Pravda

Piše: Branko Veljković

Ja nisam siguran da ti postojiš...

Dok ovo čitaš, tačno znaš da baš na tebe mislim, zar ne?

Jer ja, reč ... A ... a ti , , , nisi ti.

Za razliku od tebe, u prirodi sve postoji. Sve što vidite ili osetite u prirodi stvarno postoji i u tom Božijem poretku svrha je u saglasju sa formom i to je divno. Dok su čovek i duša bili jedno, čovek čoveka nije mogao da slaže jer duša dušu ne ume da slaže. Onda je čovek izabrao drugačije. Postao je jedina vrsta koja misli da može da simulira sopstveno postojanje. Jedina vrsta koja može da izgubi svoju svrhu.

Čovek je jedino biće u poznatom Svemiru koje može samo sebe da slaže i da na kraju poveruje u sopstvene laži. Zato nam je Bog i ukazao da od sveg zla koje ide sa palim anđelom obratimo pažnju baš na činjenicu da je pali „otac laži“.  Laž je prva stepenica na tom putu ka sunovratu. I ako i tražite žig zveri, tražite ga upravo tu! U lažima! Jer laž je žig koji zver vidi u ljudima. Po laži on raspoznaje svoje legije. Čovek zapravo lažima sam sebe žigoše žigom zveri! QR kod je samo još jedna novotarija, materijalna manifestacija laži, prilagođena za digitalno vreme neistine.

Onaj ko kontroliše laži u koje su ljudi poverovali onda kontroliše i zablude u kojima živimo. Ko kontroliše naše zablude onda kontroliše i ceo naš put. Čovek je jedino biće koje može da nanese zlo drugom biću iz sopstvene vrste a da to učini zbog laži koje je sam umislio.

Vrhunac neizmerne dušebolesti i gluposti je što ti o kojima vam sada pišem, nanošenje zla ljudima vide kao – moć !

Oni veruju da su zaslužili tu „moć“ jer veruju da su ovladali prirodom laži, da su je podredili svojim obolelim dušama, ambicijama, interesima i nagonima. Žalosno je što u svetu koji ne poznaje Boga njihova laž jeste laž koja „vlada“ i to je onda pakao, jer pakao je svako odsustvo Boga. Ali sve to nije do snage laži već je do slabosti ljudi. Pred duhovno jakim čovekom laž je nemoćna.

Ne razumeju „oni“ da inteligencija oca laži prevazilazi čak i poimanje inteligenicije svakog čoveka ponaosob i svih ljudi zajedno, ikada. Čak,
nemerljive relacije. I upravo u čovekovom intelektu najlakše se sakrije onaj koji šapuće. Takav čovek onda poleti za zemaljskim ambicijama i poveruje da je „zato što sam pametan,...“. Onda bude šta s takvima mora da bude,...

„Odlazi od mene, Sotono; ti si mi sablazan, jer ti nije na umu što je Božije, nego što je ljudsko“ (Marko 8,33). Hrist je to rekao Petru, onome kome je rekao i:„Ti si Petar, i na ovom kamenu sazidaću crkvu svoju, i vrata paklena neće je nadvladati,...“. Hrist je znao za Petrovu posvećenost ali je u tom trenutku  prepoznao i da Petar ne vidi i ne razume Božiji plan za Božijeg Sina i da je u tom momentu, Petar, bio onaj kroz koga je govorio Sotona. Zato mu je tako rekao. Čovek treba da čuva Boga u sebi da bi ga onda Bog sačuvao za sebe.

Čovek jeste krho biće bez odbrane od duhovnih sila ali nije bez branioca. Verujući čovek ima najmoćnijeg branioca u svemiru. I onda, da. Kroz Petra je tada govorio Sotona i Hrist ga je prozreo. Dakle, moguće je,... Ako dozvolimo da nam erodira naš duhovni štit, da nas nagrizu aveti i poroci, ambicije i neizdrži, doći će onaj koji šapuće,... On nikada ne spava !

A on je taj koji „šapuće“,... Dušebolni su oni koji ga prizivaju.

On diže carstva i careve, vladare i imperatore. Nekakva, „globalna vlada“ je samo verbalna novotarija i primitivna floskula za masovnu upotrebu, prijemčivi PR termin za napabirčene „eksperte“. Istina je da od pada Adamovog postoji samo jedan globalni vladar i njegovi prstenovi upućenih. Možemo ih za javnu upotrebu zvati kako god hoćemo ali „oni“ će i dalje biti to što jesu. I lako ih je prepoznati jer se oni ne kriju, kao što ne kriju ni svoje viđenje sebe i svih drugih. Primera radi, Britanski „House of Lords“ kao etalon za jedan od tih prstenova, nije kako se to lakonski  prevodi „Kuća lordova“ već je po punom smislu njihovog kreatora to zapravo kuća gospodara, jer im je dato da mogu tako da vide sebe. A svi ostali su samo prisutna bića, nekakva „House of Commons“, „kuća zajedničkih dobara“ dakle „kuća“ običnih ljudi koji čak nisu ni ljudi već nekakvo „zajedničko dobro“. Dakle postoje „oni“ i svi drugi, „ostali“, „obični“.

I nemojte da mislite da to isto nemamo i mi u svim svojim okruženjima. Tu, okolo nas. Rećiće, za tu vrstu sagledavanja neposrednog okruženja ne trebaju nam tiranski režimi, britanski marifetluci ili nacističke ideologije i njihove teze o „pod“ i „nad“ ljudima. Među nama su ljudi koji su potpuno istog nazora kao i nacisti što su bili. Koliko istih takvih i mi gledamo na ekranima tih kutija na struju ili po kojekakvim skupštinama, partijama,... Sve istorije i svi narodi su ih prepuni. Svi su oni deo istog legiona samo što njihov gospodar među njima bira sebi za svoj naum najupotrebljivije. I tako je sa svim tim ešalonima koji su vazda sebe voleli da proglašavaju za gospodare, titulare, generale, mantijašte purpurne i sve druge majbah prvosveštenike... A nad kim ili teže, nad čim, to oni „gospodare“? I ako postoji ta, jasno vidljiva, hijearhija svih tih „gospodara“ a ko je onda na vrhu te piramide „vlasti“, ko je njihov vrhovni gospodar? Da li je čovek stvoren da ima zemaljske gospodare ili da kroz Božiju ljubav bude u njegovom narodu?

„A ljubav je strpljiva, ljubav ne zavidi, ljubav se ne hvali, nije ohola, nije nepristojna, ne traži svoje, nije razdražljiva, ne uzima za zlo, ne raduje se nepravdi, raduje se istini, sve pokriva, veruje, svemu se nada, sve podnosi. LJubav nikada ne prestaje“,... Čitajte Korinaćnima,… Zato su svi ti „izabrani“ na javnim političkim scenama zapravo samo obični samozvanci jer da im nepomjanik nije dao tu „moć“ niko nikada ne bi ni čuo za njih. Isto je i sa svim tim bogatašima sa neshvatljivim količinama nečega što se materijalno vrednuje. Zar stvarno verujete da je nekakav polu smušeni atrofirani u garaži u predgrađu američkih snova „stvorio“ digitalnu imperiju i pripadajuće milijarde? To je realno baš kao što je realno i da je posleratni crveni monarh, za koga nam je rečeno da ga pamtimo kao - Tito, u pauzi između dva kliskanja u nekakvom Kumrovecu naučio da svira klavir i mačuje se.

Tu plitkoću svih tih vidljivih slikovito je opisao inženjer. Na jednom prijemu gde su se u to vreme „značajni“ razmetali kapacitetom „svoje promisli“ i ingenioznosti svojih (ne)dela na planu rasturanja države i naroda, inženjer je, na komentar da je „običan čovek zapravo plitak i da ga je lako shvatiti (dakle i prevariti),...“, rekao sledeće: „To sa mnom nije tako. Koliko je visoko do neba, toliko je duboko u meni, čoveku. A vaša dubina je od cipela do bare. Sad da li je to dubina ili plitkost, razmislite draga braćo,...“. „Braća“, Predrag od milošte Klajn koji se odrekao dragosti, Vlah kome su dodali ić i Dilojt i po potrebi tuššš, i svi njima tu slični, sve i da su hteli, o ovome bez duše nikada nisu ni
mogli da razmišljaju, eli eto, ostade sad i ovo zapisano.

On deli titule za svoje zadovoljne i „inagurisane“ robove, dodeljuje ideologije, crta grbove i zastave, zida hramove, smišlja himne i sve te bezbrojne „razloge“ za razdore i sukobe. I sva ta simbolika nikada nije trebala Bogu već isključivo ocu laži i njegovim sluganima. I otuda je sve to tako lako metastaziralo u beskonačne simbole koje smo kao civilizacija u ovo vreme pretvorili u etikete, brendove i robne marke. LJudi su počeli čak i da jedu reklame a ne prehrambene proizvode. I eto novih ešalona novih idola i palih ljudi i palih anđela koji su materijalizovani u reklamnim kampanjama i sponzorskim ugovorima. I stigosmo do sveopšteg etiketiranja svega, pa i obeležavanja ljudi i stoke, one monstruozne psihijatrije i F dijagnoza i po toj, nakaradnoj simbolici i to F je šesto slovo a tri F su onda tri šestice a one se onda premetnu u W a tri W su onda WWW i eto, transkripcijom dođosmo do digitalne adrese svega. Eto čiji je to onda potpis, čija je onda sva ta simbolika? Tako dođosmo i do svih tih javnih „ličnosti“ što patikama, reketima, telefonima i dlanovima prekrivaju jedno oko na fotografijama. Prava pošast. Hiljade i hiljade „slavnih“ se fotografiša na taj način. Zašto? Kom to jednookom se svi oni javno zaklinju na vernost? Ako to sagledate shvatićete i svu „dubinu“ one čuvene te tako i toliko korišćene poslovice – u kraljevstvu slepih, jednooki je kralj. Ko su svi ti slepi ljudi koji su proglašeni ili napravljeni takvima da bi ih onda mogao voditi taj jedan jednooki? Ko je taj jednooki?

Suluda i ani-Hristova dušebolna „elita“ čak je i samu veru odlučila da podredi simbolima a sveti duhovni Jerusalim da svede na puko kamenje i građevine. Zato je, po toj nakaradnoj logici i moglo da se desi da politička teorija (tog vremena a preslikava se u kontinuitetu i danas) lako dođe do „epohalnog“ otkrića, izrečeno od Jevsevija Kesarijskog koji je „priznao“ Boga, tvorca svega vidljivog i nevidljivog, njegovog Sina u duhu dušebolne filozofije sveo na logos a onda, perfidno i tako zemaljsko-ugodno, definisao ulogu zemaljskog vladara – cara kao onoga „kome je data politika“,... Prvi javnonarativni pokušaj da se politika i njeni nosioci definišu kao Božiji poslanici. Ludilo u zametku. Trebalo je  Konstantina, dakle zemaljskog vladara, predstaviti kao „zemaljski odsjaj Božanske suverenosti“ za potrebe carstva i svih sledećih vladara. Zato, od Vavilona do danas, u ovom svetu nikada nije bilo niti može biti suverenih, samostalnih ili kakvih god tome sličnih država. Postoje samo geografske kategorije u kojima „žive“ svoje „živote“ manje ili više zadovoljni robovi. Ako su vam bitne ideologije, u nekom filmu glumac reče istinito – „Razlika između kapitalizma i komunizma je u tome što u kapitalizmu čovek izrabljuje čoveka a u socijalizmu je obrnuto,...“.

Države je osmislio i po svojoj zamisli stvarao otac laži. Države nisu napravljene da bi bile slobodne, niti su državnici tu da bi „svojim“ narodima donosili slobodu i nekakvu sreću. Države su tamnice za sopstvene narode. Kada ne ratuju sa drugim državama, sve države na svetu uništavaju i izrabljuju sopstvene stanovnike i zato se na „viđene“ pozicije regrutuju isključivo najgori od najgorih među ljudima jer samo takvi mogu da pristanu na sve to. Ako je nakada sve to i bilo nekako suptilnije i za narod možda manje uočljivo, nije li to sada već svuda potpuno ogoljeno i vidljivo ?

Kako svaka bolest uma svoj koren ima u bolesti duše, otuda su svet preplavili dušebolni „moćnici“ koji bi da se samoobože, proglase za bogove na zemlji. Postoji i termin za to – deifikacija. Toliko su „moćni“ među ljudima da sada žele da budu i bogovi. Onaj koji im je to obećao ubedio ih je da je tako nešto moguće. Profana istorija je prepuna megalomana „zvučnih“ imena tog tipa. Recimo, to su i svi oni koji traže i plaćaju da im se likovi iscrtaju na freskama! NJima je malo da im se ljudi klanjaju kao „moćnima“ po zemaljskim pravilima već žele da im se ljudi klanjaju i u bogomoljama po crkvenim pravilima! Zato, kad prenebregnete sve folklorne i istorijske besmislice, ako stvarno želite a vi i možete da razumete da od Vavilona do danas postoji samo jedna jedina, globalna država a da je sve ostalo samo periferna, nekakva „naučna“ kvazi-istorija i politička geografija šarenih mapa i lepih karti. Sva ta izmišljena i nalickana istorija ljudima je nametnuta samo zato da bi đavo mogao da u beskonačnim ciklusima natera i pepeo da se u krvi sveti iako mrtvi nikada nisu bili nezahvalni. I nije tačno da rat pretvara ljude u čudovišta, tačno je da ratujemo jer smo čudovišta! Otuda, postoji samo jedna PERMANENTNA država. I ona ima samo jednog, stvarnog gospodara koji onda ima
i armije svojih besmisličara kojima je podelio titule i zvanja da bi popunjavali vreme i prostor do ostvarenja njegovog plana. Zato kontinuitet imaju titule a ne titulari a za tu ulogu se onda uvek nađe neki „zato što sam pametan“. Otuda su u politici, zarad održanja vlasti, moguće sve naizgled potpuno nemoguće kombinatorike, savezi i rascepi i nikada se o tome nigde nije pitao narod. Ti besmisličari sa svim tim „zvučnim“ titulama i na „pozicijama“ zapravo jako retko razumeju pun smisao plana ali su svesno i dobrovoljno prihvatili svoje uloge. Zato je moguće da sada na kraju vremena i svetske „sile“ i pripizdine vode potpuno pogubljeni ljudi i sve te groteskne „figure“. Svi oni tačno znaju šta i za koga rade. Tako ih posmatrajte!

Gutle Rotšild, supruga utemeljivača klana Majera Amšela Rotšilda, kada je pred svojim senkama pravdala postojanje svojih sinova, rekla je: „Da moji sinovi ne žele ratove, njih ne bi ni bilo. A za svoje naume, imaju štit nezamislive sile. LJudi neće nikada spoznati šta im je potrebno da bi napredovali, funkcionišu samo kroz užas. Moji sinovi to znaju i sa bolom u srcu pomažu toj sili da čoveka dovedu tamo gde mu je mesto,...“.

„... Sa bolom u srcu pomažu toj sili,...“. Čak je i brat Ataturk svog brata, za smrt određenog srbskoga kralja Karađorđevića, ispratio sa „bolom u srcu,...“. Čudan je to bol u srcu a srca nigde nema. Svako satiranje i kad je među njima samima oduvek je bilo „sa bolom u srcu,...“, baš kao i ovo što se sprema. Otuda, slutim, da su dva sata na obe ruke režisera od pre neko veče, sa jednim, zelene boje „one“ zelene „voćke“ i onim drugim, crnim, simbolom uticaja i kontrole, izazvali masovnu dijareju i povećali potražnju za „umirujućim“ narkoticima. Jer samo majstor zna i zato je majstor sa „arhitektonskim sposobnostima“ i tvorac sopstvene, „parelelne duhovne istorije“. Koje vreme režiser „sa bolom u srcu“ i sa završnim delom na kraju vremena, sada gleda i kome ga najavljuje? Kome je sve sat otkucao? Čujem, splasnula je euforija, mnogi bi naprasno da se odreknu zvučnih titula i kupljenih brojeva, rapidno je pao broj „vitezova svetla“,  jer redno je da spisak krene „odozgo“ pa na dole. Nekako su svi naprasno poželeli da su opet dole, da su opet - klajne. Jer mora biti upečatljivo, onako kako nikada do sada nije bilo. Zato sada kopne sva ta zvučna imena, bitni i jaki, veliki, idoli i idolčići. Znaju kome su se zavetovali, koga su prodali a ko ih je za tu transakciju isplatio. Reći će, to je još uvek homogena smeša, talog za heterogeno vreme se još uvek nije izdvojio. Strugaće se sloj po sloj napabirčenih sve do prvog pentimenta. Nema svesti među bezbukvarovićima o tome. A ako ih nije niko obavestio da su na spisku zvanica, biće da su na spisku uzdaha. A baš tako se rekonstrukcija osmišljava, tako je upečatljivije, zar ne? Stradanje milona je prisutno ali i u tom užasu i prevaziđeno, „već viđeno“. A đavo je maštovita spodoba. Sada je na redu stradanje svih „velikih“. A ovaj koji bi da se ustoliči voli da pečatira, voli da žigoše.

I sad, možda zbog dva sata, dođe mi na pamet onaj marifetluk Žeks. Kada je svojevremeno inženjer hteo da mu objasni gde je njemu odredio mesto rekao mu je: „Ti si izabran, ja sam te birao, da vodiš tu ružičastu televiziju, ja sam ti dao te naočare i sve što budeš ikada imao, stvarao, to će biti zato što sam ti ja to dao ili neko ko dođe posle mene. I zapamti jednu stvar, da ja kažem da moraju javno da opšte sa tvojom ženom ti ćeš to onda predstaviti kao seriju. I da kažem da ti podšišaju kosu na ćelavo i to bi uradio i ti bi to onda predstavio kao modni trend. Ti si najbolji primer čoveka koji nije vlasnik svog života“. Mali beli zmijin bata, seća se o tome, posebno dela oko toga ko je vlasnik tako protraćenih života. Verujem da do tada nikada nije video inženjera ljutog. Verujem i da tu ljutnju nije shvatio olako. Ostala mu je u sećanju, rekao bih. I Žeksu svakako. I sada kad su svi počeli da stavljaju u kontekst propast naroda sa Žeksom i njegovim hramom, gde je arhetip „Žeks“ svakako odigrao svoju ulogu i recimo, baka Coku, ili masakre po srbiji, svašta izbezumljenim ljudima može da padne na pamet. Nekako, slučajno kao i sve dugo, javlja mi se da bi mnogima sad valjao dežurni krivac, neko ko se dovoljno izložio javnosti delima i nedelima, neko ko tako može da vrati dug narodu, pa da baš taj ponese teret sveopšte krivice, ne bi li se svi drugi, i mnogo „zaslužniji“ onda pod tu krivicu sakrili. Ne bi me čudilo da se i samozvani priključi odbrani duhovnog zdravlja naroda od Žeksa hramovnika. Zato je Hermanova tačna: „Svet je istovremeno i puka farsa i jedno zastrašujuće mesto“.

Permanentna država je od svoje prve pa sve do svake ove današnje pod svoju kontrolu stavila sve zemaljske aspekte „vlasti“. Zato nema slobodnih država, administracija, medija ali ni ustanova. Sve je podređeno onome koji je stvarao države. Jedini stub koji slobodan čovek može i treba da čuva od šaptača je stub sopstvene duše. I zapravo, sva borba se vodi samo oko tog stuba. Svi ostali ratovi su čista i uzaludna pogibelj. Jer, ako je Bog uz čoveka onda čovek ne može da izgubi rat ali ako je čovek uz Boga onda ratova i nema! A ratova ima i previše,...

Ali i taj vladar, koliko god se upinjao je i dalje samo knez ovog sveta a ne njegov Car. Knez koji zna da se bliži kraj i zato je strahovito nervozan i seje ne-mir. On zna da je sveprisutni Bog onaj koji je stvoro sve, dakle Sve-mir, divne li reči, sama sebe opisuje. I tu se onda čovek opredeljuje,... sloboda izbora! Hoće li ne-mir ili sve-mir. Apsolutni i neoboriv dokaz da je Bog milostiv i da čovek živi isključivo svoje odluke! Dokaz da je sve što Jeste nastalo po Božijem odobrenju ali nije sve po Božijoj volji! Dakle, sve što vidite i sve za šta znate jeste Božije odobrenje ali od svega što vidite birajte samo ono što je po Božijoj volji i biće sve kako treba da bude.

I opet, sve je jednostavno. Ako želite da spoznate Božiju volju prvo treba da se upoznate sa Božijim zakonima i da kroz Hrista spoznate Božiji karakter, Put, Istinu i Život. Kroz te zakone i razumevanje Božijeg karaktera onda dolazi i sloboda. Jer Bog ne želi ne-slobodne, podanike, on želi ljubav. Sotona želi podanike i robove i zato je jedini društveno-politički sistem koji civilizacija oduvek poznaje zapravo robovlasnički sistem. Pogledajmo bolje oko sebe, postoji li išta drugo?

A Sin Božiji, kroz koga je sve stvarano, nije obećavao sreću, već mir. Sreća je izvikana kategorija, novotarija u narativu koja je po ideji svojih tvoraca osmišljena tako da je zapravo relativna, nedostižna i stalno nekako „izmiče“. Čak, ljudi su poverovali da može da se kupi. Dakle, oni drugi su nas lagali da kao bez glave jurimo nekakvu sreću, zaboravljajući da je mir taj osećaj zbog koga se radujemo, pevamo i volimo. Kad je Sin obećao, zašto bi mi bilo šta drugo tražili od Boga osim mira. I zato, kako sve to divno kaže moj brat u Hristu, Mir vam u kući bio, Bog vam bio više kuće!

Tako kako smo lako prihvatili koncept sreće, tako smo onda lako prihvatili i „američki san“ ili „socijalističko društvo ravnopravnih naroda i narodnosti“ i sve druge metastaze te iluzije koje su nam nametnuli. Učimo decu da u bajkama vide samo prinčeve i princeze a da se paževi, robovi, sužnji, sluge, konjušari i svi ti „sporedni“ likovi onda prihvataju kao nužni i bezimeni, nekakvi prisutni građani koji eventualno imaju neku upotrebnu vrednost. Isto je i sa ratovima. Pamtimo i slavimo generale i vojskovođe i svaki narod onda prigrli svoje, a onda zaboravljamo milione regrutovanih koje su ti isti generali svesno odveli u pogibelj. Svi ti nesrećnici onda postaju samo statističke kategorije, stavke na polisama za osiguranje života ili čak ni to. Koliko prinčeva i princeza poznajete? A koliko sužnjeva i bezimenih radnika i seljaka poznajete?  Imaju li svi ti ljudi  barem svoja imena ili su imena rezervisana samo za ove kezonakaze sa naslovnih strana i iz kutija na struju? Imena svih tih spodoba kojima je njihov gazda podelilio titule taj isti gazda onda u svojim istorijama i čuva. Imena svih tih ljudi koji su „samo bili“ čuvamo mi koji smo ih voleli. Za sve druge, tu je onaj koji šapuće,...

Vavilonska kurva, početak, od onog hebrejskog Babel, pometnja i zbrka, još od akadskog Sargona, pa Nabopolasara do Nabukodonosora, Kira i svih Darija. Sa Vavilonom je počeo taj megalomanski pokušaj da se Bog dosegne zidanjem materije a koji rad je mogao biti ostvaren samo uz ogromne materijalne i ljudske resurse koje je bilo nemoguće koncentrisati kroz primitivne zajednice. Zarad neophodne akumulacije resursa za jedan takav projekat izvršena je prva organizacija alata za upravljanje ljudima na sveobuhvatan način. Tako su nastali društveno-politički sistemi koji su, zapravo, duboko i u svom punom smislu isključivo teološki. Hamurabi je dao pisani zakon, vladarev, zemaljski, da bi se vlast formalizovala, „učinila“ neophodnom i ako je moguće nesmenjivom.  Stvorena je i nova kasta – pravnici, suvereni gospodari zemaljskog prava! Materiju su obezbedili robovi a za upravljanje robovima određeni su robovlasnici i data im je fizička sila da upravljanje sprovedu. Za izvođenje radova dato je znanje, koje čoveku sa Bogom zapravo uopšte nije potrebno. Eto, primera je koliko god hoćete, dobar je ovaj – na početku prošlog veka farmacija je imala 98  % manje medikamenata nego danas, ali je istovremeno, u tom momentu, bilo nemerljivo manje bolesti nego sada. Ako ovo
razumete onda možete da razumete i pravu prirodu tog „znanja“ i čemu to zapravo služi i ko nam to „daje“. A teološki okvir, načinjen od armiranog betona i tada i sada zalivaju i čuvaju purpurni mantijaši. Oni su za sebe „obezbedili“ pozicije „čuvara“ vere, tumača Božije volje i iz tog „kapaciteta“ za sebe su obezbedili „pravo i dužnost“ da upravo oni potvrđuju imenovanja vladara nekada, i svih ovih hoštaplera sada. Ta protivprirodna kohabitacija između koncepta zemaljskih vlasti i navodne duhovne nadgradnje je prisutna u celom svetu, oduvek i koliko god to želeli ili ne da vidimo, isto je i danas. Isto je i kod nas.

Vavilon je zapravo duhovna kategorija. Obeležava supstrat zla i projektovana je tako da traje u svetu gde je demon pao i čovek poklekao. Jerusalim je takođe duhovna kategorija ali on obeležava Boga u Čoveku i za Čoveka, duhovni put na istom pravcu ali u potpuno drugom smeru od vavilonskih kurvi. Zato je Bog za nas rekao: „Ovo je Jerusalim koji postavih usred naroda i optočih ga zemljama“ (Jezakilj, 5.5).

Vavilon je bio prva organizovana država sa svim i danas prepoznatljivim elementima organizacije društva i vlasti. Vavilon je bio na početku, Vavilon je zamišljen i na kraju. Zato se sve ovo „između“ dešava. Permanentna država je stvorena da bi sačuvala institucionalizovano permanentno zlo.

U kontinuitetu permanentne države koji je usledio, sledeći je stvoren Rim. Preko Grčke je preuzet koncept ali je imperija svoje organizovano lice dobila u punom kapacitetu kroz Rim. Roma Prima… Rim je dobio svoje imperatore, sveštenike, senatore i političare, zabavljače, robove, huligane, legionare, pesnike, arhivare za stvarno i istoričare za budalaštine,...

U leglu imenovanih i u okeanima zaboravljenih izdvojen je Gaj Julije Cezar, kao prvi apsolutni diktator, kao kraj senata i republike i kao početak carstva. Cezar je od svog gospodara tražio dokaz, putokaz, način da vidi i u skladu sa njegovom spoznajom dodeljeno mu je jedno ogledalo. Cezar je tražio i dobio savrešeno, apsolutno ogledalo. Jako retko i neshvatljivo, rekli su i neponovljivo. U tom savrešenom ogledalu nema deformacija, nema iskrivljenja, sve je kao da gledate „živu sliku“. Slika je apsolutno verna originalu. Čak je i Cezarov sveupućeni arhivar Publius Terentius bio zadivljen tim ogledalom. Kada ga je dobio Cezar je počeo da sanja neke drugačije snove. Jedne noći, nakon sna koji nije razumeo ali sa svešću odakle je san došao, probudio se naprasno i sa nekom čudnom odlučnošću uzeo je ogledalo i okrenuo ga ka Rubikonu. Video je legije kako prelaze reku i ulaze u Rim. Video je sebe slavobitnog i večitog. Video je i šta sledi i konačno je shvatio  u punoj spoznaji od koga mu je došlo to ogledalo. Rekao je svom arhivaru da je tada video najlepše biće koje je ikada u životu video. Razumeo je i ko je to biće. Rekao je i da mu je to biće dalo dozvolu,... Pristao je. Rečeno je da je to bio bog rata, zarad rata koji je usledio i sve te tadašnje (i sadašnje) mitologije, ali je Cezar konačno shvatio da su sav i svakoliki panteon bogova zapravo sva lica samo jednog bića – Lucifera, palog anđela,... Poklonio mu se.

Tek tada je, posle te slike i prikaze Cezar izgovorio „kocka je bačena“ što je simbolizovalo taj vojni ulazak i preuzimanje Rima. Tada je i ono što se danas toliko ponavlja dobilo svoj pun kapacitet – Veni, vidi, vici... dođoh, videh, pobedih... To „videh“ je ogledalo. Tako je počeo još jedan građanski rat u Rimu ali značajno drugačiji po svojim razlozima i posledicama. Ovaj put na vlast rat je sa neshvatljivo malo „truda“ doveo Gaja Julija Cezara, kao da mu je neka sila stalno pomagala... Stvoren je model koji će da otelotvori model organizacije države i društva od tada pa do sada. Kroz Grke je stvorena ideologija i elementarni oblici vlasti na nivou gradova-država a Rim je bio prva, savremena, puna država po vavilonskom modelu. Govorili su da se „oko boga otvorilo nad Rimom“. Svaki od sedam brežuljaka dobio je svoju punu svrhu pa i onaj za Kapitol. Grad su uzele pod svoje purpurne toge, zlatni orlovi kao simbol veze između neba i zemlje i ideja da su stekli neotuđivo pravo na dominaciju svim tada poznatim svetom. Ludilo političara uvek vodi do ideje o „posebnosti“ i potrebe da se traje večno. Ta „posebnost“ onda sebi da za pravo da definiše ko pored te posebnosti zaslužuje da postoji, da živi. Tako počinju pokolji za „više ciljeve“. Svoje bogove masovno su počeli da klešu u kamenu a samo su retki razaznavali da su to sve lica istoga, onog mnogolikog i da on nije Bog. Rim je preplavljen idolima. Veličinu Rima su onda izradili inženjeri, pravnici i birokratija, vojnici, gladijatori, zabavljači, pokolji i mučenici. Rim je proždrao sve na šta je naišao. Na kraju je proždrao i sam sebe jer svaka metastaza je zapravo samo unutrašnji proces pa bio to Rim, država, čitava epoha ili ljudsko biće. Jer vatra je u Rimu baš kao što je vatra u čoveku a kada vatra prođe ostaje samo pepeo, u Rimu ili čoveku, svejedno je,... Takva je priroda vatre. To je sve odlično znao i Seneka te kada je njegov učenik Neron Klaudije Cezar Avgust Germanik počeo da gubi kontrolu nad tim što gaji u sebi izgovorio je u Senatu: „Neron može da zahvali što je živ samo starateljskim duhovima carstva,...“. Znao je Seneka koji su to „starateljski duhovi carstva“ i ko je Neronu „šapnuo“ da „svoje ambicije meri prema bogovima jer će samo tako i sam postati bog,...“. Poverovao je Neron da baš on može da kontroliše ono što ne može da vidi. Poverovao je u svoje laži. Svi političari na kraju poveruju u sopstvene laži. Zato živimo u svetu gde za laž može da odgovara svako sem onih koji ih izmišljaju. Političari kroje zakone za sve lažove sem za sebe. Za sebe imaju imunitete.

Bezbukvarovići koji su i tada kao i svi ovi sada mislili o sebi da stvarno postoje, „prepoznali“ su sebe u Senekinim rečima, likujući. Osetili su se važni, bitni, jer su oni „ti iz senke“ koja senka, oni veruju, postavlja i vodi imperatore. Oni koji su ipak nešto razumeli zanemeli su. Dobili su punu svest o tome da đavo postoji ali sudbina svakog ogledala pa i onog duhovnog je da ko shvati da postoji đavo on onda shvati da postoji i Bog, ali na teži način. Razumeli su kome su svi oni odabrali da pripadaju u svakom obliku svog postojanja i koja je cena za to. Zato tišina. Isto je i danas.

„Pravo“ je dobilo matricu – rimsko pravo, koja praktično po istim principima funkcioniše i danas. Čak je i atentat na vladara, Cezara, postao predmet „regulisanja“, doduše neformalnog ali se u toj ideji krije model po kome i rezultati nasilnih političkih delovanja, kada se jednom izvrše, mogu da postanu legalni. To je bilo „duhovno“ opravdanje za sve kraljeubice oduvek i to su znali svi kraljevi i političari ali to znaju i sve ubice. I eto večitog straha za večito ambiciozne. Naime, smatralo se, da je napad na Cezara dozvoljen ali ako atentat ne uspe, atentatori i organizatori moraju da izvrše samoubistvo ako žele da stečena bogatstva i privilegije ostanu u rukama porodica atentatora, oće reći udovica. Često je to izvođeno sečenjem vena. Dakle, ima pravo da proba ali ako ne uspe ima pravo na oproštajno slavlje u slavu boga kome se posvetio. Sotona je dakle generisao model po kome je u borbi za vlast baš sve dozovoljeno! I od tada do sada, isto je. Zato se i svi ti vladari boje isključivo onih koji su oko njih. Uvek se u krilima aktuelne vlasti generiše nova vlast. Model preuzimanja je posle tehničko pitanje. Sa svim tim aparatima kontrole, sile i pravno manje-više „dozvoljene“ prinude sa kojima država raspolaže drugačije je praktično nemoguće. Političari upravo iz tog razloga toliko zdušno vrednuju „demokratiju“ jer ih to spašava od bitno drugačijih opcija.

Dok je Cezar osvajao Rim od Rimljana za Rimljane, baš kao što svaki sledeći ovaj „naš“ političar „oslobađa“ Srbiju od svog prethodnog kolege i „nepodobnih“ Srba, ulicama Rima je hodao jedan njegov savremenik, sasvim drugačiji, zapamćeni. Lentula se zvao. Delovao je bezazleno i nebitno. Rekao je tada nekažnjeno Lentula, glumac, nehatni recitator po trgovima: „Mi kao običan narod znaćemo ko je krenuo na našeg Cezara kad čujemo ko je prerezao vene u kadi“. I kako to inženjer reče – „Kako bi drugačije svi ti „istoričari“ uopšte znali išta o tome da je bila neka zavera, ko bi to njima inače rekao,...“. I istinu je inženjer rekao.

Taj ugovor za vladare ima beskonačno aneksa. Otuda i to stalno dokazivanje  političara, jer cena jeste plaćena ali dok god je u posedu „robe“ cena mora da se doplaćuje. Zato je Cezar, da bi dokazao svetu i svom izabranom stvarnom imperatoru čiji je, naredio pohod na Galiju. Pobijeno je 300.000 ljudi. U vreme kada nije bilo avio bombi, napalma i mitraljeza pobijen je sav taj narod mačem i ognjem, neposredno, ubice su videle zenice svojih žrtava. To je bila Cezarova konačna „pristupnica“. Tako se prave zemaljska carstva od tada pa do sada. Oduvek.

Od te noći kada je Cezar spoznao moć ogledala i njegovog tvorca, do tog dana kada je u Senatu Oktavijan organizovao i sproveo masovno ubadanje Cezara prošlo je vreme. Svestan istog, u svojim spoznajama svestan sebe ali i toga da je isti odabrao i ubicu i žrtvu u tom teatru, Oktavijan Avgust je naredio svim zaverenicima da svako mora svoje sečivo da zabode u Cezarovo telo, ma koliko puta ono do tada već umrlo. Svi su ga izboli pa i usvojeni Cezarov sin Brut. Oktavijan je onda rekao senatorima, saučesnicima i ubicama– „Ovo  vam pokazuje da i vi vaša leđa morate da čuvate. Cezarova krv je pečat i na vašoj glavi“. Oktavijan je onda učvrstio carastvo oslabljeno Cezarovim i potom i Antonijevim nedoslednostima i pokazanim slabostima. Jer nije ideja tvorca imperija da traju imperatori već imperije. Tako želi vlasnik svih zemaljskih vlasti i imperija. U tom poretku može biti samo jedan i taj jedan nije ljudsko biće. Svi ostali, pa i svi ti ljudi koji su stvarno poverovali da su imperatori su samo priručna municija, mač za oštrenje o kosti ljudi.

Puno vekova kasnije, na ovim našim prostorima, kada je ubijan još jedan spbski Kralj i njegova supruga, zaverenici su primenili isto pravilo. Svi su morali da bajonetima i sabljama probodu telo već mrtvog kralja i na kraju su ga bacili sa terase među okupljenu vojsku i narod. Kasnije su svedočili da se ne sećaju šta ih je to obuzelo, šta se dogodilo, kako su se od „branitelja“ Srbije pretvorili u krvoloke,...

Opet, kada je ubijen jedan premijer, mnogi su znali šta se sprema. I čekali su,… Nije bilo noževa ali jeste bila mreža saučesnika jednako krvoločnih.

A vojska je i tada, kao rimske legije, kao i sve carske jedinice ikada, jednostavno sagnula glavu. Generali su uvek prvi umeli da prepoznaju novog gospodara i da mu se prvi poklone. Činovi i zvanja su za njih uvek bili važniji od zakletvi. Zakletve su vazda bile samo za verni narod i običnu vojsku, da se gine,...

Zato je Bog rekao: „Ne borite se sa njima, to nisu bića od krvi i mesa,..., zovite
mene“.

Cezar je deo lanca koji je očuvao Rim. Opet, i Rim kao duhovna kategorija i koncept, kada mu je došlo vreme da zamre, dobio je svog naslednika – Konstantinopolj. Rim je padao 300 godina. Toliko se „gradio“ i Konstantinopolj. Bilo je predviđeno da traje 1.000 godina, da „premosti“ vreme od pada prvog Rima do vremena predviđenog za „otkrivanje“ Novog Sveta i generisanje moći drugog Rima – Sjedinjenih Američkih Država. Vreme „Roma Secunda“ dobilo je svog imperatora – Konstantina, rođenog u Naisu, Constantinus Magnus a vreme SAD dobilo je svoje predsednike. I to, zapravo, nije bilo uzdizanje drugog Rima već obnavljanje prvog, republike. Treći Rim sebe proklamuje kao carstvo, naslednicu Vizantije i to u svakom smislu, političkom, verskom, mističnom,...

Prvi Rim je obnovljen, drugi ne postoji, treći nasleđuje a četvrtog neće biti.

Da bi i njegov tron bio „zaslužen“ Konstantin je dobio i građanski rat. Trajao je 18 godina. Kada je konačno pobio sve koje je mislio da treba došao je do Mramornog mora i Zlatnog roga. Tu se već nalazio grad Vizantion ali je to bilo suviše malo i beznačajno za nekoga ko je tražio i prihvatio da bude Magnus. Konstantina je tada već vodio tihi šaptač. On je želeo monumentalno. Odabrao je sedam brda za svoju metropolu. Sa svojom svitom iza sebe i sa štapom u ruci krenuo je samo njemu vidljivom rutom oko Vizantiona. Svita se unervozila. Konstantin je hodao i hodao. Na kraju, konačno, negde u prostoru pobo je svoj štap u zemlju. Rekao je: „Dovde će biti zidovi Konstantinopolja“. Kad ga je iz svite, onaj koji je smeo da govori, pitao kako je odredio dokle će da hoda i gde će da budu granice grada, Konstantin je odgovorio: „Pratio sam onoga koji hoda ispred mene,...“. Ispred nije bilo nikoga očima vidljivog. Prostor koji je oivičio popunjavao se građevinama i stanovništvom narednih sto godina.

I Konstantin je poverovao,... A demon je najopasniji kada ispunjava želje.

Počelo je sa proklamacijom: „U Konstantinopolju je isto služiti caru ili Bogu“, dakle, izjednačiti cara i Boga. Grad je u potpunosti, u skladu sa praksom rimskog carstva, sagrađen po uzoru na Rim. Sve što je postojalo u Rimu preslikano je u Konstantinopolju. Zidine, legije, senatori, purpurni i naravno – zabavljači. Oba grada su imali trke dvokolica iz 4 kluba i svaka sa svojim „navijačkim“ grupama. I onda su, kao i sada, postojali huligani koji su se oko tih „boja“ svađali, tukli i ubijali. I Rim i Konstantinopolj i svi „sportovi“ ikada imali su svoje huligane. Onda je Konstantin naredio da se slavi „Gospodarev dan“ i imperativno je za to odredio nedelju, te je onda nedelju prozvao danom svetlosti i sunca. Nikejski sabor u hermetičkoj Nikeji došao je kao logičan deo procesa ustanovljavanja institucionalne religije. Episkopi su dobili svoj deo vlasti a zauzvrat postali su najagilniji promoteri cara. Od tog momenta episkopi nikada nisu prestali da kroje politiku a politka je u episkopima uvek imala najodanije saveznike. Država je postala crkva a crkva država. Silu su koristili i jedni i drugi. U procesu daljeg osmišljenog obesmišljavanja Hristovog izvornog učenja od vere su napravili religiju, od religije instituciju, od ideje kulturu i od mantije – vlast.

Ideja milosrđa i spasenja ustupila je mesto organizovanoj religiji i indulgenciji.

Sinhronija – ideja jedinstva svetovne i duhovne vlasti dobila je svoj brutalni oblik – državu. Valja reći, zarad pune slike, iz ugla stvarnih gospodara crkve, iako je hiljadu godina za javnost narativ sasvim drugačiji, nikada nije bilo stvarnog sukoba istoka i zapada jer je polazište, ishodište i trajanje za ono zbog čega kao institucija postoji, zapravo isto i netaknuto. Otuda, teološki osnov za ekumenizam nije ništa novo. Oduvek je bio tu.

U tako omeđenom toku, bilo je pitanje vremena kada će šaptač imperatoru da „pokaže“ da je došlo vreme da se „oboži“. Konstantin je sam sebe „sravnio“ sa apostolima a po načinu kako je izgradio svoju nekropolu jasno je da je sebe stavio u ravan sa Hristom. Svoju grobnicu stavio je u centralni deo crkve a obeležja 12 apostola u krug. Ali ideja o Božijem poslaniku na zemlji je uvek bila mnogo ozbiljnija stvar od arhitekture sakralnih objekata podložnih „slučajnom“ rušenju. Rimske pape nisu bile voljne da to „zvanje“ papa treba da dele sa nekim, pa makar to bio i imperator „Roma Secunda“. Jer - može biti samo jedan. Posle par vekova grobnica je nagrđena a telo je netragom nestalo. Vojske Osmanlija su kasnije porušile ono što je preostalo.

Istočno carstvo je sačuvalo sve aspekte organizacije države i društva do „otkrića“ Novog Sveta. Onda je, posle perioda koji se naziva „mračnim“, isprojektovan Novi Svet koji je trebalo da donese „svetlo svetu“. I Novi Svet je dobio bakljonošu na ulazu u Veliku Jabuku a prestonica je opet sagrađena na sedam brda, grad je dobio Kapitol, Senat, zabavu, političare i imperatora – predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Zarad uzdizanja nove imperije svi su morali da se poklone i da se odreknu onoga što su prisvojili. Najveći pad je doživela Velika Britanija. Od imperije u kojoj nikada ne zalazi sunce došli su do ostrva gde vlast dekretom oduzima narodu peroreze jer su opasni i gde se popisuju kokoške i pernata živina. Novi Svet je u potpunosi sagrađen po ugledu na drevni Rim. Međutim, taj drugi Rim, materijalizovan u SAD, ima i svog naslednika, a to je treći Rim – Moskva. Moskva je grad koji je takođe građen po ugledu na rimske tradicije, na sedam brda, sa svojim zidinama, Kapitolijumom i centralnim mauzolejom. Zato se u ovom vremenu toliko globalnih političkih odluka zapravo donosi u Moskvi. Kao i u Rimu, Vizantiji ili u SAD tako sada i u Moskvi, odluke koje se donose nemaju nikakve veze sa nekakvim interesima naroda tih zemalja. Te odluke ne pripadaju ljudima.

Sa svojom istorijom Novi Svet je dobio i svoje zadatke. „Moć“ iza debelih vrata, motor za do tada neviđeni ekonomski i svaki drugi razvoj, do sada nepojmljivu industriju „zabave“ i beskonačne resurse. U političkom spektru stvorena je i jedna organizacija koja je zbog javnog narativa dobila naziv – hrišćanski cionisti. U delu zajedničkih interesa za njih je određen logični partner u jevrejskim cionistima koji nisu priznali Hrista za spasitelja i u skladu sa svojom teologijom čekaju svog spasitelja. Zajedno, osmislili su i drugi svetski rat, doveli na vlast sve neophodne lidere za taj poduhvat i obezbedili sve uslove da se kao rezultat 1948. godine posle 2.000 godina ponovo stvori država Izrael.

Isti ljudi koji su stvorili najubitačniji PR trik u novijoj istoriji i kroz njega, Gebelsa i Hugo Boss modne linije kreirali Adolfa Hitlera, oni koji su za njegovo ideološko „uzdizanje“ za njega napisali Majn Kampf, dali mu resurse i 12 godina sjaja za svakog nacističkog apostola po jedna, stvarali su i Izrael. Ali, istovremeno, isti ti ljudi stvoriil su još jednu silu. Iran, zapravo Persija, bila je do duboko u 20. vek feudalna država, monarhija sa 2.500 godina dugom tradicijom. Bogata je sveobuhvatna istorija Persije ali je za nas u ovom tekstu važna dinastija Pahlavi. Reza Šah Pahlavi, uz podršku Britanaca uspešno je izvršio državni udar i 1923. g. proglasio se za Šaha. Po prirodi tog vremena, sa stvorenim komunističkim SSSR-om na severu, bilo je logično da se Iran u potpunosti nasloni na zapadne države. Rezi je određeno da se u vidljivoj sferi približi nacističkoj Nemačkoj. Razlozi sa cenom stigli su kada je rat već uveliko počeo. Kad su u Teheran čizmom ušli oni koji su ga i napravili, 12. septembra 1941. g. Šah je bio prinuđen da abdicira. To je bio jedan od uslova da se već isplanirana mirovna konferencija održi u Teheranu dve godine kasnije, 28.11.1943. godine. Dogovoreno je da vlast u zemlji preuzme Rezin sin Mohamed Reza Pahlavi. Po prirodi stvari Mohamed Reza je nastavio spoljnopolitički kurs zemlje ka zapadnim državama. Za vernu službu nagrađen je spektakularnim prijemom kod Harija Trumana, predsednika SAD i hrišćanskog cioniste, 1949. godine i dogovorima na osnovu kojih je za naftu dobio velike količine oružja, vojne opreme i instruktore. Armija SAD je formirala i opremila oružane snage Irana, CIA je formirala obaveštajnu zajednicu Irana i tajnu službu S.A.V.A.K. a zapadna mašinerija je podigla privredu Irana sa sve Simensovim nuklearnim rekatorom. Dakle potpuno isti „lobi“ podizao je
nacističku Nemačku, obnovljenu „DŽordž Maršal“ Nemačku i Evropu, Izreal i

Iran a onda, ako pratite jasan trag tog „establišmenta“, možete da dođete i do mogula tog vremena Henrija Alfreda Kisindžera (od majke zapamćen kao Hajnc Alfred Kisinger) i uzdizanja NR Kine. Ako izuzmemo finansijsku bazu, namenski generisanu decenijama u bankama istoka pod kontrolom London sitija i kasnije Novog Sveta, uzdizanje Kine počelo je kada je to svojim prisustvom odobrio Kisindžer. Kina, sama po sebi, nikada ne bi odmakla dalje od pluga i papirnate hiper produkcije. Kina je isprojektovani protivnik za jedan drugi sukob koji sledi. Kakve su predviđene razmere tog sukoba možete da pretpostavite ako znate da je u trećem tromesečju 2024. g. u fondu Blek Rok, koji je najveći od fondova, generisano 11,48 biliona dolara u imovini sa kojom se upravlja što je jednako BDP-u Japana, Britanije i Indije zajedno.

I kako to već biva, u krilu sve te vojne i obaveštajne sile koja je stvarana, Irana, stvaran je i budući „monarh“ – Ruholah Musavi Homeini. Proglašen za Ajatolaha 1950. godine. Reza je sebe proglasio za Šahanšaha, kralja svih kraljeva oktobra 1967. g. i podržalo ga je isto ono sveštenstvo koje je u svom krilu „gajilo“ i Homeinija. Reza je takođe hteo da svoju vlast „učvrsti“ pa je, kao i mnogi političari koje danas svi silom prilika gledamo, sebe kitio svim raspoloživim titulama pa je tako „postao“ i Arijamer – „Svetlost Arijaca“ i Bozorog Arteštaran – „vrhovni komandant“.

I svrgnutog i ustoličenog i na unutrašnjoj i na spoljnopolitičkoj sceni, Mohameda Rezu Pahlavija i Ajatolaha Homeinija, smenila je i podržavala potpuno ista grupacija ljudi. Homeini je bio teološki vanredno dobro obrazovan ali je u političkom smislu svoje stavove rapidno korigovao kako je rasla njegova „spoznaja“. Zarad brze implementacije u realni politički život Homeini je kreiran tako da bude jedina moguća tačka ujedinjenja svog naroda. Na kraju, posle dubokih razgovora u Francuskoj, gde su mu među sagovornicima bili i Žan Pol Sartr i njegovo neizdrživo „veselo“ oko, Mišel Fuko i njegova „volja za znanjem“ i prisutni građanin Fransoa Miteran, političar i državnik, Homeini je kroz lični uvid spoznao sve svoje zablude i preimenovao je svoj politički nastup u prihvatljiviji koncept - Islamska Ustavna država.

Sa ustoličenjem Homeinija, koji je po povratku iz Pariza u skladu sa nemuštom svecivilizacijskom potrebom da se čovek proglasi za spasioca u Teheranu tako i dočekan, Iran je postao teokratska država a paralelno stvarani Izrael dobio je svog velikog i za te planove potrebnog neprijatelja. U takvom poretku bilo je normalno da se u krilu takve teokratije tog prostora stvori i jedan Hezbolah, „Božija partija“, dakle opet za istinitu veru neodrživ spoj Božijeg delovanja i pojma partija, koji pojam je deo sveopšteg političkog, dakle đavolovog delovanja. Po istom modelu i zapad ima koliko god hoćete svojih protivprirodnih nakaradija. Primera radi, Hrišćansko-demokratska unija Nemačke, ideološko dete Rimokatoličke crkve, odakle „znamo“ frau Merkel, je takođe pokušaj bludnog uvezivanja Hrišćanstva sa politikom. Prava priroda te „veze“ je jasna ako prenebregnete terminologiju i političke floskule i uvidite da su ti „hrišćani“ u svom mandatu odobrili sve – od muželožništva do toga da čovek može da se samoproglasi za mačku ili kera. Kakve sve to veze može da ima sa izvornim Hristovim učenjem?

Verujem da vam je jasno i zašto se svi ti ratovi odvijaju po nekoj potpuno nejasnoj dinamici čak i za neposredne učesnike. Jasno je i kako je bilo moguće da se desi da Hamas na onakav način napadne Izrael ta da onda Izrael sravni sa zemljom Gazu a da milijardu muslimana na to ćuti. Ratovi su dogovorena dešavanja, dinamiku ne određuju generali a ključni ljudi na svim stranama uvek pripadaju istom „timu“, znate sada i čijem. U suprotnom, ne postoji nikakav logičan osnov da se politički akteri na kraju ne bi na neki način dogovorili. Ali, u pitanju je jedan sasvim drugačiji sukob. U tom procesu nesnalaženje, nerazumevanje ili jednostavno glupost se jako skupo plaća. Onaj ljubitelj kokošaka Emanuel javni službenik posle samo jedne svoje budalaste javne izjave sutradan je dobio raketni napad na „francuske interese u regionu“. Sećate li se možda, šta to beše Francuska? Ovaj put na francuskom – ... Au revoir Cendrillon...

I u tom i u svim drugim ratovima sada vam je jasno da sve puške imaju istog gospodara.

Rezultat – ovo što se dešava danas u tom delu sveta i ono što se dešava u svim drugim delovima sveta.

Iza svih javnih narativa koji se sada gomilaju istina je da je materijalni, ratni cilj objedinjavanje teritorija, osvajanje dela gde se nalazio drevni Vavilon i ponovno uzdizanje carstva između te dve plave štrafte sa zastave Izraela – Nila u Egiptu i Eufrata. Onaj najvažniji, teološki koren, nalazi se u potrebi kneza ovog sveta da kroz kopiranje zapisanog toka kreira u vremenu i prostoru situaciju koja će dovesti do ustoličenja prvog, onog lažnog te da bi ga onda on, kao „konačni“ spasilac prozreo i porazio. Za sve to potreban mu je do sada neviđeni „spektakl“. Iran, Izrael, SAD, Kina, Rusija, i sve druge pripizidne, sve ideologije i politike su samo puko sredstvo za ostvarenje tog sotoninog cilja. Potrebno mu je i nezapamćeno stradanje da bi ljudi masovno poželeli i potražili spasioca i da u svom užasu koji je isplanirao ljudi za spasioca pozovu baš njega, umesto Boga. I niko ne može da posvedoči da je pali nešto sakrio. Naprotiv, sve je rekao preko svojih umetnika, naučnika, medijskih mogula i radnika, pisaca, političara... To su „živi“ ljudi, „živi“ promoteri nepomjanika i jasno su vidljivi baš kao i poruke koje šalju. U ovo vreme svi ih vidimo svuda. Očigledno je da i nepomjanik mora svoje namere da učini javnim, jer samo kroz punu sliku i punu ljudsku svest može da se održi Božanski zakon – sloboda izbora! Traljava kopija tog ponašanja je politička scena, posebno neka kao što je ova „naša“. Kada političari sprovode sve te besramnosti i izgovaraju skandalozne izjave koje su očigledno u potpunoj suprotnosti sa interesima i željama naroda to ne čine zato što su jaki, utemeljeni ili što ih vodi neka logika političkog delovanja. To čine zato što misle da će na taj način biti bliži svom knezu. Vulgarnim kopiranjem žele da se umile sotoni.

Radosna je vest da je i Bog sve rekao, napisao nam i na sve nas upozorio i sve to nam učinio dostupnim. Čovek zapravo bira šta će da čita i šta će da spozna!

Za kraj ovog teksta, bilo bi mi drago da me razumete u potpunosti.

Sada, na kraju vremena, majstor iluzije i obmane aktiviraće sve svoje potencijale. Intenziviraće se snovi, zamagliće se ta distanca između sna i jave. Ideja zavodljivih viralnih svetova nije stvorena sa tehnološkim inovacijama. U korenu te ideje je obmana, dakle laž a laž nije novotarija. LJudi će poverovati da uz pomoć sila koje su im „date“ mogu da materijalizuju svoje snove. A igranje sa snovima ljudi je jako opasna rabota, jer ako materijalizujete svoje snove to ne znači da ćete da materijalizujete samo lepe snove. Šta je sa strahovima, mržnjama, užasima, šta je sa košmarima? Sve ljudske slabosti su alat koji se koristi protiv čoveka od pamtiveka a ideja nepomjanika je da se do elementarnog oslabljeni čovek umesto Bogu obrati njemu kao spasiocu. Zato su u ovo vreme slabe države, slabo je zdravstvo, slabo je obrazovanje, slaba je privreda, po proverenom rimskom receptu glorifikuje se laž, iluzija, zabava i blud, zato se satire i jak domaćin, satire se svaki oblik jakog čoveka u svetu materije... Sve da bi „snagu“, „izlaz“ iz sve te nagomilane slabosti i sveopšteg posejanog straha doneo neki novoformirani entitet sa sveopštim i spasonosnim „rešenjem“. I to je ta „ Gran mentira“,... velika laž!

Sada je i vreme brzih odgovora ali i lakonskih tumačenja. Za svest i spas duše u Putu, Istini i Životu potrebno je da se čovek pusti i preda Božijoj milosti i da Bogu da poverenje. Nekada odgovori koji su nam važni dolaze i pre naših pitanja. Važno je čuti!

Kad god vam se učini da vam pišem o politici ili svim tim prah-bićima koja u toj sotonskoj podmetačini učestvuju, onda pročitajte ponovo. Ja vam pišem o ljubavi i onome od koga smo ljubav i život, kao ljudi, dobili. Ne pišem vam o onome od koga smo dobili mržnju, laž i smrt. Kad vam se učini da bi o svim tim njihovim marifetlucima moglo toliko toga još da se napiše znajte da ste u pravu. Ali ne želim da od mene dobijete putokaze za taj put već samo da shvatite da to stvarno postoji, koliko god se đavo i njegove horde trudile da to zamagle. Postoji i opasno je ali ne za materiju jer materija ionako ne pripada čoveku, samo mu je data na korišćenje i od pada prvog anđela tu istu materiju koristi i on. Opasno je za dušu čovekovu. Čovek puno toga može da razreši ali postoje stvari koje samo uz Boga može da prevaziđe. Čovek je slabo biće kada su u pitanju borbe sa duhovnim bićima jer nije za to stvoren ali čovek, ako to želi, može da sebi u život prizove onoga čiji su ljubav i večni život. On, Otac sve LJubavi, se tom pozivu neizmerno raduje. On se sa tim bićima ne bori, on ih jednostavno svojim prisustvom rasčlani sve do praha od koga su nastali.

Budite I vi takav čovek !

POBEDITE IH SVOJIM IZBORIMA !

Izvor: Pravda.rs