Pravda

Piše: Sveti vladika Nikolaj (Velimirović) 

Tako se zove jedna knjiga, i to jedna dobra knjiga. Naše vreme ne može se pohvaliti mnogobrojnim dobrim knjigama. Često prođe nekoliko godina, a na našem evropskom kontinentu ne publikuje se ni jedno originalno i osobito dobro delo.

Knjiga se štampa istina mnogo, no vrlo su retke one, koje se s interesovanjem i korišću mogu čitati. Originalne i dobre tehničke naprave pojavljuju se mnogo češće nego li originalne dobre knjige. Čak i novi elementi hemijski iznalaze se brže i češće nego što se dobre knjige pišu. Lakše je sagraditi jednu dobru železnicu nego napisati jednu dobru knjigu.

Ralf Valdo Trajn, religiozni mislilac američki, napisao je jednu dobru knjigu pod gornjim naslovom. Jedna misaona i simpatična knjiga, u kojoj su rezultati nauke tako upleteni u postulate vere, da je trudno uvek postaviti granice između toga dvoga. Nauka i vera ne izgledaju ovde ni kao zavađeni ni kao izmireni susedi, no kao jedno organsko jedinstvo, u kome je svaka zavada isključena, svaki antagonizam neprirodan. Vera se predstavlja kao svetlost nauke, nauka kao potvrda i apologija vere. Nauka računa s faktima, no naučni metod nije dovoljan za potpuno rasvetljenje fakata. Svaki fakt u svetu prelazi jednim svojim delom u transcedenciju. I tim svojim transcedentnim delom ostao bi svaki fakt za nauku neobjašnjiv bez pomoći vere. I vera računa s faktima transcedentnim, koji su jednim delom svojim pristupni našem čulnom poznanju. I Bog je jedan fakt, i duh je jedan fakt, i misao, itd. Za fakta vere važi metod otkrovenja. Ovaj sam metod – zato što je on dostupan samo jednoj ograničenoj manjini vidovitih i proročkih priroda – nije dovoljan za objašnjenje verskih fakata. Većini je metod naučni uvek dostupniji, jer za većinu su čula uvek merodavniji sudija. Pa pošto se želi da verska fakta postanu opšta svojina, to se vera ne može obići bez nauke. Svaki čovek ima veću ili manju naklonost ka veri, no svaki čovek ima i koliki – toliki naučni smisao. Vera se niukom slučaju ne može odvojiti od nauke. Vera se mora predavati i propagirati naukom. Verska fakta samo su polufakta bez nauke, kao što su opet i naučna fakta samo polu – fakta bez vere. Vera i nauka otuda ne stoje u jednom političkom savezu, koji se da i raskinuti, no u jednom neraskidivom, organskom jedinstvu. Vera ne pravi savez s naukom zato što ona to hoće; ne, vera stoji i po nužnosti psihičkoj u savezu s naukom. Vera i nauka nisu nešto van nas, nego nešto što postoji u našoj duši. U mojoj duši postoji i vera i nauka; ako je moja duša dovoljno zdrava i dovoljno normalno razvijena, u njoj će vladati jedno harmoničko jedinstvo svekolikog njenog sadržaja. Fakta vere ne stanuju u jednoj odaji moje duše, a fakta nauke u drugoj, no sva su zajedno i sva se međusobno prepliću.

„Centralni fakt vasione jeste Duh s beskrajnim životom i moći, koji je iza svega, koji oživljava sve, i koji se manifestuje u svemu i kroza sve“. Zakoni vladaju prirodom u malom kao i u velikom. Po zakonu se okreću sunčani sistemi, po zakonu padaju sitne pahuljice snega na zemlju. Ništa ne biva van i protiv zakona. Tvorac svih zakona je Bog.

Bog je beskrajno misaono i emocionalno biće. Svi fakti čulni bili su prethodno fakti misaoni. „Mi svi živimo u jednom prostranom okeanu misli“. Nevidljivu stranu života čine mentalne i emocionalne moći, koje se ovaploćavaju u privremenim, čulnim oblicima. Ona nevidljiva strana je večita, ova vidljiva promenljiva i prolazna. Misao nije apstrakcija, koja se teško definiše. „Misao je vitalna, živa sila“. Tih živih sila je bezbrojno mnogo; njihov opšti, duboki rezervoar jeste Bog. Nema realizovanog fakta u svetu, koji pre toga nije postojao kao misao, kao što opet nema misli, koja ne teži da se realizuje u ovome svetu čulnih oblika. Svaki fakt involvira jednu misao, svaka misao preteča je jednog fakta. „Misli su uzroci, stvari efekti“. Svaka stvar ima kao jednu duhovnu atmosferu oko sebe; to je ona ista u svojoj misaonoj formi. Uzmite kako hoćete svet je dvojan; uzmite kako hoćete, dvojstvo sveta nije apsolutno. Bog i svet su dvoje, pa ipak Bog nije odvojen od sveta. Misao i stvar su dvoje, pa ipak misao i stvar su vezani ujedno.

Bog je duh beskrajan, čovek je duh trajan. Svojim duhom čovek čini jedinstvo s Bogom, a svojim telom jedinstvo s fizičkom prirodom. U suštini život Božji i život čovečji su isti. Ta dva života ne razlikuju se po suštini no samo po stupnju.

Život Božji je veći i intenzivniji od života čovečijeg. U koliko je čovek dalje od saznanja Boga i svoga duhovnog jedinstva s Bogom. u toliko se više oseća on u ovome svetu osamljen, nesrećan, nemoćan. I naprotiv, u koliko čoveku više u svesti lebdi saznanje Boga i njegovo duhovno jedinstvo s Bogom, u toliko se čovek oseća sigurniji, srećniji i moćniji. „U koliko mi priznamo naše jedinstvo, naš dodir s Beskrajnim Duhom, koji je život svega, i ukoliko otvorimo duh svoj božanskom nadahnuću, utoliko mi dolazimo u harmoniju s Najvišim, Najmoćnijim i Najlepšim“. Nije dovoljno samo priznati Boga; treba se osetiti saučesnik NJegovog života. To je ono što spasava. To spasava od slabosti, od poroka, od pesimizma. Ko se toliko uživi mislima svojim život Božji, da se oseti i sam kao sa – posednik toga života, biće kao kanal, kroz koji struji božanska moć“. Čovek tako uzdignut imaće u sebi i daleko više kreativne moći. Samo čovek u harmoniji s Beskrajnim poznaje život i raduje se životu.

No, još više, – u harmoniji s Beskrajnim čovek se oseća telesno zdrav i snažan. Ko bi rekao u dvadesetom veku, jel te? U samoj stvari to su prošaputali ili kroz zube procedili mnogi naučnici svetskog glasa. Svi fiziolozi i psiho-fiziolozi, koji su studirali uticaj duha na telo, utvrdili su, da je taj uticaj i na telesno zdravlje ogroman. Stara istinita poslovica – u zdravom telu i duša je zdrava – dokazana je kao istinita i u obratnom smislu – pri zdravoj duši i telo je zdravo. Samo niko od tih naučnika nije dao tačnu definiciju zdrave duše. Zalud svekoliko zdravlje duševno kad čoveka dano noćno muči zagonetka života ili kad živi u neprekidnom strahu pod senkom smrti. Samo na terenu religije može se definisati zdrava duša. Potpuno normalna potpuno zdrava duša je ona, čiji život stoji u harmoniji sa životom Božjim, životom beskrajnim. Takva, zdrava duša mora imati i zdravo telo.
Gospodin Trajn se ne šali. On s najvećom ozbiljnošću i pouzdanošću brani ovu tezu: Pri zdravoj duši zdravo je i telo. On navodi autentične slučajeve, on citira naučne eksperimente, vršene od strane hemičara i lekara. Hemijskim ispitivanjem znoja ili pljuvačke kod jednog broja ljudi moglo se tačno utvrditi, kakva strast kojim od njih vlada. „Gnev, na primer, menja hemijska svojstva pljuvačke toliko da ih pretvara u otrov opasan po život… Poznato je vrlo dobro, da su iznenadne i silne emocije ne samo slabile radnju srca za po nekoliko časova, no često i smrt prouzrokovale.

Naučnici su pronašli da postoji hemijska razlika između znoja običnog i znoja hladnog, kojim se oznoji jedno lice pri iznenadnom otkriću njegovog zločina. Stanje duha jednog zločinca može se utvrditi hemijskom analizom njegovog znoja; kad taj znoj dođe u dodir sa selenitskom kiselinom, on proizvodi jednu jasnu crvenkastu boju. Dalje, poznato je, da je strah ubio hiljade žrtava. Gnev materin truje odojče. Rajer, slavni ukrotitelj životinja, tvrdio je, da jedna oštra i ružna reč povećava puls kod dresiranog konja za deset otkucaja u minutu. Kad je tako kod životinje, šta bi se moglo reći za ljudsko biće? Silne duševne emocije često prouzrokuju povraćanje. Silni gnev ili strah može da prouzrokuje žuticu. Ciglo jedna noć duševne borbe razrušila je više od jednog života. I tako dalje.

Svi ovi i bezbrojni slični primeri mogu se naći kod specijalista – ispitivača uzajamnog uticaja duše i tela. G. Trajn navodi ove primere za potvrdu svoje teze o ogromnom uticaju duše na telesno zdravlje. Svi ovi primeri su negativni. No autor navodi isto tako mnogobrojne pozitivne primere. Bolesniku olakšava bol prisustvo dobrog prijatelja ili simpatičnog poznanika. Hrabrost uliva snagu i u telo, nada krepi, vera podiže. Sugestija u medicini sve se više ceni.

I kad se ne prepiše lek, sam dolazak lekara od koristi je bolesniku.

Najočigledniji primeri lečenja tela duhom nalaze se u Jevanđelju. Sva iscelenja, koje je Hristos izvršio, ne spadaju u običnu medicinu, no u medicinu mentalnu. Duh Hristov toliko je bio zdrav i normalan, da je mogao inspirisati zdravlje ne samo svome telu no i tuđem. Hristos je stalno stajao u duhovnom jedinstvu s Beskrajnim Duhom i Beskrajnom Moći, i, osim toga, On je uvek prizivao bolesnika da veruje u mogućnost svog iscelenja pomoću Božjom. Iscelenje je dolazilo, dakle, unutra, iz duha, iz duhovnog vitalnog rezervoara. Sva čuda Hristova, kako misli Trajn, daju se naukom objasniti.

Razume se, – ako nauka prizna u tako velikoj meri uticaj duha na telo, u kakvoj to autor priznaje.
U jedinstvu s Bogom leži i glavni uslov uspeha. „Vi sebe možete učiniti magnetom, koji privlači željeni predmet“. Kako to? Trajn se pokazuje ovde potpun mistik. Sve stvari stoje pod nepobednom vlašću Božjom i u neposrednom dodiru s Bogom. A „Bogu je sve moguće. Čovek, koji se svojim mentalitetom sjedinio s Bogom, postao je donekle posednik Božje moći. NJegova „magnetska“ moć, dobijena od tog jedinstva s Beskrajnim, jeste upravo – ne njegova no – Božja moć.

U jedinstvu s Beskrajnim ljudi mogu postati proroci, vidovnjaci, mudraci i spasioci. I to svi ljudi mogu takvi postati. „Bog ne gleda ko je ko. Bog nije stvorio proroke i vidovnjake i mudrace, i spasioce kao takve. Bog je stvorio ljude“. A ljudi su načinili od sebe ono što su hteli. Onaj ko je ostao u udaljenosti od Boga, postao je očajan, nemoćan i mračan pesimist. Onaj ko je došao u bliži kontakt sa Bogom, taj je ispuljen moći proročkom. Ono što je mogao postići jedan čovek, mogu svi. To je tvrđenje, – najčudnije i najsumnjivije – tvrđenje g. Trajna.

Religija, glavno je religija. „Religija u pravom smislu jeste najradosnija stvar koju može poznati ljudska duša“. Pomoću religije dolazi se do pravog mira u ovome svetu bura i nemira. Naivni su ljudi, koji traže mir u stvarima i situacijama okolo sebe. Jer mir nije nigde van nas no u nama samima. On nije ni u nama, ako ga mi u sebi ne stvorimo. A mir u duši stvara se samo harmonijom s Beskrajnim. Borba za ovu harmoniju i život u ovoj harmoniji i jeste upravo jezgro religije. Bez religije čovek živi u stalnoj disharmoniji i sa sobom i sa svetom.

I još mnoge druge misli iznose se u ovoj knjizi, ili sugeriraju njome. No glavnije su već prikazane ovde. Ima dosta i pogrešaka u ovoj knjizi; ima pogrešaka u detaljima, no osnovna je pogreška – generalisanje. Da svi ljudi mogu jedno isto postići i postati, u to će malo ko hteti poverovati. Da svi ljudi mogu biti proroci, to se ne može dokazati ni Sv. pismom ni istorijskim iskustvom ni naučnim opitom. Apostol Pavle stoji na jednom realnijem zemljištu kad tvrdi, da su različni darovi, različne sile različne službe (Kor. I, 12). Hristos je rekao to u priči o talantima. Nekome je dato više, nekome manje. Kome je dato više, više će se od njega i tražiti. Od svih ljudi ne može se jedno isto tražiti, Jer svi ne mogu jedno isto dati. No, ako mišljenje Trajnovo u ovom pogledu ne sumnjivo nije tačno, ono je ipak veoma podsticajno. To mišljenje manje bi se podvuklo kao pogreška kod propovednika nego kod filozofa.

Isto bi se moglo reći i za mentalnu medicinu, koja će, po Trajnu, u budućnosti zameniti sadašnju fizičku medicinu.

Jačinom duha lečiće ljudi slabosti tela. To je jedna nesumnjivo neobično dobra i korisna vera, no ona opet počiva na gornjoj pretpostavci – više propovedničkoj nego filozofskoj – da se svi ljudi mogu uspeti do jedne idealne mentalne visine, da svi mogu dovesti dušu svoju do jednog proročkog jedinstva s Duhom Beskrajnim. No ne sumnjivo je spasonosna ova vera za onoga, ko je ima. Apostol je rekao: ako živi u vama Duh Onoga koji je vaskrsao Isusa iz mrtvih, onaj koji je podigao Hrista iz mrtvih oživeće i vaša smrtna telesa Duhom Svojim, koji živi u vama (Rim, 8, 11).

U harmoniji s beskrajnim može čovek biti dobar, zdrav i srećan. To je uverenje g. Trajna; s tim uverenjem zaklapa i čitalac njegovu knjigu.

Ništa novo, no za to dobro, sve dobro i blagotvorno. Ne može čovek biti ni dobar, ni zdrav, ni srećan bez Boga. Još stari mudrac kineski Lao ce učio je: „u svemu što činite, sledujte Tao (Bogu), i tad će Tao biti u jedinstvu s vama. Kako bi bilo moguće Boga videti i rđav biti, u svome saznanju (Boga) napredovati a u moralu nazadovati? Ili obratno: kako može neko Boga prezreti i pri tom ipak dobar i pravedan biti?“

Persijski mističar i pesnik iz XIII veka, DŽelal – Edin, u ushićenju govori o Bogu:
„S tvojom dušom moja se smešala
Kao voda s vinom.
Ko će vino od vode odvojiti
Ko li mene iz saveza s Tobom istrgnuti?
Ti si moje veliko JA postao
I nikad više neću mariti za malim JA“.

Sam Seneka piše Luciliju prijatelju svome: ,,niko nije dobar čovek bez Boga. Niko se ne može uzdići do sreće bez njega. On daje ljudima velike i uzvišene misli“. Na drugom mestu: ono što duh osvežava čini dobro i telu. Mene su studije spasle; ja dugujem blagodarnost filosofiji, što sam se opet digao i ozdravio… I, svak je onoliko srećan koliko on sam u to veruje.

Slično i Emerson. Dvadeset i pet stoleća stoje između Lao ce, kineskog mudraca i Emersona, mudraca amerikanskog. No mudrost niti stari niti se podmlađuje. Ona ne podleže vremenu. Ovako piše Emerson: „Neiskazano je jedinstvo između čoveka i Boga. Kako je draga, kako umirujuća za čoveka misao o Bogu; kad se Bog u duši probudi, onda ni najusamljenije mesto nije više usamljeno, onda se brišu mrlje zabluda i razočarenja. Svojim prisustvom Bog pali srce i daje mu dvostruku snagu“ – Emerson je zenit amerikanske misli. Sa tog zenita padali su zraci svetlosti na sve poznije amerikanske mislioce. Trajn je primio više od jednog zraka te emersenovske svetlosti. No uglavnome on je se grejao na suncu jevanđelskom.

Mudrost je jedna, no mnogi su i različiti sudovi, u koje se ona uliva. Svi najuzvišeniji duhovi penjali su se sa raznih strana uz jedan visok breg, i na vrhu su se sastajali. Oni koji uspeju da se uspnu do na taj vrh razumeju se: oni svi govore jednim jezikom. Bog je vladar njihovog uma i inspirator njihovog srca. Oni osećaju jednu beskrajnu harmoniju, i štimuju dušu svoju prema toj harmoniji. Disonance su za njih više nepodnošljive. Zlo i rugoba stanuju pod nogama njihovim. Oni su pobedioci. Pred njihovim licem blista se samo Dobrota i Lepota i Pravda, Beskrajna Dobrota, Beskrajna Lepota i Beskrajna Pravda. NJihovu dušu ispunjava jedan sveti strah i umilno divljenje. Čovek u nizini je vulgaran prema prirodi i sl. i prema svetinji života. Jedan bolestan vetar duva u nizini, bolestan i zarazan. Čovek čoveka zaražuje, i kad se svi zaraze, svi se smatraju zdravim. Duša je u nizini razdeljena, kao razdeljen dom. Kako će opstati razdeljen dom? Za opstanak je potrebna harmonija; za zdravlje je potrebna harmonija; za veličinu je potrebna harmonija.

– Gde je harmonija?
– U Boga.
– Gde si ti?
– Daleko od Boga,
– Šta si ti?
– Disharmonija.

Nekad su ljudi razgovarali u kupini s Bogom i videli su Ga na Sinaju i Olimpu. I danas je to bukvalno tačno. Ko je našao Boga. taj s njim može razgovarati i u kupini i u svojoj sobi, i može ga videti još uvek i na Sinaju i na Olimpu. Duši, koja stoji u harmoniji s Bogom, zemlja se čini kao sveti hram. I život je u celini sveti; – uzdigni se duhom na visinu, do Duha Božjega, i videćeš svetiteljski nimbus okolo života. Ne očekuj u nizini, da Duh Božji siđe i zaleprša se u vidu goluba nad tobom. To je bilo u detinjstvu; iz snishodljivosti. Gledaj sad u visinu i penji se ka Duhu Božjem; on neće više silaziti k tebi no ti se moraš penjati k njemu orlovskim poletom sad kruži Duh Beskrajni nad tobom u jedva doglednoj visini i mami te k sebi. Ti si zarobio duh svoj, kad ga odvraćaš od Duha Božjeg. Ti si postao tamnica mesto hram duha, koji ti je dodeljen. Duh je tvoj svetlost pod loncem. Oslobodi duh svoj, podaj mu širine, podaj mu poleta! Nek uzleti na visinu, neka zasvetli, neka stupi u harmoniju s Beskrajnim! Niko od onih, koji su se jednom ispeli gore, ne silaze više dole. Ne obziri se i ne broj one, koji se penju s tobom, da se ne uplašiš. Možda ćeš se videti sam. No ne boj se ni samoće ni znoja. Na visini nećeš biti sam. Bog te čeka na visini. I sa NJim su svi oni, koji su bili u istini.

Kod NJega je radost i zdravlje i pravda. I harmonija! Sveto je ovo mesto na kome stojiš, reći ćeš, i osetićeš se spokojan i miran. Svetinja će rasprostirati svoju atmosferu oko tebe, i ti ćeš doći do saznanja, da se i u ovome svetu nahodiš u domu Gospodnjem. I ako se na tom mestu sastanka svih dobrih i uzvišenih duhova sastaneš s duhom starozavetnog proročkog pesnika, čućeš gde se on ovako moli Bogu:

Za jedno samo molim Gospoda, samo to ištem, da živim u domu Gospodnjem sve dane života mojega, da gledam krasotu Gospodnju.

Kako su prijatne ove reči! Živeći u harmoniji s Beskrajnim ti ćeš ponavljati ovu molitvu mnogo, mnogo puta.

Izvor: Svetosavlje.org