Piše: Vladimir Dimitrijević
Vera je slobodno ubeđenje u ono što se od Boga savetuje. Ona je dar Sveblagog Boga, koji je On položio u našu prirodu. Usled toga naša je vera sama po sebi jedinstvena. No po meri njenog uzrastanja, ona je velika ili mala, odnosno, veza između Boga i nas je jača ili slabija. Tako Gospod govori Petru: "Maloverni, zašto posumnja" (Mt. 14, 31). Na drugom mestu: "O ženo, velika je vara tvoja" (Mt. 15, 28). Ona se daje svakome ko je želi.Očima vere vidimo nevidljivo, a kako kaže Sveti Justin Ćelijski, nevidljivo je srž vidljivog:“ Vidljivo je sunce, li je nevidljiva sila koja ga zagreva. Vidljiva su mnogobrojna sazvežđa, ali je nevidljiva sila koja ih mudro kreće i vodi kroz beskrajna prostranstva te se ne sudaraju. Vidljiv je magnet, ali je sila njegova nevidljiva. Vidljiva je zemlja, ali je teža nevidljiva. Vidljiv je slavuj, ali je nevidljiva životna sila koja ga drži u postojanju. Vidljiva su mnoga bića na zemlji, ali je nevidljiva sila koja ih uvodi u život i drži u granicama života. Vidljiva je trava, vidljivo je bilje, vidljivo je cveće, ali je neivdljiva sila koja iz jedne iste zemlje proizvodi raznovrsne trave, raznoliko cveće, različite plodove.Vidljivo stoji na nevidljivom, i sastoji se iz nevidljivog.“
MITROPOLIT MAKARIOPOLJSKI NIKOLAJ: KAKO SE VERUJE GOSPODU?
Jednom pobožnom i učenom čoveku došli njegovi rođaci i sa radošću saopštili o čudu, koje se dogodilo u obližnjoj crkvi: osvećeni evharistijski hleb odmah posle svete Evharistije postao je sasvim crven i iz njega je potekla krv. Ovo je bio očevidni dokaz o stvarnom prisustvu Hristovom u tajni svetoga oltara. Ti ljudi su pozvali pobožnog čoveka da pođe i da očima svojim vidi čudo koje se dogodilo. Međutim, on im je ozbiljno i dostojanstveno odgovorio: „Ja neću da idem, da bih se uverio u istinitost ovoga, što ste mi saopštili, jer nemam potrebe za takvim dokazom! Ja imam reč moga Spasitelja i ona je za mene dovoljna. Čim On kaže: „Ovo je Telo Moje i ovo je Krv Moja“, kakvu potrebu imam za dokazima?“
ŽIVOT NIJE NASTAO SLUČAJNO
Decenijama su naučnici pokušavali da izvedu ogled nastajanja živog iz neživog. Puštali su male električne munje u tu „prasupu“, i nisu dobili živu ćeliju. Pa čak i ako naučnici uspeju, to neće dokazati ništa: jer, oni su razumna bića koja stvaraju određene uslove da bi organska materija nastala. A hrišćani baš to i kažu: Bog je sazdao uslove za život, i sazdao život sam.Evo i primera molekularnog hemoglobina.
On je prenosilac kiseonika u telu i nalazi se u našim crvenim krvnim zrncima. Hemoglobin nije monodimenzionalan ili dvodimenzionalan, on ima tri dimenzije. Da bismo ga napravili, treba ne samo da dobijemo sve njegove deliće, nego da budemo sigurni da oni odgovaraju jedni drugima u trodimenzionalnom rasporedu. Hemoglobin funkcioniše samo ako je skladno spojen u celinu koja teško može da nastane slučajno. Ako bismo morali da izmućkamo sve atome koji su potrebni da bismo napravili hemoglobin u flašici, nikada nećemo biti u mogućnosti da to uradimo. To je, jednostavno, nemoguće.
Materijalisti kažu da može, izmišljajući da se ovo mešanje zbilo na submolekularnom novu – navodno, izvesni atomi su se sudarali milionima godina, i tako je nastao hemoglobin. Tako bi moglo biti kao kada bi prilikom eksplozije u štampariji mogao da nastane srpsko – engleski rečnik.
ŽIVOT NE NAPREDUJE BEZ BOGA
Kao pravoslavni hrišćani verujemo da je Bog stvorio svet. Verujemo da su naši praroditelji bili Adam i Eva i da je Hristos Drugi Adam. Verujemo da je Bog stvorio čoveka i ne verujemo da je čovek evoluirao od majmuna ili iz neke druge životinjske vrste. Ako izučavamo kako ćelije rade, ili pokušavamo da ostvarimo prodore u oblasti medicinskih nauka, nemamo potrebe da se dosađujemo evolucijom. Što više napredujemo u nauci, pre svega u oblastima hemije, molekularne biologije i farmakologije, shvatamo svu složenost čak i najmanje ćelije. Iz toga, naravno, hrišćani izvlače i druge, mnogo važnije, zaključke. Život nije slučajan, nego smislen i večan.
VERA U NEPOJAMNO
Bog je bespočetan, nema početka, a ni kraja. Po svojoj prirodi čovek nije u stanju da zamisli ono što je beskrajno i bespočetno. Uostalom, uzmite običnu geometrijsku figuru: krug. On nema početka, ni kraja. Ako nam nije jasno kako je to moguće, a matematika pokazuje da je moguće, u okviru svog sistema, kako da nam bude jasno otkuda Bogu bespočetnost i beskrajnost? Jedostavno, to je činjenica, ali činjenica koja nas prevazilazi.
Naše telo i sve što nas okružuje je samo po sebi čudo nad čudima, ali pošto smo se navikli na telo koje imamo i na okruženje u kome smo, nama je sve to postalo sasvim uobičajno. „Dato mi je telo. Šta da činim s njim,/ Tako mojim, tako jedinim?“, pitao se pesnik Osip Mandeljštam. I dodavao: „Za radost što živeti, disati znam,/ zahvalnost, recite, kome da dam?“ Ponekad, možda u detinjstvu, svi smo tako osećali – i svet i mi smo veliko čudo. Ali, kratko traje naše divljenje čudima Božjim u nama i oko nas. Posle oguglamo, zaboravimo, postanemo nezahvalni…
VERA U HRISTA IZNAD SVIH PROROKA I MUDRACA
Ruski filosof, kršteni Jevrejin Semjon Frank, pozvao je ljude da se zamisle nad samo jednom činjenicom – poredio je Hrista sa osnivačima drugih religija. Evo šta on kaže:”Meni je dovoljno da se setim, ograničivši se na najelementarnije dokaze, da je Mojsije, bez obzira na svu veličinu istine Božije koja mu se otkrila, zapovedao da se u ime Božije ubijaju inoplemenici i neznabošci, a da je Hristos zapovedio ljubav prema svim neprijateljima, bez razlike, da bi se samo njega zaključilo da je Hristos ljudima otkrio istinu Božiju punije, dublje, vernije nego Mojsije. Dovoljno mi je da se setim da se Muhamed oženio bogatom udovicom, bavio se trgovinom, imao mnogo žena, bio osvajač i lukav političar, a da je Hristos bio beskućni siromah, da nije znao za druge pobude osim propovedi vere i samopožrtvovanog ispunjavanja volje Božije, pri čemu je suštinu te vere On otkrio kao sveobuhvatnu ljubav Božju – da bih sa punom poverenjem shvatio da su ličnost i učenje Hristovo neizmerno bliži Bogu nego ličnost Muhameda, i da, upoređen sa nadljudskim savršenstvom Hrista, Muhamed, čak i ako u njemu neko vidi istinskog proroka Božjeg, nije ništa drugo do nesavršeni i grešni smrtnik. I propoved Bude, koji je učio ljude da odricanjem od zemaljskih želja dostignu savršenstvo Nirvane, po punoti istine ne može ni da se poredi sa propoveđu Hrista, Koji je pokazao put ka večnom životu i blaženstvu Nebeskog Carstva preko samoodricanja i ljubavi prema bližnjem – i to tako kao što se lik Bude, carevića u mladosti i starca koji je mirno umro pod drvetom, uz svu svoju lepotu neuporediv sa likom Hrista, beskućnog drvodeljinog usvojenika, čije je srce gorelo neprestano božanstvenom svetlošću ljubavi, i koji je pošao na krsno stradanje da bi svet spasao od greha. Stoga vidim da je u Hristovom liku i učenju sama istina Božja izražena punije, jasnije, istinitije nego bilo gde drugde”.
Dakle, Mojsije, Muhamed, Buda, bez obzira na mudrosti moralnog učenja koje su propovedali, sasvim su daleko od veličine Hristove, čak i samo zemaljski gledano. Hrišćani znaju da je njihov Spasitelj ne samo učitelj uzvišenog morala, nego da je Bog Koji je postao čovek. Ponosni su na svoju veru, mada su svesni svoje nedostojnosti.
ŠTA JE UZROK NAŠE PATNJE
Svi ljudi stradaju, ali ne znaju svi uzroke svoje patnje. A uzrok je gubljenje zajednice sa Bogom, ono što se zove „praroditeljski greh“. A Adam i Eva su izgubili zajednicu sa Bogom jer su izgubili poverenje u Boga Koji ih je opomenuo da ne jedu plod za koji nisu bili spremni. Dobili bi oi taj plod kasnije sa blagoslovom Tvorčevim, jer je poznanje dobra i zla dobro, a ne zlo: ali je trebalo da se strpe i čekaju, a ne da slušaju đavola koji ih je ubeđivao da je moguće postati „bog“ bez Boga i protiv Boga.
Svi smo mi nasledili posledice tog greha, nastalog iz nepoverenja prema Bogu, od svojih prapredaka. Isto kao što se neke bolesti, poput hemofilije, nasleđuju, ili, recimo, sklonost ka dijabetesu, tako smo isto nasledili praroditeljsku nemoć, koja je posledica gubljenja zajednice sa Bogom u doba Adama i Eve. Nismo lično učinili praroditeljski greh, ali trpimo posledice: od rođenja u nemoćnom stanju, preko bolovanja i stradanja, do umiranja. Tako je čuveni kompozitor Ludvig van Betoven ogluveo od naslednog sifilisa, koji je dobio od svojih roditelja: nije bio kriv, ali posledice su ostale. Ili: majka puši, a beba se rađa sa slabim imunitetom. Zato smo svi mi braća po stradanju, i svi moramo voleti jedni druge kao sapatnike. Svi su ljudi jedan čovek, jedna priroda. Kad neko čini zlo, ono odjekuje u čitavom ljudskom rodu. Zbog toga je Dostojevski i rekao da smo svi krivi za sve. I zato je Vladika Nikolaj rekao da se protiv zla treba boriti počinjući od sebe.
IMA BOGA, ALI JE ĐAVO NEPRIJATELJ
Bog nas uči veri, a đavo neverju.
To što materijalisti u đavola ne veruju ne poriče njegovu silu i dejstvo. Vladika Nikolaj piše da je jedan otišao u Egipat, i rešio da se kupa u Nilu. Rekli mu domoroci da to ne radi, jer je Nil prepun krokodila. Ovaj nije verovao u postojanje krokodila, ušao je da se kupa – i nije se više vratio. Tako biva i sa onima koji ne veruju da đavo postoji.
Šarl Bodler, francuski pesnik, koji se poigravao satanizmom, na kraju je priznao da se najveća obmana satane sastoji u tome da nas uveri kako on ne postoji: ne kako Bog ne postoji, nego kako đavo ne postoji. Jer tada za sva zla ovoga sveta može da optuži Boga. Sledbenici paganizma i panteizma to i kažu: ako nema zla u Božanstvu, kako je ono moglo da se pojavi u svetu? Zato se neki od mnogobožaca iz Indije, kakvi su šivaiti, klanjaju zlom aspektu Božanstva – Šivi razoritelju i njegovoj ženi Kali, koja je opasana ljudskim lobanjama.
I zato su Kali prinosili ljudske žrtve.
Mi, pravoslavni, znamo: zla u Bogu nema, nego je ono posledica naopake upotrebe slobodne volje palih anđela, koji su postali đavoli, i ogrehovljenih ljudi, koji su krenuli đavoljim putem.
Hristos je pobedio greh, smrt i đavola i sjedinio nas sa Nebeskim Ocem. U njega treba verovati i NJemu treba verovati: to je temelj života sa blagoslovom i u radosti Smisla.
Izvor: Pravda
