Srpsko sinovstvo je srpsko zavetništvo.
Četiri su srpska zaveta, kao četiri ocila oko krsta. Prvi je Svetosavski („Molim vas, braćo i čeda bogozvana, da, položivši svu svoju nadu na Boga, držimo se pre svega prave vere njegove“, rekao je Sveti Sava krunišući svog brata Stefana na Spasovdanskom saboru u Žiči 1221. godine); drugi je Kosovsko – lazarevski („Zemaljsko je zamalena carstvo, a nebesko uvek i doveka“, poručuje nam čestiti knez, po duhu i vrlini car, Lazar, čineći od svakog našeg dana Vidovdan); treći je NJegoševsko – lovćenski („Neka bude što biti ne može“, peva nam Vladika Rade sa visina svog groba – utamničen, ali nepobeđen); i četvrti je Logoraško – jasenovački („Samo ti, dijete, radi svoj posao“, veli Sveti mučenik Vukašin svom dželatu, odbijajući da kliče papinom i sataninom slugi, Paveliću).
Ovi nam zaveti kazuju šta nam je činiti i danas i u budućnosti – Sveti Sava kaže da je pravoverje osnova postojanja, a vera u Hrista temelj i krov Srpstva; car Lazar nas opominje da se za tu veru valja žrtvovati da bismo živeli večno; NJegoš nam kaže da je nemoguće moguće jer je Hristos vaskrsao i sjedinio nas sa Nebeskim Ocem; a Sveti Vukašin kaže – kad dođe čas stradanja Boga i duše radi, ne smemo se pokloniti tami, jer nas Sunce pravde čeka sa one strane naše stradalničke krvi.
O svemu tome govori nam Bogomladenac Hristos, Kome se klanjamo kao Emanuilu, Gospodu sa nama, Prvorođenom među mnogom braćom, Onome Ko je, kad je Lazara Četvorodnevnog dizao iz groba, plakao nad svakim koji umire, a besmrtan je, i Koji je svakog od nas video sa Krsta. Zato je Hristos Bog srpskog naroda, čija bi istorija bila užas jame i pomrčina groba da nam nije Krsta časnog i Slobode zlatne.
Zato, na Božić, uoči Srpske 2024. godine, ponavljamo: polažemo nadu na Boga i držimo se vere njegove; znamo da su zemna carstva prolazna, a Hristovo carstvo večno; verujemo u vaskrsenje kojim biva što biti ne može; ne klanjamo se zlu iako privremeno izgleda moćnije, pošto smo spoznali da je Hristos, Jagnje Božje, pobedio svako zlo i svakog đavola.
Zbog toga Srbi sve što je srpsko duguju Hristu. Evo reči Svetog vladike Nikolaja:
Šta je to srpski nacionalizam?
To je ram, u kome je ikona Hristova.
To je dom, u kome je Hristos domaćin.
To je brak, kome je Hristos blagoslovitelj.
To je selo i grad, u kome je Hristos načelnik.
To je država, u kojoj je Hristos car.
To je umetnost, u kojoj je Hristos čarobnost.
To je škola, u kojoj je Hristos učitelj.
To je Crkva, u kojoj je Hristos prvosveštenik.
To je borba, u kojoj je Hristos vojskovođa.
To je stradanje, u kome je Hristos glavni stradalnik.
To je muka, gde se Hristos muči kroz nevinu decu.
To je robovanje, koje je izdržljivo samo sa Hristom.
To je ustanak protiv nepravde, sa barjakom Hristovim.
To je pobeda sa pevanjem: Hristos voskrese! To je pesma, koja Hristovo Ime slavi.
To je veselje, gde Anđeli Hristovi sa ljudima igraju.
Šta je to srpski nacionalizam? To je tkivo istorije srpskog naroda, kome je osnova Hristos, a potka Sveci i Svetiteljke i junaci i Mučenici Hristovi.
To je molitva do poslednje suze i poslednje kapi znoja.
To je post dokle oči ne postanu dva puta veće.
To je žrtvovanje za Hrista svega imanja i sebe sama.
To je snežna čistota u devičanstvu i anđelska vernost u braku Hrista radi.
To je sreća u samoći, sreća u braku, sreća u društvu, sreća u pobratimstvu, sreća u kolibi i na prestolu, sreća u oba sveta, u ime Hrista Boga.
Evo zbog čega je rečeno da je teško biti Srbin.
A to je rečeno komšijama srpskim i izdajnicima srpskim, kojima je nacionalizam ram, u koji oni stavljaju drugu sliku koju im protivnici Hristovi gurnu u ruke.
MIR BOŽJI, HRISTOS SE RODI!
SA SREĆOM SRPSKA NOVA 2024. GODINA!
VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ
Izvor: Pravda.rs
