Piše: Emir Kusturica
Iz jednom malog balkanskog sela mi se već godinama bavimo velikim temama i pokušavamo da upozorimo čovečanstvo kako se svet zahuktava u jednom pravcu koji neminovno vodi ka eskalaciji i uvodu u treći svetski rat. Najbolja potvrda za to su slike koje smo ne tako davno gledali iz Ukrajine kada je pogođen nemački „leopard“ a u njemu su bili vojnici Bundesvera i kada jedan od njih, u sceni kao iz partizanskih filmova, iskače iz zapaljenog tenka i zapomaže na nemačkom jeziku.
Kao da nam se čitava priča vraća tamo negde u Drugi svetski rat simboličkim prikazom nemačkog učešća ne samo tenkovima nego izgleda i ljudstvom u rusko-ukrajinskom sukobu.
S druge strane veoma je teško ne podleći pesimizmu kad čovek opisuje ili kada pokušava da zaključi o čemu se radi. Od Juvela Hararija, Klausa Švaba, politike koju vodi naša vlast, ruska vlast, politike koju vode Amerikanci koji su još uvek generatori meke, a izgleda i tvrde moći, čovek vrlo lako može da padne u depresiju. Jedan filozof tvrdi da je depresija krajnje ishodište narcizma, prema tome, prestanimo da budemo narcisi i dajte da budemo svijet u kome ćemo, kad već imamo tračak nade, i tračak optimizma, zaboraviti Švabove ideje o robovlasničkom sistemu i ono u čemu su došli u Aziji da preko ljudskog oka biometrijski mogu da ustanove sve o nekom čoveku.
Postoji, s druge strane većinsko raspoloženje u svetu. Ispričaću na ovom mestu priču o jednom dečaku koji me je podsetio na ideju Crnjanskog „kad jedne zime iz vrta jednog zavejanog istrči jedno ozeblo tuđe dete i zagrli me“. Meni se to desilo na završetku jednog skijaškog takmičenja na Iveru i jednog filma Natalije Mirzean koji je te iste godine bio prikazan na našem festivalu gde se samo u formalnom smislu čovek ogrejao kao u slučaju dečaka Vladimira koji je ogrejao moju dušu. Ne samo fizički, nego ti je toplo i u duši.
Dakle, završeno je takmičenje, dečica su se vrtela oko postolja, držali skije i štapove. Među njima se isticao jedan plavokosi dečak, kasnije sam saznao da se zove Vladimir i koji se u jednom trenutku izdvojio i popeo na postolje. Prišao sam, pitao ga je li pobednik takmičenja.
NJegov živi pogled je sada na pobedničkom postolju svetlio, rekao bih, još jače. Odgovorio je da, nažalost, nije pobedio, pitao sam ga, otkud onda na postolju a on mi je rekao – „hteo sam da osetim autoritet pobednika“. Dakle, jedanaestogodišnji dečak ne samo da je izrazio ono što je u kompetetivnoj zajednici u kojoj živi, a danas je najvažnije da bude pobednik, nego je i istina da nije pobednik, pretvorena da je on postao pobednik dana. A on je isto godište kao i dečak koji je pobio onu decu u školi „Ribnikar“ u Beogradu.
Ovo spominjem zato što je taj događaj za mene imao ono značenje koje se vrlo retko danas uzima u obzir da svet nije ispunjen samo manijacima i ubicama nego upravo i dečacima i decom koja na neverovatan način potvrđuju svoju intuitivnost i svoju pamet.
U razgovoru koji sam poveo sa njegovim drugovima shvatio sam da je dečak učestvovao u takmičenju ali da je sam sebe diskvalifikovao pošto je sam sebe prijavio da je promašio jednu kapiju. Pomislio sam tada da je ovaj svet spašen.
Dakle, dečak je stajao na tronu, rečenica u njegovom vokabularu postala je oružje njegove kulture a mesto gde je upotrebljena bilo je pozornica na kojoj je izrazio sopstveno arhtetipsko postolje na kome stoji u svom životu.
On me na neki način podsetio na ptice koje znaju da naprave gnezdo a pri tom im to niko nije objasnio, niti su gledale taj postupak. Dakle, nešto postoji u čoveku što me uvek vraća na ideju zbog koje se bavimo umetnošću, barem ja, kada u filmu „Andrej Rubljov“,
sam Rubljov sreće mladića koji je ushićen idejom da može da napravi zvono a pri tom ne govori istinu da to nije naučio a onda stisne petlju i na kraju svojom hrabrošću i iskrenom prirodom postigne veliku životnu pobedu, napravi jedno od najvećih zvona u ruskoj istoriji.
Mislim da je ovaj dečak ili njegova pojava u mom slučaju zapravo neviđeni podatak koji uliva optimizam i koji na svaki način govori o nekome ko sa 13 ili 14 godina svoja osećanja projektuje i ne skriva i to u vremenu u kome žovimo i u kome je ozbiljan atentat na našeg boga već izvršen, naš bog je izreštetan na Zapadu, i on se zapravo održava još u ovim našim istočnim delovima.
Pogledajte OVDE akciju “Make Serbia Great Again” pokreta Naši
Izvor: Iskra
