Piše: Branko Veljković
A što se tiče izbora, evo ga opet DŽugašvili – „Dovoljno je da ljudi znaju da su se izbori održali. LJudi koji glasaju ne odlučuju ni o čemu. LJudi koji broje glasove odlučuju o svemu“.
Na tu temu citirao bih i i inženjera – „Politika u Srba što se tiče naroda je kao mesečarenje. Narod su mesečari i oni moraju da se vode, nikako da se naglo bude“.
Jedan što misli da je tajni a pati da svi znaju za njega, „čuveni“ ezoterik s beneficijama, pitao je – „A šta ako se neko probudi“. Inženjer, navikao i na gluplja pitanja iz sveta „čuvara bezbednosti“ odgovorio mu je – „Onda smo mi tu da mu skuvamo čaj“.
Zato, od kada je politike i političara, neki povremeno kuvaju čaj a neki misle da su se uz tako skuvan čaj – probudili. Neki prave sliku a neki veruju u tako skrojene slike. Svako sada može sam za sebe da vidi s koje je strane u tom igrokazu i da u miru popije svoju dnevnu dozu čaja. Prijatno !
Zadatak naroda je da uredno izlazi na izbore. Tako narod daje podršku establišmentu koji onda pokazuje da ima snagu da funkcioniše. Kada bi narod stvarno bio duhovno osvešćen po Božijim nazorima i svestan bar dela svog tog političkog sotonijanja niko nikada ne bi izašao na bilo kakve izbore i to bi onda srušilo sve aspekte postojećih oligarhija. To, na žalost, ne bi bio kraj ovozemaljskih muka sve i da je tako nešto moguće. U svetu palog i sa svim tim ljudskim gresima i ambicijama, ubrzo bi se „spontano porodio“ neki novi „vođa“ iz naroda i eto Jovo nanovo. Jer kvar nije u politici, politika je kvar sama po sebi, zato ju je pali i osmislio. Sve što u tom delu našeg horizonta događaja živimo je samo manje-više uspešna kopija Vavilonskog piramidalnog modela organizacije ljudskog društva. Jer Vavilon je paradigma svih ljudskih „kvarova“ a ne samo starozavetna, istorijska, geografska ili politička kategorija. Vavilon je etalon za organizaciju društva koje je zasnovano na ideji beskonačnog takmičenja i sukoba među smrtnim vladarima i njihovim bezbrojnim udvoricama zarad ostvarivanja materijalnih dobiti, te prezrene đavolove nadoknade za duše ili onoga što su eonima kasnije nazvali – profitom. Otuda, Vavilonska „piramida“ ima zadatak da „konkurs“ za vladare, ma kako ih zvali, drži uvek otvorenim i „živim“. To i čine. Od pada Nimrodove kule do danas tu se ništa nije promenilo. Isti ljudi, isti uslovi „konkursa“, isti zadaci,... I koliko god da verujete u materijalno i poričete duhovno, puko materijalno zapravo nije cilj sam po sebi. Cilj je vaša duša a ne vaš novčanik. Novčanik već pripada njima, oduvek. Zato, ako verujete u Boga živih, nikada ne verujte političarima !
Oni kojima je sve to poznato su i oni koji bi narodu sve to trebali da obznane, da kažu, ali baš oni tako temeljno ćute. Vekovima. Za njih, da se prepoznaju, ide reč Matejeva – „Teško vama, pismoznanci i fariseji, licemeri, što zatvarate Carstvo nebesko pred ljudima; jer vi ne ulazite, niti puštate unutra one koji hoće da uđu“, „Teško vama, pismoznanci i fariseji. Licemeri! Čistite čašu i zdelu spolja, a iznutra ste puni grabeži i raskalašnosti. Fariseju slepi. Očisti najpre iznutra čašu i zdelu da bi i njena spoljašnost bila čista. Jao vama, pismoznanci i fariseji! Licemeri! Vi ste kao grobovi okrečeni u belo. Spolja izgledaju lepi a iznutra puni mrtvačkih kostiju i svakakve nečistoće. Tako i vi naoko izgledate ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerja i bezakonja. Teško vama pismoznanci i fariseji! Licemeri! Vi podižete spomenike prorocima i ukrašavate grobove pravednika i govorite: Da smo mi živeli u vreme naših predaka, mi ne bi učestvovali u prolivanju krvi proročke. Tako sami svedočite protiv sebe, da ste potomci onih koji su pobili proroke. Dovršite samo ono što vaši preci započeše. Zmije! Porode otrovni! Kako ćete pobeći od kazne kojom ste osuđeni na pakao?“.
Ako vam je Sveto Pismo daleko a bilo bi lepo da nije, jer ovo bi reč iz te Svete Knjige, možda vam je bliži Đura, rođen kao Georgije, Jakšić. I on je video sve čak i kada je pred kraj u nekim svojim šumama zalutao. I to što je video Đura je i zapisao.
Đurino slovo, godina 1877. :
Gled’o sam vam metanije,
Kad varate Boga živa;
Gled’o sam vas, kad kunete
Svoje stado, svoje verne,
I kad tajni prizovete,
Licemerni, licemerne!
Gled’o sam vas – ne da nisam,
Kad razbludom usplamtite;
Gled’o sam vas, ne da nisam,
Licemerni, upamtite!
U veri da nije puki proglas već spoznaja makar i sa samog dna svesti gde su ga odveli i da je stvarno spoznao tajnu četvrtoga Jevanđelja i “zrna pšenice” neka nam i taj Ruski klasik, a te klasike treba umeti nije dovoljno samo čitati, Fjodor iz Moskve govori sve o njima i njihovim namerama, izvesno i kroz borbu sa sopstvenim “Zlim dusima” – “… Taj njihov strah da misle svojom glavom, to nama treba. Ima i bolja stvar, ima zaista bolja stvar; naterati četiri člana te naše petorke da ubiju petog pod izgovorom da je hteo da izda. Tako ćemo ih krvlju cementirati i vezati. Hrabrićemo pijanstvo, spletke, potkazivanje, daćemo primat nečuvenom razvratu; pa moramo imati generacije nečuvene pokvarenosti, kad se čovek pretvara u gadnu, plašljivu, surovu, samoživu niskost. To nama treba! To nama treba! Nas je mnogo, mnogooo. Nisu samo naši oni što ubijaju i pale, naši su advokati, porotnici, državni službenici, tužioci, činovnici, književnici, kritičari, glumci, generali. Nas je mnogo, jer svuda je neizmerna taština i pohlepa divlja. Ja sam demokrata, ja sam levičar, ja sam desničar, ja sam socijalist, ja sam varalica...“.
Eto, to je bilo to što se tiče „slobodnih izbora“ i Ustava koga nema, fariseja, politike i političara i za koga svi oni zapravo „rade“, jasno vam je, zer ne.
Ovo što sledi nije politika. Više je istorija, dobro, možda malo i dijagnoza.
Na ovom našem Helmu, niko nikoga tako dobro ne čuva i niko se tako dobro ne slaže kao ti mali Briti i ti mali Rusi. Za neuki narod to su vam „naši“ koji su pro ovo ili pro ono. Prepoznaćete ih po toj večitoj estradnoj zaljubljenosti komercijalnog tipa koja traje dok traju i donacije ili besomučno isrcpljivanje i pljačkanje ove naše Srbije. Tu su naravno i mali Franci, mali Germani, Jamerikančići i mnogi drugi. Svi su isti jer ih je isti demon pravio. Oni se međusobno kao mrze, progone, ubijaju a zapravo se samo k’o džukele glođu ko će se više i bolje dodvoriti tim velikim Britima i velikim Rusima. A ovi, veliki, znaju za sve nepodobštine i sotonske marifetluke ovih malih, pa da se ne bi smarali oko budalaša oni su za njih smislili jedan nepremostiv međurazdelnik. Smestili su ga u Beč. Zato, kada se velike batice nešto dogovore onda to sve lagano „spuste“ na ove „naše“ lokalne male sekice da sve to lepo sprovedu. I zato svaki poltron sa ovih prostora sanja da ga neki već afirmisani poltron odvede za ruku u Beč po pamet, da tamo „nauči znanje“ i „dobije uvid“. I tako oni već vekovima špartaju do Beča i nazad a veseli narod koji je intuitivno sve to već odavno shvatio smisli onu svoju čuvenu doskočicu za sve te Bečke kursiste – „Magarac u Beč, magarac iz Beča“. Čuli ste za to već, zar ne?
I ovaj sada, „naš“ samozvani, pisao sam vam već o tome, bio je onomad u Beču, podrumario malo tako pre tuce i još par godina na adresi B. I tu se silno prosvetlio, 42 knjige za tri dana pročitao i škodom se onda u Bogoljubovu vilu na Senjaku vratio gde su ga dočekala 40-torica „mudraca“. I tu je pali ingeniozan bio. Samo on može 30 srebrnjaka da podeli na 40 „mudraca“ a da pri tom ni jedan srebrnjak ne rasitni. Ali neka palog, ajmo o „mudracima“. Neki kao srećni, neki manje srećni al svi upućeni i jako dobro isplaćeni. Svaki je samozvanom tada lično čestitao sa sve blaziranim osmehom i nevešto formiranim položajem prstića. Dobar deo njih sada gledate po televizijama sa obe strane Stiksa, jako su ljuti jedni na druge i zabrinuti za sudbinu napaćenog naroda. Sve pamet do pametnoga. To su vam direktori i doktori, umetnici, pisci, bezbednjaci, novinari... Ma sve ih znate odlično, govorim vam, nego ne znate da su baš oni baš tu bili i samozvanom prvi razdragani čestitali i odmah spremno preuzeli partijsko-ugodne zadatke, svako u svom „resoru“ ili na svojoj opštini. Mnogi su tako „dočekali“ i posrnulog Borisa, obaveštenog Koštunicu, Đinđića, Miloševića,... ma do Tita ima polu-živih. Doduše, sumnjam da bi smeli iskreno i javno da kažu nešto o svemu ovome, al nema ni veze, pričaće vam zato do besvesti o svakome i o svemu drugom. Što se tiče njih i o njima ima ko će i o tome i vrlo je referentno i nekako mutlimedijalno i kladim se da će onda svi do jednog naprasno da zaćute. To im je već završeno,…
E sad, pred sada već sasvim izvesno košenje zavladala je malo veća panika među tim malim Britima od uobičajene jer je neko navio na silne decibele „London Bridge is falling down“ a sa druge strane oranja je hromatizmični Rihard iz Lajpciga, nadeleko čuven po svojim humanitarnim aktivnostima i ko malj iskrenom razumevanju za preletače i izdajnike. Tu su i sve te bezbrojne po svetu već rasute alotropske modifikacije i mnogih drugih jako ozbiljnih muzičara, znanih i neznanih, a Beograd pod vodom baš nekako na sredini. Kud sad? Oni bi rutinski opet izdali, preleteli kao i uvek ali kuda? Evo, čak je i tragikomični devetar Cokulić, nesuđeni kamarad ambasador na Kubi, uspeo da dobaci samo do senatora međ’ brdima. Veruje Cokulić, ljubi ga tetka, da je bežanija geografija a od brda do Bačvanske tek sat i po „zrakomlatom“. Sada će malo da stagnira i Čipsijeva polu-javna audio-video kolekcija VIP šmrkavaca sa njegovih privatnih žurki sa i bez žena ali nema veze, biće belog snega za Cokulića i pod Kastelom. Posledično, usled Cokulićevog dezertiranja na opšte zadovoljstvo veselog naroda i otužne politike, nastala je malo neprijatna tišina oko novog direktora tajne Firme registrovane za rešavanje problema koje sama napravi. Nesuđeni direktor je malo poboleo od Acquired immunodeficiency syndrome, u narodu poznatog kao „SIDA snajka“ - muželožnička dušobolja i sad bi da se volšebno izleči do formiranja nove-stare Vlade jer mu se svidela ideja da bude tajni policajac ako već ne može da bude javni premijer. A njegov predak, zluradi Rada Pašić, podsmevao se „tajnoj“ bolesti svoga Kralja pred dogovoreno Francusko streljanje kad ono zalomi se isto na pobočnom unuku. To što svi znamo kako se ta boljka dobija je manje važno, al’ sada svi znamo i da nije „plemenita roda“ jer „plemenita roda“ od toga ne poboljeva, bar ne tako da to ceo svet zna.
Usled razvoja situacije sada su i oni najjeftiniji iz kruga dvojke ukapirali da ni svemoćni, sveupućeni napućeni vrhovni komandant ne zna dalje od jutros i da je trivijalno nebitni EKSPO jako, jako daleko i šta sad? Panika je i među malim Rusima jer pedagoški vođeni Bahmut kurs o „vrednosti“ ljudskog života u vizuri uređivača univerzuma iz petrogradskih podruma ostavlja tragove na donjem vešu i najtvrdokornijih poltrona, naročito ako se na spisku za ponoćnu regrutaciju nađu baš i njihova imena. Podseti povremeno veliki Rus svu svoju brojnu politički angažovanu i uredno isplaćenu dijasporu kako on vidi „posvećenost“ i „odanost cilju“ predviđenu za male Ruse. I opet, kud sad? Taman su pokupovali vile po razno-raznim dekadentnim obalama, deca upisla privatne školice na trulom zapadu, neka su ničim izazvana tamo i „radno angažovana“, teško zarađene djenge im zarobljene u zapadnim bankama a Rus ore do Dunava? Za taj tip polititčića ovo vam je definicija pakla a ne ono što čika Aligijeri komedija u 33 pevanja i pripadajući levak propasti.
I zato sav taj cirkus po Beogradu. Panika. Pozorište loših glumaca koji čak više ne znaju ni gde treba da kukaju ne bi li im bilo rečeno šta je u scenariju zapisano i šta treba dalje da glumataju.
A ni jedan od njih nije pravljen da vodi, pa ni samozvani, pravljeni su da glume.
U Srbiji se u maniru „pravih“ hrišćana slavi Janusova nova godina a u „duhu“ te đavolove krilatice – „vreme je novac“, sada bi svi nekako da kupe vreme, bar do martovskih ida. Zato cirkus svima i odgovara, jer ako nema cirkusa na dnevnom redu su rešenja a rešenja mogu po njih biti jako opasna. DŽaba samozvani „hrabro“ oštri da „miševi beže od policije“ koja je beneficirana policija u međuvremenu toliko ojačala da sami sebe beneficiranim pendrecima šalju na urgentni centar na beneficirano bolovanje. Osećaju svi da samozvani ne vidi dalje od te terase sa koje se izgubljen krevelji. Zna samozvani da procente sada kroji neko drugi. Neko mu je počistio „arhi-neprijatelja“ avioinženjera iz „Lenjinove“ škole i koliko god se trudio da ga vampirskim metodama „oživi“ – ne ide. A ko počisti „neprijatelja“, počistio je i samozvanog. U politici tišina ubija. Linearno, obojica ispadaju iz posla. Potpuno zbunjeni otpali su i brojni prilepci pa se tako, iskreno tužan, blagovremeno samoispisao i Janjevac a namazani Janjevac je odličan lakmus papir za političko trajanje. Ni njemu ništa nije jasno ali je počeo da čita tekstove od prvog i nekako sluti da je za sada bolje u pozadini, mada u deljenju koje sledi pozadine nema. Samozvani sada ima brojeve sa kojima može samo da „sluša“, trepće i vežba upad u frižider. Na ledini je sada potpuno sam dok se oko njega plete nevidljiva istorija. Iz tih mračnih podruma vremena kojima se tako radovao sada ga njegov stvarni gazda gleda pravo do pinealne žlezde. Ima nešto o tome u onim knjigama iz Vindobone mada je on to „izučavao“ kao da su skripte a ne obavezna lektira za đake prvake.
Skoro pa onostrano, opet, oseća ovaj narod da su i sa druge strane izmišljene barikade opet neki samozvanci koji ne znaju dalje od prekjuče a busaju se i nude da „povedu narod“. Nude se a mole tog svog Janusa da im ovaj put ne ispuni želju. I tako, opet naš narod za tu već toliko puta viđenu predstavu i sve te loše glumce ima mnogo doskočica o ludom i zbunjenom al neću baš sve da vam napišem. Javlja mi se da vam se već sve javlja i bez te biblioteke od 42 knjige za samozvanog.
Sada, valja reći da su se u svoj svojoj nebitnosti opet posebno istakli medijski abrakadabreri poput Malog Mareta Patea. Alternativni Mare je za par godina predanog trošenja vremena ovog naroda, na aleternativnoj televiziji napravio aletrnativnog nisam-ja-političar alternativca koji treba da premosti vreme i politički prostor dok samozvani ne ukapira koga to gospodari tišine spremaju mimo njega. Al teška situacija. Ne ide. Mare je, dosledan svom svom besmislu, uspeo da od onolikih ništa napravi svašta pa je tako u Hepi maniru i od cepanice napravio balvan i sad balvan lamentira o odbrani elementarnih nacionalnih vrednosti al strogo uz dozvolu vlasti. Dobio je balvan zadatak i da najavi „majdanski snajper“ i zadatak je uspešno ispunio. Sve što treba da se kaže ima da se kaže samo da se ne pominje da samozvani, nekrunisani, „vodi“ državu bez Ustava i mimo Ustava i da se iz „ne-prava“ ne može roditi ništa pravno valjano pa ni on sam. A reč je o vremenu, čak ni to nisu shvatili. U ovom vremenu raspada projektuje se prvi „zakonodavac“ koji će u piš-pauzi do dolaska onog kome se oni mole da simulira – pravo a ne besmisleno talambasanje na „srećnim“ televizijama. Zato će uskoro, više nego ikada, sve što je iz „ne-prava“ biti ništavo pa će tako i svi samozvanici biti ništavi. Neće postojati, mnogi i retroaktivno.
Da bi dolazak „pravde“ bio to što pali i njegov nakot žele da bude potreban im je epski kontrast. Veći i dramatičniji od svih do sada viđenih i uvežbanih. Zato su tu sada i epske budale kojima su na „upravljanje“ predate države, korporacije, međunarodne organizacije, vojni savezi,... I svi oni, kao i ovaj naš samozvani, vezuju „svoje“ žrtvovane narode za mandargore, veruju da će kroz scrocum i urlik iščupane krlje da zasluže „milost“ svog palog gazde a ne znaju da on milost nema, ne poznaje je. Zato je svaki od tih durdubaka prihvatio da satre svoj sopstveni narod jer naučeni su da „naroda nema“. Ali nisu oni prihvatili da naroda nema, da država nema, da granica nema, da nikoga sem njih nema, zato što razumeju Božiji poredak i imaju svest o samo jednom, Božijem narodu, već zato što se raduju nepomjanikovom poretku. A ovaj „naš“ samozvani je posebno zalutao. Šta god da mu se pomene on se u PR maniru sa tim identifikuje, od frižidera, preko Voldemora do nepomjanika. Svidelo mu se da bude i onaj-koji- se-ne-sme-imenovati, „mračni gospodar“ i zato sam vam na početku napomenuo da je ovaj tekst po malo i dijagnoza.
Zato ću, sledeći put kad ga sprovedu na ostrvo, kao ono kada su mu ispunili želju da poseti HQ, reći da ga na putu do Azbakana obavezno odvedu u Hogvorts da upozna Damblodora i Voldemora, da bi mogao da se hvali kako mu je njegov idol dao čarobni štapić kad već nije apsolvirao „neoprostive kletve“ a toliko se trudi. Daće mu Voldemor čarobni štapić ko čika Velja bonu ili čika Tramp „hemijsčicu“ pa da se hvali da je on veliki, da samo on na svetu ima hemijsku olovku made in US i da ga čarobnjaci vole čak i kada ga smeste na hoklicu.
Opaki su ti Veliki Briti, savršeno prepoznaju smrtonoše i njihove tragične besprizorne kopijice. Biraju ih tako da kad vetar krene da duva i raznosi male po nenapisanoj istoriji, mali uredno odćute i istrpe sve pa i sopstveno - delete. Velika slika ne trpi ni ubrzavanje ni usporavanje a te kopijice su sklone dramatičnom predimenzioniranju sopstvenog besmisla što u našim medijima prepoznajete kao sveprisutnu dramoseriju. Velika slika je tok bez presedana i sa sopstvenom logikom potpuno nerazumljivom za predškolce karaktera poput samozvanog.
Pošto balkanski čanak i pripadajuće političke pomije ne pokazuju ama baš nikakvu svest o samom sebi prepušteni su budalastim netalentovanim preplašenim piscima naručenih romana, drogiranim dramskim umetnicima, raznoraznim ekspertima svih provenijencija i bezbednjacima na baterije koji veruju da su se tajne poruke prenosile u bušnim đonovima. Vizuelno, to vam je recimo neko kao što je ideološki potkovani i nekima simpatično umobolni drug Petar Popara Crni koji je izašao je na površinu ali i dalje ništa nije ukapirao te još uvek recituje u „Areni“ nešto o tome kako Srbija „ne sme da stane“. Dobro, nije ukapirao ali je bar lepo naplatio.
Za potrebe „kavanja“ po trećem Rimu na taj trg između crkve Sv. Vasilija Blaženog i mauzoleja Lenjina prekomandovan je režiser. On, osvedočeno, ume da „kava“. Uz blagonaklon osmeh pretora i mrski stezozub svakoga do poslednjeg u prepunoj areni određenih da budu sa druge strane „kavanja“, prihvatio se režiser posla da oživi tamošnju reč i misao. Tako će konačno da se pomeša Underground i no limit Šostakovič i nastaće brilijant na zasluženom odmoru. Jedino, ako no limit potraje, a čuje me moja draga Ohranka pa neka uredi, valja da režiser nanovo naslika i recimo „Idiota“ ali samo zbog svih tih ljudi Miškinove sreće rođenjem osuđenih na „velike misije sopstvenih naroda“ koji još uvek mogu da „pocrvene, poblede ili posrnu“ a da se pri tom ne prodaju. Takvi ljudi su mi posebno dragi. A posle svih tih godina ne može se reći da „brat šire slike“ nije dao sve od sebe da pusti luču među ovdašnje privrženike ali jasno je da i sa te strane Otkrivenja Jovanovog voda u kamen ne ide. A lepo im je režiser rekao, još za života Borisovog – „Što ste takve p... skinite suknje, recite da ne priznajete izbore, napravite problem“... A oni ni za „stvaranje problema“ nit imaju pamet, nit umeju da se dogovore, nit umeju da skupe scrotum. Beznadežno. Potpuno neinspirativno okruženje. Što smisli i reče jedan moj drug Rus za potrebe US politike - You Can’t Do Epic Shit With Basic People a režiser se decenijama baždari za epska delanja, gade mu se sitne igre.
U međuvremenu reč je unazad od ovog slova do Teherana pa do Dolgorukog prošla i svako je shvatio onoliko koliko mu je dato. Na toj ruti, između je po geografiji i po transkripciji - Erdoan, lojalan još od Marmare, osvedočeni majstor „trenutka“ sa žutim suncem na crvenom amblemu. U dahu koji sada sa istoka diše, jedan vrlo blizak Erdoganov prijatelj je u centru Brisela, u sred vrlo zvaničnog dešavanja pre par nedelja zbunjenim domaćinima rekao – „Ja hoću da se u ovom gradu u svim restoranima pije turska kafa, nije slika kafe bez turske kafe. Za moj ukus u Briselu ima malo turskih kafića!“. On se nije šalio a ja sam se slatko smejao. Domaćini, Briselci, čuveni po svom čvrstom karakteru i junačkom držanju, skamenjeni k’o samozvani pred TV duel do koga nikada neće doći, smogli su snage tek za toliko da ostatak dana proganjaju ovog Erdoganovog zvaničnika po sajmu, ne bi li se slikali sa njim.
A taj turski „dah“ jeste bio planski zagašen ali nikada nije ugašen, opet planski. Dok Brisel prebrojava krave koje su gle čuda sklone nekontrolisanoj flatulenciji, pravno reguliše položaj gej manjina (sic!), skuplja struju u kofama za električna vozila i štiti prava pobornika „prigovora savesti“, dotle se na istoku osvežavaju spiskovi regruta i jača vojna industrija. Zelena zastava je možda pod Ataturkom bila bleda ali se već 70 godina ta nijansa konstantno menja. Kemalisti i njihova maksima – „za narod uprkos narodu“ su opstali, kao i svuda jer ni jedna vlast i nije od naroda ili za narod pa tako ni Kemalova, ali je sada šest Kemalovih strela slomljeno a od krhotina se naveliko kuje novo-staro koplje. To koplje će držati generali ali će generalima na uvo šaptati jako dobro obučeni i obrazovani političari sa ozbiljnim teološkim znanjima. Zna to i napućeni samozvani pa je na vreme zauzeo tu svoju čuvenu junačku startnu poziciju za druženje sa Turcima sa tezom „da u Srbiji nema junaka kakav je bio Murat“ i „ovim našim koji nisu u stanju ni skute da mu nose“. No, Turska je i u tom poretku ipak samo još jedan vazal. Tok vremena doneo je i Turskoj bezbrojne antagonizme koji će, kada za to dođe vreme, biti aktivirani zarad smirivanja strasti i upravljanja tim ogromnim potencijalom. Uostalom, „bolesnik sa Bosfora“, vođen svojim samozvancima već je jednom sto godina umirao a onda je gotovo nestvarno u samo par godina „progutao“ serviranog Kemala Ataturka, sve u slavu „pobede“ na Galipolju i za par godina od Otomanske imperije nastade res publica, „stvar javnosti“. U nastavku, ređali su se zagovornici moderne Turske ali nikada bez budne „pratnje“ Nakšibendija, sufijskih derviša bezglasnog zikra, jednog od dvanaest temeljnih sufijskih tarikata sa svojih 11 postulata. Ne mogu da vam opišem kakva je i kolika razlika između pogleda na svet ljudi koji žive Huš derdam i čuvaju čak i disanje od nemarnog i ovih spodoba koje vekovima „vode“ Balkanske prćije tipa „zato jer sam pametan“. Za potrebe aktuelnog upravljanja pragmatični neoosmanizam ima svoju upotrebnu vrednost ali na duže staze zasigurno se neće tolerisatati religijske improvizacije. Željeni koncept „strategijske dubine“ kao primarni narativ (naravno deklarativne kao i svuda) turske spoljne politike podrazumeva puno toga a za potrebe održavanja regrutnog potencijala po dubini brižljivo se u javnom narativu neguje teza kako je sudbina Otomanske imperije zapečaćena na Balkanu. I Nekšibendije i svi upućeni, svesni su da se o statusu Otomanske države Balkan pitao isto koliko i Mauricijus ali je za podrgejavanje pažnje javnosti ovo sasvim dovoljna i vrlo „logična“ teza.
Erdogan je aktuelni vidljivi „vrh koplja“ ali je to koplje brižljivo kovano decenijama. Turgut Ozal, sasvim „slučajno“ predsednik sa zakletvom od istog dana kada je pao Berlinski zid, sa sopstvenim vizijama razvoja turske spoljne politike vešto je iskoristio momenat raspada Jugoslavije i izbegao ideološke i zamke neoosmanizma ali dalje repozicioniranje u međunarodnim odnosima Tursku može, dugoročno, jako skupo da košta. Insistiranje na islamizmu, posledično daje prostor ponovnoj masovnoj hristijanizaciji na drugom kraju Evrope a tako jasno definisanje polova na isključivo religijskoj osnovi vodi samo u jednom pravcu.
Naravno, to ne bi bila ozbiljna kuhinja da nema i poslastičara.Turska je sa juga vazda bila željeni partner Britima na severu. Na taj tanak led su par puta brutalno gurani da bi u ledu propadali „naivni“ Germani. A takvi kakvi su i ti Germani za sada moraju da postoje jer nečim mora da se popuni prostor a ne samo vreme. Tako je isti režiser krojio i Ataturka i ovo što danas vidimo na političkoj sceni Turske. Pogledajte samo kako su Turci spasili obraz Britima neki dan. Turska je zabranila britanskim ratnim brodovima prolaz u Crno More ! Nije-nego. A kud bi Briti sa te dve barke, dokle bi stigli? Bolje je ovako. Eto, oni su hteli da pomognu Ukrima al im ti bezobrazni Turci to nisu dali. Čuo sam neki dan jednog ruskog admirala kako se grohotom smeje.
Sa druge strane Rusija ima masu svojih interesa zbog kojih može da se poigrava sa Turskom i Balkanom po potrebi i do besvesti. Za početak, preko vešto kontrolisane EU politike prema Turskoj i vrlo rezervisane i strogo nadzirane drugarice frau Angele Merkel, Rusija je u koordinaciji sa Anglima i zajedničkim prekookeanskim kolonijama uspela da trajno potisne ideju o tome da je Evropska Unija sposobna da u svoje redove ravnopravno integriše jednu muslimansku državu. Rusija je čekala i dočekala da potupno relaksirano i zvanično sebe predstavi kao „rusku civilizaciju“ koju čine rusko pravoslavlje, ruski islam, ruski budizam, ruski narod i jezik, ostali autohtoni narodi i jezici u Ruskoj federaciji, zatim prostori ruskog sveta (Rusija, Belorusija i Ukrajina) kao i ruska dijaspora. I kao što je ispravno na svoj način konstatovao ludi kamerman moj drugar što me izbegava – „Da je opstala „srpska civilizacija“, dakle srpska država, a ne Jugoslavija, da su ostavljeni srpsko pravoverje, srpski islam, srpski katolicizam, srpski budizam, a ne samo srpski komunizam i srpsko pravoslavlje, Srbija bi danas bila velika kao i Rusija... Ali Srbija je imala previše malih vladara da bi ostala velika“. Sa druge strane, da bi treći Rim postao carstvo svih sa tronom za jednoga mora da postavi krov za sve. I eto doktrine u okviru koje može da se porodi i jedan krislam.
Sada vam je jasno da je Srbiji pre mnogo vekova u ovom udruženom zločinačkom poduhvatu ukinuto pravo da bude država svih njenih građana koje pravo su „veliki“ uredno za sebe zadržali jer bi drugačije i ti veliki nestali u beskonačnim unutrašnjim sukobima i nemirima. Tom odlukom stvorena je osnova za neprekidne nacionalne i među-religijske sukobe i ratove i konstantno devastiranje zemlje i naroda. Ta odluka i svi ti koji su pristali da je sprovode koštala nas je 60% stanovništva samo u prošlom veku ma koliko se razni purpurni monsinjori Ćulibrci trudili da taj broj umanje. Sve to ima i brojne posledične procese ali o tome ćemo neki drugi put.
Upravo na taj i takav politički kontekst pristali su svi do jednoga partijski i politički rukovodioci Srbije do kojih vam sećanje doseže, nezavisno od ideologije, vremena ili porekla. Upravo zbog toga je, zbog malog prostora i tesnih međunacionalnih i konfesionalnih veza, za upravljanje državama Balkana, kako novim tako i starim, najbitnija (vidljiva) politička pozicija u ovakvom zahvatu vazda bila pozicija lidera nacionalne opcije a ne ko je premijer ili predsednik. Sad pogledajte unazad „sudbine“ i biografije svih nacionalnih „lidera“ kojih se sećate, ne samo kod nas već i u okruženju. Videćete da su oni i taj „posao“ koji su obavljali oduvek bili neuporedivo važniji od toga ko je u tom momentu bio na formalnim pozicijama vlasti. Videćete i da su svi do poslednjeg kontinuirano „palili“ narod, dizali tenzije, svađali ljude, pretili kašikama a onda sve to lepo naplatili i volšebno preživeli sve „napade vlasti“, „nedaće“ i „jade“, čak i „teške“ štrajkove glađu a da su svi koji su srcem ušli u te priče listom pobijeni ili su stradali „u prisustvu vlasti“. Sve Crkve i svi lideri verskih zajednica u svojim sredinama u svim balkanskim državama se već vekovima savrešeno uklapaju u ovaj koncept i suprotno onome što se narodu servira, svi oni međusobno savršeno dobro sarađuju, baš kao i političari.
Ostaje da razumemo i za nas bitan deo rama velike slike ovog vremena u kome se još uvek koprca geografski pojam – Srbija, gde je bez našeg znanja i volje određena sudbina svih balkanskih država. O tome je nedavno sve rekao Timoti Les - „Ključ poslednje reorganizacije Balkana u regionu bivše SFRJ. SAD se neće protiviti ujedinjenju Kosova sa Albanijom i Preševskom dolinom, niti Srpskoj „aneksiji“ Severa Kosova, zapravo bi se vratili u stanje pre adminsitartivne odluke za vreme SFRJ, kada je to bio deo druge oblasti, Raške ili Sandžaka ako pitate Bošnjake. Tako Kosovski Albanci ne gube ništa, a Srbi dobijaju satisfakciju. SAD neće dozvoliti da se teritorija bosanskih Srba ujedini sa Srbijom, već će insistirati da Srbi u Bosni i npr. Albanci u Severnoj Makedoniji imaju garantovanu samoupravu u okviru postojećih država, kroz ukidanje granica u okviru integrativnih procesa zapadnog Balkana. To će u narednoj fazi u balkanskoj istoriji značiti da će se Srbi i Albanci približiti cilju o nacionalnim državama, gde niko neće biti zadovoljan zbog kompromisa, a velike sile će stabilizovati Balkan. SAD će dati garancije za novi poredak, Rusija će „zauzdati“ američki uticaj jačanjem svog u Srbiji i kod bosanskih Srba i dozvoliti da Bošnjaci dobiju formalne garancije Turske. Balkan ulazi u reorganizovanje, to je kraj postjugoslovenskog prostora, Srbija i Albanija proširuju svoje granice, a Srbi iz Bosne i Albanci iz Severne Makedonije defakto priznanje. Navedeni proces će značiti da SAD odustaju od „protivljenja“ menjanja granica, Rusija će podržati odluke Beograda. Novi poredak neće rešiti sve, ali će definisati probleme koji će se rešavati u narednoj fazi Balkanske istorije.“
Tako govori Timoti, ali treba da znate da je to isto svojim rečima rekao i Sergej Lavrov kada je posle sastanka u Skoplju objasnio da ne zna šta Srbi hoće i o kakvim razmenama teritorija se priča ali i kada bi „svi narodi razmenili teritorije među sobom i dalje bi bio Otvoreni Balkan“ te da će „podržati razmenu teritorija ako je to u interesu Beograda i ostalih zemalja“. To u stvari znači da će se bezpogovorno ostvariti ideja stvaranja nacionalnih država na Balkanu ali praktično bez granica a samozvani je to već na svoj način predstavio i „objasnio“ kao benefit za Srbiju. To znači da će svi moći da prodaju svoju robu u Srbiji, da rade, kupuju zemlju, nekretnine i drugu imovinu i borave u Srbiji a Srbi će moći na odmor u Albaniju, ako ’oće. A „Otvoreni Balkan“ nacionalnih država bez granica je zapravo labava Jugoslavija, bez formalnog imena. I tako, Juga je umrla, živela Juga!
Naravno, suptilni Rusi uredno su i taj deo kohabitacije „prebacili“ na nejakog samozvanog – oni će podržati svaku odluku Beograda a svi znaju da politički Beograd u međunarodnim odnosima de jure i de facto – ne postoji. Srbija, kao ni sve druge države u okruženju (a i šire) nemaju svoju spoljnu politiku. I tu nas lažu. Taj već skrojeni dogovor je ono što se već godinama sprovodi, sve drugo što nam pričaju je bljutava laž, mazanje očiju i kupovina vremena do konačnih podela smišljenih za „ovu fazu Balkanske istorije“, kako to reče Timoti.
Potpuno pristajanje na sprovođenje ovog dogovora je „tajna“ samozvanog i njegove „uspešne“ vladavine i međunarodne „karijere“. To je ono na šta je „pristao“ u ime svih nas kada im se zakleo na vernost. Zauzvrat dobio je prostor za slikanje sa svim tim „prijateljima“ strancima i pravo da u unutrašnjoj politici čini šta god mu padne na pamet. Što se tiče Srbije, sve što treba sada da uradi je da narodu „objasni“ kako je sve to jedna velika pobeda za Srbiju a ne klasična veleizdaja s punim predumišljajem. Ovi igrokazi na severu Kosova služe samo za unutrašnje političke prilike i za potrebe dramatizacije te da se stvori potrebna tenzija da se već skrojeno konačno rešenje predstavi kao „volja naroda“ i „istorijski doprinos miru“, po mogućnosti i da se „osvajanje“ severa Kosova pripiše „ratnim i diplomatskim veštinama“ samozvanog. Nego ne znam samo kako će samozvani i svi ti njegovi dogovori da izađu na kraj sa onom porukom koja zvoni ovih dana sa Kosova – „NIJE ZAVRŠENA OVA IGRA, IMA SRBA I JUŽNO OD IBRA“. Ako je po logici svih njegovih političkih prethodnika i celokune istorije za te Srbe predviđen je „dar“ iz Beograda.
A anesteziranje je opaka nauka – kao narod „odćutali“ smo i pogrome žrtvovanih nesretnika i gubitak 200 manastira i vladičanski darežljivo poklonjeni Tomos i pravosuđe i policiju i pozivni broj i Gazivode i Valač, elektroenergetski sistem i katastar i matične knjige i priznali smo supremaciju vrhovnog suda tzv Kosova i sad taj sud po tom predatom katastru „po zakonu“ prepisuje imovinu, civilnu zaštitu i 751 Srbina po spisku koji su po tom spisku hapšeni, pasoše, diplome, lične karte, ukupno preko 25 nadležnosti države Srbije ali se sada uredno gnušamo nekakvih tablica. Nego šta veli vrli usnuli Patrijarh – jel spremio još neki Tomos za još neku pravoslavnu Crkvu u formiranju ?
I opet, valja da vam ponovim – koliko god sve ovo što jeste i što se dešava bilo dramatično, teško, opasno ili jednostavno nerazumljivo, važno je da znate – cilj nisu ni teritorije, ni bogatstva, ni vlast, ni imperije,... Isključivi i jedini cilj svega što se dešava je – ljudska duša ! Vaša duša !
Kad sve ovo shvatite videćete da je Srbija u svom tom zamešateljstvu tačno na onom mestu gde je bila i 1389. godine. Tada je, za potrebe kreiranja novog turskog establišmenta osmišljen niz sukoba koji je kulminirao bojem na Kosovu.
Termin i „detalji“ i tada su dogovoreni u Beču gde je kao osnovni zadatak postavljena potreba da se Turska definiše kao velika vojna sila koja može da odgovori „potrebama“ organizacije tog dela sveta u narednih 500 godina. Dogovor za samu bitku organizovali su i sproveli tadašnji znalci tajnih znanja a Srbima je „zapalo“ da, politički, vojno i istorijski potpuno besmisleno izađu na megdan tada najbrže rastućoj vojnoj sili u tom delu sveta. I opet pogibelj i opet stradanje. I tada su podmukli političari pristali na već napravljeni dogovor a do naroda je kao i uvek bilo samo da prostodušno izgine. Tako je i bilo. Sprovedena je masovna i obavezujuća mobilizacija, vojske su izašle na megdan ali je ovaj put u samom toku bitke nešto pošlo po njih naopakao. Bar na kratko. Jedini koji nije pristao na puko izvršavanje postavljenog zadatka a opet, potpuno svestan dogovora kao i posledica svoga dela, bio je Miloš Obilić. Srbski plemić, vrstan oficir, znalac više stranih jezika poput persijskog, grčkog i turskog, odličan strateg, kartoznalac, poznavalac drevnih nauka i iskreni vernik. To je taj Obilić za koga je „naš“ samozvani rekao da Muratu „nije ni skute da mu nosi“. Taj Obilić je odlučio da bar jednom neko negde uradi nešto mimo tih njihovih dogovora i sa svojom teško oklopljenom konjicom, umiven u divnoj duši i pri čistoj svesti stopljen u samo jednu tačku kojoj je samo večnost mera, razbio je turske redove, probio se do četiri carske zastave turskog Sultana i ubio ga. Pala je bela sultanska zastava ispisana zlatnim slovima. Zapanjeni i unezvereni večiti „kontrolori“ svega i svačega i tada su, kao i sada, sa bezbednih pozicija pratili šta se dešava. Upućeni u dogovor i svesni šta je Obilić upravo učinio brže bolje su počeli da smišljaju kako da se izvuku iz nepredviđene situacije. Blazirani preosvećeni i monsinjori su i onda, kao i sada znali istinu, ali su i onda kao i sada odlučili da ćute i šire i „aminuju“ laž. Laž je da je Murat ubijen prevarno, ubijen je u jurišu Obilića, koji je sebe svesno žrtvovao verujući da će tim činom poput Ahilovog, nadživeti nedela prezrenih političara. Sa njim je stradao i Kosančić Ivan i najbolje srbske velmože. I svi su znali za dogovor i svi su odabrali časnu smrt a ne sotonske dogovore ogavnih političara.
Slava im !
I to sve Obiliću purpurne mantije nikada nisu oprostile. Odlučili su da ga „smeste“ u zamagljeni deo „možda je postojao“ istorije i odredili su da ga vreme pojede. Ali ni mrtav junak vam se nije dao, gmazovi gramzivi i grimizni. Vaša imena više niko ne pamti, a u njega se sva Srbija još uvek kune. Na kraju vremena Obilić će da postoji a od vas ni taj prah u kome ste neće ostati. Odredili ste i da od njega „napravite“ podlog ubicu koji je prevarno ubio Murata a ne neustrašivog ratnika i čojstvenog plemića kakav je zapravo bio. Obilić je izašao iz tog njihovog jezivog dogovora i sa svojom braćom vitezovima svojim životom i tim poslednjim jurišom ovekovečio svoju želju da bar jednom jedan Srbin kaže i pokaže svim tim ogavnim političarima ko je ko i šta je ko. Stradao je ali planirani istorijski ishod boja nije promenio. Bajazit je, videvši šta se dogodilo uz dozvolu prisutnih šaptača odamah dao nalog da se pogubi njegov brat Jakub, provrođeni Muratov sin i zakoniti pretendent na presto i tako se zanavek „ovenčao“ slavom bratoubice koja ga i danas prati u Turskoj. I srbski knez je bio preneražen onim što se pred njegovim očima upravo dogodilo. Pokušao je da van bojišta, u porti jedne crkve, izdejstvuje nov dogovor ali je ravnoteža morala da bude uspostavljena. Za Muratovu, Turci su uzeli Lazarevu glavu. Sa Lazerem je stradao i Toplica Milan. Ostatak Bečkog dogovora je uredno ispoštovan. U samo mesec dana u knjigama tako nenapisane istorije, plemenita, ružama zagrljena, Olivera Lazereva kći predata je u Bajazitov harem kao deo dogovora i zalog miru a maloletni Stefan potpisom potvrđuje svoj i status Srbije prema Osmanlijama za vekove koji su usledili. Turci su dobili politički prostor za kreiranje svoje najpoznatije dinastije i dalju ekspanziju, Evropa je dobila stalnu pretnju sa istoka, Lazrev sin Stefan dobio je par decenija da konsoliduje državu a Srbi su dobili Kosovski mit umesto Kosovske Istine. Kosovski mit je prerastao u Kosovski zavet i kao takav je nepremostiva kategorija i usud za svakog i svaku srbsku politiku do danas. To je podrazumevalo i kreiranje nove težišne tačke kompletne istorije Srba jer je za potrebe ustoličenja Nemanjića a potom i Kosovskog mita, planski degradirana i praktično izbrisana obimna i vrlo značajna istorija Srba pre tog vremena, govori se o čak 42 dinastije koje su volšebno „nestale“ iz pisane i nepisane istorije a Bog zna da toga ima još onoliko. Iz istog razloga, po klasičnim principima kompletiranja crno-bele slike, kreirana je i laž o navodnoj izdaji Vuka Brankovića. Branković je zapravo ostao do zadnjeg časa na bojištu i nije se predao, već je bio velikaš najvišeg ranga koga je u borbi zarobio Bajazit. Skončao je u tuskom kazamatu prkosno nepristajući na bilo kakav dogovor sem konačnog dogovora sa Bogom samim. I to purpuni ne praštaju. Oni za sebe vazda prisvajaju ekskluzivno pravo da odlučuju ko će biti ko u toj krvavoj predstavi koju zovemo istorija. Brankoviću su dodelili ulogu izdajnika, na pravdi Boga u čije ime gnusno lažu da propovedaju jer laž uz Boga Istinitoga nikako ne ide. I svi ti krivokletnici od tada do danas znaju svu ovu istinu i opet ćute. Zato, nije manji njihov greh koji o istini ćute od greha njihovih predaka koji su laž osmislili.
Sa druge strane, zatečeni u situaciji ali jako vešti u realizacijama, tihi šaptači pokazali su kako se lako rešava i problem iznenadne i neplanirane smrti jednog sultana. Zamanjen je lagano, kao da nije bio jedan od najmoćnih ljudi tog vremena, jer „vlast u trenu zaboravi umirućeg kralja“. To je bila lekcija za bukvar koju je dobro zapamtio svaki budući iole pismeni samozvanac iz koje god piramide „vlasti“ bio, svetovne ili religijske. Jednostavno, nema takvog koji ne može biti zamenjen preko noći i svi to odlično znaju, zato su tako mirni, bezlični i bljutavi kada ih kao na povodcu sprovode po tim njihovim hodnicima vremena i podrumima „znanja“. Ovo što gledamo po televizijama, medijima, to što drame po novinama,... Sve je to samo manje više loša gluma namenjena širokim narodnim masama.
Inženjer je i za svu ovu kosovsku tragediju imao svoju misao – „A da nije te bitke, na čemu bi stajali kao narod, šta bi učio Srbski đak. Svaki narod ima neku svoju krv, svuda neke junačke pogibije, stradanja,...“.
I oduvek su svi Srbski Obilići ginuli od turske, švapske, arnautske ili čije god hoćete puške ali je municiju za pogibelj svih naših Obilića dostavljao izdajnički Beograd. To vam je politika.
Sve ovo znao je i NJegoš i to po starini a ne po školi Petrogradskoj. Zato je sebe i svoje pero u tom raskoraku od Venca do Luče, u spoznaji šta je politika i kome političari, „Bog vas kleo prokleti izrodi“, zapravo pripadaju, posvetio tom hrabrom Obiliću. Od NJegoša osta zapisano – „Što drugi glavari nisu poginuli umesto tebe, gde bi nam bio kraj“. A kada se obraćao svim tim samozvancima i onda i sada rekao im je – „,Su čim ćete izać pred Miloša i pred druge Srbske vitezove koji žive doklen sunce grije? Obiliću ko ti ne zavidi, ti si žertva blagorodnog čuvstva, vojistvenij genij svemogući“. Zato mu je i u san dolazio i iz sna se NJegoš sa stihom vraćao – „Sanjao sam noćas Obilića, Bože dragi, ljep li je“. NJegoš nam je Obilića isklesao da ga čujemo i zapamtimo zbog ove istine što sam vam ovde napisao i da grešni i obnevideli kakvi tužni jesmo ni njega ni sve druge Srbske Obiliće ne mešamo sa tim ogavnim političarima. Zato je Obilić tragični junak kosovske misli a NJegoš u svoj toj spoznaji baš to isto. Otuda u gradu od drveta i kamena zaista to slovo na spomeniku. I neka je.
Narod je svu tu istinu zapisao u srcima, ispleo u ćilimima i ovekovečio u geografskim pojmovima. Zato je u NJegušima kod Cetinja Oblića poljana, na Kosovu varoš Obilić a čak i ovaj tuđi Beograd ima Obilićev venac. A ti, narode moj, gledaj i slušaj sve te koji su odabrali da svu tu istinu odćute.
Što reče onaj strani glumac – „Istina je skup poklon, ne možete je očekivati od jeftinih ljudi“.
I dosta je za danas politike i dijagnoza. To sve ionako nema veze sa ljudima.
Sad ću nastaviti od onomad ono za dobro jutro i dobar dan,…
Videli ste dobro jutro, onda ste sreli i dobar dan, sada zagrlite dobro veče.
Setite se kako je to lepo kada je veče dobro. Videćete da i vi možete i umete da veče nekom učinite dobrim sa te dve jednostavne reči i recite to onda svakom na koga večeras naiđete. Pa kad sretnete istog čoveka kome ste taj dan rekli i dobro jutro i dobar dan i dobro veče, pogledajte ga i znajte, možda ste baš vi baš tom čoveku ovaj dan i ovo veče učinili lepim.
Velika je to stvar u životu ljudi.
Prigrlite onda to i to će onda prigrliti i vas.
Dobro veče, Srbijo!
Ostale tekstove Branka Veljkovića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
