju 1,2 od blizu tri miliona, a Crnu Goru 0,27 od 0,65 miliona. Drugo, broj stanovnika Prištine procenjuje se na 220.000.
„Gde je onda ostatak od 1,74 miliona? Pogotovo ako uzmemo u obzir i činjenicu o progresivnoj urbanizaciji, te promenama koje se javljaju u geografskoj distribuciji stanovništva. Naime, na Kosovu i Metohiji su 2011. godine popisana 34 albanska mesta bez stanovnika, dok ih je 2021. godine evidentirano čak 416. Ako se ovako nastavi, do 2031. godine na trećini teritorije jednostavno neće biti stalno nastanjenih. Možda se to odigra i ranije, pošto se nakon najavljenog ukidanja viza od strane EU očekuju novi masovni emigrantski talasi ka zapadnoevropskim zemljama”, navodi Proroković.
Svojevremeno je, 2002. godine, Nebojša Čović insistirao kod OEBS-a da se organizuje istovremeni popis u Albaniji, Makedoniji i SR Jugoslaviji uključujući KiM da bi se sravnili podaci i došlo do nekih realnih brojki, ali ovi nisu pokazali čak ni deklarativnu zainteresovanost za tako nešto. Normalno, taj zahtev nije prihvaćen.
Rasprava o brojnosti albanske populacije na Kosovu i Metohiji i dalje traje. Zato što je ta tema i dalje politizovana, ovoga puta politizovana je i od strane SAD. Valjda je i njima u Vašingtonu nezgodno da se suoče s pitanjem zašto su tu „državoliku tvorevinu” kosovsko-metohijskih Albanaca stvarali, kršili međunarodno javno pravo i ulazili u razne konfrontacije, kada iz nje svi pobegoše. Po toj logici im je lakše da i dalje pišu „bajke” o 1,96 miliona stanovnika Kosova i Metohije. Nema ih ni izbliza toliko, to se slobodno može tvrditi. A koliko ih je? Ukrštajući brojne druge indikatore reklo bi se polovina tog broja. S tendencijom daljeg opadanja.
Miletić: Prevarama pravdaju svoj status i umanjuju prava Srba
Albansko stanovništvo uporno bojkotuje popise još od 1961. godine. U odsustvu egzaktnih podataka vršene su procene, šarolike i po indikatorima koji su praćeni i po krajnjim rezultatima, pa se o njihovoj reprezentativnosti i te kako može polemisati. Nakon pola veka nevršenja popisa na jednoj teritoriji u Evropi, što je vest samo po sebi, tek aprila 2011. taj proces je ponovo izveden, i tada je prezentovano da na toj teritoriji živi 1,66 miliona žitelja albanske nacionalnosti. Politički analitičar Dejan Miletić kaže da je reč o jednom sistematičnom pristupu Albanaca da lažima i prevarama koji ima za cilj da opravda njihov status. Za naš list kaže da sve što se radi jeste da se smanje prava i slobode srpskog naroda.
„Albanci u regionu žele da pokažu da ih ima mnogo više nego što je realno da bi pledirali na teritoriju ili da im se daju veća politička prava kao što je to slučaj u Severnoj Makedoniji. To je odavno uigrana šema i nešto što je dobro poznato kada su u pitanju Albanci. Na Kosmetu nema nezavisnih organa i tu ne može niko da se osloni na neke organe koji bi radili u skladu s istinom, nego samo manipulacijom”, kaže Miletić. Podseća da su dolaskom NATO-a na Kosovo i Metohiju leta 1999. otvorene granice ka Albaniji i Severnoj Makedoniji, uz obrazloženje da se tako ubrzava povratak izbeglica. Ustanovljena je i praksa da su dovoljna dva svedoka da potvrde prethodno boravište i Unmik je izdavao dokumenta. Otprilike kao 1945. godine. Ko je tu sve došao iz Kjukeša, Tropoje, Bajram Curija ili Tetova i Gostivara i prijavio se za stanovnika Kosova i Metohije – najverovatnije niko nikada neće utvrditi.
Pročitajte OVDE o političkom haosu u Nemačkoj
Izvor: Politika
