Piše: Igor Ivanović

Ovih dana je ponovo u našoj javnosti aktuelizovana dalja sudbina „Kuće cveća“, zbog javnog zalaganja gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića da se posmrtni ostaci Josipa Broza premeste i sahrane na nekom drugom mestu. Ovo nije originalna zamisao, bilo je i ranije više inicijativa za ukidanje ovog mauzoleja Josipu Brozu, koji se nalazi na najelitnijoj dedinjskoj padini.

Suština svih ovih zahteva nije u protestu protiv „Kuće cveća“ kao građevine – iako je sagrađena na otetom privatnom zemljištu – već u njenom „stanaru“ Brozu, koji za sve inicijatore izmeštanja njegovih posmrtnih ostataka nije bio veliki srpski (jugoslovenski) državnik, već grobar srpskog naroda. Dakle, kritike na Brozovu istorijsku ulogu dolaze isključivo sa „srpskog stanovišta“.

Svi kritičari, uključujući i gradonačelnika Šapića, postavljaju pitanja u stilu zašto bi se u Beogradu – srpskoj prestonici – nalazio mauzoloj čoveku koji je bio srpski arhi-neprijatelj. Od podizanja „Kuće cveća“ 1980. godine do danas, mnoge su vode protekle Savom i Dunavom i pročistile istorijske muljeve, čineći mnoga saznanja bistrijim i vidljivijim. Sada, skoro četiri i po decenije posle Brozove smrti, uz pomoć istorijske nauke, lako je uočljivo da je Broz bio neprijatelj srpskim nacionalnim interesima.

Mnogo toga je napisano i izrečeno na ovu temu, nema potrebe za novom elaboracijom ove teze. Dovoljno je samo u dve-tri rečenice podvući sledeće. Brozova komunistička partija se na Drezdenskom kongresu zavetovala da će stvoriti državu pod idejom „Slaba Srbija, jaka Jugoslavija“, bez srpskog kralja koji je simbolizovao sabornost srpskog naroda, kao i bez srpske buržoazije koja je bila lokomotiva srpskog privrednog razvoja; tom prilikom su nacrtane granice budućih nacionalnih država drugih naroda ili etničkih grupa na srpskim teritorijama, koje su plaćene srpskim žrtvama od skoro dva miliona duša u Balkanskim ratovima i u Velikom ratu.

Na Drugom zasedanju AVNOJ-a potvrđena je ova doktrina i stvoren je ram za kažnjavanje Srbije kao pobednika sa ogromnim brojem žrtava u Drugom svetskom ratu (dve pokrajine-države na njenoj teritoriji!), kao i za formiranje novih republika – budućih država – po uzoru na zaključke Drezdenskog kongresa. Sa druge strane, genocidna i zločinačka Hrvatska, koja je bila vazalni saveznik nacističke Nemačke i ratni gubitnik, nagrađena je skoro čitavom jadranskom obalom, kao da je bila na antifašističkoj strani.

Ustav iz 1974. godine samo je stavio tačku na ovaj prosec, a pre i posle toga desili su se mnogi drugi pogromi i mnoge druge nepravde nad srpskim narodom: masovno streljanje civila po Srbiji nakon oktobra 1944. godine, „Sremski front“ kao nova klanica srpske mladeži, savezničko bombardovanje skoro svih većih srpskih gradova uz partizansku asistenciju, „pasja groblja“ i „revolucionarna pravda“, logori „Goli otok“ i „Sveti Grgur“, puštanje Jasenovca kao „fabrike smrti“ da radi do poslednjeg dana rata i kasnije prećutkivanje ustaških zločina, satanizacija i progon Ravnogorskog pokreta za koga istorijska nauka nedvosmisleno potvrđuje da je bio antifašistički, i slično.

Dakle, nemoguće je braniti istorijsku ulogu Broza sa „srpskog stanovišta“, odnosno, veoma je lako argumentovati da su plodovi njegove borbe i politike bili radikalno antisrpski.

„Univerzalni“ Brozovi dometi

Ipak, danas u Srbiji postoji značajan broj javnih ličnosti koje se protive iseljenju Brozovih posmrtnih ostataka iz „Kuće cveća“. Ako zanemarimo samo par izuzetaka čiji ugled je toliko mali da nije vredno oponirati im u tekstu, niko od pristalica očuvanja sadašnjeg mesta Brozovih posmrtnih ostataka ne pokušava da brani ovu tezu sa „srpskog stanovišta“, već navode isključivo razloge „univerzalne“ kategorije.

Po njima, Brozova „univerzalna“ (opšteljudska, geopolitička, široko socijalna, kosmopolitska, svetsko-istorijska) uloga je bila toliko velika da, i pored mnogih primedbi na njegovu istorijsku adresu koje se tiču sudbine srpskog naroda, Broz, ipak, zaslužuje da bude sahranjen u ovom dedinjskom mauzoleju. Često navode činjenicu o Brozovoj planetarnoj prepoznatljivosti, gde je upamćen pod nadimkom „Tito“ i koja prerasta u jezik popularne kulture.

Neki od njih pridodaju i ekonomske razloge, pravdajući održanje postojećeg stanja činjenicom da naša država (i prestonica) prihoduje od turističkih poseta „Kući cveća“, skoro uglavnom iz bivših jugoslovenskih republika. Dakle, osnovna namera ovog teksta je pokušaj analize koliki su „univerzalni“ dometi Brozove istorijske uloge, a zatim, da li je dimenzija tih „univerzalnih“ dometa dovoljno velika da potisne sve poraze srpskih nacionalnih interesa kreirane u njegovoj režiji.

Posle toga, preostaje da zaključimo, da li ova jednačina proizvodi rezultat koji ide u prilog tvrdnji da „Kuća cveća“ ostane u zatečenom stanju, ili suprotno od toga.

Nesporno je da Broz u svojoj biografiji ima svetlih pasaža, ponavljamo, ako ih posmatramo sa „univerzalnog“ stanovišta. Pre nego što se pozabavimo ovom temom, pokušaćemo na konkretnom primeru iz istorije da pokažemo o kakvom uglu posmatranja je reč.

Vinston Čerčil je nesumnjivo bio grobar srpskih nacionalnih interesa, jer je politika njegove vlade, štiteći engleske (britanske) interese, učinila nekoliko poteza na radikalnu štetu srpskih interesa: uloga u puču od 27. marta; uloga u diverziji u Smederevu kada je 5. juna 1941. godine stradalo par hiljada ljudi od eksploziva; insistiranje na oružanim napadima na Vermaht po Srbiji uprkos Kajtelovoj naredbi „sto za jednog“; saučesništvo u „savezničkom“ bombardovanju skoro cele Srbije tokom 1943. i 1944. godine u kome je poginulo par desetina hiljada civila; dovođenje Broza i komunista na vlast i progon ravnogoraca…

Ali, sa druge strane i gledano kroz „univerzalne“ naočare, Čerčil je još 1939. godine objavio rat nacističkoj Nemačkoj i bio svetski lider u borbi protiv nacista; na kraju je postao zapadni simbol pobede nad Hitlerom. Ovaj primer nam pokazuje da je opredeljujući ugao iz koga posmatramo stvari, odnosno da se nekome može priznati pozitivna uloga na svetsko-istorijskom planu, a da unutar te uloge on bude poguban za jedan manji deo pozitivne strane istorije.

Poučeni time, vreme je da krenemo sa pogledom na Brozovu istorijsku ulogu na sličan način, kroz „univerzalni“ dvogled. Šta je nesporno pozitivno u Brozovoj „univerzalnoj“ biografiji?

Josip Broz je tokom Drugog svetskog rata verovatno bio jedini lider koji je sve vreme bio na čelu svoje vojske, prolazeći kroz sve ratne nedaće i izazove, da bi nakon svega izašao kao pobednik nad nacističkim okupatorom;
Josip Broz je pre Drugog svetskog rata bio nesumnjivi radnički i sindikalni aktivista, koji je robijao zbog revolucionarnih ideja u koje je verovao;

Josip Broz je kao pobednik u ratu bio osnivač nove države – Federativne (Narodne) Republike Jugoslavije, koja je kasnije zvanično promenila naziv u „Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija“ (SFRJ);
Josip Broz je sa državnim rukovodstvom patentirao jedinstveni način upravljanja u prozvodnji i ekonomiji, nazvan „socijalističko samoupravljanje“;

Josip Broz je jedan od samo par osnivača „Pokreta nesvrstanih“, kao pokreta očuvanja svetskog mira u podeljenom svetu punom mržnje i rizika između dva zavađena politička bloka;

Josip Broz se zajedno sa svojim saborcima, koji su bili pripadnici svih jugoslovenskih naroda i narodnosti, zdušno zalagao za ideju „bratstva i jedinstva“, na kojoj je gradio nacionalne odnose u državi;

Josip Broz je smogao snage da kaže 1948. godine odlučno „NE“ Staljinu, i tako je izvukao Jugoslaviju iz mračnog i siromašnog „istočnog bloka“, čime je obezbedio neutralan blokovski status, zbog koga se u državi živelo mnogo bolje;
Josip Broz je decenijama bio na čelu međunarodno ugledne i ekonomski stabilne države – Jugoslavije, koja je opismenila i zaposlila široke mase, u kojoj nije bilo nepristojno velikih socijalnih razlika, i u kojoj se lepo živelo;

Josip Broz je bio politički lider sa velikim međunarodimg ugledom, koga su cenili na čitavoj planeti, o čemu svedoče njegova putovanja za života, kao i sahrana u „Kući cveća“ na kojoj se okupila svetska politička elita.
Ovo su najčešći atributi sa „univerzalnog“ stanovišta, koji se prilažu kao svetla strana Brozove istorijske uloge, na osnovu kojih bi – po tvrdnji njegovih poštovalaca – bilo pogrešno i nemoralno izmeštanje Brozovih posmrtnih ostataka iz „Kuće cveća“.

Sigurno je da među navedenim atributima ima istorijske istine, ali je sigurno i da su neki od ovih atributa veoma upitni. Takođe je sigurno da postoje mnogi događaji iz Brozove biografije, kao i iz jugoslovenske istorije, koji dovode u pitanje upravo „univerzalne“ vrline, odnosno koji poništavaju „pozitivno univerzalno“ u Brozovim delima. Da krenemo redom: prvo o razlozima za sumnju u neke od navedenih „univerzalnih“ atributa Brozove pozitivne uloge.

Broz je bio osnivač države SFRJ, koja se raspala upravo po republičkim šavovima koji su skrojeni još 1943. godine na AVNOJ-u i potvrđeni Ustavom iz 1974. godine; dakle, Broz je pravio SFRJ kao prelazno stanje ka novim „drezdenskim“ državama novokomponovanih „drezdenskih“ naroda: zato je Brozova država bila prelazni simulakrum;
Broz je bio na čelu države u kojoj se „lepo živelo“, ali na netržišni i nerealan način: pomoću zapadnih donacija i poklona zbog „neutralnog statusa“ posle 1948. godine, a kasnije pomoću zapadnih kredita;

Brozova ekonomija je bila lažna i naduvana zbog očuvanja socijalnog mira, a nakon raspada Jugoslavije raspale su se skoro sve socijalističke fabrike i preduzeća jer su bili neprofitabilni: socijalističko samoupravljanje je otišlo na istorijsku deponiju kao ideološki i netržišni eksperiment;

Brozova ideja „bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda“ je doživela potpuni fijasko u kasnijim krvavim sukobima skoro svakoga protiv svih, dobrim delom zahvaljujući ulozi Brozovih zapadnih partnera, koji su ga prihvatili nakon 1948. godine i raskida sa SSSR-om;

Brozov „Pokret nesvrstanih“ se pokazao mnogo više kao zapadni projekat, da bi se otklonila opasnost pristupa mnogih država „Istočnom bloku“, jer su uspele da se oslobode od zapadnog kolonijalnog statusa; prestankom blokovske podela u svetu, prestala je potreba za ozbiljnijim postojanjem ovog pokreta.
Dakle, značajne tekovine Brozove politike su završile na povesnom đubrištu. Sada je vreme da se pozabavimo događajima iz Brozove biografije i jugoslovenske istorije, koji osporavaju „pozitivno univerzalno“ u Brozovoj istorijskoj roli.

Broz je bio lider oko koga su decenijama misteriozno nestajali njegovi potencijalni partijski i državni konkurenti. Brozovi branioci bi verovatno rekli da se ova zakonitost ponavlja kod mnogih istorijskih lidera, kao i da nema konkretnih dokaza da iza njihove eliminacije stoji lično Josip Broz. Sve je ovo tačno, ali ti istorijski lideri mahom nemaju mauzoloj u prestonicama njihovih država. A osnovna tema našeg štiva – podsećanja radi – leži u preispitivanju sudbine mauzoleja „Kuća cveća“. Sa druge strane, previše je Brozove konkurencije pobijeno ili potkazano da bi bilo slučajno, za neka ubistva postoje i dokazi ili svedoci;

Broz je saučesnik u ubistvima i mučenjima mnogih nevinih civila tokom Drugog svetskog rata, koje smo već naveli kao „srpske žrtve“: ubistva tokom „Užičke republike“, „Pasja groblja“, streljanje po Srbiji tokom jeseni 1944. godine, „Goli otok“; streljanja bez suda ili na montiranim procesima, kao i ubistva u skladu sa „revolucionarnom pravdom“;
Broz je falsifikavao sopstvenu istorijsku ulogu i moralnu ulogu njegovog pokreta, prikazujući krutu i beskompromisnu etiku tokom rata sa akcentom na „crno-beli“ moralitet, a stvari su stajale drugačije: viđao se tokom rata sa ustaškim ministrom Rušinovićem, sarađivao je sa ustaškim vrhom na relaciji Budak – Hebrang, pregovarao je sa nacistima u martu 1943. godine („Martovski pregovori“) šaljući Đilasa, Velebita i Koču Popovića u Sarajevo i Zagreb kod nemačkog generala Horstenaua, i slično;

Broz se predstavljao kao ateista i kritičar crkvene dogme, a tajno se bar dva puta sastao sa Rimskim papom: sa mračnim i veoma spornim papom Pijem XII sastao se tajno za vreme rata, u avgustu 1944. godine, bez znanja i odobrenja najbližih saradnika; prihvatio je da se katolički sveštenik Krunoslav Draganović, koji je bio organizator spašavanja Pavelića i ostalih ustaških glavešina, vrati u Jugoslaviju, gde je živeo slobodno i umro 1983. godine, u istom periodu kada se za čitanje dela Slobodana Jovanovića i Dragiše Vasića dobijao zatvor u Srbiji;
Broz je bio na čelu države koja je zatvarala, kažnjavala i proganjala mnoge umetnike i mislioce iz čisto ideoloških razloga preko „verbalnog delikta“, za često benignu i čak dobronamernu kritiku koju su umetnici i mislioci upućivali društvu;

Broz je u privatnom životu vodio raskalašan i često nemoralan život, ono što je on lično praktikovao tokom rata bilo je smrtno kažnjivo za mnoge njegove borce, voleo je da se kicoški i lakardijaški oblači i ponaša noseći skupa odela, skup nakit i skupe satove; ni traga od monaške skromnosti i ateističke posvećenosti koje bi bila prirodna za jednog levičara i radnika;

Broz je tokom svoga dugačkog i lagodnog života razvio kult ličnosti, gde se predstavio kao veoma plodonosan i misleći stvaraoc; radi se o golom falsifikatu svih Brozovih pisanih dela, kao i o veoma sumnjivoj biografiji u detinjstvu i mladosti, a posebno u periodu njegovih „moskovskih godina“, gde postoji nekoliko respektabilnih svedoka koji tvrde da je u to vreme boravio u Španiji kao egzekutor.

Beograd ili Kumrovec

Ako svemu prethodnom dodamo već nabrojane argumente o Brozovoj radikalno antisrpskoj ulozi, pa zatim uzmemo u obzir i prethodnu argumentaciju, više je nego očigledno da Brozu nije mesto u dedinjskom mauzoleju „Kuća cveća“. Mnogi opravdano smatraju da mu nije mesto ni u Srbiji, već da ga treba ispratiti u rodni Kumrovec.

Ako bi Hrvatska odbila ovo preseljenje posmrtnih ostataka, ili ako bi otpor partizanskih potomaka u Srbiji bio veliki, a ova operacija bila uvredljiva za njih, postoji kompromisno rešenje. Posmrtne ostatke Josipa Broza bi – po suvislom predlogu Vojislava Šešelja – trebalo preneti na „Groblje oslobodilaca Beograda“, gde bi mu se upriličila dostojanstvena građanska sahrana, i gde bi ležao u obeleženom grobnom mestu kao svi mrtvi ljudi u kulturnom svetu.

Bio bi zajedno sa svojim hrabrim i tragičnim saborcima, sa kojima je proveo rat, umesto što sada počiva kao pustinjak, i na mestu na kome je postojanje grobnice paganski čin. A i turizam ne bi bio pogođen, ostao bi u srpskoj prestonici, pa bi građani iz Severene Makedonije (i ređe iz Bosne i Crne Gore) i dalje dolazili u Beograd da mu iskažu poštovanje. Opravdano za njih, poklonio im je države na našim, srpskim zemljama.

BRAĆA SLOVACI IMAJU PORUKU ZA BEOGRAD: Kosovo ne priznajemo kao državu, stav ne menjamo

Izvor: Standars.rs