O ČEMU JE REČ?
Komunizam je bio antihrišćanska kvazireligija, koja je surovo gonila Crkvu. Ruski delatnik Svetskog kongresa porodica, Aleksej Komov, u razgovoru sa potpisnikom ovi redova, podseća: “Umesto Deset zapovesti, imali smo partijski program, umesto Svete Trojice Marksa, Engelsa i Lenjina, umesto sveštenika komesare, umesto Carstva nebeskog – svetlu budućnost na zemlji, umesto krsta – petokraku i pionirsku maramu, umesto ikona Lenjinove biste, umesto krštenja prijem u pionire, komsomolce, partiju, umesto svetaca – heroje socijalističkog rada, umesto vaskrslog Hrista – Lenjinovu mumiju. Petokraka je višeznačno okultni simbol – u judaizmu to je zvezda Solomona, u masonskim ložama ključno znamenje ove tajne organizacije, u srednjovekovnim jeresima, poput katarske, zastava mržnje prema tradicionalnim oblicima života i san o hiljadugodišnjem carstvu čovekovom na zemlji. Srp je simbol neizbežne smrti, koji je bio u rukama Plutona, cara podzemnog sveta. U srednjem veku smrt je, ako se sećate, predstavljana sa srpom u ruci. Čekić je masonski instrument izgradnje Solomonovog hrama i simbol vlasti nad društvom. Lenjinov mauzolej, u koji je smeštena zlokobna mumija, građen je po uzoru na stepenaste piramide Mesopotamije i Meksika, a tamo su, zna se, prinošene i ljudske žrtve. Da li je slučajno da su, u ime „svetle budućnosti“, posle 1917. pobijeni milioni: carska porodica Romanovih, građanski sloj, kozaci, seljaci, dvorjanstvo, a najpre ljudi hrišćanske vere? Recimo, samo 1937. uhapšeno je 162 500 delatnika Ruske pravoslavne crkve, a streljano njih 89 600. Rusija je pre dolaska boljševika imala 80 000 hramova i kapela, da bi ih uoči Drugog svetskog rata ostalo stotinak. Imala je hiljadu manastira, da bi svi do jednog bili zatvoreni. Kad je Staljin rešio da se obrati Crkvi radi pomoći u Velikom otadžbinskom ratu, samo trojica episkopa su bili na slobodi.“A sve je počelo od tvrdnje Marksa i Engelsa da je „religija opijum za mase“. (1)
Ovaj rad se bavi zapadnom recepcijom novomučeništva Ruske Crkve u doba surovih progona hrišćana u Sovjetskom Savezu, koje je sprovođeno u ime marksističkog „skoka iz carstva nužnosti u carstvo slobode“, čiji je trag otisnut u delu jeromonaha Ruske Zagranične Crkve, Serafima Rouza. Ovaj američki obraćenik u pravoslavnu veru smatrao je da je iskustvo ruskih novomučenika izvor obnove Crkve od Istoka, ali i upozorenje hrišćanima na Zapadu šta ih čeka ako pobedi prevrat radikalne antiteističke levice. U svom časopisu „Pravoslavna reč“, kao i u knjizi „Novi svetitelji ruskih katakombi“, u nizu predavanja i svedočenja o savremenim ruskim hrišćanima ( između ostalog, i o Solženjicinu ), otac Serafim je pokazao zavidno duhovno razumevanje epohe i najavio da će progoni vernih u Rusiji biti okončani pobedom hrišćanstva, ali da će progoni hrišćanskih vrednosti otpočeti na Zapadu.
SABOR NOVOMUČENIKA ZEMLJE RUSKE
Na Preobraženje 2000. godine na Jubilarnom saboru Ruske Pravoslavne Crkve, uz prisustvo poglavara ostalih Pomesnih Crkava, odslužena je, u obnovljenom hramu Hrista Spasitelja, Božanstvena Liturgija i proslavljen je Sabor Novomučenika i Ispovednika zemlje ruske, postradalih od bezbožnih komunista za veru pravoslavnu i istinu Gospodnju. Preko hiljadu Novomučenika uneto je u kalendar posle pažljivog i podrobnog ispitivanja njihovog svedočanskog života i končine. Na čelu ove predivne žetve nalazi se Car – Strastoterpac Nikolaj Drugi Romanov s porodicom: caricom Aleksandrom, carevićem Aleksejem i carevnama Olgom, Tatjanom, Marijom i Anastasijom, koje su boljševici ubili u noći između 16. i 17. jula u gradu Jekatarinburgu na Uralu. Na Saboru je osveštana ikona Novomučenika zemlje ruske, na kojoj su oni saborno predstavljeni. Ikona ima petnaest malih okana na kojima su predstavljene scene mučeničkog postradanja ljudi Božjih.(2)
Progoni Ruske Crkve počeli su već 1917. Vrhunac su dostigli uoči Drugog svetskog rata. Samo 1937. bilo je streljano skoro devedeset hiljada sveštenika i služitelja Crkve.
SVEDOČENJE JEDNE IKONE
Na glavnom delu ikone nalazi se sabor svetih, koje je Bog proslavio. U središtu je Carska Porodica, koja oličava načelo vrhovne vlasti, suprotstavljene haosu. U pozadini ikone vidi se hram Hrista Spasitelja, srušen po naređenju bezbožnika 1931, a konačno obnovljen 2000. godine, simvol raspeća i vaskrsenja Svete Rusije. Na vrhu ikone predstavljena je pobednička Crkva u deizisnom činu – poklonenja Hristu, koji sedi na prestolu blagosiljajući mučenički podvig. Iza svetih i apostola prvog veka predstavljeni su ruski sveci – od Svetog Vladimira do Svetog pravednog Jovana Kronštatskog, čime se svedoči neprekidnost ruske svetosti. U središtu ikone su eshatološki portreti mučenika i ispovednika vere, postradalih od boljševika.
Na prvom oknu ikone je predstavljeno mučeništvo u dalekom severnom Solovjeckom manastiru, koji su komunisti pretvorili u koncentracioni logor za episkope, sveštenike i vernike. Na ikoni je izobražena i manastirska crkva posvećena Golgoti, u kojoj su vršene masovna pogubljenja.
Na drugom oknu je predstavljen sveštenomučenik mitropolit Petar (Poljanski), Mestočuvar patrijaršijskog prestola posle upokojenja Svetog Tihona Ispovednika, patrijarha moskovskog i sve Rusije. U gornjem delu okna on je naslikan po sačuvanoj fotografiji, kako sedi u dalekom sibirskom zimovniku He, a iza njega se vidi Ledeno more. Čitav svečev lik izražava nesalomivu duhovnu silu, čak i kada ga ubijaju, što je predstavljeno u donjem delu slike.
Na trećem oknu je Sveštenomučenik Venijamin, koji je, sa svojim duhovnim saborcima, pružio otpor oduzimanju crkvenih dragocenosti koje je naredio Lenjin 1922, tobož u ime sprečavanja gladi. NJemu boljševici sude. Sudija ga lažno optužuje, a vladika blagosilja gonitelje.
Na četvrtom oknu je stradalnička končina dvojice pravednika – sveštenomučenika Andronika, episkopa permskog i solikamskog i sveštenomučenika Germogena, episkopa tobolskog i sibirskog. Oba su postradala u junu 1918. Arhiepiskop Andronik je živ zakopan, a arhiepiskop Germogen je bačen u reku s kamenom o vratu.
Razaranje jedne od najvećih ruskih svetinja, Trojice – Sergijeve Lavre, tema je petog okna. Na njoj se vidi skrnavljenje moštiju Svetog Sergija Radonješkog i izgon monaha iz obitelji. To se desilo 1920. godine, a 1937. streljan je starešina Lavre, arhimandrit Kronid, optužen za "zaveru".
Godine 1918, u julu, u jamu pokraj grada Alapajevska bačena je prepodobnomučenica Jelisaveta, sestra poslednje ruske carice Aleksandre. S njom su bačeni i kneževi Sergej i Vladimir Palej i još nekoliko kneževa roda Romanovih sa slugama, kao i monahinja Varvara, njena kelejnica. Poslednje reči Svete Jelisavete bile su: "Bože, oprosti im jer ne znaju šta rade".
Na sedmom oknu predstavljen je patrijarh sveruski, Sveti Tihon Ispovednik, zatočen u Donskom manastiru, kako izlazi da blagoslovi narod.
Ubistvo Carske Porodice je tema osmog okna. Car u rukama drži bolesnog sina. Svetli likovi Romanovih dati su na tamnoj pozadini podruma doma Ipatjeva, gde je zločin izvršen. Svetlost je jača od tame, Bog od đavola.
Deveto okno predstavlja pravednike pobijene na poligonu NKVD-a Butovo, u blizini Moskve. Na desetine hiljada nevinih ovde su streljani tridesetih godina prošlog veka, među njima i mnoštvo episkopa i sveštenika. Sada se na tom mestu nalazi hram Svetih Novomučenika zemlje ruske.(3)
Najmlađi streljani, Miša, imao je samo trinaest godina, i bio je besprizornik, dete bez roditeljskog staranja. Ubili su ga jer je ukrao dve vekne hleba. Pošto smrtna kazna nije mogla da bude sprovede pre petnaeste godine, izmenili su mu datum rođenja. Neke su streljali i za manje – jedan je imao tetovažu Staljinovog lika na nozi. Ubijane su i cele porodice, od pet do devet članova. LJude su dovozili oko jedan uveče u furgonima za robijaše, i uvodili ih u naročitu baraku, tobož zbog „sanitarnog postupka“. Pre streljanja, proveravali su identitet po fotografijama, a zatim su žrtve, jednu po jednu, privodili dželatima u susednoj kamenoj zgradi, koji su, da bi se spremili za svoj krvavi posao u ime „svetlije budućnosti“, po celu noć pili votku. Žrtve su odvođene u dubinu poligonskog prostora, a zatim su vršili presude, koje nisu donosili sudovi, čak ni preki, nego trojke NKVDa. Streljali su osuđene iznad jama, koje su kopali buldožeri ( tri metra dubine, sto i više metara dužine ). Uglavnom su im pucali u potiljak iz pištolja, a kad se rov napuni, buldožeri su ga zatrpavali. Pijane dželate su odvozili u Moskvu, i sutradan se sve ponavljalo. Dnevno je ubijano po trista i više ljudi. Prilikom istraživanja, stručnjaci su u jednoj sondi od svega dvanaest kvadratnih metara našli ostatke 149 žrtava. Ni danas se ne zna koliko je ljudi tačno pobijeno. Postoje precizni podaci samo za period od avgusta 1937. do oktobra 1938: 20 761 ljudsko biće. Streljalo se do početka pedesetih godina 20. veka. Najveći broj ubijenih je iz Moskve i Podmoskovlja, ali ih ima i sa drugih kontinenata. Tako je streljan izvesni DŽon iz Južne Afrike, koji je verovao u izgradnju komunizma i došao u Staljinov SSSR. Najstariji poznati streljani je mitropolit petrogradski ( u ono vreme lenjingradski) Serafim Čičagov, iz aristokratske kuće, heroj boja na Plevni, nagrađen za ratni podvig zlatnim oružjem od cara, duhovni sin Svetog Jovana Kronštatskog i pisac letopisa poštovanja Serafima Sarovskog, na osnovu koga je obavljena kanonizacija velikog svetilnika Ruske Crkve 1903. godine. Kada su ga poslednji put vodili u tamnicu iz koje je prebačen na butovski poligon i streljan, po njega je došla hitna pomoć sa nosilima, jer više nije mogao da hoda. Pored mitropolita Serafima, pobijeno je mnogo pravoslavnih, od episkopa do mirjana, a 330 njih je kanonizovano. Starešina butovskog hrama Novomučenika zemlje ruske, protojerej Kiril Kaleda, kaže:“Naravno da se blagodat Božja ne meri ciframa, ali na kanonskoj teritoriji Ruske Pravoslavne Crkve nema mesta na kome se nalazi više moštiju Božjih ugodnika nego što je to ovde“.
Na desetom oknu predstavljeni su pravednici u koje pucaju boljševičke horde. Odmah posle revolucije, narod je krenuo u litije- krsne hodove svedočeći veru – i u taj narod čekisti i crvenoarmejci su bez zazora pucali. Pravednici su odeveni u crvene odežde, jer je crvena boja – boja mučenička.
Jedanaesto okno pokazuje stradalničku i svedočansku smrt Sveštenomučenika Vladimira, mitropolita kijevskog, koga su, prvog od ruskih episkopa, revolucionarni bezakonici ubili na Ukrajini, početkom 1918. I on se molio za svoje neprijatelje.
Na dvanaestom oknu vidimo bezimenu svetu ženu sa svojom decom. Mnoge takve žene, sestre sveštenika, kao i monahinje, stradale su u logorima i tamnicama. U najtežim godinama, ako su bile na slobodi, one su vaspitavale decu u strahu Božjem i čestitosti. Takođe, ovde je predstavljen sveštenik koga boljševici odvode sa Liturgije, pravo iz oltara.
Četrnaesto okno predstavlja razaranje Sarovske obitelji i otimanje moštiju Svetog Serafima Sarovskog.
Na petnaestom oknu dat je Sveštenomučenik Kiril, mitropolit Petrogradski, koji se nije mirio sa poniženjem Crkve i njenom saradnjom sa sovjetskim režimom. On je okrenut prema nama i blagosilja nas, dok bezbožnici pucaju u njega.
Tako je, na ikoni Novomučenika zemlje ruske, potvrđena nepobedivost Crkve svuda i u svakom vremenu. Mučeni i ubijeni na zemlji postali su molitvenici pred Bogom na nebesima.
SERAFIM ROUZ, AMERIČKI PODVIŽNIK RUSKE ZAGRANIČNE CRKVE
Jedan od onih koji su duboko osetili smisao ruskog novomučeništva, i njegov značaj za Crkvu i svet, bio je pravoslavni Amerikanac, jeromonah Serafim (svetovno ime mu je bilo Judžin) Rouz ( 1934-1982). Prošavši put obraćenika, od protestntizma u kome je rođen, preko ničeanskog nihilizma, zena i taoizma, početkom šezdesetih godina 20. veka obratio se u pravoslavno hrišćanstvo i počeo da misionari, sa blagoslovom episkopa Jovana Maksimovića (Svetog Jovana Šangajskog i Sanfranciskanskog). Sa jeromonahom Germanom (svetovno ime Gleb) Podmošenskim osnovao je, u šumskim oblastima Kalifornije, pokraj mesta Platina, manastir Svetog Germana Aljaskinskog, u kome se podvizavao i pisao duhovnu literaturu, izdajući časopis „Pravoslavna reč“ i duhovno rukovodeći mnogim obraćenicima. Kao pripadnik Ruske Zagranične Crkve, koja je nastavljala tradicije Crkve u Rusiji pre revolucije, nastojao je da svedoči o stradanju hrišćana pod komunizmom u Sovjetskom Savezu, što Moskovskoj patrijaršiji, zbog položaja u kome se nalazila, nije bilo moguće.
Otac Serafim je, svedočeći to svojom mišlju i delom, isticao da više voli Rusiju nego Vizantiju jer je Rusija bila središte Trećeg Rima, koji je pružao otpor antihristovskim silama sve do mučeničke končine poslednjeg cara, Nikolaja Drugog. Rusija je, u svojim piscima i filosofima, poput Dostojevskog i Kirjejevskog, po ocu Serafimu, razvila „duboku pravoslavnu filosofiju života i istorije nastuprot planetarnom bogoodstupništvu“.(4)
Po jeromonahu Damaskinu ( Kristensenu ), piscu Rouzove biografije, „on je bio ubeđen da su ruski Novomučenici, kojih je brojčano bilo daleko više od ranohrišćanskih mučenika, najvažnija pojava dvadesetog veka, i osećao je da njihova priča mora da bude ispričana“.(4,377)
Dva su Božja dara ljudima – stradanje za Hrista u Rusiji i sloboda govora na Zapadu, da se o tome može svedočiti, govorio je otac Serafim. On je od 1969. u časopisu „Pravoslavna reč“ objavljivao žitija novih svedoka Hristovih, nadajući se da će ona probuditi uspavane zapadne hrišćane iz duhovnog dremeža i antiasketske letargije. Primeri ruskih novomartirskih žitija mogli su svakoga da usmere ka istini i pravdi večnoga života, samo ako je taj neko otvoren i spreman da čuje. Ruski svedoci pravde nebeske su bili živi dokazi da je, blagodaću vaskrsenja, moguće sačuvati veru u državi koja je proglašavala „bezbožne petoljetke“, sa ciljem da se ime Božje zaboravi u Sovjetskom Savezu, tobož zauvek ostvarenoj utopiji socijalne pravde i jednakosti. Tako je sveštenomučenik Ilija Četveruhin govorio supruzi:“Znaš, moje se srce razbuktalo ljubavlju prema Hristu. Ovde sam, konačno, shvatio da od Hrista nema ničeg boljeg i ničeg lepšeg. Umreću za NJega!“(4,379)
U doba stradanja Crkve u Rusiji pokazalo se da ateistička učenja, poput darvinizma, koja su na Zapadu masama bila nametana suptilnije i manje nasilno, uglavnom putem propagande i školskog sistema, mogu postati opasno oružje za borbu protiv verujućih u antihrišćanskoj tamnici kakva je sagrađena u Rusiji pretvorenoj u Sovjetiju. Tu knjiške polemike nisu pomagale: sa takvim učenjima morala se voditi mučenička – svedočanska – borba.(4,379)
Komunisti su tvrdili da Bog nije storio čoveka, nego da je čovek nastao od majmuna. Novomučenici su, do krvi, branili veru u Boga Tvorca. Prepodobnomučeniku Varlaamu (Nikoljskom) (+1937) u vreme ispitivanja, islednik je postavio ovakvo pitanje: „Vi ste među decom, učenicima, pokušavali da vodite religioznu propagandu? Pre svega govorili ste o tome da u školama lažno objašnjavaju nastanak čoveka?“ Na ovo je sveti odgovorio: „Prošle godine, kada sam prolazio pored škole, obratio mi se učenik sa pitanjem kako je nastao čovek, rekavši da je učitelj na času govorio o tome da je čovek nastao od majmuna, i pitao me je, šta ja mislim, a ja sam na to odgovorio da je nastao od Boga“.U to isto vreme drugi svetilnik Hristove vere, sveštenomučenik Nikolaj (Pokrovski) (+1937) takođe je na isleđivanju odgovorio: „Ja sam čovek religiozan, nikada se nisam odrekao, niti ću se odreći svojih ubeđenja, bez obzira na to što se religija razilazi sa naukom. Da uzmemo pitanje čak i o nastanku čoveka; ja dokazujem vernima i ubeđen sam u to da je čoveka stvorio Bog, a nauka govori suprotno.“Prepodobnoispovednik Gavril (Igoškin) (+1959) za vreme ispitivanja po optužbi da ignoriše nauku, odgovorio je: „To nije istina, ja nauku volim i ceo život učim, a i drugima savetujem da uče, jer je učenje – svetlost, a neučenje – tama… (Ali) o stvaranju života i čoveka na zemlji ja sam govorio, kako je napisano u Svetom Pismu, a drugačije i ne mogu reći.“U to isto vreme, svedok koji je sedeo u istoj ćeliji sa sveštenomučenikom Pavlom (Andrejevim) (+1937) govorio je da je „sveštenik Andrejev… govorio da sovjetska vlast propoveda Darvinovo učenje, da je čovek nastao od majmuna, a to je bogohulstvo i laž.“Još pre pomenutih Novomučenika, to isto je govorio sveštenomučenik Vladimir (Kijevski) (+1918): „Tek u današnje vreme je sebi našla mesto takva drska filosofija, koja obara ljudsko dostojanstvo i trudi se da svom lažnom učenju obezbedi široko rasprostranjivanje. To učenje govori da čovek nije nastao iz Božjih ruku. U beskonačnom i postepenom prelasku od nesavršenog ka savršenom, on se razvio iz životinjskog carstva. I kao što životinja ima malo duše, tako isto i čovek… Koliko neizmerno duboko sve to unižava i žalosti čoveka! Sa najvišeg stepena u redu stvorenja, čovek se spušta na jednaki nivo sa životinjama… Nema potrebe da se takvo učenje opovrgava na naučnim osnovama, iako je to lako učiniti, jer neverje uopšte nije dokazalo svoje pretpostavke.“Za veru u Hrista, a protiv komunističke majmunologije, ljudi su bili spremni da daju život.(5)
PITANJE SERGIJANSTVA
Položaj Crkve u Rusiji bio je takav da je sovjetska vlast verne, sveštenstvo, monaštvo i episkope dugo ubijala i zatvarala u logore, a zatim je eparhije i parohije, verska učilišta i izdavaštvo, stavila pod surovu kontrolu. Ropstvo je, na prvi pogled, bilo doborovoljno: Moskovska patrijaršija je, preko svog episkopata i zvaničnika u mantiji, poricala prisustvo progona, i dokazivala, pre svega na Zapadu, da su svedočenja kakvo je, između ostalog, bilo i ono Aleksandra Solženjicina, samo disidentska antisovjetska propaganda. Ruska Zagranična Crkva je, sa svoje strane, pokazivala i dokazivala da progoni vernih postoje, i da su veoma surovi, to jest da sovjetski sistem nije samo sekularan ( što se može podnositi ako postoji sloboda veroispovedanja), nego i bogoborački.
Jedno od ključnih pitanja sa kojima se otac Serafim Rouz suočavao je pitanje sergijanstva, kao pokušaja politikantskog mirenja sa bezbožjem Sovjetskog Saveza, koje nije donelo prestanak progona Crkve.
Istoričar Crkve Vladislav Puzović o deklaraciji mitropolita Sergija, zamenika Mestočuvara patrijšijskog prestola, u logor zatočenog i kasnije ubijenog mitropolita Petra ( Poljanskog), koji je ( Sergije) bio na slobodi u doba najžešćih progona Crkve, kaže da je to bio pokušaj da se 1927. godine napravi, makar i bolan, kompromis Crkve sa sovjetskom vlašću. Sergije je pokušao da se u potpunosti ogradi od Ruske Zagranične Crkve i antikomunizma, nazivajući uspehe i radosti sovjetske vlasti uspesima i radostima pravoslavnih vernika:“Najkontroverzniji delovi Deklaracije tiču se onih delova teksta u kojima je izraženo razumevanje za dotadašnje postupke boljševika prema Crkvi, opravdavano njihovo preuzimanje vlasti u Rusiji i iznošeni konkretni modeli za iskazivanje lojalnosti režimu. Neprijateljski odnos boljševičkog režima prema Crkvi pravdan je „nepoverenjem“, koje je okarakterisano kao „prirodno i pravedno“, imajući na umu neprijateljsku delatnost nekih crkvenih velikodostojnika prema boljševicima. Ovde se, na prvom mestu, imala na umu delatnost izbeglih ruskih arhijereja, od kojih je većina bila u sastavu Ruske zagranične Crkve, sa sedištem u Sremskim Karlovcima. Iskazan je stav da dolazak boljševika na vlast u Rusiji nije bio plod slučajnosti, već izraz Božje volje, da je njihova vlast zakonita i da joj se kao takvoj, po apostolskoj zapovesti, treba pokoravati, i to „ne samo zbog straha, već i po savesti“. Stavovi po kojima je moguć opstanak crkvene organizacije u Rusiji bez sporazuma sa boljševicima, nazvani su „zanesenjaštvom“, a stavovi koji su opstanak Crkve vezivali za opstanak monarhije odbačeni su kao nerealni. Pitanju iskazivanja lojalnosti prema boljševičkom režimu posvećena je naročita pažnja u Deklaraciji. Posle izražene zahvalnosti vlastima za „pažnju prema duhovnim potrebama pravoslavnog naroda“ i uveravanja da Crkva neće zloupotrebiti ukazano poverenje, naglašena je potreba iskazivanja lojalnosti vlastima od strane pravoslavnih hrišćana „ne samo na rečima, već na delu“. Svi članovi Crkve su pozvani da prihvate Sovjetski Savez kao svoju otadžbinu „čiji (otadžbine — prim. aut.) radosti i uspesi jesu naše radosti i uspesi, a neuspesi — naši neuspesi“. Svaki udar na Sovjetski Savez imao se smatrati udarom na Rusku Crkvu. Deo Deklaracije, u kome je najkonkretnije iznesen plan za iskazivanje lojalnosti sovjetskim vlastima, ticao se Ruske zagranične Crkve, i njenog antiboljševičkog delovanja, koje je po viđenju autora teksta, predstavljalo ozbiljnu prepreku normalizovanju odnosa između Crkve i režima u Sovjetskom Savezu. Osuđujući antisovjetska istupanja zagraničnog ruskog klira, koja su otežavala položaj Crkve u Rusiji i izazvala raskole u ruskom crkvenom zagraničju i pozivajući se na odluku patrijarha Tihona iz 1922. godina o ukidanju ruske zagranične crkvene uprave u Sremskim Karlovcima, mitropolit Sergije je zatražio od ruskih zagraničnih klirika da pismeno potvrde lojalnost boljševičkom režimu. Ovo je postavio kao uslov njihovog ostanka u sastavu Ruske Crkve. Svim ruskim kliricima, u Rusiji i inostranstvu, koji se ne slažu sa crkvenom politikom iskazanom u Deklaraciji, preporučeno je da se privremeno povuku sa svojih položaja u Crkvi. Da bi se odagnale sumnje u ispravnost iznetih stavova, na nekoliko mesta u tekstu, istaknuta je privrženost autora Pravoslavnoj Veri i Predanju, kanonskom i bogoslužbenom poretku Pravoslavne Crkve. Na kraju se ističe uverenje da će uskoro biti omogućeno održavanje Drugog pomesnog sabora Ruske Crkve, na kome će biti izabrana stalna crkvena uprava i presečeni brojni raskoli širom Rusije.“
Otac Serafim je smatrao da je sergijanstvo ključno iskušenje za budućnost Crkve, ne samo u Rusiji, nego u celom svetu. Po njemu, to je gubitak ukusa pravoslavlja, naviknutost na crkvenost kao običajnost, zamenjivanje Tela Hristovog pukom zemnom organizacijom, poimanje da se blagodat i Svete Tajne daju "automatski''. To je, po reči apostola Pavla, obličje pobožnosti lišeno sile. Američki podvižnik je govorio:“Sergijanstvo se nije projavilo samo u izboru crkvene politike, ono je, po svojoj suštini, mnogo poročnija pojava. Sergijanstvo je izdaja Hrista po svojoj saglasnosti sa duhom vremena i ovoga sveta. Sergijanstvo je bilo ta neizbežna posledica, kojoj je privela crkvena politika, koja se vladala zemnom logikom a ne razumom Hristovim.“
Po duhovnom učitelju oca Serafima, arhiepiskopu Averkiju ( Tauševu ), „Pravoslavlje nije samo neka vrsta svetovne organizacije koju vozglavljuju patrijarsi, episkopi, sveštenici, predvodnici sveštenstva Crkve, koja se zvanično naziva pravoslavnom. Pravoslavlje je mistično telo Crkve na čijem čelu je sam Hristos. Crkva se ne može u potpunosti izmestiti iz sveta, jer ljudi koji je sačinjavaju još uvek žive na zemlji. Stoga je svetovni element u NJenoj strukturi i spoljašnjoj organizaciji – neizbežan. No ipak, što je manje tog svetovnog elementa biće bolje za NJene večne ciljeve. U svakom slučaju, svetovni element ne bi trebalo da zatamni ili nadvlada duhovni element, a to je pitanje spasenja duše i večnog života, radi čega je Crkva i osnovana i zbog čega i postoji.“(7)
Otac Serafim je pisao: „Istorija HH veka nam je već pokazala da ne možemo da očekujemo previše od crkvene organizacije. Osim prisutnih jeresi i svetovni duh je veoma ojačao. Arhiepiskop Averkije (…) i naš episkop Nektarije su nas upozorili da se pripremimo za doba katakombi koje slede, kada blagodat Božija može biti čak i oduzeta od crkvene organizacije i samo izdvojene grupe vernika će ostati. Sovjetska Rusija nam već daje primer onoga što možemo da očekujemo – samo najgore, dok ne dođe bolje vreme.“(7)
Ono što se videlo u Sovjetskom Savezu oca Serafima nije lišavalo nade, jer Crkvu Hristovu, makar i gonjenu, antihrist ne može uništiti. Ipak, smatrao je da potčinjavanje Crkve bogoboračkoj vlasti da bi se konzervirao samo privid crkvenosti nije i ne može biti put pravoslavnih.
NADSVETOVNA LOGIKA
Važno je ne prihvatati zemnu logiku očuvanja organizacije koja poništava organsko načelo istinskog hrišćanstva, zasnovano na nadrazumnoj blagodati Velikog Arhijereja Hrista. Jednom američkom obraćeniku otac Serafim je pisao:“Ne veruj svom umu previše. Mišljenje treba da se oblikuje kroz stradanje. U suprotnom neće odoleti iskušenju ovih okrutnih vremena. Ne verujem da će oni koji razmišljaju samo logički biti sa Hristom i Crkvom NJegovom u danima koji dolaze.“(7)
Crkvu čuva Duh Sveti, što se videlo u Rusiji, kada su obnovljenci ( modernisti i obožavaoci komunizma ) hteli da preuzmu vlast:“Ovo samoočuvanje i kontinuitet pravoslavnog predanja nije nešto što potrebuje asistenciju briljantnih teologa nego je rezultat neometane katoličanske svesti Crkve koja je prisutna od samo NJenog ustanovljenja. Ta katoličanska svest je očuvala punoću ruskog pravoslavlja dvadesetih godina prošlog stoleća kada su Crkvu i mnoge njene vodeće jerarhe i bogoslove zadesile ekstremne reforme „Žive crkve“. Reformistički program otpadničke „Žive crkve“ ili obnovljenskog pokreta u Rusiji, uključivao je zalaganje za oženjene episkope i drugi brak klirika udovaca. Ista katoličanska svest je i danas prisutna i nastaviće da čuva Crkvu Hristovu kroz sva iskušenja savremenog doba kao što čini već skoro dve hiljade godina.“(7)
Otac Serafim je, upravo zato što je verovao u nepobedivost sile Gospodnje, a ne u svetovne kompromise sa hristofobima na vlasti, svoju misionarsku pažnju poklanjao žitijima ruskih novomučenika, koji su dokazali da Crkva opstaje i u najtežim progonima. On je naročito poštovao episkopa Damaskina ( Cedrika ), koji je poslat u logor jer nije priznavao deklaraciju mitropolita Sergija. Vladika Damaskin je pisao:„Ona deca Hristova, koja nisu poklekla pod pritiskom žestokog satanskog napada i nije ih osakatio veliki brodolom, su svesna situacije i sa potpunom smirenošću i samopouzdanjem će početi da grade istinsku Crkvu Hristovu na postojećim temeljima, bez dodatne nervoze, bez dodatnog kukanja, jer će proces gradnje obuhvatiti i celokupni smisao njihovog života.(...) Zar čovek treba da odstupi pred napadom militantnog ateizma? Ni slučajno. Bez obzira na to koliko nas je malo, sva sila Hristovih obećanja koja se tiču nepobedivosti Crkve ostaje sa nama. Hristos je sa nama, Onaj Koji je pobedio smrt i pakao. Istorija hrišćanstva nam pokazuje da su u periodima kada su iskušenja i jeresi uzurpirale Crkvu nosioci hrišćanske istine i njeni sledbenici bili malobrojni, ali je ova nekolicina žarom vere svoje i revnosnim sledovanjem Istini postepeno zapalila sve. Ista stvar će se desiti sada ako nas nekoliko ispunimo svoju dužnost pred Hristom i Crkvom NJegovom do kraja. Neustrašivo ispovedanje vere i nade i čvrsto sledovanje zakonima Crkve je najubedljivije pobijanje sergijanskog izvitoperenja i nepremostiva prepreka za neprijateljske sile koje su uperene protiv Crkve. „Ne boj se malo stado, jer bi volja Oca vašega da vam da carstvo.“ (Lk. 12,22).“(7)
Vladika Damaskin je smatrao ( a otac Serafim je tu ideju preuzeo od njega) da je pitanje deklaracije mitropolita Sergija u stvari suštinsko pitanje sukoba Crkve kao organizacije i Crkve kao organizma.
KAKO JE TO IZGLEDALO
Čak i u najtežim uslovima novomučenici su dokazivali da je Crkva moguća kao Telo Hristovo, raspeto i vaskrslo. Spolja okovi, iznutra sloboda – to je bio put. Tako je bilo i na Solovkama, u manastiru na ledenom Severu Rusije koji su komunisti pretvorili u logor. Evo kako opisuje takav jedan događaj slobode u okovima sveštenik Pavle Čehranov, koji je, u nedovršenoj logorskoj pekari, služio službu sa vladikama Ilarionom ( sveštenomučenikom ) i Nektarijem:“Našavši se unutar zgrade, izabrali smo zid koji nas je više skrivao od pogleda prolaznika i čvrsto smo se pribili uz njega; s leva vladika Nektarije, u sredini vladika Ilarion, a ja s desna.
– Počinjite – progovori vladika Nektarije.
– Jutrenje? upita vladika Ilarion.
– Ne, sve po poretku, od polunoćnice – odgovori vladika Nektarije.
– Blagosloven Bog naš… – tiho izgovori vladika Ilarion.
– Volnoju morskoju… – zapevasmo mi polunoćnicu.
I čudno, čudno su odjekivale u našim srcima te reči koje duboko diraju dušu: „Gonitelja, mučitelja pod zemljom sakrivši…“ I sva tragedija faraona progonitelja u tim naročitim prilikama urezivala su se u naša srca duboko kao nikada do tada. Belo more s belim ledenim pokrovom, podne grede na kojima smo stajali kao za pevnicom, strah da nas stražari ne primete. A srce je disalo radošću što se pashalna služba održava, uprkos strogom naređenju komandanta.Otpevasmo polunoćnicu. Arhiepiskop Ilarion blagoslovi jutrenje.
– Da vaskrsne Bog i razveju se neprijatelji NJegovi… – ne reče, već prošapta, zagledajući se u noćnu maglu, vladika Ilarion.
Zapevasmo ‘Hristos vaskrse!’ Da li da plačem ili da se smejem od radosti, mislio sam. I tako sam hteo da otpevam divne irmose glasno! Ali opreznost nas je obuzdavala. Završili smo jutrenje.
– Hristos vaskrse! – reče vladika Ilarion i mi se sva trojica celivasmo.“
MOSKOVSKA PATRIJARŠIJA I KATAKOMBNI POKRET
Bolje je, smatrao je američki pravoslavni podvižnik, otići u katakombe nego se odreći Hrista kao, po Svetom Nikolaju Žičkom, Neujednačitelja i Neujednačivog, Koji je u ovaj svet doneo duhovni mač, da razdvoji dobro od zla i svetlost od tame. Postoje kompromisi koji neposredno vode u izdaju. Hrišćanin mora biti beskompromisan ako želi da ostane odan svom Tvorcu i Iskupitelju.
Otac Serafim je, opitujući pravoslavni podvig kao vernost Predanju, poštovao nadljudski pokret ka Hristu onih koji nisu hteli da prave kompromise sa boljševicima. Neki od njih su kao pribežište imali ilegalnu katakombnu Crkvu koja, po Rouzu, „nije suparnička „crkvena organizacija“ koja zahteva od vernika da budu sledbenici nekog drugog episkopa, već je, pre svega, predanjski nosilac vernosti Hristu, koji nadahnjuje vernike da prema Crkvi i njenoj organizaciji imaju drugačiji odnos od onog odnosa koji prevladava u većem delu pravoslavnog sveta“.(4, 380)
Ipak, to ne znači da je zvanična Crkva Sovjetiji bezblagodatna pustinja: otac Serafim se držao umerenog stava onih katakombnika koji nisu poricali prisustvo Svetih Tajni u Moskovskoj patrijaršiji. Govorio je:“Bilo je u Moskovskoj patrijaršiji i episkopa – izdajnika...Ali, u istoj toj Patrijaršiji sve je više sveštenika koji ne učestvuju u ovoj izdaji“.(4,381)
Prilikom kanonizacije novomučenika, Ruska Pravoslavna Crkva je imala razumevanja za one episkope koji nisu podržali deklaraciju mitropolita Sergija, ali su ostali u opštenju sa mitropolitom Petrom; naravno, za kanonizaciju su predloženi i oni koji sa mitropolitom Sergijem nisu prekidali opštenje. Iz perspektive svetopredanjske prošlosti, i jedni i drugi su, na osnovu kanona Crkve i svog rasuđivanja, imali pravo:“U delima „desnih” opozicionara, koji se često nazivaju „onima koji ne pominju” ne mogu se zapaziti zlonamerni, isključivo lični motivi. NJihovi postupci su bili uslovljeni brigom za dobrobit Crkve, koju su shvatali na svoj način. Kao što je dobro poznato, „desne” grupacije su se sastojale od onih episkopa i njihovih sledbenika među sveštenoslužiteljima i mirjanima, koji se nisu slagali sa crkveno-političkom linijom Zamenika Patrijaraškog Mestočuvara, mitropolita (kasnije Patrijarha) Sergija, kojeg je odredio mitropolit Petar. Oni su prekinuli da pominju ime Zamenika na bogosluženju prekidajući na taj način kanonsko opštenje s njim. Ali, prekinuvši opštenje s Zamenikom Mestočuvara, oni su, kao i sam mitropolit Sergije, priznavali za poglavara Crkve mitropolita Petra – Mestočuvara Patrijaraškog Prestola. Zato se za kanonizaciju predlažu i „desni” opozicionari, kao što su mitropolit Kazanski Kiril (Smirnov, 1863–1937) i episkop Glazovski Viktor (Ostrovidov, 1875–1934). Komisija predlaže da se zboru svetih posle već kanonizovanog mitropolita Serafima (Čičagova, 1856–1937) i arhiepiskopa Tadeja (Uspenskog, 1872–1937), pribroje oni arhipastiri i pastiri, koji nikad nisu raskidali opštenje s zakonitom crkvenom vlašću koju su predstavljali Petar (Poljanski; 1862–1937) i Sergije (Stragorodski, 1867–1944) i čiji pravedni životi su bili krunisan mučeničkom smrću 30-ih godina. Na primer: arhiepiskop Kaluški Avgustin (Beljajev, 1886–1937), arhiepiskop Semipalatinski Aleksandar (Ščukin, 1891–1937), episkop Belgorodski Antonije (Pankejev, 1892–1938) i drugi.“(9,721)
Isticao je primer sveštenika Dimitrija Dudk, koji je nastojao da, u okviru Moskovske patrijaršije, svedoči istinu:“On pogađa pravo u suštinu stvari kada govori da ne bi trebalo da od vladika i naših duhovnika pravimo „pape“, o tome da svako treba da misli za sebe, umesto da se stalno prepušta drugima“.(4,382)
Gledajući stradalno pravoslavno hrišćanstvo u Rusiji pod komunizmom, otac Serafim je smatrao da pitanje ekumenizma i apostasije, koji su zahvatali zvanične krugove Moskovske patrijaršije, ne može svesti na dogmatsko – kanonski apstrakcionizam, nego sve mora da se posmatra duhovno. Ako vrhovi greše, narod se bori da ostane veran Bogu i sebi. Ekumenizam i apostasija nisu porobili srce Crkve.
Otac Serafim se trudio da svedoči i o pripadnicima laosa, naroda Božjeg, koji se nisu mirili sa sovjetskom okupacijom Moskovske patrijaršije. Pišući o Lavu Regelsonu i Borisu Talantovu, koji su se anticrkvenom zlu suprotstavili u doba Brežnjeva, Rouz nije zaboravljao da naglasi da je Talantov umro u zatvoru 1971. Ovi ljudi jesu bili u zvaničnoj Crkvi, a ne u ilegalnim i od očiju većine skrivenim „katakombama“ ( koje su zagranični „ziloti“ jedino i priznavali, tvrdeći da je Moskovska patrijaršija u stanju bezblagodatne „sergijanske jeresi“), ali nisu bili spaljene savesti, nego su dizali glas u odbranu slobode religioznog života, zbog čega su zatvarani i proganjani. A gde je hristoliko stradanje, tamo je, po Rouzu, istina prave vere. Kanonizaciona komisija Ruske Crkve je ovo imala u vidu: „U godinama progona Crkve zajedno s arhipastirima i pastirima postradalo je i mnoštvo mirjana; mnogi od njih su ostvarili mučenički podvig, prolivši krv za Hrista; bilo je još više onih koji su podvrgnuti hapšenjima, zatvaranjima u tamnice, koji su robijali u logorima zbog ispovedanja pravoslavne vere i u njima završavali život.“(9,722)
Baveći se GULAGom i logorologijom SSSRa iz hrišćanske perspektive, otac Serafim je isticao da komunizam jeste ozbiljna i opasna ideologija, koja je svoje vaploćenje našla u komunističkim dželatima. Solženjicinovo delo o logorima pokazalo je kako je nastupio trijumf nihilizma, koji je najavio Niče, pri čemu je Rouz tvrdio da je „Arhipelag GULAG“ prava istorija 20. veka:“Istorija je ono što se zbiva u dušama ljudskim koje se opredeljuju za dobro ili za zlo, što se, tek onda, projavljuje u spoljašnjim događajima.“(4,383-384)
ZAPAD KOJI NE RAZUME
Po američkom podvižniku, komunizam je u suštini napredovanje revolucionarnog ateizma, kome su se suprotstavili, ali epizodno, nacizam ( iz zavisti ) i Zapad ( iz licemerja ). U navodno slobodnim zemljama, smatrao je Rouz, suštinu prevratničkog nihilizma koji bi da, u Sovjetskom Savezu i drugde, ostvari utopiju besklasnog društva još uvek niko ozbiljno ne shvata.
Kada je bivši KGB gonitelj hrišćana, Sergej Kurdakov, prebegao u Kanadu i svedočio o svom obraćenju u hrišćansku veru, koje je doživeo susrevši krotke i ljubveobilne hrišćane, što su krvološtvo praštali čak i njemu, dželatu, objavio je knjigu „Oprosti mi, Nataša“. U njoj je opisao svoje iskustvo pretvaranja iz Savla hristogonitelja u Pavla hristoljupca. Otac Serafim je o zapadnoj recepciji ove knjige pisao:“Koliko je Amerikanaca uopšte u stanju da zamisli stvarnost jednog sistema u kome mladića hvale i unapređuju zato što je okrvavio ruke, tukući one koji veruju u Boga? Koliko je Amerikanaca uopšte sposobno, makar da nasluti, kako lako ista stvar može da se dogodi i ovde?“(4, drugi tom, 385)
Američki misionar je verovao da se sve sa Istoka mora desiti i na Zapadu – otpadija od Boga je nezaustavljiva, a ona vodi u krvoproliće: gonjeni će biti svi koji ostanu verni Hristu.
SVEŠTENIK DIMITRIJE DUDKO: ISKUŠENJA SVEDOČENJA U SOVJETSKOM SAVEZU
Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina 20. veka u Moskovskoj patrijaršiji oglašavao se sveštenik Dimitrije Dudko, koji je, zbog svojih otvorenih istupanja protiv zvaničnog ateizma, bio na udaru i državnih i crkvenih vlasti. Oko njega su se okupljali mnogi mladi bogotražitelji, što je sovjetskim aparatčicima naročito smetalo. Oni su vršili pritisak na patrijarha Pimena da ne dozvoli Dudku da se previše „razmahne“, pa ga je crkvena vlast slala na obode Moskovske eparhije, u udaljene oblasti i sela. Ipak, njegove propovedi stizale su na Zapad, i rado su štampane u ruskom zagraničju. Dudko je imao hrabrosti da veliča stradanje Carskih Mučenika i da pominje one koji su, u doba surovih progona, dali živote za Hrista.
Slučaj sveštenika Dimitrija Dudka ocu Serafimu bio je veoma važan, jer je on proveo osam i po godina u logoru, ali nije izgubio hrišćansku ljubav. Dudko je govorio:“Političari uvek kalkulišu, no, kao što vidite, ja to ne činim. Ja istupam, rizikujući sopstveni život i živote svoje porodice. U mojim rečima nema politike. Nema neprijateljstva, niti kleveta, nema nikakvih skrivenih namera. Samo bol. Bol za svakog i za sve. Ničeg više tu nema“.(10, 264)
Otac Dimitrije je u Sovjetskom Savezu bio na udaru komunista, a na Zapadu su ga napadali „superispravni“ pripadnici Ruske Zagranične Crkve - tako ih je zvao otac Serafim, smatrajući da ova „superispravnost“ nije znak istinoljublja, nego apstrakcionizma koji ne želi (ili ne može) da zamisli kako izgleda stvarni život u državi koja ratuje protiv Hrista i hrišćana. „Superispravni“ su tvrdili da je Dudko ekumenista i saradnik KGB-a, i da, ako i umre u zatvoru, ne može biti objavljen kao istinski svedok vere, pošto se nalazi u „sergijanskom raskolu“. Neće biti mučenik, nego samoubica.
Pred Olimpijadu u Moskvi 1980, sveštenik Dimitrije Dudko je uhapšen. U januaru te godine, optužen je za antisovjetsku delatnost. U zatvoru nije prećeno samo njemu, nego i njegovoj duhovnoj deci, mladim ljudima čija bi budućnost slanjem u GULAG bila zapečaćena. Posle pretnji islednika da će se obračunati sa mladima kojima je bio duhovni otac, Dudko se slomio i obratio pismom patrijarhu Pimenu, tvrdeći da nije propovedao protiv sovjetske vlasti. Sličnu izjavu je dao 20. juna 1980. na televiziji, a sutradan je, u časopisu „Lenjingradska pravda“, objavio tekst „Zapad traži senzacije“, u kome su odrekao svojih „klevetničkih knjiga i članaka“. Objavio je i imena onih koji su njegove propovedi ilegalno iznosili iz zemlje i štampali na Zapadu.(11)
Otac Serafim je, posle ovog sloma revnosnog sveštenika, ustvrdio da se Dudko nije odrekao e hrišćanske vere, nego je izgubio veru u smisao sopstvene misije:“Niko ko ima svest o crkvenom životu u Rusiji ne bi mogao da osudi oca Dimitrija zato što se nije pridružio „Katakombnoj Crkvi“. Da je to uradio, to bi bilo čudo, ali se to od njega ne može očekivati ili zahtevati“.(10, 262)
Znao je američki podvižnik koliko je teško pod strašnim pritiskom bezbožničkog totalitarizma ostati svoj, makar i u slomu. Ali, nije gubio nadu. Bog je Onaj Koji je u stanju da podigne pale.
BUDUĆNOST SJEDINJENJA
Otac Serafim, iako pripadnik Ruske Zagranične Crkve, pisao je:„Naša Crkva nije u jedinstvu sa Moskvom, ali naša Crkva to prepoznaje kao privremenu situaciju, koja će se okončati kada komunističkom režimu dođe kraj.“(7)
Blagodat Božja u teškim vremenima je nalazila svoju put do ljudi čak i tamo gde je to izgledalo nemoguće. Rouz je pisao:„Otac Dimitrije kaže da je razgovarao sa jednom osobom iz Katakombne crkve. Tom čoveku su u potpunosti bile uskraćene Svete Tajne jer u toj oblasti uopšte nije bilo Katakombne crkve. On je na neki način preživljavao, održavao veru, bio lojalan. Imao je duhovni razgovor sa ocem Dimitrijem i prema njegovim rečima: „Nakon razgovora sa mnom primio je Sveto Pričešće od mene.“ Ako ovu situaciju posmatramo jednostrano i smatramo da je po svaku cenu morao da se drži Katakombne crkve možemo da kažemo da to nije smeo da uradi, to jest, zato što je otac Dimitrije bio sveštenik Moskovske Patrijaršije. Ali posmatrano iz svešteničkog, duhovničkog ugla u ovim okolnostima postupio je ispravno. Primio je Svete Tajne i Božiju blagodat kako bi se osnažio za dalju borbu. I otac Dimitrije je potvrdio da je nakon toga ovaj čovek iznenada oživeo. Ranije se borio samo svojom voljom bez učešća u Svetim Tajnama. Kada je primio Svete Tajne odjednom je osetio, usled blagodati Božijeg delovanja, kako nov život ulazi u njega. Da je nastavio bez Svetog Pričešća ko zna šta bi bilo. Možda bi se na kraju obeshrabrio i potpuno otpao od Hrista.“(7)
Dakle, u doba progona, racionalizam ne pomaže. Moraju se naći načini da se stradalno pravoslavlje sagleda u celini.
Došla je 1988, hiljadugodišnjica krštenja Rusije, i preporod je krenuo. Godine 1991, obretene su mošti Svetog Serafima Sarovskog, skrivene u jednom od mnogobrojnih muzeja ateizma, a 2000. godine obavljena je najveća kanonizacija u istoriji Crkve od Istoka – preko hiljadu svetih, među kojima su se, kao zvezde na nebesima, izdvajali novomučenici predvođeni Svetim Carskim Stradalnicima.
Godine 2007, posle dugih pregovora i usaglašavanja, Moskovska patrijaršija i Ruska Zagranična Crkva su se ujedinile. Ruska Zagranična Crkva je sačuvala svoju autonomiju u okviru patrijaršije, ali, kao što je otac Serafim predvideo, radosno susretanje u Svetpj Liturgiji i pričasnom Putiru se ipak desilo. Novomučenici su izmolili jedinstvo.
SVECI KATAKOMBI KAO UZOR ZA BUDUĆNOST
Aleksandar Solženjicin, koga je otac Serafim veoma poštovao, govorio je Amerikancima da gubitak hrišćanskih orijentira ne može doneti dobro nikome, pa ni njihovoj moćnoj i bogatoj državi, koja će se, ako poništi svaki dodir sa duhovnim vrednostima, na kraju i sama zariti u blato ne samo bezbožja, nego i bogoborstva. I to se, malo po malo, ostvarivalo, da bi danas postalo sasvim jasno onima koji imaju oči da vide i uši da čuju.
Otac Serafim Rouz je znao šta dolazi u Ameriku. Prozorljivi starac Ignjatije Harbinski je, tridesetih godina XX veka, govorio: „Ono što je sada počelo u Rusiji, završiće u Americi“. Zato je i knjigu „Novi svetitelji ruskih katakombi“ posvetio „mučenicima hrišćanima, danas u Rusiji, sutra u Americi“. Govorio je da nas čekaju tamnice i progoni, i da su neizbežni ako želimo da ostanemo verni Bogom ustanovljenom poretku sveta, na koji nasrću globalizovane sile zla.
„Novi svetitelji ruskih katakombi“ izašli su iz štampe pred samu smrt oca Serafima. U knjizi je citiran vladika Damaskin, koji je rekao:“Bez obzira koliko nas je malo, sva sila Hristovih obećanja koja se tiču nepobedivosti Crkve ostaje sa nama. Hristos je sa nama“.
Najveća tajna novomučenika Hristovih je njihova radost, koja se projavljivala i u trenucima stradanja. To je ono što su ljudi na Zapadu, ogrezli u nihilizam, sasvim zaboravili.
Sveštenomučenik Jovan ( Stebljin – Kamenski ) pisao je iz Solovjeckog logora:„Hristos se rađa, slavite!Dragi moji i u Hristu voljeni, radujte se! Radujte se velikom prazniku koji usred zimske studeni nagoveštava dolazak proleća.Neka još jačaju mrazevi, neka zimske mećave sakrivaju od naših očiju sunce – mi ipak znamo da priroda radi svoj posao i da će posle februarskih mrazeva sigurno isploviti prolećno sunce. Neka i u istoriji čovečanstva još uvek vlada moralna studen, neka narodi bezglavo jure u bezumnoj egoističnoj težnji prema materijalnom i ličnom blagostanju delo božanskog graditeljstva se vrši; Sunce Pravde i dalje zagreva sve ono što je pozvano u život; mir je od zemlje neodvojiv, ne onaj mir koji ne može da se održi pred prvom bačenom koskom, pred prvnm sukobom materijalnih interesa, već onaj mir kojim se ispunjava duša gladnoga čoveka kada podeli svoj poslednji zalogaj s njemu nepoznatim siromahom. Taj mir je nepobediv zato što je to mir ljubavi, a ne kompromisa. Negda jalova težnja najboljih ljudi da učvrste svoju volju u činjenju dobra, pojavom na zemlji Boga Logosa dobija obilnu blagodatnu pomoć i blagovoljenje prema ljudima, vaploti se u život. Ali da bismo se i mi ispunili prazničnom radošću, da bismo se i mi poklonili rođenom Suncu Pravde, setivši se blagovesti anđela pođimo misleno u grad Davidov, ispunimo se duhovnim raspoloženjem psalmopojca, cara, pastira i proroka.“( Jeromonah Damaskin Orlovski, Isto ). Čak ni u najtežim trenucima, na ivici smrti, Novomučenici se nisu odricali vere u Hrista i večni život.
PORUKA POTONJIM HRIŠĆANIMA
Zato je otac Serafim Rouz učio hrišćane da se spreme za nove progone, gde god budu želeli da ostanu verni Hristu. Evo njegovih svedočanskih reči, zasnovanih, između ostalog, i na Solženjicinovom iskustvu: „Ne želim da vas plašim, ali obratite pažnju na nevolje pravoslavnih. Isto to ili slično očekuje i nas u bliskoj budućnosti. Živimo na kraju vremena, uoči dolaska antihrista i ono što se čini u Rusiji i drugim zemljama uobičajena je pojava. Mi pak na Zapadu živimo u 'raju za magarce' kojem samo što nije otkucao poslednji čas. Zato se pripremajmo - ne da pravimo zalihe hrane i odeće, kao što već neki čine, već unutarnje, dušom, kao što i dolikuje pravoslavnim hrišćanima. Da li ste nkad sebi postavljali pitanje: Kako biste preživeli u zatvoru, u koncetracionom logoru, a posebno u samici? Kako? Vrlo brzo biste jednostavno poludeli zato što vaš razum nema čime da se bavi jer je zasićen svetovnim a ne duhovnim utiscima. Mi živimo samo trenutnim brigama, ne razmišljajući ozbiljno o hrišćanstvu, o Crkvi, ne proničemo u suštinu pravoslavlja. Dospevši u samicu nećemo preživeti jer nećemo imati čime da se zabavimo. Tamo nema ni filma, ni zabave - samo četiri gola zida. Kod Riharda Vurmbranta, rumunskog protestantskog pastora, postoji vrlo zanimljivo predavanje na tu temu (snimljeno je na magnetofonsku traku). On kaže da u takvom kritičnom položaju kada je čovek lišen knjiga i bilo kakvog spoljašnjeg oslonca može da se osloni na svoj unutarnji 'prtljag'. NJemu lično, podvlačim, nisu mnogo pomogli citati iz Biblije koje mu je pošlo za rukom da se seti - poznavanje zakona i dogmata ne spasava, treba steći Hrista u svom srcu. I kada to čoveku uspe onda pravoslavan čovek u zatvoru ima čitav program života. Najpre treba da se seti pravoslavnog kalendara, kada se i koji sveti pominju. Nije obavezno znati ceo kalendar, naš crkveni život će nam reći najvažnije praznike crkvene godine i svega onoga što se skupilo u srcu odmah ćemo se setiti. Pomoći će nam i molitve i pesme, njih treba pojati svakodnevno. Setićemo se ljudi za koje se možemo moliti...“(13)
Tada, po ocu Serafimu, treba biti sa svim pravoslavnim stradalnicima:„U mislima se možemo 'prošetati' po celoj zemlji, s kontinenta na kontinent, iz zemlje u zemlju. Možemo se moliti za poznanike i malo poznate, čak i ako se ne sećamo njihovih imena - za jerarhe i igumane, za cele parohpje, za sveštenike ruskog i drugih naroda, za manastire u Svetoj Zemlji, sa sužnje u Rusiji i Rumuniji, kao i u drugim bezbožnim državama, za misije u Ugandi i drugim afričkim zemljama gde ima mnogo teškoća, za atonske monahe... Što se više seća imena i događaja za koje se može moliti, to čovek lakše podnosi vlastita stradanja, to je bogatiji unutarnji 'prtljag' s kojim nije strašan ni zatvor“.“(13)
UMESTO ZAKLJUČKA
Komunistička revolucija koja je vođena u ime skoka iz ‘carstva nužnosti u carstvo slobode’, kako je govorio Engels, odnela je ogroman broj žrtava. Građanski rat u Rusiji koji je počeo 1917. i trajao do 1922. odneo je između sedam i osam miliona ljudskih života. Ako se tome dodaju žrtve „Arhipelaga GULAG“, jasno je kakva je cena plaćena da bi se ostalo na putu Hristovom. Zvanični podatak ruske državne komisije iz 1995. ističe da je samo lica u mantiji, sveštenika, monaha, monahinja, episkopa u Rusiji stradalo oko dve stotine hiljada.
Pa ipak, komunizam nije pobedio. Kroz Novomučenike, pobedio je Gospod Isus Hristos. Rusija se, kroz nova stradanja i iskušenja, vraća pravoslavnoj veri, dok Zapad tone u konačnu apostasiju i progoni, sve žešće, hrišćanske vrednosti sa svog metafizičkog i materijalnog tla. Otac Serafim Rouz je tugovao zbog buduće sudbine Zapada, ali je i znao da će u Rusiji doći do hrišćanskog preporoda, jer je verovao u Hrista, koga je Sveti Justin Ćelijski zvao Bogom slovenskih očajnika. Uostalom, nema i ne može biti očajanja tamo gde se veruje u vaskrsenje.
Rad je objavljen u zborniku RUSIJA U SOVJETSKOJ EPOHI:
DRUŠTVO I KNJIŽEVNOST
(Radovi s istoimenog naučnog skupa održanog u Andrićgradu, 14. oktobra 2023), Andrićgrad, 2024. )
UPUTNICE
1. Aleksej Komov, Bes antihrišćanskih sila usmerava se na Rusiju, www.geopolitikamagazin.com/sr-cyrl-rs/intervju/2014-09-23-09-07-55, pristupljeno 31.3.2024)
2. I. Cukanov, Kto izobražen na ikone «Sobor novomučenikov i ispovednikov Cerkvi russkoй»?,https://foma.ru/kto-izobrazhen-na-ikone-sobor-novomuchenikov-i-ispovednikov-czerkvi-russkoj.html,pristupljeno 31.3.2024.
3. Videti: Butovskiй poligon. Zemlя, gde pokoяtsя sotni svяtыh, foma.ru/butovskiy-poligon.html
4. Jeromonah Damaskin: Otac Serafim Rouz – žitije i delo u tri knjige, deo drugi, preveli Matej Arsenijević, Jelena Bojović, Milena Vesić, monah Romilo Hilandarac, manastir Hilandar, 2007, 376
5. Jurij Maksimov, Ruski novomučenici i Darvin, preveo Stanoje Stanković, svetosavlje.org/ruski-novomucenici-i-darvin/, pristupljeno 31.3.2024.)
6. Vladislav Puzović, Moskovska patrijaršija i komunizam u XX veku: deklaracija mitropolita Sergija (Stragorodskog) iz 1927. godine i njena recepcija početkom XXI veka, Srpska teologija danas 2014 (30. maj 2014), Pravoslavni Bogoslovski Fakultet, Beograd, 2015, 11–21, bfspc.bg.ac.rs/wp-content/uploads/pdf/std/2014/std-2014-01.pdf, pristupljeno 31.3.2024.)
7. Otac Serafim (Rouz): Nada, xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/1663-serafim-rouz-nada, pristupljeno 31.3.2024.
8. Jeromonah Damaskin Orlovski, Žitija ruskih novomučenika: pristupljeno 31.3.2024.) Knjiga stradanja i utehe, prevod Zoran Buljugić, svetosavlje.org/zitija-ruskih-novomucenika-knjiga-stradanja-i-utehe/, pristupljeno 31.3.2024.
9. Referat Mitropolita Krutickog i Kolomenskog Juvenalija, predsednika Sinodalne Komisije za kanonizaciju svetaca, LJubav je jača od smrti/ Sveti car Nikolaj Drugi, Sveta carica Aleksandra i mučenici doma Romanovih: žitija, pouke, stradanja i čuda, Treće, izmenjeno i dopunjeno izdanje, priredio Vladimir Dimitrijević, Pravoslavna misionarska škola pri hramu Svetog Aleksandra Nevskog, Beograd, 2019.
10. Jeromonah Damaskin, Otac Serafim Rouz: žitije i delo, knjiga treća, Manastir Hilandar, 2013, prevod Jovana Delić, Milena Vesić, 264
11. “Zapad iщet sensaciй”, “Leningradskaя pravda” № 142(19884) ot 22.06.1980 g., arch2.iofe.center/case/6169
12. David Curry, Are American Christians on the path to severe persecution for their faith?, religionnews.com/2022/09/19/are-american-christians-on-the-path-to-severe-persecution-for-their-faith/; William Wolfe, Yes, Christians are being persecuted in America. Here’s how we can respond, www.christianpost.com/voices/yes-christians-are-being-persecuted-in-america.html
13. Vladimir Dimitrijević,Otac Serafim Rouz i Solženjicin, iskra.co/reagovanja/vladimir-dimitrijevic-otac-serafim-rouz-i-solzenjicin/, pristupljeno 31. marat 2024.
Izvor: Pravda
