O KNJIZI
Pred čitaocima je knjiga o Nebojši M. Krstiću, čoveku sa krstom, koji je stradao u nameštenoj saobraćajnoj nesreći uoči Vavedenja 2001. godine. Izlazak knjige pomogao je Dušan Vuksanović, na čemu iskreno blagodarimo. U uvodu, dajemo nekoliko svedočenja o dobu u kome je vođena borba za Srbiju kao ikonu.
Tu je, pre svega, svedočenje o časopisu „Obraz“ i prvoj knjizi Nebojše M. Krstića.
„Obraz“ je, kao časopis pri Misionarskoj školi hrama Svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu, imao za cilj – školu sa verom, politiku sa poštenjem, vojsku sa rodoljubljem, državu sa Božjim blagoslovom, to jest, sve ono o čemu je Sveti vladika Nikolaj pisao u svom delu „Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor“.
Časopis se čitao i u Beogradu i na Palama, i u Kotoru i u Nišu, ali i u Dijaspori. Monarhizam, antikomunizam, razobličavanje Novog svetskog poretka-i krajnje naivna, ali i krajnje iskrena vera, da će svi to shvatiti s Božjom pomoću. Naročito smo naglašavali koliko je partijašenje štetno po našu nacionalnu svest, jer partije postaju svojevrsne religiozne sekte, a njihovi vođi gurui.
Naravno,sredstava za objavljivanje nije bilo: izašla su četiri broja, i to je bilo to…
Ali, trag je ostao.
Tada je, u doba pokretanja časopisa, izašla Nebojšina prva knjiga „Politika i obraz“.
POLITIKA I OBRAZ - ZA VASKRS RASPETOG SRBSTVA
Moto knjige Nebojše M. Krstića bile su reči vladike Atanasija: „Bitno je da sačuvamo OBRAZ svoj jer će nam to jedino pred BOGOM i pred Nebeskom Svetosavskom Srbijom biši opravdanje"
Sam Nebojša je rekao da se knjiga neposredno obraća onima kojima je Hristos Alfa i Omega ( to jest, pravoslavnim hrišćanima ), a posredno svima ostalima. Uvod je pisan „u Beogradu, na Svetog Apostola i Evangelistu Jovana Bogoslova (26.9/9.10.) leta 1993. od Prvog Prišastvija Jedinog Vladara, Cara careva i Gospoda gospodara.“
U fusnoti je obrazložio primenu prideva srbski:“Zašto srbski a ne srpski! Zato što ne prihvatamo sramni jezički terorizam i varvarstvo razsrbljenih bezslovesnih srpsko-hrvatskih mitoloških vukova ogrnutih filološkim kožama. Zato što pridev srpski nije od imenice SRB već reči SRP (alatka za košenje). Zato što srpkinja nije iz Srbije nego iz nekakve mitske zemlje srpova Srpije. Samo su Srbin i Srbkinja iz Srbije. Zato što je jedino srbstvo reč koja kazuje suštastvo i suštinu SRBA, a ne srpstvo. Srpstvo označava suštinu oruđa za košenje, tj. SRPA. Koliko mi je poznato, među mlađim autorima Matej Arsenijevnć je svojim poetskim i bogoslovsko-filosofskim tekstovima prvi otpočeo da istrajno i dosledno provodi umesnu pravopisnu desrpizaciju srbstva u ime srbskog pravopisa. Ovu srbsku pravopisnu ozbiljnost svojim perima sada delotvorno pokazuje i potvrđuje većnna naših mladih hrišćanskih mislilaca, pesnika i prevodilaca (V. Dimitrijević, V. DŽomić, M. Vasiljević, B. Lubardić, B. Milosavljević, V. Nikčević, M. Šibul...)“
U tekstu „Svetosavska sloga slovesnig Srbstva“, Krstić ističe da pitanje sloge nije samo socijalno i nacionalno, nego, pre svega, spasenjsko. Pretumačivanje četiri ocila oko krsta na „Samo sloga Srbina spasava" desilo se zato što nije u pitanju puki zemaljski patriotizam, vezan za nacionalne i državne interese, nego vapaj za nadsuštnom, bogoslovsko – liturgijskom slogom:“To znači da se sloga u svom istinskom, neskrivenom i bitijnom smislu projavljuje i ostvaruje isključivo kao liturgijsko, evharistijsko sabranje onih koji su sami sebe i jedni druge i sav život svoj Hristu Bogu predali! Drugim rečima, da li je i u kojoj meri postignuta sloga u srbskom narodu ponajbolje pokazuje stanje i kakvoća njegovog odnosa prema Logosu (Slovu) Božijem, Gospodu našem Isusu Hristu, jer „nema ni u jednom drugom spasenja, i nema drugog Imena pod nebom danoga ljudima kojim bi smo se mogli spasti" (Dela apostolska 4,11-12). U kojoj meri srbski narod učestvuje u svespasonosnoj zajednici sa Slovom (Logosom) Života, u toj meri i ima punotu Života - ali ne pukog vegetativnog života (u smislu životarenja, istrajavanja i pretrajavanja na ovim vetrometnim balkanskim prostorima), već punotu, kako to Dostojevski pronicljivo kaže, živog života, ili rečeno biblijskim rečima, večnog i bitijnog života.“
Sva „događanja naroda“ i mitingaški „svesrpski sabori“ ne vode nas nikuda, pošto nisu zasnovani na liturgijskoj sabornosti u Hristu. Jer, po Nebojši, „„Samo Spasitelj Srbina spasava",to jest - „Samo Gospod Isus Hristos kao jedini Spasitelj Srbina spasava"! To je, ustvari, prva i osnovna i poruka i pouka svetosavlja: Samo Spasitelj Srbina spasava! Jer Spasitelj Hristos jeste svetosavska Sloga slovesnog srbstva. A bezslovesno srbstvo, kao srbstvo bez Slova (Logosa) Božijeg nnje ništa drugo do nečije biračko telo, zbunjena gomila. Zato, pomolimo se opet i opet Gospodu Spasitelju našem da nas opomene obrazom Svojega Časnoga Krsta, čija vertikala ukazuje na potrebu našeg bogoljublja, to jest naše spasonosne sloge sa Bogom Živim i Istinitim, Koji je radi nas ljudi i našega radi spasenja sišao sa nebesa i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Deve i postao čovek. A horizontala, pak, Časnoga Krsta Gospodnjeg ukazuje na delotvornu neophodnost čovekoljubive sloge među ljudima.“
LJubav prema ljudima, veli Nebojša, pozivajući se na Svetog Justina Ćelijskog, vene ako nije prožeta ljubavlju prema Bogu. Liturgijski rečeno, bićemo složni samo ako, uzljubivši jedni druge, sami sebe i svoje bližnje Hristu Bogu predamo, kako i kaže bogoslužbeni vozglas. Vladika Nikolaj nas je podsećao:„Al' kad Srbin stekne slogu, miliji će biti Bogu."
Nebojša nije imao nedoumice:“Nama nije potrebna bezslovesna Srbija, svejedno bila ona demokratska, višestranačka, parlamentarna, ustavna ili pravna. Nama jeste potrebna slovesna Srbija - Srbija koja je oslovljena Slovom Božijim, to jest Logosom Života, Drugim Licem Svete Trojice, Gospodom i Spasiteljem našim Isusom Hristom. To je Srbija koja je čula i privela k srcu reči Jedinog Spasitelja: „Bez mene ne možeti činiti ništa" (Jn 15,5). To je Srbija koja sarađuje Bogu u odlučnom i smelom pokretu stremeći ka Carstvu budućeg veka - Blagoslovenom Carstvu Oca i Sina i Svetoga Duha. To je, dakle, podvižnička Srbija - Srbija koja zna da je pravi pokret i smisleno ciljno kretanje moguće samo kao podvig. Jer, izvan podviga nema spasenja; izvan podviga sve je samo očajničko lutanje i beznadeždna bludnja. (Ne bez dubljeg razloga, u prelepom starosrbskom jeziku reč „blud" označava „potpuno i pogrešno kretanje u posezanju za ostvarivanjem nekog smislenog cilja")“
Potrebna nam je, pisao je Krstić, država koju Svojim Promislom drži Svedržitelj. Takva država je Dom u kome je monarh Domaćin., koga molitveno podržava Patrijarh, što je ideal simfonije – saglasja Crkve i Države što nam ga je ostavila Vizantija.
U tom Domu domaćin je jedan: miropomazann monarh kojn bogomudro kormilari lađom države kroz burna i olujna svetska iskušenja, molitveno podržavan (opet ne slučajno, izraz „držati") Patrijarhom.
Srpsku propast je u 14. veku nagovestilo ubistvo cara Uroša, tako je krvavi 20. vek nagovestilo ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića maja 1903:“Lišeni državotvorne razboritosti i političke pronicljivosti, Srbi postaju moneta za potkosurivanje nezajažljivih političkih apetita i krvavih prohteva pojedinih država-moćnika u datom epohalnom trenutku. Konkretizacija naše ovovekovne nesreće otpočinje onoga trenutka kada smo ušli (što dragovoljno, što uterivanjem) u pustinju jugoslovenstva. Od tada počinje srbsko krvavo lutanje i potucanje od nemila do nedraga. Jugoslavija je za nas uistinu ona „daleka zemlja" (χώρα μακράν) o kojoj govori Hristova priča o bludnom sinu (vidi Evangelije po Luki 15,11-32). U njoj smo mi, jadni i zlehudi, rasuli svoje bogomdarovano blagosloveno Imanje i Ime, raspršili svoju suštinu (διασκόρπιζειν την αύσιαν- Lk 15,13), to jest odrekli se sebe i pred Bogom i pred ljudima. (Od našeg rasutog Imanja i Imena i raspršene suštine - dakle, procesom neviđene desubstancijalizacije - nastadoše ili pokušavaju da nastanu novi „narodi" (jugosloveni, crnogorci, muslimani, makedonci...) i nove „pravoslavne pomesne crkve" (hrvatska, makedonska, crnogorska). Posle pouzdanih ruku blagovernog Kralja Petra I Oslobodioca, ne nalazi se dostojna vladarska desnica koja bi bila dorasla odgovornom i ozbiljnom zadatku da drži kormilo srbskog državnog broda. Naime, Aleksandar I Karađorđević čini kobnu državotvornu grešku - najveću i najpogubniju u našoj istoriji ujedinivši Srbiju (tek prošlu kroz golgotu Prvog svetskog rata) sa balkanskim slovenskim latinomislećim papistima koji svoj jedini politički gaison d' etre nalaze u raspomamljenom antisrbstvu.”
Kralj Aleksandar je svoju zabludu platio glavom, a Jugoslavija je, po Svetom Nikolaju Žičkom, bila „prkos Hristu, prkos Svetom Savi, prkos narodnoj prošlosti, prkos svakoj narodnoj svetinji - prkos i samo prkos".
Uzalud smo verovali u saveznike. Krstić je oštar:“Zbog kakvih tobožnjih saveznika smo kao raspomamljeni i bezslovesni pohrlili u stanje i roblja i groblja, pokazaće ubrzo potonji događaji. Naime, pre nego što su nas izručili bezdušno u čeljusti rusko-sovjetske crvene aveti i njenih ovdašnjih zločinačkih namesnika, leteće horde angloameričkih strvinara (tj. naši vozljubljeni „saveznici") izručili su na nas tovar svoje savezničke ljubavi čestitajući nam 16. i 17. aprila 1944. godine Pravoslavni Vaskrs smrtonosnim bombama. Pod izgovorom da se bombarduju „vojni objekti", englesko-američki bombarderi su na praznik Svetog Hristovog Vaskrsenja svojim bombama razorili i spržili prestoni Beograd. Nekoliko hiljada nejake dece i nebranjenih žena našlo je svoju mučeničku smrt u ruševinama opštinskog porodilišta, dečijih domova i skloništa, svih bolnica, više stotina stambenih zgrada, radničkih kvartova, pijaca i sličnih „ vojnih objakata'' . Svoju vojničku hrabrost i borbenu potentnost ovi junaci vrlog Zapada pokazali su svirepim ubijanjem porodilja i odojčadi, staraca i žena, nemoćnih i bolesnih. Zaista, koja je stvarna razlika između hrvatsko-muslimanskih koljača koji zakrvljenih očiju ,,junački'' rasporuju stomak jedne trudnice i poslovično uzdržanih, hladnokrvnih Engleza kojima su porodilišta i bolnice vojni objekti, tj. Amerikanaca za koje je formula njihove borbene gotovosti u rečima ,,napalm bombe prže decu''?!““
Krstić se pozabavio i sukobom „građansko – nacionalističko“ u Miloševićevoj Srbiji:“Ono što ih pritom objedinjuje i čini sličnim jeste da obadve (naravno, sa različitim motivacijskim predznacima) konkretnog čoveka vide, doživljavaju i shvataju politički jednodimenzionalno, a samim tim i veoma pogrešno. Jer, i čovek koji je političkom individualizacijom („građanskim samooslobađanjem") izdiferenciran od kolektiva (nacije), te sveden na individuu, kao i čovek koji je samo deo nacije (kolektiva) jesu bezlični i egzistencijalno neposebni - i jedan i drugi su, ustvari, čovek bez svojstava,tačnije, čovek bez egzistencijalnopersonalnih svojstava. Drugim rečima, obojica nisu konkretna, jedinstvena i neponoviva bnća, nisu -ličnosti.(...) Jedino je državotvorni brod pravoslavne ličnostne (personalne) delotvornosti imun i obezbeđen od preopasnih zamki Scile političkog individualizma i Haribde političkog populizma, tj. kolektivizma.“
Monarhija nam je neophodna kao crkvena stvarnost. Nebojša veli:“Naime, Crkva u odnosu na državu može bnti u jednom od sledećih položaja: 1) u mučeničkom - kroz progon (Kada su Državni poredak i vlast antiteistički i jeretički bogoborački); 2) u koegznstentnom - kroz indeferentnost (Kada je državna vlast ateistička, to jest kada se prema Crkvi odnosi kao prema jednoj od brojnnh tzv. ,,verskih zajednica''); 3) u državotvorenom – kroz - simfoniju (Samo onda kada je ljudima u državi moguće da slobodno i odgovorno daju caru carevo - ali ne više, a Bogu Božije - aln ne manje). Samo je treće stanje države blagoobrazno i po poredku bogočovečanskog Smisla i Istine. To je - simfonija Crkve i države!“
LJudi nisu apolitična bića jer su bića zajednice:“Jer, čovek je u pravom smislu političko biće upravo zato što svi ljudi, još od Prvosazdanih Adama i Eve, ulaze iz nebića u bitije (tj. postojanje) kao zajednična bića, bića zajednice - crkvena bića.“
Ta istina se na zemlji najviše projavljuje kao simfonija Crkve i Države:„Veći od svih drugih darova Božijih među ljudima, od Višnjeg Čovekoljublja darovani, jesu: sveštenstvo i carstvo - prvo, da služi Božanstvenom, a drugo da vlada i stara se ο ljudskom. Λ od jednog istog načela oba proishode, i čovečanski ukrašavaju život. Jer, ništa ne pomaže carevima tako kao čast sveštenika koji se i o njima samima svagda Bogu mole. Ako, dakle, sveštenici neporočni budu u svemu i pred Bogom imaju smelosti, carevi će pravo i podobnoª početi da ukrašavaju predane im gradoveb i one koji su pod njimav – tada će biti saglasjeg neko blago, koje sve što je dobro daruje ljudskom životu. A ovako će biti, verujemo, ako se sačuva poštovanje sveštenih pravilad što ih Apostoli u pravedno hvaljeni i slavljeni samovidci Božijeg Logosi predaše a Sveti Oci sačuvaše i ispovedaše."
Vladika budimski Danilo je o tome govorio da ,,nas pravoslavne hrišćane može zadovoljiti isklučnvo harmonija Carstva Nebeskog gde nema umiranja ni nepravde. Aln, kada već moramo na zemlji imati oblik državne vladavine, onda treba da biramo ono što najvnše liči na Carstvo Nebesko. Znamo da je u svemu najvažnija ličnost, nosilac neke ideje ili vlasti. Ne možemo pomazati sve članove parlamenta, niti predsednika republnke na četvorogodišnji mandat, a možemo miropomazati na carstvo samo jednu ličnost koja se javnο pokorava jedinom izvoru svih sloboda - Osloboditelju od smrti, Nebeskom Caru – Hristu. Jedino takav vladar živim primerom može da utiče na svoje vojvode i na ceo narod. (...) Veliki patrijarh carigradski, Sveti Fotije, ukazao je na ideal saglasja ("simfonije") između sveštenstva i carstva. Duhovna vlast sveštenika ima prvenstvo u Crkvi, a državna vlast ima prvenstvo u zemaljskom carstvu, Idealna slika te saradnje dveju vlasti nalazi se u grbu romejske carevine - u dvoglavom orlu koji js simvol ravnoteže na vrhu nedeljivog organizma pravoslavnoga hrišćanstva -u kojem najveću odgovornost nose car i patrijarh. Posebne harizme koje dobijaju sveštenik i car (prvi kroz rukopoloženje, a drugi kroz ponovno miropomazanje) ne odvajaju ih ontološkn od braće njihove, ostalih vernika, jer svi hrišćani (kroz Krštenje i Pričešće) jssu eshatološki „sveštenici i carevi Bogu" (Otkrivenje 1,6; 5,10). Miropomazani car i hirotonisani sveštenik od braće su izdvojeni samo funkcionalno - unutar opštega sveštenstva i opšte carstvenostn svih vernika. Zato je za nas dvoglavi orao znak dobroga rimstva i dobroga jerusalimstva (rimstvo=hristijanizovano rimsko pravo; jsrusalimstvo=pravoslavno sveštenstvo Novog Izraila bez papskih pretenzija na zemaljsku vlast). Srbima su prvog dvoglavog orla u iašoj istornjn predstavljali lično Sveti Sava i Svati Stefai Π prvovenčani. Imali smo sreću da te dve vlasti nikada nisu gložile".
Krstić se pozvao na devojku Mariju Bogovernu, nepismenu propovednicu koja je, za vreme rata, na Dinari i na narodnim saborima propovedala pokajanje. Tom prilikom je rekla vojvodi Momčilu Đujiću:„Vi ste učili Bogosloviju. Α naš Kralj, naša sirota! Znate, on ne može dobro da vlada ako ne svrši Bogosloviju, pa onda da vlada! Nikako Kralj ne može da ne greši ako ne svrši Bogosloviju!“
To je, po Nebojši, značilo da srpski vladar, po uzoru na srednjovekovne naše kraljeve i careve, mora biti istinski pobožan i hristouman.
Ova nas knjiga podseća na Nebojšu. Neka svakome ko pamti bude na pomoći da pamtimo.
Izvor: Pravda
