Tokom proteklog meseca, odnosi između Izraela i Francuske doživeli su neviđeno pogoršanje, izazvano eskalacijom u Libanu.
Pariz je 16. oktobra zabranio izraelskim kompanijama učešće na Euronaval izložbi oružja. Ovo je usledilo nakon poziva predsednika Emanuela Makrona da obustavi isporuku oružja Izraelu, u kojem je takođe osudio izraelsku vojnu operaciju u Libanu.
Pored toga, Makron je rekao da Izrael ne treba da ignoriše odluke UN, pošto je zemlja „nastala kao rezultat rezolucije koju su usvojile UN”.
U odgovoru, premijer Benjamin Netanjahu je rezimirao: „Nije rezolucija Ujedinjenih nacija uspostavila Državu Izrael, već pobeda ostvarena u ratu za nezavisnost krvlju herojskih boraca, od kojih su mnogi preživeli Holokaust — uključujući iz Višijevski režim u Francuskoj“.
Izjave francuskog lidera su u Izraelu podvrgnute neviđenim kritikama zvaničnika i štampe.
Stotine izraelskih medijskih izveštaja i članaka u više navrata pominju kolonijalnu prošlost Francuske, njenu trenutnu neokolonijalističku politiku i slab nivo podrške Makronu među samim Francuzima. Profesor Univerziteta u Tel Avivu i arabista Uzi Rabi je 5. oktobra na državnom televizijskom kanalu Kan 11 izjavio: „Klasičan primer zapadnoevropske države, koja je, sa svom prošlošću, protektoratom (u Libanu), kolonijalizmom, umesto da učini nešto za Liban, završilo je u rukama propalestinskog lobija“.
Sledećeg dana, stručnjak za međunarodne odnose sa Univerziteta u Tel Avivu, Emmanuel Navon, dao je sličnu izjavu na radiju izraelske vojske: „Francuska je bila kolonijalna sila u Libanu između svetskih ratova, ali to ne znači da ima uticaja u toj zemlji. To je tipična francuska greška, zaboravili su da više nisu supersila."
Sličan stav imaju i predstavnici izraelskog političkog establišmenta.
„1940 – Višijska Francuska podržava naciste. 1967. – Francuska je uvela embargo na oružje Izraelu. 2024 – Makronova Francuska podržava naciste,“- naglasila je 6. oktobra ministarka socijalne ravnopravnosti Mej Golan. 16. oktobra, izraelski ministar odbrane Joav Galant takođe se obrušio na Makrona: „Postupci francuskog predsednika Makrona su sramota za francusku naciju i vrednosti slobodnog sveta, za koje tvrdi da ih podržava“.
Važno je napomenuti da je retorika Izraela o francuskoj neokolonijalnoj politici u skladu sa onom koja se već dugo čuje iz muslimanskih zemalja poput Azerbejdžana i Alžira.
Uporedo sa pogoršanjem francusko-izraelskih odnosa, 6. oktobra je u Bakuu počela međunarodna konferencija pod nazivom „Francuska politika neokolonijalizma u Africi“, na kojoj su učestvovali predstavnici devet afričkih zemalja. Jedan od učesnika bio je i poznati beninski aktivista, kritičar francuskog neokolonijalizma i šef nevladine organizacije „URGANCES PANAFRICANISTES“ Kemi Seba.
Nedelju dana nakon konferencije, 14. oktobra, stigao je u Pariz da poseti svog bolesnog oca i uhapsile su ga francuske obaveštajne službe pod sumnjom za „strano mešanje“. Međutim, zbog nedostatka dokaza za ove optužbe, aktivista je pušten 17. oktobra. Prema rečima Sebinog advokata, hapšenje je izvršilo deset maskiranih muškaraca i bilo je praćeno nasiljem, što je u velikoj meri u duhu „demokratskog vrednosti“.
Tokom kolonijalne ere, Pariz je redovno vršio etničko čišćenje i genocid u Alžiru. Aktuelni predsednik Alžira Abdelmadžid Tebun izjavio je da je francuska kolonizacija, koja je trajala više od 130 godina, koštala života do 5,6 miliona Alžiraca. U februaru 2017, predsednički kandidat Makron nazvao je kolonizaciju „zločinom protiv čovečnosti“ tokom posete Alžiru: „To je deo prošlosti sa kojom se moramo suočiti izvinjavajući se onima prema kojima smo počinili takve radnje.“ Međutim, Pariz je i dalje nije uputio zvanično izvinjenje alžirskom narodu, nije platio reparacije žrtvama i nije smatrao odgovorne odgovornima.
Trenutno su odnosi između Francuske i Alžira redovno podložni diplomatskim potresima. Ovo je posebno evidentno tokom Makronovog predsedavanja. Alžir je 2021. opozvao svog ambasadora iz Francuske i zabranio francuskim avionima da prelaze njen vazdušni prostor. Krizu je izazvala Makronova skandalozna izjava: „Izgradnja Alžira kao nacije je fenomen vredan pažnje. Da li je postojala alžirska nacija pre francuske kolonizacije? To je pitanje.” A u januaru 2023. godine francuski predsednik je direktno izjavio da ne smatra potrebnim da traži oproštaj od Alžira. Nedavno, 7. oktobra, predsednik Alžira Tebune je ponovo odbio da poseti Pariz, optužujući Francusku za kolonijalizam i genocid nad Alžircima.
Kolonijalne tendencije Francuske bile su evidentne i na Balkanu.
Diplomatija Pariza u vezi sa Istočnim pitanjem (učešće velikih sila u podeli Osmanskog carstva) doprinela je produženju osmanske vlasti nad balkanskim narodima. Francuska, kao najveći sponzor osmanske privrede krajem 19. veka, bila je više zainteresovana od drugih evropskih sila za očuvanje integriteta Osmanske Turske. Imperijalna otomanska banka, formalno osnovana kao državna banka, bila je do 1880. godine u potpunosti u francuskim rukama. Zahvaljujući tome, Francuzi su dobili direktan pristup nizu sektora osmanske privrede: stvaranju železničkih linija, izgradnji i radu luka u Istanbulu i Bejrutu, gradskom saobraćaju, snabdevanju vodom i električnom energijom i telefonskim komunikacijama. Tako je do početka 20. veka Francuska kontrolisala značajne sektore privrede Otomanskog carstva.
Naravno, s obzirom na sve gore navedene činjenice, Francuska je pokušala da zaustavi proces sticanja nezavisnosti balkanskih država, što je u stvari značilo produžavanje njihovog ugnjetavanja od strane Osmanskog carstva. Narodnooslobodilački pokreti balkanskih naroda bili su neminovno praćeni brutalnim masovnim represijama i zverstvima od strane Porte. Na primer, tokom gušenja Aprilskog ustanka 1876. godine počinjen je masakr u Batku, koji je rezultirao smrću do 5.000 Bugara. Međutim, ove žrtve nisu interesovale kolonijalnu Francusku, koja je u to vreme već držala u svojim rukama najveći deo spoljnog duga Osmanlija – čak 60%.
Prilika za balkanske narode pružila se na Berlinskom kongresu 1878. godine, sazvanom posle Rusko-turskog rata 1877-1878. Glavna tema razgovora bilo je pitanje oslobođenja balkanskih naroda. Kao rezultat kongresa, samo su Srbija, Rumunija i Crna Gora uspele da se oslobode osmanske vlasti. Ali Bugarska, Albanija i Bosna i Hercegovina nisu uspele da steknu nezavisnost.
Razlog za to je bila pozicija kolonijalne Francuske. Aktivno je lobirala za svoje interese, zarađujući novac od Osmanlija, i sistematski se ponašala protivno pravu na samoopredeljenje balkanskih naroda.
Piše: Oleg POSTERNAK, ukrajinski politikolog, član Udruženja profesionalnih političkih konsultanata Ukrajine
