Pokret „MI Snaga naroda, profesor dr Branimir Nestorović“ uputio je Aleksandru Vučićunekoliko pitanja u vezi „Sporazuma o strateškoj saradnji u oblasti energetike“ koji je ministar inostranih poslova Marko Đurić potpisao 18. septembra 2024. u Vašingtonu sa američkim državnim podsekretarom za ekonomski rast, energetiku i životnu sredinu Hozeom Fernandezom.
Oni podsećaju da je taj sporazum je zbog nečega nedostupan javnosti i da je njihova poslanička grupa tražila uvid u njegov sadržaj, ali je taj zahtev odbijen.
“Da li je opravdana tvrdnja da je cena planiranog sistema solarnih elektrana velike snage na teritorijama gradova Zaječara i Leskovca, i četiri opštine Bujanovca, Lebana, Negotina i Odžaka, čija izgradnja treba da se završi 2028. godine, nerealno visoka, odnosno viša za najmanje 500 miliona dolara veća od sadašnje tržišne cene u Srbiji? Kakva je tačno vlasnička struktura kompanije UGTR koja je registrovana u SAD, sa kojom se planira potpisivanje ugovora, kojoj će građani Srbije morati da plate ogromnih 1.6 milijardi dolara? Da li se u bilo kom vidu u okviru planiranog ugovora nalaze i naši građani, odnosno pravna lica povezana sa njima? Da li je istina da se pomenutim ugovorom američki investitor osigurao da, po našem mišljenju i tako nerealno veliki iznos može da povisi za maksimalnih 14% u slučajevima poskupljenja opreme i drugih okolnosti, dok srpskom EPS-u nije dozvoljeno sniženje ugovorne cene ni u slučajevima pojeftinjenja solarnih panela i druge opreme, iako je to očigledan trend poslednjih nekoliko godina? Da li je istina da je vlada Srbije već „isplanirala“ moguća neplanirana buduća poskupljenja opreme i drugih okolnosti od 14% iz prethodnog pitanja, pa je rebalansom budžeta za 2024. godinu za ugovor na tačno 1,698 milijardi dolara unapred predvidela finansijsku garanciju za ovaj projekat na 1.9 milijardi dolara? Da li su za izgradnju pomenutih solarnih elektrana velike snage usvojeni Prostorni planovi posebne namene na teritorijama gradova Zaječara i Leskovca, i četiri opštine Bujonovca, Lebana, Negotina i Odžaka, i ako jesu, kada su i kako prezentovani lokalnim zajednicama i našoj javnosti, imajući u vidu da se njima određuje i prenamena zemljišta što kako smo videli u slučaju projekta Jadar firme Rio Tinto, može dovesti do velikog nezadovoljstva ne samo lokalnog stanovništva, već i građana cele Srbije? Ko je, kada i na osnovu čega izradio obaveznu procenu uticaja tih postrojenja na životnu sredinu? Da li u cenu ugovora ulazi i deponija nastalog opasnog otpada? Da li je moguće potpisivanje planiranog ugovora bez usvajanja pomenutih studija i procena?”, pitanja su koja je Nestorović uputio Vučiću.
U saopštenju koje je potpisao dr Branimir Nestorović navedeno je i obrazloženje zašto Vučić treba da javnosti odgovori na ova postavljena pitanja.
“Predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je na konferenciji za novinare, izgradnju solarne elektrane od 1.000 megavata sa samo-balansirajućim baterijama od 200 megavata koje su, kako je rekao, neophodne da bi elektroenergetski sistem mogao da prihvati električnu energiju koja će biti proizvedena. Izgradnja će biti poverena kompaniji UGTR koja je registrovana u Americi. Vučić je napomenuo da je ovaj ugovor u okviru pomenutog (a nedostupnog) Sporazuma sa SAD i da je vredan oko 1,6 milijardi dolara. Ugovor predviđa izgradnju postrojenja od 1.195 megavata instalisane jednosmerne snage solarnih panela koji daju 1.000 megavata naizmenične snage priključka uz 200 megavata baterija koje imaju skladišni kapacitet od približno 400 megavat-časova energije. Ugovorena cena za ovakvo postrojenje je čak 1,698 milijardi dolara. S obzirom da će izgradnja postrojenja trajati do 2028. godine, a koju će plaćati EPS, odnosno građani Srbije, američki investitor se ugovorom osigurao da može da povisi cenu investicije za maksimalnih 14% u slučajevima poskupljenja opreme i drugih okolnosti. S druge strane, srpskom EPS-u nije dozvoljeno sniženje ugovorne cene ni u slučajevima pojeftinjenja solarnih panela i druge opreme, iako se to neretko dešava u poslednjih nekoliko godina. Već je pomenuto da je vlada Srbije poslednjim rebalansom budžeta za 2024. godinu predvidela finansijsku garanciju za ovaj projekat na sumu koja je već uvećana za 14%, odnosno na čak 1,9 milijardi dolara, a ne na 1,698 milijardi koliko je vredan ugovor. Da li se ovo može smatrati odgovornim i transparentnim vođenjem države? Pošto je u slučaju solarnih elektrana (koje se obično prave u pustinjama i nenaseljenim područjima) najveći problem obuhvaćeni prostor, tj. obuhvaćeni ekosistem koji se postavlja u prvi plan, nemoguće je po našem mišljenju i pomisliti na započinjanje tako velikog projekta bez prethodne i obavezne procene uticaja na životnu sredinu; pomenimo samo obimnu seču šuma i prenamenu zemljišta, što je tema koja je ovih dana veoma bliska javnosti Srbije. Pored toga, poznato je da se solarni paneli, nakon upotrebe tretiraju kao opasan tehnološki otpad. Imajući u vidu veoma veliku snagu planirane solarne elektrane, postavlja se pitanje deponovanja i ogromne količine nastalog otpada, koje mora biti obuhvaćeno pomenutim nedostajućim studijama. Pored toga, postavlja se i ključno pitanje – da li je cena deponovanja tog budućeg opasnog otpada negde ukalkulisana u cenu ugovora?
Analizom sličnog projekta koji se realizuju u Srbiji, koji finansira EBRD banka za privatne investitore, lako se zaključuje da je projekat koji se nameće EPS-u skuplji za oko 500 miliona dolara od njegove stvarne tržišne vrednosti. Naime, pomenuta evropska investiciona banka objavila je javni tender za izbor konsultanta za izgradnju 190 megavata solarnog postrojenja u opštini Zaječar čija je cena 155 miliona evra. Prema tome, 1 megavat EBRD projekta košta približno 817 hiljada dolara, dok cena za 1 megavat instalisanog kapaciteta koji bi EPS trebalo da plati američkoj kompaniji UGTR koštao čak 1,42 miliona ili oko 604.000 dolara skuplje po jednom megavatu instalisanog kapaciteta. Istina, postrojenje privatnog investitora u Zaječaru nije projektovano sa baterijama što znači da one očigledno nisu neophodne. I pored toga, ako se ima u vidu da 200 megavata baterija na tržištu košta oko 200 miliona dolara (milion dolara po megavatu), lako se zaključuje da će EPS preplatiti svoj projekat čak pola milijarde dolara. Takođe, stručnjaci za elektroenergetiku iz EPS i EMS tvrde da srpskom elektroenergetskom sistemu nisu neophodne baterije kako bi električna energija bila preuzeta iz pomenutog solarnog postrojenja. Postoji dovoljno balansnih kapaciteta, iako još nije izgrađena reverzibilna hidroelektrana „Bistrica“, čija je izgradnja u planu. Posebno je pitanje da li su građani na teritorijama gradova Zaječara i Leskovca, i četiri opštine Bujonovca, Lebana, Negotina i Odžaka upoznati od strane Ministarstva zaštite životne sredine sa mogućim negativnim efektima, imajući posebno u vidu da će deponija iskorišćenih solarnih panela biti jedna za svih šest planiranih solarnih elektrana. Procena uticaja na životnu sredinu je morala da odredi i lokaciju te deponije, o čemu niti lokalna zajednica, niti javnost Srbije nije upoznata. S obzirom na česta podmetanja i insinuacija predstavnika vlasti na račun pokreta „MI Snaga naroda“, ističemo da se pokret jasno zalaže za svaki racionalan i koristan projekat za građane Srbije kakav bi ovaj mogao da bude, da nije po svemu sudeći reč o brutalnoj pljački Srbije i svih građana. Naglašavamo, „MI Snaga naroda“ se nedvosmisleno zalaže za transparentnost u radu svih državnih organa i najoštrije protivi svakom kršenju Ustava i zakona. Pošto se stiče utisak da se na brzinu i mimo Zakonom utvrđenih procedura planira ne samo veliko zaduživanje, već i potencijalna devastacija životne sredine u nekoliko opština, upozoravamo predsednika Vlade Srbije, resornog ministra, kao i sve nadležne u EPS-u da se ovakav ugovor, očigledno štetan po Srbiju i njene građane, ne potpisuje”, navodi se u obrazloženju Nestorovićevog saopštenja.
Izvor: Pravda
