Piše: Vladimir Dimitrijević
JEDINA OSVETA JE SVETOST NOVOMUČENIKA JASENOVAČKIH: NAD RAZMIŠLJANJIMA EPISKOPA BAČKOG
PODSEĆANJA JOVANA JANJIĆA
Revizija broja žrtava Jasenovca u Hrvatskoj je počela zahvaljujući Franji Tuđmanu, Titovom generalu koji je postao hrvatski šovinista.
NJegovi naslednici su, upozorava nas Jovan Janjić, nastavili Tuđmanovim „bespućima povijesne zbiljnosti“:“Predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović (2015–2020), na obeležavanju osamdesete godišnjice od početka Drugog svetskog rata, u Poljskoj, 2019. godine, izjavljuje da je „hrvatski narod srazmerno broju stanovnika najviše doprineo borbi protiv fašizma u Evropi“. Ta očigledna neistina ujedinila je i političare i istoričare, ne samo u Srbiji, u oceni da je reč o brutalnoj reviziji istorije. NJen sledbenik na istoj funkciji Zoran Milanović, dve godine kasnije, 22. aprila 2021, na obeležavanju 76. godišnjice proboja poslednjih zarobljenika iz Jasenovačkog logora, odgovarajući na pitanje zašto na tom mestu izbegava da govori o genocidu, kazuje: „Ovdje je bio genocid, i to prije svega genocid nad Židovima, da se razumijemo.“ Potom je pomenuo Srbe, dodajući da su oni pružali otpor, zbog čega su bili tretirani kao neprijatelji. Kako je u štampi preneto, rekao je: „Bili su neprijatelji, zna se kako se postupa sa neprijateljima – ne ubija ih se u logoru.“ Ostalo je nejasno šta je tačno mislio. Ali je jasno Srbe (narod koji je živeo u tom podneblju) označio kao – neprijatelje.
Možda je imao na umu štivo koje je napisao izvesni hrvatski istoričar Stjepan Lozo, u knjizi s lažljivim i propagandističkim naslovom – Ideologija i propaganda velikosrpskoga genocida nad Hrvatima: projekt „Homogena Srbija“ 1941. Pomenuti hrvatski istoričar tim svojim delom, prvobitno štampanom 2017. godine, nastoji da dokaže nedokazivo – da su, tobože, Srbi, izvršili genocid nad Hrvatima, pa on u preporuci svoje knjige piše: „Velikosrpski genocid nad Hrvatima započeo je već 1941. godine, a izvodili su ga i četnici i partizani. Genocid je bio planiran i vojno-politički vođen kao strateški projekt. Istodobno s početkom toga genocida, Hrvati su snažnom propagandom oklevetani za izvršenje genocida nad Srbima, koji, dakle, nisu počinili. Ova knjiga to dokazuje. Krajem Drugoga svjetskog rata, 1945. godine, nad Hrvatima su počinjeni masovni zločini industrije smrti, jedinstveni i u svjetskim razmjerima. Nakon toga nad Hrvatima je, uz komunističku diktaturu, uspostavljena i srpska hegemonija svoje vrste.“
Nastoji se da se izvede veliki obrt: zamenjuju se uloge žrtve i dželata!“(1)
To je sama suština satanizma u revizionizmu.
UMANJITI I RELATIVIZOVATI
Jovan Janjić ističe:“Hrvatske državne vlasti i drugi predvodnici hrvatskog društva nastoje da relativizuju, da umanje, pa i da ponište činjenice ne samo o izvršenom genocidu nad srpskim narodom u Drugom svetskom ratu nego i o kasnijem progonu Srba. Tako, 2022. godine, u Kninu, na uobičajenoj proslavi godišnjice hrvatske vojno-policijske akcije „Oluja“ iz 1995. godine, usled koje je došlo do tada najvećeg ezgodusa jednog naroda u Evropi nakon Drugog svetskog rata – proterano je za dva dana (4. i 5. avgusta) oko 250.000 Srba – predsednik Vlade Hrvatske Andrej Plenković izjavljuje: „Hrvatska se pokušava prokazati jalovim optužbama o proterivanju Srba, iako je jasno da ih je srpsko vođstvo u saradnji sa Beogradom prisililo na to.“ A predsednik hrvatske države Zoran Milanović dodaje da je odlazak većeg broja građana srpske nacionalnosti ljudska tragedija, „ali da je tome prethodila pohlepa vlastodržaca u Beogradu, koji nisu hteli da pristanu na plan Z4“ (plan skraćeno nazvan Z4 od Zagreb 4, koji je predviđao reintegraciju Srpske Krajine – većinskih srpskih oblasti – u hrvatski državni sastav, uz izvesni stepen autonomije, a u kojem Srbi nisu videli garancije za svoja osnovna prava i za bezbedan život).
Tako se krivica za agresiju na srpska područja i progon Srba prebacuje na – Srbe!
Bežanje od istine vodi u laž, a laž uvek prethodi nasilju. S takvim narativom predvodnika hrvatskog društva pothranjivani su laž, mržnja i nasilje. Umesto da se prizna istina i raskine s tako ružnom i po sve tragičnom prošlošću, u Hrvatskoj i potomci onih koji su ubijali slave svirepa i masovna ubistva ljudi samo zato što nisu bili iste vere, što su druge nacije i što imaju drugačije mišljenje. Slave se Jasenovac i druga mesta masovnog klanja Srba.“(1)
Zato je suštinski važno da se ne mirimo sa revizionizmom, i da neodstupno dokazujemo u kom pravcu ide takav proces.
Što više glasova u odbranu Istine – to više nade za našu budućnost.
KO PODRŽAVA HRVATSKE REVIZIONISTE?
Episkop bački problem revizionizma dijagnostifikuje od njegove „ontologije“, a ne samo feomenološki. On kaže:“Uzaludan bi bio revizionizam sa Kaptola i sa nekih drugih adresa u Hrvatskoj da mu nije stigla podrška od ljudi kojima platu i sve životne troškove pokrivaju građani Srbije.“(2)
To je ključna istina – naši neprijatelji uvek moraju da našu svoje saveznike među Srbima da bi mogli da nastave sa svojom propagandom. NJima je veoma stalo da na svoju stranu privuku nekog od episkopa i nekog od istoričara, i to im je dovoljno da mašu belom zastavom predaje sa srpske strane.
Hrvatima nije cilj bilo kakva „objektivna istina“; oni samo žele da se oslobode optužbi koje ih prate na međunarodnom planu. Ako Srbi priznaju da su „lagali“ o Jasenovcu, ništa im se više ne može verovati.
PAKLENE INVERZIJE
Episkop Irinej nastavlja:“Ukoliko ova apologija za Maksa Luburića i ostale ustaške zločince ne bude hitno zaustavljena, to će biti ogroman udarac srpskom narodu u celini, a Srbija kao država biće označena kao nesumnjivi sponzor i pokrovitelj revizionizma na štetu istorijske istine i sopstvenog naroda. U tom slučaju dobili bismo paklenu inverziju – revizionisti „svih zemalja” bili bi proglašeni za svesne i savesne borce protiv navodnog srpskog revizionizma, propagande i „mitomanije”. Jasenovački i drugi NDH-dželati bili bi delimično amnestirani, ako ne i rehabilitovani, a njihove žrtve ponovo mučene i posmrtno po drugi put ubijene. Kakva orvelovska zamena tezâ – istina je laž, a laž je istina!“(2)
Paklene inverzije su bile majstorija ustaša. Kada su se pojavili, Srbima se činilo da je obnovljena Austro – Ugarska: biće teško braniti identitet, ali ko bi klao ljude samo zato što su Srbi? Ustaše su zvale Srbe da im daju nove legitimacije, a onda ih bacali u jame.
USTAŠE – VOJSKA KRIŽARA
Taj proces traje i danas. Rimokatolički biskupi hrvatske dželate – ustaše veličaju kao „vojsku Isusovu“. O tome piše Jovo Bajić:“Za današnje hrvatske biskupe, sveštenstvo i vernike blajburške žrtve su uzvišeni Isusovi vojnici. Ove godine, osim vojnicima streljanim kod Blajburga, pomen je služen i svim Pavelićevim vojnicima izginulim ili posle zarobljavanja streljanim na raznim ratištima i sudilištima. To je uostalom sadržano u poruci zadarskog nadbiskupa i predsednika Hrvatske biskupske konferencije Želimira Puljića, upućene organizatorima blajburškog, zagrebačkog i sarajevskog pomena.“(3)
Kardinal Vinko Puljić je u besedi pomenuo Svetu Hrvatsku, i rekao:„Naši predci su nam namrli najsvetije: svetu vjeru, kupelj krštenja, pobožnost prema Majci Božjoj, znak našeg identiteta: Krst časni i slobodu zlatnu djece Božje, vjernost Petrovu nasljedniku.“(3)
Zanimljivost: kardinal koristi srpsku slobodarsku formulu – „za krst časni i slobodu zlatnu“, iako Hrvati kažu „križ“.
„BLAŽENE USTAŠE“
O procesima u hrvatskom rimokatolicizmu Bajić kaže:“Kardinal Vinko Puljić godinama radi na beatifikaciji celokupnog vođstva Nezavisne Države Hrvatske, njene celokupne oružane sile, ustaškog pokreta, ustaških ideologa, nosilaca vlasti, ukazujući na to da su svi oni već odavno u Isusovom i Gospinom zagrljaju na nebesima. Pavelić i njegove vojskovođe su u stvari sveti ratnici koji nisu u paklu, nego na nebesima u društvu svetih ratnika, arkanđela Mihovila i Gabrijela (Mihaila i Gavrila), Svetog Juraja (Đorđa) i Dimitrija… Hrvati i Hrvatska su Bogu najmiliji narod. Pre više od sto godina Gospa je proglašena kraljicom Hrvata. Toliko joj se omilila hrvatska zemlja i hrvatski narod pa često silazi s nebesa u Hrvatsku, gde je viđaju po selima i gradovima, po šumama i crkvama. I njen poočim Sveti Josip prihvatio se uloge zaštitnika Hrvatske, a to su učinili i mnogi drugi sveci. Zbog takvih zasluga kao da Bog na nebesima, Isus i Marija u Hrvate i njihove biskupe imaju toliko poverenja, dali su im odrešene ruke da rade na zemlji što žele. Šta god urade njima će biti po volji. Mogu da čine „svete zločine“ nad Srbima, mogu da govore šta hoće, smišljaju „svete laži“ da prećutkuju zločine i od zločinaca prave svece. Bog, Isus i Gospa odmahnuće rukom, okrenuće glavu, praviće se da to ne vide.“(3)
Ova tragična zabluda je osnovna prelest hrvatskog rimokatolicizma.
PULJIĆ I ŠARIĆ
Sva izopačenost hrvatskog rimokatolicizma vidi se iz kultova ustaških biskupa, kakav je bio zloglasni Šarić, gori i od Stepinca. Bajić nas podseća da je „kardinal Puljić, kada je dve godine pošto je utihnuo poslednji verski rat u Bosni i Hercegovini preneo iz Madrida u Sarajevo kosti ratnog zločinca nadbiskupa vrhbosanskog dr Ivana Evangeliste Šarića, koji je na tronu biskupa vrhbosanskih sedeo od 1922. do 1945. godine. Nadbiskup Šarić bio je zakleti ustaša i jedan od nosećih stubova na kojima je trebalo da počiva Nezavisna Država Hrvatska. Sva zbivanja u vreme Drugog svetskog rata u njegovoj prostranoj biskupiji koja je zahvatala najveći deo Bosne i Hercegovine praćena su i usmeravana iz njegovog biskupskog sedišta u Sarajevu. Da bi izbegao suđenja za zločine koje je počinila hrvatska vojska koju je i on stvarao, pobegao je 1945. iz Sarajeva i sklonio se kod Franka u Španiju u Madrid, gde je umro 1960. godine. Šarićeve kosti počivale su na jednom madridskom groblju, sve dok ih njegov naslednik na sarajevskoj biskupskoj stolici, kardinal Vinko Puljić nije 26. aprila 1997. preneo u Sarajevo i sahranio u Šarićevoj zadužbini, u kripti Crkve Svetoga Josipa na Marindolu. Svečanu misu zadušnicu nadbiskupu Šariću služila su tada, pored kardinala Puljića, još tri biskupa: Franjo Komarica, Ratko Perić i Pero Sudar, sa još šezdesetak sveštenika. Ovaj događaj, koji se zbio neposredno po svršetku još jednog krvavog rata, nije izazvao veću pažnju srpske javnosti, jer Srba u Sarajevu gotovo da i nije bilo. Sarajlija muslimanske veroispovesti ovaj događaj se nije mnogo ticao. Zločinci okrepljivani tokom Drugog svetskog rata molitvom nadbiskupa Šarića uglavnom su prolivali srpsku krv. Danas u Crkvu Svetog Josipa na Šarićev grob dolaze brojni hodočasnici među kojima većinu čine đaci.
Najveća smetnja u stvaranju Hrvatske, nastale prema „providnosti božijoj“, bili su domaći Srbi i njihova pravoslavna crkva koje je valjalo uništiti. Da bi se to postiglo, odlučeno je da se pre svih pobiju srpski episkopi, čije su episkopije bile na teritoriji novostvorene Nezavisne Države Hrvatske. Važnu ulogu u tim zločinima imao je nadbiskup vrhbosanski Ivan Evangelista Šarić. Uz Šarićevu saglasnost odveden je 12. maja 1941. godine iz vladičanskog dvora u Sarajevu mitropolit dabrobosanski Petar Zimonjić, sin hercegovačkog ustaničkog vođe popa Bogdana Zimonjića, sproveden je u logor u Gospiću i ubijen u Jadovnu na Velebitu. Slična sudbina zadesila je i episkopa banjalučkog Platona Jovanovića, u čiji su vladičanski dvor u nedelju 4. maja po podne 1941. upale ustaše, naloživši mu da odmah napusti Banjaluku: Episkop Platon zatražio je pomoć od svog prijatelja banjalučkog biskupa Joze Galića, koji mu je jemčio da mu se ništa neće desiti. Iste noći u vladičanski dvor su došli hrvatski vojnici, izveli su vladiku Platona zajedno s protom Dušanom Subotićem, koji se tu zatekao, ugurali su ih u auto i odvezli van grada na obalu Vrbasa, gde su ih ubili, a njihova tela bacili u reku.“(3)
Zločinac koji je pisao himne Paveliću tako je dobio počivalište u gradu u kome je činio zločine. Ako se ovako nastavi, i on će, kao i Stepinac, biti među „blaženicima“. I njemu će se, kao i Stepincu, uznositi molitve.
ORVELOVA UPOZORENJA
Episkop Irinej nas podseća na Orvelova upozorenja:“U tom smislu, ponoviću rečenicu i pitanje iz Saopštenja koje je Sveti Sinod nedavno objavio povodom visokofrekventnog pojavljivanja nosilaca revizionističkih laži u medijima: „Podsećamo na jednostavnu konstataciju da onaj ko kontroliše sadašnjost kontroliše i prošlost, dok onaj ko kontroliše prošlost kontroliše i budućnost, te najodgovornijim činiocima postavljamo pitanje: ko zaista u savremenoj Srbiji kontroliše sadašnjost?”“(2)
Milan Živković, u svojoj studiji o Orvelovom novogovoru, objašnjava o čemu je reč:“U skladu sa tom parolom bilo je potrebno redovno menjati sadašnjost da bi se preko nje kontrolisala prošlost i budućnost. To se direktno odnosi na konstantne promene u štampi, knjigama i svemu što bi moglo izazvati zlomisao, a na tome je neposredno radio i Vinston Smit. Otud u njegovoj kancelariji postoje otvori na zidu koji se nazivaju rupe za pamćenje (memory holes) i u koje se ubacuje sve što treba uništiti, odnosno zaboraviti. Proces prepravljanja prošlosti je bio krajnje jednostavan; trebalo je samo korigovati stare podatke u novinama i ubaciti nove koji bi odgovarali „pravom stanju stvari“ i tako potvrdili bezgrešnost i moć predviđanja Velikog brata i Partije. Isto se dešavalo i sa knjigama, časopisima, brošurama, plakatima, lecima, filmovima, karikaturama, fotografijama, svim žanrovima književnosti i dokumentacijom koja bi bila od političkog ili ideološkog značaja. Koliko se temeljno na tome radi, dokazuje i postojanje uređaja koji sam komponuje sentimentalne šlagere, a zove se versifikator (versificator). Artificijelnost i potpuna kontrola postoje na svakom koraku. Usled toga, nemoguće je dokazati da Partija nije bila u pravu jer sve što bi moglo da posluži kao dokaz lažiranja stvarnosti jeste uništeno ili prepravljeno u skladu sa trenutnim potrebama Velikog brata. Dakle, Orvel ovim jasno ističe neprocenjivu vrednost pisane reči za svaki totalitarni sistem koji kontrolu nad njom smatra ključnim elementom za nesmetan nastavak svoje vladavine. Smitovi odgovori na partijske istine jesu njegove filozofske parole: „Ako uopšte ima nade, ona je u prolima“ (...) (...) i „Dok ne postanu svesni, neće se nikad pobuniti, a dok se ne pobune, neće moći da postanu svesni“ (...) (...). Samo falsifikovanje prošlosti i istorije jednog naroda važan je segment u kontroli mišljenja ljudi. Tako Noam Čomski u svojoj knjizi Kontrola medija naglašava važnost lažiranja činjenica radi manipulacije stanovništvom: Takođe je neophodno u potpunosti falsifikovati istoriju. To je sledeći način za prevazilaženje onih bolesnih inhibicija, tako što ćemo učiniti da izgleda kako kad mi napadnemo i uništimo nekog, u stvari, štitimo i branimo sebe od krupnih agresora, čudovišta i tome sličnog. (...) Kada imate totalnu kontrolu nad medijima i obrazovnim sistemom, a nauka je konformistička, možete to da izvedete.“ (4) Zato se Hrvati i srpski revizionisti trude da ponovo pišu istoriju Srbocida, da bi pokazali da Srbocida nije ni bilo.
BAHATOST REVIZIONISTA
Vladika bački nas podseća i na bahatost revizionista, koja je slična onoj u Hrvata:“Pojedinci među poricateljima istorijske istine da je nad srpskim pravoslavnim narodom u NDH, kao i nad našom braćom Jevrejima i Ciganima, počinjen genocid, mada nemaju nikakve kvalifikacije za bavljenje ovom temom, otvoreno i besramno vređaju i omalovažavaju mnoge današnje istoričare, kao i njihove preteče i učitelje, sada pokojne istraživače i naučnike koji su utvrđivali i, koliko je to uopšte moguće, utvrdili istinu o ustaškom arhizločinu, o dželatima kod kojih nije bilo milosti ni za nepoćudne Hrvate i Slovence.“(2)
Nekvalifikovanim revizionistima odgovoreno je i okruglim stolom Društva srpskih domaćina i Evroazijskog bezbednosnog foruma „Jasenovac – licitiranje brojem ubijenih“, na kome su, između ostalih, učestvovali: prof. dr Mitar Kovač, direktor Evroazijskog bezbednosnog foruma, pukovnik prof. dr Miloje Pršić, istoričar, koji je govorio na temu „Koncentracioni logor Jasenovac – planirani genocid nad Srbima. Iskustva o radu Vojnog arhiva“, prof. dr Slobodan Reljić, politikolog, sa temom „Državno-crkvena pijaca „svetih Srpskih Novomučenika Jasenovačkih“ – medijska dimenzija organizovanog podrivanja ključnih tačaka nacionalnog identiteta“, jerej dr Milorad Sredojević, urednik časopisa Hrišćanska misao, čija je tema bila Jasenovac posle Jasenovca, Nićifor Aničić iz Društva srpskih domaćina, koji je izneo svoje utiske iz Jasenovca.(5)
GLASOVI SA NAUČNOG SKUPA
Odlučnim glasom javio se akademik Vasilije Krestić, koji je izjavio:„Mi ne možemo kupiti ljubav Hrvata ovakvih kakvi su, koji su nas uništavali i koji su spremni i danas da nas unište. Stoga se pitam otkuda ta želja da izlazimo u susret onim težnjama kojima teže Hrvati – da umanje zločin genocida“. Krestić je naglasio da nije bivši hrvatski predsjednik Franjo Tuđman taj koji je počeo smanjivanje broja žrtava Jasenovca, već da je to prvi učinio pisac Miroslav Krleža i ukazao da iza poricanja genocida nad Srbima stoji „vrhunska hrvatska inteligencija i znatan deo hrvatskog društva“.(6)
Krestić je rekao da je povećavanje broja žrtava Jasenovca bez dokaza amoralno, ali da je amoralno i da se smanjuje broj žrtava bez dokaza, podsjetivši da je državna komisija „koja nije imala nijednog Srbina“ i koja je 1946. godine ušla u Jasenovac, konstatovala da je u tom logoru ubijeno najmanje između 500.000 i 600.000 ljudi.
Istoričar Miloje Pršić, koji je u jednom periodu bio i direktor Arhiva oružanih snaga Jugoslavije, rekao je da je 1991. godine skupio svu ustašku građu u Vojni arhiv i da bi svi oni koji bi hteli da se bave problematikom zločina i genocida u Drugom svetskom ratu morali da krenu od materijala u Vojnom arhivu: „Mnogi naši istoričari ne obilaze Vojni arhiv, nego prepisuju dokumenta i onda dolazimo u poziciju da se ponavljaju podaci o 30.000 ubijenih u Jasenovcu koje je Tuđman objavio. Tragično je da deo srpskih istoričara postavlja upitnik da li su tačni podaci u izveštajima državnih komisija“(6), rekao je Pršić. On je ocenio da je nemoguće popisati svaku žrtvu i to verifikovati, podsjetivši da su tragovi zločina u Jasenovcu, pa i sam logor uništavani. Pršić je ukazao da Hrvati žele da sklone iz svoje istorije genocid nad Srbima, a da je tragično što i među Srbima ima takvih nastojanja.
HOĆE LI SRBI IĆI ZA LOZOM?
Slobodan Reljić je istakao:„Nije nezamislivo da ovakvim radom stignemo do nove normalnosti da se knjiga (hrvatskog istoričara) Stjepana Loze, koji tvrdi da su Srbi u NDH sprovodili genocid nad Hrvatima, prvo pojavi kao dopuštena literatura za izučavanje novije istorije pa čak i predmet o likvidaciji Hrvata u Jasenovcu, pa do toga da tu knjigu čitaju i djeca u srednjim školama u Srbiji“.(6)
Predsednik Evroazijskog foruma Mitar Kovač istakao je da su tragovi zločina nad srpskim narodom zatirani i tokom i nakon Drugog svetskog rata, a da je „druga Jugoslavija“ zloupotrebila više od 1.200.000 žrtava srpskog naroda u Prvom svjetskom ratu. Kovač je ukazao da se počev od zločina nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj do kraja akcija hrvatskih snaga „Bljesak“ i „Oluja“ dolazi do cifre od više od 1.730.000 što pobijenih što prognanih. Srba.(6)
PORUKA ZA BUDUĆNOST
Petko Rašević je sumirao rezultate skupa:“Pre svega, činjenica je da kao narod još nismo čitavu oblast valjano naučno obradili, niti utvrdili niz važnih činjenica vezano za broj žrtava u logoru Jasenovac. Na nivou Države nisu doneti odgovarajući zakoni i odluke na osnovu kojih bi se znalo šta su čije dužnosti i obaveze po ovom pitanju. U tom smislu bi trebalo urediti pitanje jedinstvenog spomen obeležja žrtvama genocida, načine obeležavanja i sećanja na žrtve, obaveze u školskim programima i niz drugih pitanja kojima bi se obezbedilo čuvanje i održanje trajnog sećanja na žrtve i sprečilo manipulisanje i laži.
Sve ovo dobija poseban značaj u vreme kada smo svedoci da u nastojanjima gotovo sveukupune revizije istorije i ovaj najstrašniji zločin HH veka upravo počinioci zločina želi revidirati. Potomci izvršioca genocida pa čak i države i razne zainteresovane ustanove, grupacije i pojedinci sve agresivnije nastoje nametnuti svoje stavove sa ciljem da stvore nova izmenjena i čak potpuno suprotna shvatanja od činjenica o logoru Jasenovac. U tim nastojanjima, sem političkih ekstremista sve češće se javljaju i naučne ustanove gde se čak brane doktorske teze u kojima se osporava broj žrtava ili bar drastično umanjuje, preko tvrdnji da je logor bio samo radni i da čak u njemu i nije bilo nikakvog zločina do monstruozne teze da su čak Srbi u Drugom svetskom ratu počinili genocid nad Hrvatima. Sa takvim stavovima se pišu knjige, na takav način se postavljaju hipoteze koje se pokušavaju naučno ustanoviti kao nove „istine“! Istovremeno je prisutna težnja da se ovo pitanje potisne iz javnog života, školskih programa, svakodnevnice i sećanja kako celokupnog naroda tako i pojedinca. Upravo to je razlog zašto se ovoj temi treba stalno vraćati i zašto ona mora ostati sveprisutna u našem sećanju i svakodnevnom životu.“(5)
BROJEVI SE ZNAJU
Episkop bački Irinej je ukazao na svedočenja koja jasno govore o broju jasenovačkih žrtava:“Pomenimo samo neka od svedočenja koja govore o čudovišnim zločinima u Jasenovcu, ali i na celom području takozvane NDH. U Zapisnik Anketne komisije Zemaljske komisije Hrvatske, Hrvat Milan Duzemlić iz Drenovog Boka, nekadašnji opštinski beležnik u Jasenovcu, dao je, 18. maja 1945. godine, sledeću izjavu: „Do dana mog hapšenja i sprovođenja u logor, do 21. decembara 1943, prijavljeno nam je 900.000 ubijenih u logoru.” SS- general Ernst Fik izveštava, 15. marta 1944. godine, svog pretpostavljenog, Hajnriha Himlera, da je u logorima u NDH poklano do 700.000 ljudi… Krajem 1944. nemački opunomoćeni general u Hrvatskoj Edmund Glajze (Glez) fon Horstenau piše o 750.000 pobijenih Srba… Herman Nojbaher, specijalni nemački izaslanik za Balkan u Drugom svetskom ratu, zapisao je: „Kad ustaške vođe pričaju o tome da su zaklali milion pravoslavnih Srba, – uključujući bebe, decu, žene i starce, – to je onda, po meni, preterivanje i samohvalisanje. Na osnovu izveštaja koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko 750 hiljada.” Ko može tvrditi da su ove nacističke glavešine skupljale podatke od Srba, bilo četnikâ bilo partizanâ, i tako postale žrtve „srbočetničke” i „srbokomunističke” promidžbe iliti propagande? Dalje, ko može tvrditi da je Viktor Novak, pisac dragocene knjige Magnum crimen (Veliki zločin), Hrvat po narodnosti, a slobodni zidar po uverenjima, bio u službi srpskog revizionizma, propagande, mitomanije i svih ostalih idejnih nepodopština? Ili ko može tvrditi da su istaknuti Ravnogorci, Hrvati po narodnosti, Zvonko Vučković, jedan od najznačajnijih četničkih komandanata, i Đuro Vilović, bivši katolički sveštenik koji je, zgrožen ustaškim zločinima i sablažnjen držanjem velikog broja svojih kolega katoličkih sveštenika i monaha, prešao u Pravoslavlje i postao član Dražinog štaba na Ravnoj Gori?“(2)
Naravno, stvari su jasne – oni koji su želeli i žele da znaju, uvek su to mogli.
MOGU LI SE ŽRTVE POIMENCE POPISATI?
Episkop Irinej je naglasio da pojedinačno popisivanje žrtava Jasenovca više nije moguće:“Pavelićevim, Artukovićevim, Luburićevim i – o užasa! – sadašnjim beogradskim fiškalima ustaških monstruma to nisu argumenti. Oni, demonski cinično i prepredeno, zahtevaju da se, posle osam decenija ne samo zataškavanja nego i zabrane govora o Jasenovcu i o stotinama masovnih stratišta Srba u takozvanoj NDH, posle betoniranja, poravnavanja i miniranja masovnih grobnica i logorskih kompleksa, posle konfiskacije matičnih knjiga Srpske Pravoslavne Crkve, pristupi poimeničnom prebrojavanju (!) pobijenih. Prihvatanje takve ideje bilo bi izraz krajnje i bezumne naivnosti. Područje koncentracionog logora smrti Jasenovac tek je 1964. godine dobilo status spomen-područja. Ali ni posle toga se nije smelo govoriti ko su bili zločinci, a ko žrtve. Ne treba dozvoliti da se to ponovi, a pogotovu da žrtve i zločinci zamene mesta u sećanju i u istoriografiji, što je ideja i cilj današnjih revizionista.“(2)
Kakva čudoišnost – ustaše treba da postanu novomučenici iza kojih, „za dom spremnih“, stoji hrvatski rimokatolicizam, sa svojom poučnom rečenicom „Bog i Hrvati!“
NEMOGUĆNOSTI NOVE „BROJIDBE“
Prof. dr Slavica Garonja Radovanac nas podseća:“Sramno licitiranje žrtvama Jasenovca nakon 80 godina dogodilo se upravo zato što se nije odmah posle ulaska u logor pristupilo sistematskom istraživanju masovnih grobnica. (Uostalom, poznato je da je mnoštvo žrtava bačeno u Savu, da dopluta do kule Nebojše na Kalemegdanu, mnogi su završili u logorskim pećima, a pošto logor nikada nije napadnut ni od jedne partizanske jedinice, ustaše su nesmetano poslednjih meseci 1944. i 1945. uništavale tragove svih svojih zločina, spaljivanjem leševa ili „mlevenjem kostiju”, kako se nalazi u jednom izveštaju. Tužno zvuči danas konstatacija, da samo onih, malo više od 80.000 nesrećnika, kojima je zabeleženo ime i prezime, predstavljaju jasenovačke žrtve (Goldštajn, I. (2019) Jasenovac, Novi Sad: Akademska knjiga). Na ovom mestu treba navesti indikativno reagovanje uglednog izdavača Zorana Kolundžije iz Novog Sada, na knjigu Ive Goldštajna: „Činjenica da su Goldštajnovi stradali u Jasenovcu (kao Jevreji – prim. S. G.), trebalo bi da na publiku ostavi utisak i učini njegove tvrdnje objektivnim i u ljudskom i u naučnom pogledu. Međutim, ima i drugih porodica koje beleže svoje mrtve na ovom strašnom mestu. U knjizi ’Šematizam Pravoslavne mitropolije dabro-bosanske za 1882. godinu’, nailazimo na popisana mesta i prezimena na ovom terenu. Nabrojao sam oko 7.800 prezimena, među kojima je Kolundžija manje rasprostranjeno. [...] Preko Fejsbuka je 2010. obavljena anketa među Kolundžijama u svetu i sakupljeni su podaci (ime i prezime, mesto odakle je i godina stradanja u Jasenovcu) koji ne mogu radovati gospodina Goldštajna i ostale revizioniste istorije: stradalih Kolundžija u Jasenovcu je 173. Za kraj, malo matematike – 7.800 prezimena pomnožimo ne sa brojkom stradalih Kolundžija (173), nego samo sa 100 i dobićemo 780.000!” Kolundžija, Z. (12. septembar 2020) Jasenovac je tabu tema, Politika, str. 15)“(7)
Samo je taj primer dovoljan da nam pokaže u kom pravcu treba razmišljati.
ŠTA CRKVA MORA DA ČINI?
Vladika bački Irinej je rekao i ono što Crkva mora učiniti:“Uz to srpsko društvo – a pogotovu Srpska Pravoslavna Crkva – ima svetu dužnost da narod vaspitava u kulturi liturgijskog, molitvenog pamćenja svetih mučenika za Hrista i svih postradalih od ruku ustaških krvnika, a nikako da vascelom hrvatskom narodu, sa kojim smo isprepletani i vezani na ovom komadu zemlje, ipso facto pripiše grehe prethodnih pokoljenja, i da tako i sami budemo otrovani mržnjom i osvetoljubivošću. Moramo govoriti i pisati istinu o masovnim zločinima u NDH, inspirisanim genocidnom idejom i ideologijom, moliti se svetim jasenovačkim mučenicima, a čuvati sebe i sve svoje od mržnje i osvete kao velikog greha.“(2)
Jedina osveta je osveštanje, govorio je Vladika Nikolaj. Sveto predanje Novomučenika jasenovačkih naš je jedini put.
SLIKE APOKALIPSE
U 13. stihu 1. glave Otkrivenja sveti Jovan Bogoslov beleži da je video Nekoga nalik na Sina Čovečijega, obučena u dugačku haljinu, i opasana po prsima pojasom zlatnim. To je odeća kakvu je nosio prvosveštenik u hramu. Sveti Jovan kaže da je kasnije video Jagnje kako stoji, kao da je zaklano (Otk. 5, 6). Ovo Jagnje nosi obeležja hramovne žrtve, ali upravo to Jagnje pobeđuje svojom žrtvom. Oba ova primera odnose se na raspetu Žrtvu Koja je, takođe, i pobednički, vaskrsli Gospod. Kao što kaže pravoslavna Liturgija, Spasitelj je „Onaj Koji prinosi i Onaj Koji se prinosi, Onaj Koji prima i Onaj Koji Se razdaje”. On je Jagnje Božije Koje na Sebe prima grehe sveta i, istovremeno, On je nebeski Prvosveštenik.
I još piše u Apokalipsi: „I kad otvori peti pečat videh pod žrtvenikom duše zaklanih za reč Božiju i za svedočanstvo Jagnjetovo koje imahu. I povikaše glasom silnim tvoreći: Dokle ćeš, Gospodaru Sveti i Istiniti, odlagati da sudiš i osvetiš krv našu na onima što žive na zemlji? I svakome od njih dade se haljina bela, i rečeno im 6i da počinu još malo vremena, dokle se napuni broj satrudnika njihovih i braće njihove, koji ima da budu pobijeni kao i oni.“( Otk. 17, 6; 9 - 11)“
Naši Novomučenici već su pobedili, jer je Jagnje pobedilo Zver iz bezdana. Na nama je samo da ostanemo verni pobedi Hrista i Novomučenika srpskih. Naša jedina „osveta“ je svetost hristolikih stradalnika Jagnjetovih, čijim molitvama da nas primi Nebeska Srbija, da nas se preci nikad ne postide.
UPUTNICE:
Jovan Janjić: Istorija u logoru: Rehabilitovanje NDH umanjivanjem broja žrtava u Jasenovcu, https://fondacijasnd.rs/wp-content/uploads/2023/02/Jovan-Janjic-Istorija-u-logoru.pdf
Episkop bački dr Irinej Bulović: U globalnom Gulagu živimo razapeti između straha i nade, https://www.pecat.co.rs/2023/12/u-globalnom-gulagu-zivimo-razapeti-izmedju-straha-i-nade/
Jovo Bajić: Biskupski „sveti zločini“ i svete laži, https://www.pecat.co.rs/2020/05/biskupski-sveti-zlocini-i-svete-lazi/
Milan Živković: Orvelov novogovor: između distopije i stvarnosti, https://www.civitas.rs/03/article/pdf/Civitas03_article05.pdf
https://www.eabezbednost.org/clanci/%D1%98%D0%B0%D1%81%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86-%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B1%D1%80%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%BC-%D1%83%D0%B1%D0%B8%D1%98/;https://www.youtube.com/@evroazijskibezbednosniforu3787/videos; https://www.eabezbednost.org/ i https://www.bezbjednosniforum.org/.
Slavica Garonja Radovanac: DATI IME I GLAS ŽRTVI – KOLEKTIVNA TRAUMA I TEMA GENOCIDA NAD SRBIMA U NEZAVISNOJ DRŽAVI HRVATSKOJ (1941−1945) U SAVREMENOJ SRPSKOJ KNJIŽEVNOSTI (NA PRIMERIMA TRI ZBIRKE SAVREMENIH SRPSKIH PESNIKA – Milan Komnenić, Miroslav Maksimović, Jelena Kovačević), www.casopiskultura.rs/wp-content/uploads/2022/02/4.-Slavica-Garonja-Radovanac.pdf
Izvor: Pravda.rs
