Piše: Vladimir Dimitrijević
Patrijarh Pavle nije samo bio podvižnik i molitvenik kakvi se retko sreću, nego i istinski bogoslov i liturgičar. Da je sreće, u Srpskoj Crkvi niko ne bi modernistički menjao bogosluženje, nego bi se svi držali prakse koju su nam ostavili Sveti vladika Nikolaj, otac Justin i patrijarh Pavle. Ovaj pregled liturgijskih stavova patrijarha Pavla, koji se tiču bogosluženja, stavljamo na uvid čitaocima, radi ispravne orijentacije. Svi modernisti u SPC, da dube na glavi, ne mogu biti učeniji i duhovniji odc patrijarha Pavla. Patrijarhovi odgovori su navedeni iz njegovog čuvenog trotomnika „Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere“. Na poklon čitaocima, tu je knjiga potpisnika ovih redova, „Nad tajnom Jagnjeta Božijeg/ Pisma o liturgijskoj obnovi“, koja se ovom temom podrobno bavi.
Knjigu NAD TAJNOM JAGNJETA BOŽIJEG preuzmite OVDE.
OTVORENI OLTAR ZA VREME SVEŠTENIČKE LITURGIJE
Liturgijski reformatori u Srpskoj Crkvi i drugde za vreme svešteničke Liturgije drže oltar otvorenim, iako to nije u Svetom Predanju ( kad služi episkop, oltar je otvoren, jer je on ikona Hristova, i Carstvo nam se svima daruje najneposrednijim viđenjem; prilikom arhijerejske službe, zavesa se navlači samo prilikom pričeščivanja sveštenstva.). Patrijarh Pavle je o otvaranju i zatvaranju dveri pisao:“U crkvenoslovenskom štampanom Služebniku, u primedbi po otpustu proskomidije i molitava pred početak Liturgije, čitamo da đakon izlazi na severne dveri, „jer se carske dveri do vhoda ne otvaraju”. Crkvenoslovenski pak Tipik, u 23. glavi „O otvaranju i zatvaranju zavese”, pominje i otvaranje dveri: „Treba znati da se Svete dveri nikad ne otvaraju, nego samo u početku velike večernje, kad biva bdenije i sveštenik kadi, i na svakom vhodu, tj. večernje i Liturgije, i Sveto evanđelje; takođe se otvaraju na pokazivanje Svetih tajni (i ostaju otvorene) sve do svršetka Božanstvene liturgije”. Nema pomena da bi trebalo otvoriti dveri na početku Liturgije. Veli se samo: „V na-čalje Liturgiji otverzajetsja zavjesa...” Primedba o neotvaranju carskih dveri do vhoda nalazi se i u prevodu Zlatoustove Liturgije počivšeg episkopa bačkog Irineja, s napomenom da je nema u grčkom tekstu. U najnovijem prevodu Zlatoustove Liturgije, kao i u ranijem, dr Justina Popovića nema napomene o neotvaranju dveri, ali ni o njihovom otvaranju. U Nikolajevićevom Tipiku postoji cela glava: „kad se otvaraju i zatvaraju carske dveri”, u kojoj čitamo da se na Liturgiji Svetog Jovana Zlatousta i Svetog Vasilija Velikog carske dveri najpre otvaraju kad se poju Blaženi jeste, ili na treći antifon, a zatvaraju posle pročitanog Evanđelja.
Obratimo li se starijim i novijim liturgičkim piscima, videćemo da arhiepiskop Venijamin direktno ukazuje da se carske dveri ne otvaraju na početku Liturgije, nego samo svlači zavesa, uz simvoličko objašnjenje da tako biva stoga što je Spasiteljevo rođenje bilo otkriveno anđelima, prorocima, patrijarsima, Svetoj Djevi, pravednom Josifu, pastirima i istočnim mudracima, a ne svemu narodu. Kod Bulgakova i prof. Mirkovića ne veli se određeno da se dveri ne otvaraju, ali da one tada bivaju zatvorene jasno je po tome što se pominje samo svlačenje zavese. Nikoljski navodi da se dveri na početku Liturgije otvaraju od Tomine nedelje do Vaznesenja, pri pevanju Hristos voskrese, iz čega se može zaključiti da su one inače, van tog perioda, zatvorene. Takav zaključak potvrđuje i poseban odeljak u njegovoj knjizi: „O otvaranju i zatvaranju carskih vrata”, gde veli slično Nikolajeviću, da se carske dveri otvaraju radi Malog vhoda, ostajući otvorene do iza čitanja Evanđelja. …
O otvaranju dveri na početku Liturgije nema propisa ni u grčkim starim i savremenim Evhologijima. O tome se ne pominje ni kod patrijarha Filoteja, Goara, Trembelasa i Fundulisa. Štaviše, u Diataksisu patrijarha Filoteja, XIV veka, nalazimo odredbu crkvenoslovenskog Služebnika, da se dveri ne otvaraju do vhoda, u njenom početnom, još dovoljno neodređenom obliku: „Treba znati da se Svete dveri nikada ne otvaraju sem u početku vel. večernje kad jerej kadi, na svaki vhod, tj. večernje i liturgije, na evanđelje; takođe se otvaraju na ,pristupite’ do završetka Svete liturgije”. …
Kad se počela Liturgija držati u nastavku jutrenje, proskomidija je vršena za vreme čitanja kanona, ili za vreme pevanja hvalitnih, i završavana je ili za vreme Velikog slavoslovlja, ili još pre njega, a onda je vršen otpust, za koji Ieratikon izdanja 1977. propisuje da „pada u vreme Velikog slavoslovlja”. …
Kad je Liturgija počinjala odmah po troparima iza Velikog slavoslovlja, otpust proskomidije vršen je tada, ili još ranije, kao što rekosmo, za vreme slavoslovlja (Vršen je pri otvorenim carskim dverima...). …
Na taj način došlo se do stvarnosti da su carske dveri pred početak Liturgije na svaki način otvarane, bilo da je ona vršena u nastavku jutrenje, odmah po velikom slavoslovlju, bilo iza časova. Posle toga trebalo je još samo korak do zaključka da one treba da su otvorene i za vreme vozglasa Blagosloveno carstvo, da bi se tim, valjda, označilo da nam je dolaskom Spasiteljevim to carstvo otvoreno i da smo svi pozvani da uđemo u njega.
Pošto se danas svuda u Pravoslavnoj crkvi proskomidija vrši tajno, ako je naše izvođenje tačno, nema razloga da bi se samo njen otpust vršio glasno i za to otvarale carske dveri u početku Liturgije oglašenih. Stoga, smatram da je najbolje i najpravilnije držati se pismene naredbe savremenih i starih naših Služebnika, koja određuje da se carske dveri u to vreme ne otvaraju. Treba samo svlačiti zavesu na njima, sa simvolizmom da Spasiteljevo rođenje, NJegovo detinjstvo i život do 30. godine nije bio objavljen svima. A za otpust proskomidije propisuje da se vrši „tamo”, u „malom oltaru”, proskomidiji, pri zatvorenim carskim dverima „ponježe carskija dveri do vhoda ne otverzajutsja”.“
Dakle, otvoreni oltar tokom služenja cele Svete Liturgije je morednizam, i nije ukorenjen u Svetom Predanju. Patrijarh Pavle nam to jasno i glasno kaže.
Knjigu NAD TAJNOM JAGNJETA BOŽIJEG preuzmite OVDE.
O ČITANJU SVEŠTENIČKIH MOLITAVA NA LITURGIJI
Jedna od ključnih osobina bogosluđbenog modernizma je, kako smom videli, glasno čitanje svešteničkih molitava u oltaru. O tome patrijarh Pavle piše:“U apostolsko doba, bogosluženje se sastojalo iz psalama, himni i pesama duhovnih (Kološ. 3, 16). Pored Psaltira, čitani su odeljci iz drugih starozavetnih i novozavetnih knjiga koji su odmah i tumačeni u besedi. Docnije se osobito proširuju molitve, kako ih vidimo u Liturgiji koja se pripisuje Klimentu Rimskom, zatim u Liturgiji osme knjige Apostolskih ustanova, a i danas u Liturgiji Svetog Jakova brata Gospodnjeg. Te molitve čitali su episkopi i sveštenici. Đakoni su učestvovali, u prvo doba, u služenju pri trpezama večera ljubavi, propovedanju Evanđelja i krštavanju (D. ap. 8, 35-38), a docnije kao pomoćnici pri donošenju Evanđelja, Apostola i sveštenih sasuda iz sasudohranilišta; odabirali su od priloga hleba i vina potrebnu količinu za Svetu evharistiju i prenosili na Časnu trapezu, a po završetku bogosluženja odnosili sasude i knjige u sasudohranilište. U II v. đakoni se javljaju već i u molitvenom činu bogosluženja, čitaju Apostol i Evanđelje, a zatim pomažu starim i slabim sveštenicima i pri čitanju molitava.
Kako je već ranije primećeno da se pri dugom čitanju pažnja slušalaca zamara, određeno je da se posle nekoliko psalama čitanje prekine, da bi se pažnja osvežila pevanjem pojedinih stihova, u čemu je i narod učestvovao. Tako se postupalo i pri čitanju molitava…
Već krajem prvog veka vidimo u Prvoj poslanici Korinćanima Svetog Klimenta Rimskog molitvu koja ne samo sadrži mnoge prozbe sadašnje velike jektenije, nego se i naziva jektenija („ekteni i deisin”). Svakako da je ona tada bila upotrebljavana u Rimskoj crkvi. U njoj se moli Gospodu da smirene pomiluje, žalosne zaštiti, bolesne uzdigne, oslobodi zarobljene, daruje jednomislije i mir, vladajućim zdravlje, mir i blagostojanije. Završava se uzglasom Bogu da sve ovo ispovedamo kroz „Arhijereja i zastupnika našeg Isusa Hrista, Kojim Tebi slava i veličje i sada i u rodove rodova, i u vekove vekova. Amin!”
U IV pak veku, u Testamentu Gospoda našeg Isusa Hrista, đakonske molitve sadrže prozbe: Pomolimo se Gospodu Bogu..., za mir sa neba; za episkopa, sveštenike, đakone; za verni narod; za one na vlasti; za upokojene; za verne u tamnicama; za putnike i koji plove po moru, itd. A slično nalazimo u VIII knjizi Apostolskih ustanova iz IV-V veka. Na taj se način od dugih molitava došlo do sadašnjih jektenija, koje u kratkim prozbama sadrže isto što i molitve od kojih su postale. Čitanje jektenija preduzeli su đakoni, a njihove slavoslovne završetke, s izrazitim proslavljanjem Boga, govorio je episkop, ili sveštenik.
Nije trebalo dugo da se primeti kako u čitanju jektenija učestvuje đakon i narod, a sveštenik ostaje nekako nedejstven. Da bi i on u tome uče-stvovao, nastaju kraće molitve koje za to vreme on čita tajno. No za našu je stvar od značaja da se ove molitve u svima našim srpskoslovenskim Služabnicima, rukopisnim i iz starih štamparija, koje sam imao u rukama, nalaze na istom mestu kao i u štampanim crkvenoslovenskim, tj. molitve velike i dveju malih jektenija na početku Liturgije, neposredno su pred odgovarajućim vozglasima. Molitva prilježnog moljenja nalazi se iza druge ili prve prozbe sugube jektenije; dve molitve vernih su iza prve prozbe (ili još ispred nje) odgovarajućih jektenija. Molitva po prenosu darova - „drugog prinošenja” (Gospodi vasedržitelju...), kao i molitva pre Oče naš (Tebje predlagajem...) nalaze se iza prozbe O ježe izbaviti se nam... U grčkim rukopisima je isto tako.
Razlog za stavljanje molitava usred jektenija svakako je u tome, kao što rekosmo, - da bi za vreme dok đakon čita jekteniju, sveštenik mogao pročitati određenu molitvu, pa po završetku jektenije i molitve reći uzglas. U svima starim Evhologijima i Služabnicima predviđeno je, naime, služenje Svete liturgije sa đakonom, kao što je i u savremenim crkvenoslovenskim i našem na srpskom govornom jeziku.
Tako je isto bilo u savremenim grčkim Evhologijima i privatnih i zvaničnih izdanja, sve do 1977. godine. Tada, u Evhologionu zvaničnog izdanja Grčke crkve, sve su pomenute molitve štampane na kraju jektenija, neposredno pred vozglasima, s obrazloženjem da su vozglasi završetak ne jektenija nego molitava. Ako stoji ono što smo rekli o nastanku jektenija, da su one u stvari izdvojene prozbe starih molitava, a ove su se svagda završavale uzglasima, onda se ovaj stav ne bi mogao prihvatiti. To pogotovo što i danas, ne samo na večernji i jutrenji, nego i u činovima pojedinih Svetih tajni (krštenju, venčanju, jeleosvećenju) postoje jektenije koje se završavaju uzglasima, a da pri tome nema molitava koje bi sveštenik trebalo da pročita pred uzglasom.
Ono što može opravdati, ili makar objasniti stavljanje navedenih molitava na kraj jektenija, i čime se rukovodila Komisija Svetog arhijerejskog sinoda, to je namera da se postigne ujednačenost, te da se sve molitve, u celoj Liturgiji, nađu na istom mestu. Imao se pri tome uzor u grčkom Evhologionu, gde je taj princip sproveden dosledno, kao što rekosmo. Ako na Liturgiji učestvuje i đakon, ovim postupkom ne dovodi se u pitanje kako da postupi sveštenik. Dok đakon govori jekteniju on treba da čita molitvu, bez obzira što se ona nalazi ne usred jektenije nego na njenom kraju.
Međutim, druga je stvar kad sveštenik služi bez đakona, a to je ne samo u svim selima, nego gotovo i u svim gradovima kod nas. Tada nastaje pitanje kako postupiti? U praksi se postupa na tri načina. Prvi je onaj dosadašnji, da molitvu sveštenik čita tajno posle prozbe O izbavitisja nam..., a pojci za to vreme da pevaju veliko Gospodi pomiluj. Drugi je da sveštenik čita molitvu kad na kraju jektenije do nje stigne, a pojci bi pri tome pevali veliko Tebje Gospodi. Treći, koji se većinom upo-trebljava u Grčkoj, jeste čitanje naglas molitve o kojoj je reč.
Od sva tri ova načina smatram da prvi način liturgički odgovara najbolje. Molitve se čitaju tajno kao i do sada, a za to vreme peva se veliko Gospodi pomiluj, što sasvim odgovara sadržini prozbi ovih molitava (Da Gospod primi žrtvu hvale, za naše grehe i narodna neznanja, od nas koji Ga prizivamo svim srcem; da nam daruje svoju blagodat i da se Duh NJegov useli u nas - molitva po prenosu darova na Časnu trapezu. Da nas udostoji da se pričestimo sa čistom savešću, na oproštenje grehova, priopštenje Svetog Duha, nasleđe Carstva nebeskoga, ne na sud ili osudu - molitva pred Oče naš).
Drugi postupak ne zadovoljava, jer se Tebje Gos-podi ne odnosi na navedene prozbe sveštenih molitava. Tebje Gospodi je molitveni odgovor na molitvu glavopriklonjenja, ili na pomen Svete Bogorodice i sviju svetih, sa pozivom da sebe i bližnje i sav život svoj predamo Hristu Bogu. A ove molitve nisu ni jedno ni drugo, sadržaj im je sasvim drukčiji.
Ni treći postupak, proiznošenje naglas molitava čitanih tajno kroz tolike vekove, smatram da nije savetan. Izneli smo kako su ove molitve nastale i zašto su čitane tajno. Da se upravo one počnu čitati naglas sada, a tolike druge na Liturgiji čitaju tajno, pogotovo molitve kanona evharistije, svakako bi to moralo da se razmotri pažljivo sa svih strana. Razlozi koji su učinili da se u doba Svetog Vasilija Velikog i Svetog Jovana Zlatousta skraćuju molitve Liturgije Svetog Jakova brata Gospodnjeg, a zatim da se skraćene čitaju tajno, kako bi i narod u to vreme uzeo učešća pevanjem određenih stihova, smatram da ti razlozi nisu izgubili važnost ni danas.“
Patrijarh je savetovao da se vernici sa sadržajem svešteničkih molitava upoznaju kroz propoved i veronauku, a ne da se menja vekovni bogoslužbeni poredak.
Knjigu NAD TAJNOM JAGNJETA BOŽIJEG preuzmite OVDE.
O IZOSTAVLJANJU JEKTENIJE ZA OGLAŠENE NA LITURGIJI
Modernisti u svim Pomesnim Crkvama, pa i kod nas, izostavljaju jekteniju za oglašene. Patrijarh Pavle je jasno ukazivao da tako ne sme i ne može biti:“Kad je krštavanje neznabožaca u Vizantijskom carstvu uglavnom završeno, red katihumena prestao je da postoji, a sem toga nisu, kao ranije, svi prisutni na Liturgiji bili spremni da se pričeste, proskomidija se razvila u poseban čin - vađenje agneca i čestica iz prosfora. Tada se ceo ovaj čin pomera i u IX veku počinje da se vrši pred Liturgiju... Ipak je bivalo da su pojedine preostale porodice neznabožaca pristupale hriš-ćanstvu i za krštenje spremale se katihizacijom, te su jektenija i molitva za oglašene čitane i dalje, prisutni oglašeni pristupali „pod ruku” (na blagoslov episkopa) i na poziv đakonov: „Oglašeni izidite” izlazili iz crkve, a ostajali samo verni. Kad je hrišćanstvo počelo da se širi kod neznabožačkih naroda srednje i severne Evrope, katihizacija je tu obavezno vršena, a takođe čitanje jektenije i molitve za oglašene, što je ostalo do današnjeg dana. U crkvenoslovenskim Služebnicima, kao i na srpskom govornom jeziku, i jektenija i molitva za oglašene štampaju se redovno u Zlatoustovoj i Vasilijevoj Liturgiji. Štampaju se i danas, a u Liturgiji Pređeosvećenih darova štampa se i jektenija kao i molitva za „prosvećene”, oglašene koji su neposredno pred krštenjem. Sve ove jektenije i molitve štampaju se u savremenim grčkim Ieratikonima i Liturgikonima, zvaničnog i privatnog izdanja, ali ih grčki sveštenici većinom ne čitaju.
Tokom vremena, već od vizantijskog doba pa sve do sada, javljalo se više puta pitanje o umesnosti redovnog čitanja jektenije i molitve za oglašene na Liturgiji. Na jedno takvo pitanje, u XV veku, odgovara Sveti Simeon Solunski: „Znam da ovde neki vole da spore: Kako mi govorimo da katihumeni iziđu, kad katihumena nema? Kao što se i u drugom varaju, ne znajući Pisma ni tajana Crkve, to je i u ovome takođe. Jer u Crkvi uvek ima katihumena. To su najpre sva nekrštena deca vernih koja su po rođenju primili sveštene molitve, a još nisu postala verna, niti savršena krštenjem. Ona su katihumeni. Dakle, za njih se uvek molimo, a u Svetoj Četrdesetnici za one koji se pripremaju za prosvećenje i činimo molitve i prozbe.
Drugo, imamo katihumene one koje drže bezbožnici, a koji, imajući veru u srcu, trude se da se oslobode od bezbožnika i priđu Crkvi. I još one koji su prišli i katihumeni su, ali nisu savršeni Svetim Mirom.
Treće, katihumeni su nam oni koji su pali u krivici, ili ubistvo, ili koji drugi teški greh. NJima nije dozvoljeno da se pričeste Svetim tajnama, nego im se samo dozvoljava slušanje svetih reči.”
Odgovor Svetog Simeona Solunskog mora se imati svagda u vidu. Ne samo za naše sadašnje prilike, kada se jedan broj odraslih javlja za krštavanje i priprema katihizacijom za njega, pa su jektenija i molitva za katihumene sasvim aktuelni. Ovu jekteniju i molitvu smatram da treba čitati i u Grčkoj, i u drugim pravoslavnim zemljama, za uvek u Crkvi postojeće katihumene, decu pravoslavnih roditelja, koja su odmah po rođenju pomenuta u molitvama „po vnjega roditi ženje otroča”, jer je za njih primljena vodica nad kojom je sveštenik pročitao ove molitve. A pogotovo za decu znamenovanu „vo osmij den roždenija svojego”, kad su i primila ime i tako ušla u broj prijavljenih za krštenje. Na taj bi način jasni stav Svetog Simeona Solunskog ostao u važnosti kod sviju pravoslavnih, kao što i treba da bude.“
Dakle, jektenije za oglašene nipošto ne treba izostavljati. Možda ih nema u hramu u kome se služi, aliih je puna vaseljena – i mi se molimo za njihovo obraćenje Hristu.
Knjigu NAD TAJNOM JAGNJETA BOŽIJEG preuzmite OVDE.
O ČITANJU MOLITVE KANONA EVHARISTIJE KAD SLUŽI VIŠE SVEŠTENIKA
I o tome kako više sveštenika treba da služe Liturgiju patrijarh Pavle je pisao:“U novozavetnoj nauci, osobito u pastirskim poslanicima Svetog apostola Pavla, iznete su osobine koje treba da imaju sveštenici kao sluge Hristove i upravitelji tajana Božjih (1 Kor. 4, 1), a isto tako njihova trostruka dužnost: propovedanja, upravljanja i vršenja Svetih tajni i bogosluženja uopšte. Bez obzira da li služi sam, ili saborno sa drugim sveštenicima i episkopima, sveštenik ima blagodat sveštenstva te dejstvuje kao liturg, saslužitelj, aktivni vršilac sveštenodejstva. Služeći on ne može biti samo prisutan, kao statista, na bogosluženju ma i najsvečanijem, u mnoštvu episkopa, sveštenika i đakona. Jeste da pri tom bogosluženju zbog blagočinija i reda, jedan (načalstvujući, ili episkop) vrši potrebne radnje i govori izvesne vozglase i blagosiljanja, ali su svi ostali dužni da u njima učestvuju čitajući tajno sve molitve čina…
Ne samo sveštenici, nego ni vernici u crkvi nisu i ne mogu biti pasivni posmatrači. I oni obavezno učestvuju na bogosluženju, jer su i oni „rod izabrani, carsko sveštenstvo, narod sveti” (1 Pet. 2, 9; Otkr., 5, 10). Verni, „posle izgovorenih molitava, odgovarajući Amin, biva učesnik nagrade moljenja nimalo manje od onoga koji je na skupu proiznosi”, tj. sveštenika i episkopa, kako veli Blaženi Teodorit. A tako i N. Kavasila: „Jer čim on (sveštenik) uzglasi ovo slavoslovlje, svi verni kažu Amin, i uzviknuvši ovu reč usvajaju sav njegov uzglas”. …
Utoliko pre neophodno je da u molitvama Svete Liturgije učestvuju sveštenici, koji pored opšte blagodati sveštenstva, zajedničke sa svima vernima, imaju i posebnu, sveštenstva u užem smislu. Pogotovo kod nas Srba, gde uzdizanje ruku pri molitvama: Carju nebeskij, Iže heruvimi, Gospodi iže Presvjatago Tvojego Duha; vađenje čestica na proskomidiji posle onog koji je vršio taj čin; kao i ukazivanja rukom pri rečima Primite jadite i Pijte od njeja vsi, - vrše svi sveštenici, a ne samo načalstvujući, kao kod drugih Crkava.
Pored ovih opštih izvođenja i zaključivanja, u liturgičkim tekstovima postoje i direktna uput-stva da svi sveštenici koji saslužuju govore u sebi molitve koje načalstvujući, ili episkop, govori glasno. U crkvenoslovenskom štampanom Arhijerejskom činovniku veli se da Simvol vere „glagoljet Arhijerej vkupje so soslužitelji vnutr svjatago oltarja”, da bi se dalje još određenije reklo: „Neka se zna da treba dolično sve Gospodnje reči: Primite jedite i Pijte iz nje, nad hlebom i vinom, da govore svi saslužujući zajedno, tihim glasom, jednovremeno sa Arhijerejem, i ni jednom reči neko da pretiče, niti zaostaje od Arhijereja, nego da se govori zajedno, iz jednih usta. Isto tako jednoglasno treba, u sebi, govoriti nad diskosom: I sotvori ubo hljeb sej, takođe i nad čašom: A ježe v čaši sej, i ostalo. A blagosiljati rukom diskos i čašu treba samo jedan, Arhijerej”. Ovako se kazuje i u Učiteljnom izvjestiju, u odeljku O slučaji osvješčenija i soveršenija darov. U bugarskom Služebniku, u objašnjenju o služenju više sveštenika, stoji isto: „Molitve antifona, kao i sve molitve iza toga, koje sveštenik tiho čita kad sam služi, čita ih tiho i svaki sveštenik iz svoga Služebnika... Ostali saslužujući sveštenici... sasvim tiho i jednovremeno sa prvim proiznose: Primite jadite... Pijte ot njeja... Tvoja ot Tvojih... I sotvori ubo hljeb sej... A ježe v čaši sej... Preloživ Duhom Tvojim Svjatim”. Jasan propis da svi saslužujući sveštenici treba da čitaju sve molitve nalazi se i u Velikom tipiku prot. Vasilija Nikolajevića, izdanje 1971. godine.
Od liturgičkih pisaca ovakvo gledište izlaže u svom Pravilniku ep. timočki Melentije, R. Dimitrijević, prof. Atanasije Popović. Od ruskih liturgičara prot. K. Nikoljskij navodi isto što i Arhijerejski činovnik, a tako i S. Bulgakov, koji uz to i objašnjava: „Niko od sveštene jerarhije ne može sebe izdvajati u svršavanju najsvetije žrtve, kao da on jedini ima u njoj vlast i važnost, a ostali nemaju. Istina da je Arhijerej vršilac tajne, no i ostali učestvuju s njim. Istina da i arhimandriti, igumani, protojereji i predstojnici pri sabornom (služenju) čašću stoje iznad drugih no jerejstvo, i njime dana moć blagodati i vlasti jerejstva, jedno je kod sviju”. U tom smislu podvlači uputstvo bugarskog Služebnika: „Pri sasluženju bez đakona, osnovno pravilo koga treba da se pridržavaju saslužebnici, jeste da uvek onaj koji govori jekteniju (govori) i vozglas iza nje (a ne da jekteniju proiznose samo mlađi, a vozglase prvi sveštenik, čime bi se mlađi sveli kao na stepen đakona)...”
Kod Grka, u novije doba, takvog propisa ne nalazimo, jer je kod njih uobičajeno da arhijerej, ili načalstvujući pri sabornom služenju, čita molitve glasnije, a saslužujući slušaju, ne gledajući u Služebnik - Ieratikon. No u Ieratikonu Apostolikis Diakonias, zvaničnog izdanja Grčke crkve 1971. g., u odeljku Ieratikon silliturgon, propisuje se da svi sveštenici koji saslužuju čitaju tiho propisane molitve: „Dok se pevaju antifoni, svaki jerej, iz svog ligurgijskog teksta, čita tajno molitve antifona..., i čitaju svi molitvu Niktože dostojin... I čitaju svi jereji evharistijsku molitvu Dostojno i pravedno”.
Ako se od štampanih obratimo rukopisnim Evhologijima, takođe ćemo naći i u nekima od njih napomene da svi saslužujući episkopi i sveštenici čitaju propisane molitve. Istina, takvih je rukopisa relativno malo, jer većina sačuvanih sadrži službu jereja sa đakonom, a propisa o sasluženju sveštenika nema. NJih ima tek u Arhijerejskim činovnicima, ali je njih, kao što rekosmo, iz starine sačuvano vrlo malo. Tako u rukopisnom Evhologionu - Arhijerejskom činovniku, Aleksandrijske patrijaršijske biblioteke, iz 1407. g., u kome je izloženo patrijaraško služenje, veli se da dok đakon čita veliku jekteniju na Liturgiji, „govori patrijarh molitve triju antifona... To isto čine i arhijereji na mestu na kome stoje” . Gospodi, nisposli ruku Tvoju... govori patrijarh u sebi, a rukopis Lavre Svetog Atanasija, iz 1541. g., kazuje: „Istu ovu molitvu govore i prezviteri.” …
Iz XV v. imamo svedočanstvo Svetog Simeona Solunskog, koji kaže da molitve koje čita arhijerej čitaju i saslužujući sveštenici:
„I kad spolja (izvan oltara) jerarh završi molitve, ustaje... A jereji unutra, u oltaru, kad i oni završe molitve i iziđu, označavaju silazak an-đela pri Hristovom vaskrsenju i vaznesenju. I tad arhijerej, sagnuvši glavu sa jerejima, ovo moli: da se nađemo u zajednici i zajedničkoj molitvi s anđelima”.
Još ranije, u IV i V v., u izlaganju Liturgije VII knj. Apostolskih ustanova, pred kanonom evharistije, kaže se: „Moleći se, dakle, arhijerej u sebi, zajedno sa jerejima... obučen u sjajnu odeždu, i stavši pred žrtvenik i učinivši znak krsta rukom prema licu, kaže: Blagodat Svedržitelja Boga, i ljubav Gospoda našega Isusa Hrista i zajednica Svetog Duha neka je sa svima vama. I svi saglasno kažu: I sa duhom tvojim.” Ista misao nalazi se, u ovom delu, i u izlaganju hirotonije episkopa: „Jedan od prvih episkopa, zajedno sa dvojicom drugih, stavši blizu žrtvenika, dok ostali episkopi i prezviteri ćutke se mole”. …
Na samom početku novozavetne istorije Sveti Jovan Bogoslov je video i opisao veličanstvenu službu Svetih u toržestvujućoj Crkvi na nebu. U sredini nepreglednog mnoštva anđela, svetih mučenika, pobijenih za reč Božju, i svetog naroda, nalazi se presto Boga i Jagnjeta žrtvovanog za grehe sveta. Oko toga prestola behu druga 24 prestola i na njima seđahu 24 starešine (prezviteri), obučeni u bele haljine, sa zlatnim vencima na glavi, sa citrama u ruci i zlatnim čašama punim tamjana tj. molitava Svetih. Oni se klanjaju Bogu i Jagnjetu, slave ih pesmama i molitvama: Dostojan si, Gospode i Bože naš, da primiš slavu i čast i silu, jer si Ti stvorio sve, i voljom tvojom sve nastade i sazda se (Otkr. 4, 4-11; 5, 8-14). U ovom proslavljanju učestvuju i Sveti anđeli, Sveti mučenici i nebeski narod: Spasenje je u Bogu našemu koji sedi na prestolu, i u Jagnjetu (6, 9-11; 7, 9-10; 19, 1-3). Polaganje venaca pred prestolom Božjim, klanjanje Bogu i Jagnjetu vrše zajednički svi prezviteri. Takođe zajednički oni upućuju Bogu molitve i himne.
Po ugledu na nebeske Svete, Crkvu toržestvujuću, i u Crkvi vojinstvujućoj, na Liturgiji, proslavljali su Boga sveštenstvo i narod kroz vekove. I danas, dakle, svi služeći oko Časne trapeze, prestola na zemlji Boga i Jagnjeta koje se žrtvuje za nas, treba da zajednički, kao jednim ustima uznosimo molitve i pesme.“
Novu praksu su modernisti preuzeli od Grka, ne pitajući se imamo li mi svoje predanje i svoju pamet. Taj duh olakog imitiranja tuđinštine Srbe je uvek vodio pogrešnim putem. Avaj, tako je i danas.
Knjigu NAD TAJNOM JAGNJETA BOŽIJEG preuzmite OVDE.
O OSVEŠTANJU SVETIH DAROVA NA LITURGIJI
O osveštavanju Svetih Darova patrijarh Pavle je pisao:“Ruski i naši liturgički pisci svi redom znaju za akt pokazivanja pri izgovaranju reči Primite, jadite, kao što stoji u rukopisnim i štampanim Služebnicima. Arhiepiskop Venijamin u svojoj Novoj Skrižalji veli da „...sveštenik... pruživši ruke pokazuje na njih (darove). To čini i đakon”. ...
U Liturgici prof. L. Mirkovića čitamo: Đakon orarem - a prema običaju i sveštenik - pokazuju desnom rukom pri ovim rečima na hleb, odnosno na putir, iznoseći dalje objašnjenje za taj postupak sasvim prema Dmitrevskom. Pravilnik episkopa Melentija veli da sveštenik pri rečima Primite, jadite i Pijte ot njeja vsi ukazuje „u isto vreme desnicom svojom na dare”. Nikolajevićev Tipik govori o ovom na sličan način.
U prevodu Svete liturgije Jovana Zlatousta, prof. dr Justina Popovića, stoji: „Uzmite, jedite... Kad se ovo govori, đakon držeći orar trima prstima, ukazuje svešteniku na Sveti diskos; tako isto ukazuje i on na Sveti putir kad sveštenik govori: Pijte iz njega svi”. U sličnom prevodu episkopa bačkog Irineja stoji isto, uz primedbu da se ova napomena ne nalazi u grčkom.
Grčki savremeni Ieratikoni i Evhologioni nemaju uputstva o pokazivanju darova rukom. Štaviše, u Evhologionu izdanja Saliveru iz Atine, u Liturgiji Zlatoustovoj, pod tekstom na str. 53, pokazivanje rukom Darova u ovom momentu proglašava se nepravilnim, čak nepravoslavnim. Doslovno se tu veli: „Ove pokazne zamenice Ovo je telo moje, i opet: Ovo je krv moja, ne odnose se na predležeće darove, nego na ono što je Isus, uzevši tada u ruke Svoje i blagoslovivši, dao svojim učenicima. Ovde se ove Gospodnje reči ponavljaju istorijski (diigimatikos), te sledstveno suvišno je pokazivanje, i pre je suprotno pravom shvatanju (fronima) Istočne Hristove crkve”.
Možemo prihvatiti primedbu da ove reči Gospodnje ne označavaju da su hleb i vino, koji se sada nalaze na prestolu, već potpuno telo i krv Hristova, nego da su još „antitipa”, „mjestoobraznaja” po kazivanju Svetog Vasilija Velikog. Ali se ne bismo mogli složiti sa tim da one označavaju samo ukazivanje na ono što je bilo nekada na Tajnoj večeri, nego da se odnose i na ono što sada biva, u ovoj Svetoj liturgiji, i to ne kao na nekoj pozorišnoj predstavi, nego u stvarnosti Spasiteljevog iskupiteljskog dela, koje se u sadašnjoj Svetoj liturgiji nastavlja i produžava da vrši i danas i vršiće se do kraja sveta. Svaka Sveta liturgija za nas niti je evociranje bivšeg istorijskog događaja niti nova žrtva, umiranje, vaskrsenje i vaznesenje Spasitelja, nego ona koju je On izvršio, produženje, kroz sve vreme! Prihvatamo da nas ove reči opominju da je sam Gospod ustanovio Svetu tajnu evharistije, te se ovaj hleb i vino prinose na osnovu NJegove zapovesti: Primite, jedite... Pijte iz nje svi... Ovo činite za moj spomen (Luka 22, 19, 20). Bez njih niti bi bilo evharistije kao tajne, niti bi se ona mogla vršiti sa ciljem i smislom u kome je Pravoslavna crkva vrši. Ali i da se u delu NJegove ikonomije spasenja, u kome se nalazi i Tajna večera, odnose i na ovaj sadašnji hleb i vino na Časnoj trapezi. Tako se može shvatiti i pokazivanje rukom, tj. da se sada, pred izgovaranjem reči Gospodnjih, u isto vreme i vrši i akt pokazivanja koji je On tada učinio. Svakako pod uticajem grčkih savremenih Ieratikona, i u bugarskom Služebniku nema ništa o pokazivanju ni đakona, ni sveštenika.
Zbog svega toga, smatram da ne treba insistirati na školskom shvatanju, nastalom umnogome prema zapadnom, juridičkom stanovištu, prema kome se svagda traži baš momenat kad se tajna izvršila i pri kojim rečima (formula tajne), tj. ne treba misliti da su Darovi sve do reči: „I sotvori ubo hljeb sej... A ježe v čaši sej...” prosti hleb i vino. Sveti Dimitrije Rostovski rasuđuje ovako: „No predloženi Sveti dari, ako i nisu već presuštastvljeni u telo Hristovo, ali nisu prost hleb no svet i dostojan velikog poštovanja od nas”. Pravilnije će biti shvatanje, dakle, da je tada samo završni momenat u njihovom osvećenju, a ne da najedanput, tek u tom trenutku, od običnog hleba i vina postaju telo i krv Hristova. Prvobitno se u Crkvi nije postavljalo pitanje o momentu osvećenja darova, „Ceo kanon evharistije smatran je evharistijskom formulom, koja dejstvuje postupno”, i tek „sholastičnom umu - kako veli prof. Kern - nužno je da zna tačan momenat”. Po pravoslavnom poimanju, već na proskomidiji, molitvom prvog prinošenja: Bože, Bože naš... ceo prinos vernih izdvaja se od običnog hleba i vina i više se ne mogu upotrebiti kao prosta hrana. Pogotovo to važi za Agnec, izdvojen iz prosfore uz prekrštanje kopljem i izgovaranje proročkih reči, a isto tako i vino već uliveno u putir. Prema Apostolskim ustanovama i Svetom Nikiforu Ispovedniku, od celog ovako osvećenog prinosa nisu mogli okušati ne samo neverni, nego ni oglašeni, no samo verni. Isto shvatanje nalazimo i kod Svetog Simeona Solunskog koji, objašnjavajući zašto verni padaju na kolena na Velikom vhodu, veli da to čine: poštujući božanstvene Darove, iako još nisu savršeni, ali su na proskomidiji predloženi Bogu i jerej je onde prineo molitvu kazujući (prozbu) da budu primljeni na višem žrtveniku. Ako dakle još nisu savršeni, ali su pripremljeni za savršenje i posvećeni su Bogom, i mestobraznaja (antitipa) su Gospodnjeg tela i krvi. Po prenosu na Časnu trapezu molio se sveštenik opet da se Sveti Duh useli u predležeće Darove i to je molitva drugog prinošenja. Proiznošenje reči Gospodnjih o ustanovljenju Svetog pričešća takođe je neophodno za osvećenje darova. A završni momenat, pečat u tom osvećenju su reči upućene Bogu Ocu, da pošalje Boga Duha Svetog i učini ove Darove savršeno telom i krvlju Boga Sina. Tako se može govoriti ne o trenutku i formuli osvećenja, nego pre o tajni evharistije kao celini, u smislu shvatanja Svetog Vasilija Velikog koji uči da molitve i dejstva koja sveštenik čini na Liturgiji imaju veliki značaj za punoću tajne: „Jer se ne zadovoljavamo onim što Apostol i Evanđelje pominje, nego i drugo govorimo i pre i posle, jer to ima veliku silu za tajnu...” Istu ovu nauku nalazimo i kod Svetog Simeona Solunskog: „Na taj način, dakle, da hleb i čaša budu telo i krv Hristova, verujemo jasno da biva i savršuje se preko svešteničkih molitava, pečatom krsta i prizivom Svetog Duha, i Gospodnjih reči, tj. „Primite, jadite” i „Pijte od njeja vsi” i „Sije tvorite v moje vospominanije”.
Svim ovim dejstvima i molitvama Sveti darovi se, dakle, najpre izdvajaju i postaju nešto drugo od obične hrane, zatim bivaju „slika” tela i krvi Hristove, „predloženi” kako veli Sveti Simeon Solunski, odnosno „antitipa” „mjestoobraznaja”, po izrazu Svetog Vasilija, da bi po prizivu Svetog Duha i blagoslovu sveštenika postali najzad potpuno telo i krv Hristova.
Od grčkih liturgičkih pisaca, kao što smo naveli, prof. Trembelas iznosi činjenicu da je đakon u starini pokazivao Darove na Primite, jadite i Pijte ot njeja vsi, što potvrđuju oba Diataksisa (Evhologiona br. 662 iz HII-HIV v. i Filotejev ). Iz ovog svedočanstva, kao i iz onog što je rečeno ranije, možemo zaključiti da je ukazivanje rukom na darove nastalo mnogo ranije od XIV v. i da je proizvod pravoslavne misli, a ne uticaja rimokatolika. Štaviše, možemo stvar postaviti upravo obrnuto, tj. da je napuštanje ovog pokazivanja kod Grka nastalo pod „uticajem” rimokatolika, odnosno borbe s njima, sa ciljem da se jače naglasi pogrešnost njihovog učenja o pretvaranju Darova u vreme recitovanja reči Gospodnjih. Ta borba diktirala je da se napusti nebitno, što bi moglo izazvati makar neku asocijaciju s njihovim mišljenjem. Tako je došlo do toga da se pokazivanje danas kod njih ne vrši nego čak proglašava nepravilnim. …
Ne treba, dakle, smatrati nepravilnim, niti suvišnim da sveštenik i đakon ukazuju desnicama Darove pri izgovaranju reči Primite, jadite i Pijte ot njeja vsi. Jasno svedočanstvo o tom pokazivanju nalazi se u starim grčkim i našim rukopisima bar od XIV v. Neće biti da je ovo pokazivanje nastalo pod uticajem rimokatoličkog učenja o transuptancijaciji hleba i vina pri tim rečima Hristovim, nego obratno - prestalo se u nekim krajevima ukazivati na darove rukom kad je došlo do borbe s rimskom propagandom i kad je nastala potreba jačeg naglašavanja pogrešnosti njihovih učenja.
Evharistijski hleb i vino, od početka prinošenja na proskomidiji, postupno postaju telo i krv Hristova, onako kako se telo NJegovo u utrobi Svete Djeve postupno razvijalo do rođenja, no do prizivanja Svetog Duha i sveštenikovog blagosiljanja na I sotvori hljeb sej, A ježe v čaši sej, nisu potpuno osvećeni, još su „mjestoobraznaja” tela i krvi Hristove. Navedeni priziv Svetog Duha, i blagosiljanje pri tom, ustvari su samo završni momenat u njihovom osvećenju i postojanju telom i krvlju Hristovom.
U duhu svega izloženog, smatramo da sveštenik i đakon treba da počnu s pokazivanjem Darova čim se otpočne govoriti Primite, jadite i Pijte ot njeja vsi, a ne tek docnije na reči Sije jest tjelo moje i Sija jest krov moja.
Ruka pri ovom pokazivanju pruža se s dlanom okrenutim ne sasvim gore, ni dole, nego malo unutra, kao što obično biva kad se nešto pokazuje.
Takođe da, prema kazivanju više grčkih rukopisa od XVI do XVIII v., pokazivanje darova treba da čine „svi koji liturgišu” sveštenici, a ne samo načalstvujući.“
Što bi rekao Sveti Justin Ćelijski – jasno i za savest komarca.
Knjigu NAD TAJNOM JAGNJETA BOŽIJEG preuzmite OVDE.
O PODIZANJU AGNECA NA „SVETINJE SVETIMA”
Patrijarh Pavle je pisao i o psotupku sveštenika prilikom vozglasa „Svetinje svetima“:“O uzdizanju samo Svetog hleba, pri rečima Svjataja svjatim, govore ne samo nama savremeni liturgičari i stariji, nego ga potvrđuju Sveti Simeon Solunski: „Podignuvši hleb i rekavši: Svetinje svetima, on (jerarh) poziva sve onoj božanstvenoj, živoj hrani sveštene trpeze” , i Nikola Kavasila: „... i on (jerej) ne zove sve, nego uzevši Sveti hleb i pokazavši, zove pričešću dostojne”. Teodor Andidon, grčki pisac XII v., pominje takođe uzdizanje Svetog hleba, iznoseći ujedno i smisao toga uzdizanja: „A uzdizanje Časnog tela predstavlja uzdizanje na krst, i na njemu smrt i samo vaskrsenje (Gospoda)”. Gotovo istim rečima govori o uzdizanju hleba Sveti German.
Pozivajući se na francuskog pisca Renodo-a, prof. Trembelas kazuje da najstarije svedočanstvo o uzdizanju Svetog hleba, pred pričešće daje jedan odlomak koji se pripisuje Jakovu, episkopu edeskom (oko 651. g.): „Onda podiže i pokazuje tajne celom narodu na svedočanstvo”. Prema rečima molitve pred uzdizanje: Vonmi, Gospodi Isuse..., i ovom kazivanju Jakova Edeskog, prof. Trembelas zaključuje da uzdizanjem hleba i rečima Svjataja svjatim, sveštenik hoće da ukaže „da je ovaj hleb Onaj koji sa Ocem sedi gore i dolazi da nas osvešta, kao što se veli u molitvi, te stoga i treba da ga jedu sveti... Drugim rečima, stari smisao uzdizanja, i uzglasa koji ga prati, jeste prizivanje dostojnih, a odstranjivanje nedostojnih”. Za takav smisao, veli prof. Trembelas, govori i postupanje sveštenika u ovom momentu kako se vršilo u doba Svetog Jovana Zlatousta. U tumačenju poslanice Jevrejima Sveti Jovan veli: „Uostalom, da ti ne bi mogao izneti i taj razlog (da nije pismen, te da ne zna reči apostola Pavla ko nedostojno jede hleb i pije iz čaše - 1 Kor. 11, 27), zbog toga sveštenik kao neki glasnik, podigavši ruku gore, stavši na uzvišenje i vidljiv svima, pri strašnoj tišini, gromkim glasom proiznosi strašni poziv kojim jedne poziva, a druge odbija, čineći to ne rukom nego rečju koja je mnogo delotvornija od ruke. Taj poziv, stigavši do našeg sluha, kao rukom jedne odguruje i odbacuje, a druge privlači i stavlja pred (pričešće)... Kad on kaže: Svjataja svjatim, to veli: Ko nije svet taj neka ne pristupa”. Prema Svetom Germanu, ovim rečima „jerej uzvikuje da svi čuju: Ja sam čovek sličan vama i ne znam dela svakog pojedinog između vas. Pazite sami i budite sveti, jer je Hristos, Kojim ćete se vi pričestiti, Bog sveti i Koji u svetima počiva”.
Iz navedenog kazivanja Svetog Jovana vidi se da u najstarije doba sveštenik nije podizao Agnec pri izgovaranju reči Svjataja svjatim, nego, uzglašavajući ih, samo podizao ruku, ne u smislu pozivanja vernih da se Svetim darovima klanjaju, nego opominjući ih da ispitaju svoju savest i nedostojni da im ne prilaze. Odmah iza toga, u starini kao i danas, sveštenik je neposredno pristupao pričešću sebe i vernih. Uzimao je obema rukama Sveti hleb i uzdigavši lomio ga na dovoljan broj čestica za pričešće sviju.
Navedeno kazivanje Svetog Jovana Zlatousta daje nam mogućnost da jasnije sagledamo put kojim se došlo do sveopšte prakse u Pravoslavnoj crkvi uzdizanja Svetog hleba pri rečima Svjataja svjatim. Prvobitno, dakle, postoje dva posebna akta koja neposredno prethode pričešćivanju sveštenika i vernih. Prvi je podizanje ruke sveštenika u znak opomene vernih da sami paze na sebe, kako bi Svetinji prilazili dostojni. Odmah iza njega sledio je drugi: Sveštenik je uzimao Sveti hleb i lomio ga radi pričešća. U doba pak posle Svetog Jovana Zlatousta ova dva posebna akta, vremenski toliko bliska jedan drugome, stapaju se i vrše istovremeno. Sveštenik više ne opominje verne na svetost posebnim gestom ruke, nego to čini drugim aktom - uzdizanjem Svetog hleba, uz reči Svjataja svjatim, i ne spuštajući Sveti hleb na diskos, odmah ga lomi. Kad je tačno ova praksa zavladala, ne zna se i teško da će se moći utvrditi. Svakako da je do nje došlo pre VII v., kad se posebno podizanje ruke na Svjataja svjatim ne pominje, nego samo sa Svetim hlebom.
Iz ovoga nam ujedno biva jasno zašto nema pomena o uzdizanju putira u isto vreme. Nije bilo potrebe uzdizati ga radi posebnog deljenja Svete krvi. On se uzima i uzdiže onda kad treba da se pričeste sveštenici, a zatim, na poziv đakona: Sa strahom Božjim i verom pristupite, da se pri-česte i verni…
Kad se uzdizanje Agneca utvrdilo u praksi Crkve, dato mu je i odgovarajuće simvoličko značenje. Kao što smo u početku napomenuli, ono treba da označava uzdizanje Hrista na krst, a putir, koji se ne podiže, nego stoji na trapezi, označava krv koja je iz NJegovog tela tekla dole. Sveti Simeon Solunski o tome kaže: „A uzdizanje hleba označava uzdizanje Isusa na krst. Stoga i putir leži tu, u kome je krv i voda istekla iz NJegovog Svetog boka”. Putir, dakle, treba da stoji na trpezi i dok se Sveti hleb uzdiže.
Svi ovi razlozi koji govore da se na reči Svjataja svjatim ne podiže putir, još manje bi mogli opravdati podizanje diskosa sa Svetim agnecom, česticama za devet činova i ostalim. Ni praktični razlozi ne govore za to, jer se ove čestice neće lomiti, pošto se one ne mogu upotrebiti za pričešće. Ni simvolički njihovo podizanje ne bi moglo značiti uzdizanje na krst. Zato pri uzdizanju Agneca one ostaju na diskosu…
Prema učenju Pravoslavne crkve, čestice izvađene u čast i spomen Svete Bogorodice i činova svetih imaju značaja za nas i naše spasenje, kako veli Sveti Simeon Solunski. „Ali se (ove) čestice ne pretvaraju niti u Gospodnje telo, niti u tela Svetih, nego su samo darovi i prinosi i žrtve u hlebu, po ugledu na Gospoda i u ime njihovo NJemu prinete, i sveštenodejstvom tajni, i sjedinjenjem i zajednicom osvećene, te onima za koje su (izvađene) šalju osvećenje i preko ovih svetih nama”. Unijati pak, po odluci pape Venedikta XIV (1740-1758. g.), smatraju da i ove čestice postaju telo Hristovo. Zato bi se kod njih uzdizanje celog diskosa moglo pravdati, ali ne i kod nas.
Ostaje, dakle, vekovna praksa Pravoslavne crkve da se, na reči Svjataja svjatim, uzdiže samo Sveti agnec, ne i Sveti putir, niti ceo diskos. Činiti suprotno značilo bi dizati svoje mišljenje iznad mišljenja Crkve i Svetih Otaca, koji su po predanju Crkve vekovima tako postupali. Značilo bi takođe - kako primećuje prof. Fundulis - dokazivati da su i Crkva i njeni sveštenoslužitelji „sve do sada bili u zabludi... ne rasuđujući i ne postupajući pravilno”. Hrišćanin pak koji bi prihvatio misao da može grešiti Crkva, „stub i tvrđava istine” (1 Tim. 3, 15), koja misli svojom glavom, a glava joj je Hristos (Ef. 5, 23; Kol. 1, 18), pravoslavnim niti može biti, niti ostati.“
I ovo je, naravno, jasno i za komaračku savest. I jasno je – verni se pričešćuju od Agneca, a ne česticama koje su izdvojene za žive i pokojne. Svim česticama se pričešćuju unijati, ali ne i pravoslavni.
Da je sreće da se držimo pouka patrijarha Pavla, bili bismo na ispravnom, svetopredanjskom putu. Ovako smo na putu koji niti je siguran, niti vekovima osveštan. Tako su rikmokatolici pošli putem reformi Drugog vatikanskog koncila, i došli u propast u kojoj se sada nalaze. Hoćemo li imati mudrosti da se vratimo Bogu i sebi, ostaje da se vidi.
Knjigu NAD TAJNOM JAGNJETA BOŽIJEG preuzmite OVDE.
Izvor: Pravda
