Predsednica ruske „Fondacije za proučavanje istorijske perspektive“, doktor istorijskih nauka, inostrani član SANU-Natalija Aleksejevna Naročnickaja, govori o razlici u pogledima na svet zaraćenih strana, o prirodi shvatanja sveta, uzrocima sukoba, mogućnostima i uslovima za njihovo prevazilaženje.
Razgovarao Petr Davыdov/ Prevod Dragan Nikolić
Natalija Aleksejevna, sada, tokom ratnih dejstava u Ukrajini, čujemo od obeju strana, da oni ratuju ispunjavajući zapoved o ljubavi ka bližnjem svom. Ovo je zbunjujuće, a u stvarnosti se dešava da se hrišćani bore protiv hrišćana, trudeći se da ispune Jevanđeljsku zapovest. Da li vi to tako vidite?
-Razlika je u tome, da oni koji se bore na suprotnoj strani, ne brane Ukrajinu, svoj dom i svoga bližnjega, već brane najdublje antihrišćanstvo. Uzmimo one koji su „ideološki najmotivisaniji“ na toj strani-to su nacisti, a ne branioci svoga naroda. Pogledajte njihove tetovaže, pogledajte knjige koje nose sa sobom-zar mislite da su to pravoslavni molitvenici?! Nimalo. Sadržaj ovih knjiga i pamfleta može oduševiti i Gebelsa. Kad vidite tetovaže „borci za slobodnu Ukrajinu“, i pročitate njihovu „literaturu“, dođete do zaključka-da mi imamo posla sa otvorenim satanistima. Tako da govoriti o tome, da suprotna strana ispunjava zapoved o ljubavi ka bližnjem svom, apsolutno je nekorektno. Najpre bi se moglo smatrati, da se najveći deo Ukrajinaca nalazi u zatočeništvu antihrišćanske ideologije, neki od njih se nosiocima ove ideologije podčinjavaju iz straha, beznađa, bezizlaznosti, ali smo mi dužni da priznamo: da je deo našeg naroda stvaarno poražen od te ubistvene pseudoreligije, koja je u svoje vreme preokrenula nemačku naciju u hordu ubica. I zbog toga se nemački narod, do današnjeg dana, još uvek stidi.
Ali, kako je ovo postalo moguće, da trijumfuje nacistička ideologija u narodu koji je zajedno sa braćom po oružju oslobađao sebe i druge narode od fašizma?
-Ja sam već govorila o tome. Ove je slično Kainovoj ljubomori prema Avelju; greh gordosti koji je gurnuo Kaina na ubistvo brata i koji je postao poznat u čitavom hrišćanskom svetu kao bratoubica, to je prvi strašni greh čoveka na zemlji. Baš takva iracionalna ljubomora, ka ruskom svetu, caruje sada u Ukrajini.Prema svetu koji ne mogu da sustignu, jer je to previše za njihov bolesno-zavidni pogled. Taj svet je za njih veliki i jak i neodoljivo nepristupačan. Za njih je taj svet, otkinuti deo njihovog “Ja“, i on je prepreka njihovoj ambiciji da se postane ono što je postala Rusija. Govoriti o razumnim argumentima u korist teorije o nadčoveku-Ukrajincu-unijatu, rasnoj čistoći, ja mislim, da nema smisla: na početku smo se smejali nad „galicijskim poreklom Hrista“ i drugim biserima propagande koji su zahvatili Ukrajinu, ali sada-nije do smeha: mi vidimo njene krvave plodove. Mi smo za njih „moskalji“, i saglasno ovoj ideologiji, mi se javljamo kao prezrena mešavina mongola sa ugro-fincima, a oni su istinski arijevci.Setimo se odvratne sličnosti ove „teorije“ sa rasnom doktrinom nacističkog rajha, sama „etnologija“ je apsurdna i antinaučna. Ako se nešto i negde više mešalo, mimo ideoloških mozgova, to je na jugu Rusije: nomadi-mongoli su se, kao prvo, u našim južnim stepskim krajevima, naselili bez naročitih prepreka. A, sever sa neprohodnm šumama, snežnim nanosima, gde su se , između ostalog, preseljavali ruski ljudi iz južnoruskih zemalja, spasavajući se od osvajača kojima je Horda nametnula danak- tamo se nisu naselili. Zahvaljujući iseljenicima sa juga Rusije pojavila se npr.Vologda: ovde je sredinom 12.veka prpodobni Gerasim, prišavši iz Kijeva, osnovao manastir. Da li su ovi sveti,uopšte, razmatrali svoje „arijevstvo“. Strašno je što su ih potomci izdali, kako njih, tako i sebe. Strašno i divlje.
Proizilazi da mi ne ratujemo samo za povratak svojih teritorija?
-Nesumnjivo. I takođe, ne samo za oslobođenje ruskih ljudi od genocida, ovo je konfrontacija na širem planu. Da, mi ratujemo sa nacizmom i satanizmom koje Donjecki i Luganski rejon nisu prihvatili. Sa naše strane, uz takvu gorčinu, sačuvana je prirodna potreba i stremljenje da se ostane hrišćaninom, ruskim čovekom. Koliko smo mi otvorenih poniženja i uvreda pretrpeli! Kada, počevši od dečjeg vrtića, decu uče, da su Rusi bezvredni, agresivni, zverski ljudi, koji žive u močvarama, pijanice koje ne umeju ništa, osim, da osvajaju tuđe zemlje-vreme je bilo da se to okonča.
I ne samo to: dokazano je da je NATO spremao rat, na našim granicama već su bili razmešteni ratni avioni i leteli su izviđački avioni sa preciznim sistemom borbenog navođenja. Rat-napad na Donjeck i Lugansk sa istovremenom blokadom Pridnjestrovlja već je bio spreman. Da li smo mi bili dužni da čekamo njihove udare? I nema potrebe da se pretvarate , kao da su sankcije plod „pravednog gneva“ „celog civilizovano sveta“ na rusku „agresiju“ protiv „slobodoljubive“ Ukrajine: svi ovi „paketi“ sankcija bili su pripremljeni mnogo pre početka specijalne operacije i bili su nam poznati još u januaru 2022 g. Ako se teritorija Ukrajine pretvorila u pesnicu za napad NATO-a na Rusiju, onda je naše protivdejsto potpuno logično i sa vojne tačke gledišta.
Još koju reč o razlici u ideologijama. Da li je neko, negde, sa naše strane pozvao na istrebljenje Ukrajinaca kao naroda? Da li je neko govorio o njima kao o drugorazrednom narodu. Granatirali su Donjeck pritom ubijali i decu od 8 godina, a da li su tu decu, u donjeckim školama, učili da mrze sve Ukrajince? Da li su ih nazivali drugorazrednima? Nisu, ali su sa gorčinom i ogorčenjem osudili banderovsku ideologiju koja je otrovala ukrajinski narod. Nikada ruskom narodu nije bila svojstvena arogancija prema drugom ljudskom biću i osećaj superiornosti nad drugima. Čak i za vreme Velikog Otadžbinskog rata se naglašavalo da mi ne ratujemo protiv nemačkog naroda, već protiv nemačkog fašizma! Mocart, Betoven, Šiler, Gete kod nas nisu zabranjivani...Između ostalog, mi smo tada ratovali protiv fašističke Nemačke zajedno sa Ukrajincima. Ovo je poznato svima-osim Ukrajincima?
Da bi se opravdala logika odvojenog postojanja Ukrajinaca od Rusa, potrebno je lišiti sebe razuma: osmisliti novu antropologiju, istoriju, geografiju, religiju. Neka bude da i u takvom bunilu-samo tako može i da bude, da se na takvoj osnovi može graditi identitet. Mi, a imam u vidu i Ukrajince i Ruse, danas ćemo požnjeti krvave plodove te Kainove ljubomore, koja je osuđena kao propala verzija ukrajinstva zasnovana na antimoskovizmu. Mi, a pre svega sami Ukrajinci, postali smo njene žrtve. Kakve su posledice za Ukrajinu: deindustrijalizacija, lumpenproleterijat, deintelektualizacija bivše republike koja je vladala moćnom industrijom, naukom, poljoprivredom, na kraju- krah ukrajinske državnosti. Reklo bi se živi dugo i napreduj. Pobedile su neobuzdane ambicije, samo da se ne bude Rusija, samo da se bude protiv Rusije. LJubav ka svome-nije mržnja ka drugome, to jedan od zakona „ruskog sveta“ koji je otvoren za svako dobro, bilo ono sa Zapada ili sa Istoka-potpuno je odbačen od nacističke ideologije koja vlada u Ukrajini. Uostalom, nije to samo u Ukrajini, nego je isto to i na Pribaltiku.
Kako objašnjavate umešanost zapadnih država u „unutrašnji spor među slovenima“?Da li je to posebna briga za Ukrajinu? Da li je to iskren osećaj i želja da se pomogne njenom narodu?
-Zapad je potpuno ravnodušan prema Ukrajini. Već je nekoliko puta javno rečeno da za „civilizovani svet“ ovaj rat ima egzistencijalno značenje. Zapad shvata, da je naša pobeda pretnja njihovoj filozofiji napretka koja je nametnuta celom svetu., zatim-pretnja njihovoj interpretaciji budućnosti čovečanstva bez ikakvog moralnog smisla istorije i života, kao i tehničkog napredka bez moralnih ciljeva. Greh je jednak vrlini, lepota je isto što i ružnoća, konfuzija i uništenje svih vrednosti i morala, to je izazov za porodicu kao takvu, kao i za bogomdanu prirodu čoveka, to je ideal postmoderne filozofije koja vlada na Zapadu.
Mi smo za njih postali jeretici. No, kako smo ovladali savremenim tehnologijama, koristeći plodove naučno-tehničkog razvoja, mi ne vučemo u srednjovekovlje, već čvrsto stojimo na očuvanju tih vrednosti, zahvaljujući kojima smo, svi mi, uključujući i Zapad, rodili veliku hrišćansku kulturu, našli smo smisao istorijskog života i otelotvorili hrišćanski identitet u nacionalnom životu. Za nas , čak i posle 75 godina prinudnog ateizma: vera, Otadžbina, čast,dug, ljubav-nisu arhaizmi, već moralni stožer i zvučna viljuška za merenje smisla i opravdanosti našeg postojanja.“Traži prvo Carstvo Božije, i sve će vam se ovo dodati“ (Matej 6:33), no do ovog traženja treba razlikovati dobro i zlo, greh i dobrotu, videti granicu među njima. To je danas pobuna protiv ideologa postmodernizma i tzv.otvorenog društva, ovim se i objašnjava istorijski agresivno odbacivanje Rusije i ruskog sveta. Zapadna civilizacija je izdala svoju sopstvenu veliku istoriju i kulturu, potpuno raskinula u svojoj ideologiji sa svojim hrišćanskim korenima i Jevanđeljskim zavetima. Ima u tome nečeg sličnog sa odnosom boljševika prema veri, a to je njihova luda mržnja prema njoj. Sa tom mržnjom su pokušavali da uniše svaki trag o Hristu u našoj zemlji.
Mi smo nekako uspeli da to prevaziđemo. Bog je pomogao da se prevaziđe ova antihrišćanska noćna mora. Da li za zapadni svet, po vašem mišljenju, ima nade?
-Nesumnjivo, nada ostaje. Ne treba misliti da je ceo Zapad izgubljen, takav utisak može da se stekne, naravno, ako čitate mejnstrim medije koji su potpuno pod kontrolom postmodernističkih ideologa. Ali, mi dobijamo mnogo pisama podrške od intelektualaca Zapadne Evrope i SAD-a, gde vidimo bol ljudsku zbog gubitka hrišćanske osnove i njihove želje da se bore za hrišćanstvo, potpuno razumevanje i podršku za Rusiju u toj opštoj, po njihovim rečima, borbi. Verujte, ovo nisu samo velike reči, već i više od toga, nije to uobičajena ljubljaznost: ljudi pišu i govore o tome kako su stvarno stradali i zbog čega su ozbiljno zabrinuti. Možemo smelo kazati, da se hrišćanski Zapad, danas, stvarno nalazi pod okupacijom od strane moćne transnacionalne postmoderne kohorte: i ne samo u mejnstrim medijima. To što se dešava u obrazovnim ustanovama, na univerzitetima, svedoči o globalnom napadu na hrišćanske vrednosti, na razumevanje i shvatanje o čoveku, što je bio slučaj u svim civilizacijama. Ono što tamo uče je užasavajuće, a u šta se pretvorila umetnost, zapadna književnost, pozorište?
Oni, tamo, čak klasike ispravljaju, svuda tumačeći heroje, zamenjujući i izopačujući njihove motivacije. A rusku kulturu i veliku rusku književnost prosto zabranjuju-jer u njoj postoji moralna dilema koja je glavni nerv. Znamo da je takva bila i velika klasična Zapadnoevropska književnost. NJu ,takođe, etiketiraju kao netolerantnu i zasterelu.
Poznato je, da na Zapadu primaju samo one koji prosipaju pomije na Rusiju i Ruse (bilo da pravdaju svoju sramnu „emigraciju“ ili da odrađuju grantove). Evo , baš ovako je npr. završio svoje pismo profesor kojeg poznajem iz Pariza: „ Da živi slobodna Francuska, da živi slobodna Rusija!“. On redovno objavljuje na internetu svoju viziju ukrajinskog sukoba i na moje pitanje da li će imati štete ako mi prevedemo i objavimo njegov tekst, on je odgovorio:“ Čast Francuske je skuplja!“ Takve reči ulivaju nadu u pročišćenje i preporod.
Ako se to ne desi, onda će naša Rusija, evropljanima, sačuvati njihovu sopstvenu prethodnu kulturu-Šekspira i Šilera, Flobera i druge genije, ali do tada, mi smo, naravno, dužni da sami ostanemo verni svojim temeljima, pravoslavnom shvatanju duga čoveka prema Bogu i ljudima, tim vrednostima koje su nas pokretale vekovima. Nedavno mi je jedan nemački novinar sa ogorčenjem priznao da su iz školskih programa, u toku nekoliko decenija, izbačena najbolja dela nemačke i svetske klasike, zamenjujući ih nemoralnim modernim zanatima. Ista stvar se dešava i u drugim zemljama nekada istinski civilizovanog zapadnog sveta. Sadašnji lideri Evrope nemaju ništa zajedničko ni sa istorijom ni sa kulturom svojih predaka. NJihovu sramotu ne čini samo njihov nivo obrazovanja – mnogo više zbunjenosti i gorčine izaziva njihovo paranoično uverenje da su u pravu i da su nepogrešivi, kao i odsustvo želje da nekoga razumeju a, i da poštuju druge civilizacije. Iskreno se nadam da će Rusija konačno i zauvek pobediti iskušenje da se „ uvek i u svemu uči od Evrope“. Šta naučiti od „kolektivne Grete Tunberg“, šta naučiti od fanatičnih i prestarelih tinejdžera? Evo zbog čega jedna od glavnih bitaka ide kroz školu, kroz sistem obrazovanja, i ne dao Bog da ovu bitku izgubimo.
-Arkadije Ostaljski, svetomučenik, koji je ubijen na Butovskom poligonu 1937 g., „volinskij Zlatousti“, kako su ga nazivali, pisao je:“ Nikada nećemo zaboraviti sveti Kijev; nikada i vi, neprijatelji Rusije, nećete uspeti da ga učinite neruskim, nepravoslavnim. Bez obzira koliko vičete, bez obzira koliko ste svirepi, ali nije dato vama, prokletim trutovima, da razrušite od Boga danu tvrđavu!“ Nije samo jednom bilo kazano, da predaja iskonskih ruskih zemlji „novim državama“, među kojima je i Ukrajina, je greška boljševika. Evo: zbog čega je pad Lenjina bio baš kod „trutova“, a ne kod nas?“ „Trutovi“ su dužni da postave zlatne spomenike Uljanovu-Lenjinu po čitavom obodu današnjih granica i da igraju oko njih kao šamani oko totema. A mi smo prinuđeni da njegove fantazije ispravljamo našom krvlju.
-Između ostalog, vaša izreka je savršeno pravedna i probudila je u mom sećanju jedan slučaj. Kao član male delegacije Državne Dume, ja sam kao poslanica bila u Estoniji gde sam vodila zvanične pregovore sa Odborom za međunarodne odnose Skupštine Republike Estonije. Na kraju posete imali smo neformalne razgovore sa bivšim predsednikom Estonije-Lenartom Meri u njegovoj dači na moru. Razgovor je bio intelektualan sa prikrivenim peckanjem i bockanjem. Tada sam ja sa sarkastičnim tonom branila poziciju da je Estonija dobila od boljševika nezavisnost u skladu sa Lenjinovom nacionalnom politikom i vrlo logično bi bilo da sačuvaju spomenik Lenjinu, a ne da ih ruše. Na ove moje reči on mi je, takođe, sarkastičnim tonom odgovorio:“ A, mi ih u duši još uvek čuvamo!“ Cinično...I u Estoniji i u Ukrajini uništavaju sve komunističke spomenike ali ne zbog mržnje prema komunizmu! NJima je potrebno da obrišu svaki trag zajedničke prošlosti naših naroda.
Ja smatram da je predaja ruskih zemlji novostvorenim republikama, pod okriljem nacionalnih elita koje su bile neprijateljske, ljubomorne, nezahvalne, jedan od tragičnih činova revolucije. I baš zbog toga je raspeće ruske nacionalno-religiozne pravoslavne osnove Rusije i podela zemlje po nacionalno-religioznom atributu, glavni zločin vatrenih boljševika koji su nosioci verzije najekstremnijeg komunističkog projekta mržnje prema pravoslavlju. Da ne govorimo o tome, da u svetu nema primer uspešnih federacija koje su bile stvorene podelom pređašnje zajedničke viševekovne države. Dok, naprotiv, ujedinjenja se dešavaju i bivaju uspešna i održiva.
Što se tiče uklanjanja velikog broja spomenika prvim boljševicima-rušiteljima Rusije, ono se svakako smanjilo. Ako se i čuvaju i postavljaju novi spomenici sovetskoj istoriji, to su ipak druge linosti-stvaraoci, braniocima zemlje i ratnicima. Ja smatram, da je u samoj Rusiji najvažniji zadatak, ne objašnjenje odnosa o prošlosti, (setimo se da nacija nije mogla 90-ih da se usaglasi ni po jednom pitanju iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, i samo je nizala gubitak za gubitkom)) već ujedinjenje oko zadataka budućnosti. Nije nam potrebno novo cepanje, potrebna nam je zajednička nit naše mnogostradajuće istorije. Prvo zajedništvo, prekinute zajedničke niti ruske i sovjetske istorije koje je bilo očigledno, reklo bi se da se desilo za vreme Velikog Otadžbinskog rata, kada nas je zadesila najveća pretnja po naš opstanak u svetskoj istoriji. Tada su se zajednički borili protiv zajedničkog zla i oni koji su revoluciji aplaudirali i oni koji je nisu prihvatali i stradali od nje. U tome je i veličina nacionalne samosvesti, jer se u tom slučaju čovek ne rukovodi trenutnim emocijama, već retrospektivom i perspektivom svoje Otadžbine. Setite se kako je Rahmanjin do iznemoglosti držao koncerte, a honorare je slao u SSSR, koliko je general Denikin brinuo zbog napada hitlerovog rajha na našu zemlju. Meni je lično pričao akademik Nikita Iljič Tolstoj (praunuk L.N.Tolstoja) koji je odrastao u predratnom Beogradu, da među ruskom emigracijom u Srbiji „poraženi“ koji su želeli poraz Crvenoj armiji, bilo svega 15-20%, ostali koji su mrzeli boljševike želeli su pobedu Sovjetske strane koju su u bilo kom obliku smatrali svojom Domovinom. Eto šta je ujedinjen narod koji strada zajedno sa Rusijom, pa makar ona tada bila i sovjetska.
Spor o tome , da li je naša država u to vreme bila dobra ili loša je neumesan, zbog toga što univerzalni izazov nije bio uperen na državu, već je bio uperen protiv Otadžbine, i to se na takav način gleda i shvata: država je uvek grešna i nesavršena, Otadžbina je shvatanje bliže religijskom razumevanju. I tada su shvatili da ako ne zaštite državu, propašće i Otadžbina-neće biti nikakve Rusije. Nisu ratovali protiv SSSR, stremilo se baš na uništenje Rusije. Radilo se o totalnom „ukidanju“ svega ruskog i prevođenju naroda u materijal. Mislim, da čak i kratko upoznavanjem sa nacističkom ideologijom vrlo dobro svedoči o tome.
Mi smo se , apsolutno, sa tim danas sudarili: sve te sankcije, „obustavljanja“ itd., nisu protiv Ruske Federacije, već su protiv istorijske Rusije i njene sposobnosti da opstaje pred izazovima od opštesvetskog začaja, protiv ruske istorijske ličnosti sa večnim samostalnim traženjem smisla istorijskog bivstvovanja. Tako sam ja, davno, napisala u svojoj glavnoj knjizi mog života „Rusija i Rusi u svetskoj istoriji“ i nevelikoj knjižici „zbog čega i sa kim smo mi ratovali“.
Što se tiče spomenika ranim političkim delatnicima, mislim, da veliku ulogu treba da ima prosvećivanje, kvalitetno obrazovanje i strpljenje, a i vreme.Seći na prečac, žuriti i da pri tome razbijete glavu, meni se čini nepotrebnim. Pogledajte do čega je doveo „Lenjinopad“ u Ukrajini i u drugim zemljama, možda je doprineo većem znanju o svojoj istoriji ili uvažavanju dorevolucionarne Rusije? Ne, ne: ovo nije bila antimanifestacija antikomunizma, već paradoksalno histerična rusofobija, sa željom da se izbriše iz sećanja sadašnjih generacija, generacija koje nisu poznavale predrevolucionarnu Rusiju, odnosno, da izbriše tragove nedavne zajedničke prošlosti. Po plodovima njihovim poznaćete ko su: sada je već i Puškin neumesan, i Bulgakov, i Žukov, Konev-kakve veze imaju boljševici sa tim?
„Mir po svaku cenu“! „Kompromis!“ Da li su umesni, sada, takvi pozivi?
-Što je veći kompromis, više ćemo biti primorani da platimo. Uveravam vas. Biće po Maksimilijanu Vološinu: „Predaj nas u ropstvo ponovo i zauvek, da ponizno i duboko iskupimo greh Judin do Strašnog suda! „Mi smo dužni da shvatimo-da su zemlja i narod osuđeni, a mi nemamo drugog izbora, osim da se borimo do pobede.
Odbijanje poštovanja prema drugome i mržnja prema njemu kao dokaz ljubavi i poštovanja prema svome-zašto je to opasno, po vašem mišljenju?
-Mnogo je tužno kada vidiš da takva zemlja preuzima ulogu Tabakinog šakala i ovu ulogu u svojoj politici smatra dostojnom. Osećate gađenje i sažaljenje kada vidite da narod u svojoj istoriji ne može naći ništa drugo osim zoološke mržnje prema Rusima i Rusiji, uzimajući kao osnovu za postojanje svoje države desetogodišnju saradnju dela njihove „elite“ sa nacistima. Zar sadašnje baltičke republike nisu mogle da nađu dostojnije tačke oslonca za formiranje nacionalnog projekta i samosvesti, nego se oslanjaju na čaroliju zvanu „mi nismo Rusija“. Mržnja neće nikakav plod doneti. Konačno, desiće se propast-ne samo ekonomije, što mi vidimo u ovim zemljama, već i degradacija duhovne i kulturne snage jednog naroda koji je upao u greh zbog mržnje.
Da li Rusija pravilno postupa u odgovoru na izgradnju novog „Berlinskog zida“ na zapadnim granicama, ne zatvarajući pritom svoje granice-za sve vrste viznih ratova, ostavljajući pritom mogućnost svima da dođu kod nas?
-A zbog čega bi trebali da zatvorimo granice? Za vreme SSSR-a bilo ih je sramota da na neki način pokažu (ali ne u svemu) jadan i ubog život „socijalističke pobede“ budući da je bio u suprotnosti sa proklamovanom ekonomskom pobedom komunizma. Četrdeset godina posle Pobede više nije delovalo ubedljivo pravdati siromaštvo kao posledicu rata. Sada je, naprotiv, moguće i potrebno pokazati kako Rusija „vene pod jarmom sankcija“, obnavljajući pritom svoju privredu. Moskva je puna kafića, ne možete kupiti karte za koncert, svima je u domovima toplo, prodavnice su pune hrane. Zatvaraju se granice kada imate od čega da se stidite, to radi Zapad, koji je sebe smatrao obećanom zemljom za stanovnike Rusije. Kakva je sudbina svih vrsta „berlinskih zidova“, mi znamo vrlo dobro. Glupost i histerija rođena iz nemoći! Pustimo ih neka žive i smrzavaju, ako im se tako hoće. Mnogi posetioci iz EU priznaju da je Rusija sada mnogo slobodnija zemlja nego što su sada evropske zemlje. Međutim, ovo već davno nije novost.
-Ali za neke je to novost, posebno za one koji žive u Rusiji „pod petom krvavog režima“ i razume se, sanjaju da odu odavde. Kako se odnosite prema fenomenu „begunac“?
-Ne treba preuveličavati njihove razmere.Nakon što je dva puta za života, našoj, jednoistoj porodici pogažena istorija, možete se samo čuditi koliko je veliko jedinstvo i državni instinkt očuvanja našeg naroda. Da, razgolila se crvotočina i među narodom i među elitom. Ali ,ipak ,moguće je reći da velika većina sunarodnika ne beži nigde, pritom želi da pomogne svojoj zemlji-bilo u trupama na frontu, bilo u pozadini. Ja sam zadivljena time, uprkos moćnoj antiruskoj propagandi koja traje godinama. Unutar Rusije imamo toliko mnogo ljudi koji nisu podlegli propagandi. Ono što se danas dešava ima pozitivne aspekte. Beže oni koji su 90-ih usvojili ideal nemešanja u poslove svoje Otadžbine. Studenti koji su se okupili u zimu 2021.godine na ulicama Moskve sa nekim bezsadržajnim parolama, koji i u sadašnjoj situaciji u malim grupama, pokušavaju da tu i tamo neubedljivo protestuju, učeći od istih ljudi koji su ih 90-ih učili da preziru svoju Otadžbinu i njene „zločinačke imperijalne ambicije!“ Mi sada žanjemo plodove prošlih godina. Želja takvih njudi da pobegnu je potpuno prirodna, to je upravo ono čemu su ih decenijama učili. Neki od njih-potrošivši sav novac, vraćaju se nazad; neko doživi nepodnošljivo poniženje u inostranstvu i shvati da tamo ne vole ruske izdajnike, jer su Rusi. Neki shvate da je Rusija važnija nego što su mislili, pa se ,takođe, vrate; neki ostanu vođeni sloganom „ubi bene ibi patria“ (gde je dobro,tamo je i otadžbina). Ali nema sumnje da će im nova „patria“ pokazati šta znači „bene“ u samoj stvarnosti.
Sve ovo nije novo. Ali većina, meni izgleda, se moli za Pobedu. Sa velikim poštovanjem se odnosi prema našim ratncima. Setite se kako je Šarapov govorio: „Ja sam oficir na prvoj liniji fronta, ja nisam u skladištu hrane da se prejedam“-takve reči ljudi, sada, veoma cene., po mojim zapažanjima.
-Ipak, izazovi sa kojima se Rusija suočava su strašni. Da li mi imamo mogućnosti da ih prevaziđemo, po vašem mišljenju?
-Da, ubeđena sam. Kao prvo, nije prvi put da je Otadžbina u opasnosti i Rusija ima iskustva kako da je prevaziđe. Kao drugo, mi se, na kraju krajeva, izgleda oslobađamo od ubilačke ideologije hedonizma-život kao izvor zadovoljstva. Takva društva su uvek u istoriji propadala i isčezavala, setite se samo Rimskog carstva. Mi se kao narod ponovo prisećamo pravih vrednosti zbog kojih su naši preci žrtvovali svoje živote-oni ponovo postaju primeri koje treba slediti i na kojima se treba obrazovati, a to je ključ Pobede u izazovima. Kao treće, cela naša istorija dokazuje: ako ruski narod sačuva potrebu za verom, a to se pojavilo posle 75 godina prinudnog ateizma, on ponovo i iznova projavljuje neviđenu silu duha i spasava od zla i bede, ne samo sebe, već i druge. Da vas podsetim na politički nekorektnog Čestertona: “Da, mnogo puta kod Arija, kod albigojaca, kod humanista, kod Voltera, kod Darvina, kod svih njih, vera je nesumnjivo išla ka đavolu. I svaki put su ginuli đavoli. Kako je njihov poraz bio potpun i neočekivan, mi se možemo uveriti na našem sopstvenom primeru“. Dodaću: i kod nacista, i kod NATO-a, i kod vrednosno degenerisanog nihilizma i liberalizma. Danas se, po Čestertonu, „desilo čudo-mlade generacije su poverovale u Boga, iako su Ga stare generacije zaboravile!“ Sada se odigrava konfrontacija na egzistencijalnom nivou. Ako ,mi, sačuvamo veru, Gospod nas neće ostaviti i udahnuće u nas duh nepobedivog nacionalnog jedinstva, i možete biti sigurni da će se čudo ponoviti koje se već dogodilo više puta u Rusiji, a na žalost njenim neprijateljima! U ovo verujem i to isto želim svima nama.
Izvor: Pravda
