Piše: DŽevad Galijašević
Američki izbori i značaj povratka Donalda Trampa – u Belu kuću nisu u Bosni uspeli da zasene smenu vlasti u zabitoj kasabi u kojoj je Fikret Abdić, posle 34 godine, mesto načelnika opštine i većinu u skupštini, ustupio kadru SDA.
Izbori u Velikoj Kladuši podigli su tenzije do tačke ključanja pa je na vrhuncu obračuna pridošlih Sarajlija sa meštanima deblji kraj izvukao Arijan Jelenović, unuk pomenutog Abdića, koji je uz intervenciju lekara uspeo da preživi brutalne batine.
Model je preuzet iz Sarajeva gde je u toku duboko konfrontiranje među Bošnjacima – islamističko nacionalističke i „građansko“ nacionalističke orjentacije. Sukobi prvaka političke scene prelaze granicu dobrog ukusa i ilustruju nedostatak elementarne kulture.
Primirja su moguća samo na jednoj temi: odnosu prema hrišćanima.
Značaj pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD i političke implikacije koje neće zaobići Evropu, u Sarajevu se ne razmatraju. Čak ni otvaranje mogućnosti pokretanja pregovaračkog procesa između velikih sila i posledično rešavanje konflikta na Istoku Evrope, Bliskom Istoku i „hladnog rata“ na Pacifiku u Južnom kineskom moru i tajvanskom moreuzu, ne intrigira čaršiju.
Sarajevski mediji kandiduju samo jedno pitanje: „Šta će biti sa nama“.
Odgovor stiže od profesionalnog srbomrsca Danijela Servera, gosta Senada Hadžifejzovića na Fejs TV koji rezimira: „Amerika više neće štititi suverenitet Bosne i Hercegovine“.
Da Server ne improvizuje zaključke, uverio ih je i Trampov bivši savetnik DŽon Bolton: „Mislim da bi za vas bilo najbolje da se Tramp vama, uopšte ne bavi“.
Da neće pasti u rusku orbitu uticaja uverio ih je i ambasador Ruske Federacije u BiH, Igor Kalabuhov. Strpljivo predočavajući Senadu Hadžifejzoviću činjenicu da je nastupilo novo doba, Kalabuhov je ponovio da narodi neće služiti korporacijama i zapadnim hegemonima te da Rusija neće nametati rešenja nikome – ni Dodiku i Republici Srpskoj a ni političkom i muslimanskom Sarajevu.
Ruski diplomata je naglasio da Kristijan Šmit nije ni legalan ni legitiman te da njegove političke akcije i mere direktno ugrožavaju mir i ustavni poredak Bosne i Hercegovine.
„A Dodik“, ponavljao je, kao pokvareni gramofon Senad H., pokušavajući da rasplamsa vatru diskusije koja po njegovom mišljenju na kraju treba da rasvetli sve srpske greške.
Čak i površnom analitičaru društvenih odnosa u BiH jasno je da „Bosna nije mirna“ i da to nikada neće biti, dok god u Sarajevu ne shvate političku i civilizacijsku realnost vlastite vjerske pripadnosti i dok ne prestanu iscrpljivati državu i narode ambicijom da se Bosna vrati „svojim osmanskim korijenima“ i političkom modelu pašaluka.
Politički besmisleno a pravno nakazno suđenje predsedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku to belodano pokazuje.
U lažnoj sudnici kroz koju su defilovali samo sudije i tužioci-muslimani, nije bilo sudskog postupka, zakona ni reda: bespravna ujdurma svedočila je samo o razmerama mitskog sukoba dva mentaliteta, dva naroda, dve vere i dva Boga.
Fingirano suđenje kao i prilike u sudijskim tužilačkim togama, Sena i Nedim, nisu uspeli da zapečate političku sudbinu državnika i lidera Milorada Dodika, ali su se pokazali uspešnim u obesmišljavanju zajedničke države. Niko preciznije nije ukazao na značaj razdruživanja od skupine ljudi zaduženih za sprovođenje lažnog procesa.
Bosna, kao zemlja i ideja, sa vojskom prizemnih demagoga iz Sarajeva, lažnih hodža i hadžija, prolazi kroz proces otrežnjenja.
Izazovi i pretnje pokazali su se preteškim za nejaka pleća zajedničke države. Na prostoru tog malenog „rta afro-azijskog kontinenta“ u Evropi, nestala je nacija a ostala politička predstava religije, nesposobne da nad sobom provede ispit savesti – zbog istorije prepune leševa, mučenja i terorizma.
Bošnjaci, prosto nisu pokazali zrno spremnosti da se suoče sa svim nasiljima i poniženjima koja su nametali drugim, bliskim narodima – nekada uz pomoć Osmanske imperije, danas uz podršku tzv visokog predstavnika koji uživa status suverena koji ne može biti pitan; koji neće i ne može odgovarati pred sudom javnosti; čija je reč poslednja nezavisno o njenoj iracionalnosti i amoralnosti. To je suveren s kojim se ne može pregovarati, na koga se ne može uticati, koga je zabranjeno racionalno i argumentovano kritikovati.
Tačnije, reč je o „božanstvu“ koje se prema narodima odnosi kao prema podanicima i robovima. Bošnjacima to za sada godi, ali nesumnjivo da je ovakav suverenitet na duži rok, neodrživ.
Kao instrument zapadne hegemonije, tzv visoki predstavnik neguje kod Bošnjaka veliku laž – da se efikasne institucije zemlje mogu izgraditi u nekontrolisanoj međunacionalnoj mržnji i stalnom sukobu.
No, Tramp bi mogao da se sruči kao teška anatema na glave evropskih birokrata i bošnjačkih partnera sa dalekog Zapada – koliko god se u ovom trenutku Sarajlijama činili važniji izbori u Kladuši od onih u Vašingtonu.
GORELA ODESA I HARKOV! Obe strane u jezivim sukobima na prvoj liniji fronta
Izvor: Sveosrpskoj.com
