Piše: Vladimir Dimitrijević
ETIKA STARIH NAŠIH TRGOVACA
U gadnom i smutnom vremenu živimo, kada vlada moralna trulež, a svakovrsni sumnjivi tipovi, guleći kožu sa svog naroda, dolaze do neizmernog bogatstva, koje će, i njima i njihovima, ako se ne pokaju, biti na propast. Zato se vredi setiti šta je Vladika Nikolaj govorio o srpskim poslovnim ljudima – trgovcima, pre svega, i njihovoj etici, u svojoj besedi trgovačkoj omladini, koju je održao pod naslovom „Pomozi, Bože, svima, pa i nama“.
Evo njegovih reči: “Bili su i prošli ti stari beogradski trgovci. Ali su ostala dela njihova, zadužbine njihove, primer njihov, ime njihovo. Kao šegrti, oni su se mučili nesravnjeno više nego sadašnji šegrti. Kao kalfe, oni su bili dužni ustajati kad kaluđeri ustaju na polunoćnicu i šiti ševećeriju. Kao gazde, oni su ulagali ogromne napore da uvećaju svoju imovinu ali nikad i nikako na štetu obraza i poštenja. Znali su oni da glas o poštenju jednog trgovca vredi više od gole pameti i veštine. Kada su što prodavali na metar, popuštali su nekoliko santimetara više, a kada opet merili na tegove dodavali su po nekoliko grama za sreću i berićet. Niti su oni verovali u brzo obogaćenje. Znali su oni i to da se ne mogu pošteno obogatiti pre starosti, tj. do onog vremena kada će moći upotrebljavati svoje bogatstvo samo na lečenje sebe, zavideći blagodušno, za svojom bogatom trpezom, onima koji mogu i smeju da jedu i piju do volje. Ko bi se od trgovaca u to vreme obogatio pre nego što mu kostobolja postane kalendar i pre nego što mu kosa osedi i zubi poispadaju bio je podozriv i izbegavan. U to vreme vladalo je opšte mišljenje, da samo trgovci mogu postati bogataši, a nikako državni činovnici. A među trgovcima važilo je pravilo: ili pošteno bogat postati ili i bez bogatstva pošten ostati. U svakom slučaju, čovek u trgovcu cenio se više od trgovca, i karakter trgovca više od bogatstva njegovog. Sa domaćinskim duhom oni su brinuli o čaršiji beogradskoj i o državi; da, i o državi, i o porobljenoj braći svojoj. To su bili mahom ljudi seljačkog trudoljublja, seljačke uzdržljivosti i izdržljivosti a uslužni i otmeni prema mušterijama svojim kao pravi gospodski sinovi. Neki su od njih bili velike tvrdice i prema sebi i prema drugima, ali su na kraju zadivili svet svojim zaveštanjima na dobrotvorne svrhe. Neki od tih tvrdica davali su potajno šakom i kapom na oslobođenje Stare Srbije. Jedan opet između njih ostavio je po smrti veliko bogatstvo a u zaveštanju napisao ovu divnu reč: „Sve sam od naroda dobio, sve ostavljam narodu.” Poznavao sam lično jednog od tih kremen-štediša. On nikad nije nikome javno učinio neku milostinju. Čaršija ga je zbog toga smatrala za čoveka sebična, tvrda i nemilostiva. Ali kad je taj gazda umro, iza njegovog kovčega u pratnji išli su mnogi siromasi i prosjaci uplakani. Tada se tek saznalo, koliko je taj čovek tajno pomagao sirotinju. A o poštenju Trgovačke omladine kao celine neka posvedoči ovaj fakt. Bogataš neki iz unutrašnjosti ostavi testamentom Beogradskoj trgovačkoj omladini svoju imovinu. Beogradska trgovačka omladina odbije taj dar i ne htedne ga primiti. Zašto? Zato što je zaveštač tu svoju imovinu bio stekao nepoštenim načinom. Takvim se poštenjem, rodoljubljem i pobožnošću odlikovala ona stara beogradska čaršija.“ Takvih skoro da više i nema.
GULIKOŽE KOJE SE BOGATE
Nepravedne bogataše, špekulante uz pomoć države, Sveti vladika Nikolaj zvao je „nadritrgovci“, i opominjao:“A nadritrgovci su svi oni ljudi koji su se spremali za državnu službu a ne za trgovinu. Pa su se neki od njih obogatili više i daleko više od trgovaca. Kako? To samo Bog zna, i Bog će ih pitati. Postali su milioneri, što nije dobro ni za njih ni za decu njihovu ni za čaršiju ni za državu. I oni su daleko od one narodne molitve. Ako se ikad usude da se bez stida mole Bogu oni svakako govore: „pomozi, Bože, meni a za druge ne moraš se brinuti, ni Ti ni ja.” Kako vi mislite o ovim nadritrgovcima ja ne znam. Ali vam mogu reći, da srpski narod ne voli da čuje o ljudima u ma kakvoj uniformi i u ma kakvoj državnoj službi da su se obogatili i postali milioneri.“ Kako onda, tako i danas. Danas još i više.
UZROCI LUDILA POHLEPE
Šta je uzrok tom bogataško – pljačkaškom ludilu? Vladika Nikolaj kaže:“Meni se čini da je i ova bolesna žudnja za bezmernim i nepotrebnim blagom stvar psihologije. Ja sam se trudio da uđem u psihički stroj tih nadritrgovaca milionera, pa sam došao do saznanja, da oni gomilaju blago iz dva razloga: prvo da osiguraju svoj život na dug niz godina, a drugo da osiguraju svoju decu. Kao da nisu ni čuli Hristovu nauku u priči o bezumnom bogatašu. Čovek neki nagomila ogromno bogatstvo pa reče duši svojoj: dušo moja, evo sad imaš imanja za mnogo godina, počivaj, jedi, pij i veseli se! A u noći dođe mu reč od Boga: bezumniče, ove noći uzeće se duša tvoja od tebe, a što si nagomilao čije će biti? Zaista, braćo, nisu čista uma oni ljudi koji ne pomišljaju na smrt iako očima svojim gledaju i ušima čuju kako srp smrti besprekidno žanje i odnosi. Aj, te još kako šušti, žanje i odnosi!
Još je luđi razlog osiguravati budućnost svoje dece, ne samo blisku nego još i daleku, doživotnu. Jer to ne znači drugo nego staviti svoju decu unapred u večitu penziju. Ko god je ostavio milione svojoj deci, taj je dušmanski gurnuo decu svoju u propast, najpre moralnu pa materijalnu. Ako je Beogradu išta poznato, to je poznato.“
Srpski narod je, odbijajući da sluša Boga NJegove svete ljude, kakav je bio Vladika Nikolaj, došao u stanje u kome je, a sadašnji vlastodršci, bestidne gulikože i upropastitelji, na sebi će videti šta ih čeka ako se ne pokaju i ne urazume. Poslednji je čas. Na normalnim ljudima, koji znaju za Boga i dušu, ostaje da im ne zavide ( nemaju na čemu! ) i da žive tako da mogu mirno da spavaju. Moj pokojni deda je govorio:“I kad radiš pošteno, pola ti uzme đavo, a kamoli kad radiš nepošteno“.
Ko ima uši da čuje, neka čuje.
Izvor. Pravda.rs
