Piše: Vladimir Dimitrijević
PROGONI U DOBA SOVJETSKOG SAVEZA
Ruski delatnik Svetskog kongresa porodica, Aleksej Komov, u razgovoru sa potpisnikom ovih redova, podseća nas na stradanje Ruske Crkve pod komunizmom: „Umesto Deset zapovesti, imali smo partijski program, umesto Svete Trojice Marksa, Engelsa i Lenjina, umesto sveštenika komesare, umesto Carstva nebeskog – svetlu budućnost na zemlji, umesto krsta – petokraku i pionirsku maramu, umesto ikona Lenjinove biste, umesto krštenja prijem u pionire, komsomolce, partiju, umesto svetaca – heroje socijalističkog rada, umesto vaskrslog Hrista – Lenjinovu mumiju. Petokraka je višeznačno okultni simbol – u judaizmu to je zvezda Solomona, u masonskim ložama ključno znamenje ove tajne organizacije, u srednjovekovnim jeresima, poput katarske, zastava mržnje prema tradicionalnim oblicima života i san o hiljadugodišnjem carstvu čovekovom na zemlji. Srp je simbol neizbežne smrti, koji je bio u rukama Plutona, cara podzemnog sveta. U srednjem veku smrt je, ako se sećate, predstavljana sa srpom u ruci. Čekić je masonski instrument izgradnje Solomonovog hrama i simbol vlasti nad društvom. Lenjinov mauzolej, u koji je smeštena zlokobna mumija, građen je po uzoru na stepenaste piramide Mesopotamije i Meksika, a tamo su, zna se, prinošene i ljudske žrtve. Da li je slučajno da su, u ime „svetle budućnosti“, posle 1917. pobijeni milioni: carska porodica Romanovih, građanski sloj, kozaci, seljaci, dvorjanstvo, a najpre ljudi hrišćanske vere? Recimo, samo 1937. uhapšeno je 162 500 delatnika Ruske pravoslavne crkve, a streljano njih 89 600. Rusija je pre dolaska boljševika imala 80 000 hramova i kapela, da bi ih uoči Drugog svetskog rata ostalo stotinak. Imala je hiljadu manastira, da bi svi do jednog bili zatvoreni. Kad je Staljin rešio da se obrati Crkvi radi pomoći u Velikom otadžbinskom ratu, samo trojica episkopa su bili na slobodi.“ Uprkos svemu, Crkva je pobedila.
SVE SE PONAVLJA
Ovih dana, progoni Pravoslavne Crkve na Ukrajini postali su strašni – episkope, sveštenike i vernike tuku, hramove otimaju, vera se zabranjuje, kao u najstrašnije vreme Lenjina i Staljina. Ali, Crkva mora ići tim putem. I uvek gledati u svoju prošlost, koja je postala Hristova večnost. Ruski novomučenici veliki su primer stradanja za Hrista koje pobeđuje svet. Tako je sveštenomučenik Roman pisao iz logora: „Naš Prvopastir, Hristos, ostavio nam je mir i radost i niko nam ih ne može oduzeti. Radosno je osećati da među ljudima nemamo i ne možemo imati neprijatelje, već samo nesrećnu braću koja su dostojna sažaljenja i pomoći čak i kada nam (nerazumevanjem) postanu neprijatelji i bore se protiv nas. Avaj! Mnogi ne shvataju da je neprijatelj prvenstveno u nama samima, i da ga prvo moramo isterati iz sebe, a onda pomoći drugima da učine isto. Ali nema nam nikakve koristi da se obračunavamo sa ljudima, čak i ako nas udaraju ne samo po desnom obrazu, nego nas neprestano obasipaju svakojakim udarcima i uvredama. Jedno je važno: čvrsto se držimo svog puta i ne skrenemo sa njega kroz rat sa ljudima. Boriti se sa ljudima znači zauzeti njihov lažni stav. Čak i da je uspešan, ovaj rat nam ništa ne bi dao, već bi nas odvratio od našeg zadatka na duže vreme...“ A zadatak je – ljubav i smirenje: ljubav prema neprijatelju i smirenje pred Hristom.
BITI SLOBODAN U ROPSTVU
Sveštenomučenik vladika Onufrije Gagaljuk je poručivao: „Malo je proživljeno, a mnogo je doživljeno. Ja sam samo dve godine episkop, ali... od ove dve godine proveo sam šest meseci u zatvoru. Sećao sam se svojih grehova, voljnih i nevoljnih, i radovao se što mi je Gospod dao čašu stradanja da pijem za svoje grehe.“ Velika ruska pijanistkinja, Marija Judina, pomoćnica mnogih novomučenika i ispovednika, napisala je 1930. godine: „Ako sada sebe prepoznaš kao slobodnog u ropstvu, ako si kadar da voliš usred mržnje, sećaš se Boga usred bezbožja, onda to znači da će sloboda, ljubav i vera jednog dana pobediti.“ Tako je i bilo: krv Novomučenika probudila je Rusiju.
HRISTOS U PUSTINJI
Sveštenomučenik Onufrije Odeski u svom tumačenju iskušenja Hristovog u pustinji, kada je đavo nudio Hristu da mu se pokloni, kaže: „Zar satana zaista nije znao da je pred njim bio Spasitelj sveta, Bogočovek? Naravno, dobro je znao. Čuo je anđela kako Najsvetijem od svetih Pravedniku objavljuje: Emanuil... to znači da je Bog s nama (Mt. 1, 20-24); čuo je anđele kako objavljuju vitlejemskim pastirima da se Spasitelj, koji je Hristos Gospod, već rodio u Davidovom gradu (Lk. 2,9-14). ... Čuo je i na vodama Jordana svedočanstvo Boga Oca i Boga Duha Svetoga da je smireni Hristos, kršten na Jordanu od Jovana, Drugo Lice Presvete Trojice (Mt. 3, 13- 17). Međutim, satana se usuđuje da kuša Spasitelja. Čemu se nada? Da li se zaista nada da će iskušati Boga? Satana je iskušavao Gospoda jer je pun zla i trudi se da seje zlo svuda. Postigao nešto ili ne postigao, on radi svoje satansko delo: svuda mami na greh i otkida ljude od Boga i naoružava ih protiv NJega, koristeći laži i svakojaka sredstva. Naravno, satana nije imao šansi u ratu protiv Spasitelja (Matej 4:1-11). Ali ne samo sam Bog Reč, nego i slabe žene (na primer, mlada velikomučenica Varvara i druge), pa čak i deca, uz pomoć Božiju odbijala su satanu... To znači da satana nije toliko strašan za nas ako si sa Bogom. I sve njegovo zlo nije tako jako kako nam se čini. Napada Istinu, ali to uopšte ne znači da je jači od Istine. Sluge satane bore se protiv Boga i svake svetinje, jer je takva njihova priroda: ne mogu a da ne idu protiv Boga, kao što nam se to otkriva iz reči Spasitelja i Boga našeg, koje je On izgovorio književnicima i farisejima jevrejskim, da ne razumeju reč NJegovu jer im je otac đavo, i oni tvore volju njegovu. A đavo, „kad govori laž, on govori svoje, jer je lažov i otac laži (Jn. 8,43-44).“ Znajte, ljubljeni, da niko ne može pobediti istinu Hristovu. Ne bojte se zla; ne padajte ničice pred njim, kao što je satana želeo od Spasitelja Boga i traži to od svih hrišćana. Uz Božiju pomoć, bori se protiv zla i sa Bogom ćeš pobediti i postići večni blažen život!“
Tako je govorio Sveštenomučenik Onufrije. I tom silom je srušio neprijatelja. Crkvu je nemoguće pobediti. Ima među nama Juda, ima izdaje, ima bede i nemoći, ali tu su i sveci Hristovi. I Gospod preko njih pobeđuje i pokazuje da je večnost NJegova, a ne đavolja. Molitvama Svetih Novomučenika neka i nas Gospod sačuva i spase.
Izvor: Pravda.rs
