Priredio: VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ
KO JE BIO VLADIKA NIKOLAJ? ( SVEDOČENJE MILANA JOVANOVIĆA STOIMIROVIĆA )
Sveti Nikolaj Žički je svoj uticaj ostvarivao rečju potvrđenom životom. Od Boga je bio obdaren čudesnim darom besedništva, kakav se do tada nije mogao sresti u Srba (a neće se sresti ni od tada). Kako je govorio, tako je i pisao - nadahnut Duhom Svetim. Poznati srpski društveni delatnik i publicista, Milan Jovanović - Stoimirović, o njemu je, još o Preobraženju 1958. godine, zabeležio:
„On je bio sin sela, seljačko dete iz Lelića u valjevskoj okolini. Svršio je beogradsku bogosloviju, zatim teologiju u Bernu. Odličan đak, on je još u bogosloviji dobro naučio slavenski, ruski i kanda nemački, a udario i dobre temelje svojih znanja iz grčkog i latinskog. Prvoklasna inteligencija, prevashodna intelektualna radoznalost, fenomenalno pamćenje i snažna vera, - to su bile stvari date mu od Boga, a sve je ostalo kod njega došlo ozbiljnom studijom i ličnim trudom samo po sebi. Ali moram da ovde zastanem i da kažem da se nikada jedan čovek jače vere u srpskome narodu nije pojavio od njega; od svetog Save pa na ovamo, jedna se veća intelektualna i moralna individualnost nije javila na verskome planu u Srpskoj crkvi od njega, doktora Nikolaja; on je verovao u Hrista onako kao što je u njega, recimo, verovao sveti Pavle; za doktora Nikolaja, u vezi sa Bogom, Hristom i Crkvom - pa i Srpskom crkvom, - nikada nije i ni u čemu nije bilo nikakve sumnje. On je zato ostavljao utisak čoveka koji nije izišao iz našeg vremena, nego iz doba apostolske epohe; on je od prve, čim se pojavio, uticao na savremenike kao da je neki fantom, neki privid, neko čudo, iznedreno iz same Biblije. Onako crn, sjajnih očiju kakve čovek sreće samo u Arapa, a mužanstven, bez poze, tih, pribran, sa svojim dubokim baritonom, on je zaista bio i spolja neobičan, a čim bi progovorio osećalo se da je taj čovek oruđe neke više sile, kojoj se on sav potčinio i koja je upravljala njegovom moćnom mišlju, njegovom reči i celom ličnošću.
Dr Nikolaj je bio uvek malo sumoran i zamišljen, ali nikada i ni pred kim on nije osetio strah ili tremu; on kao besednik nije bio artist, niti glumac; on je govorio spontano, ali autoritativno, kao da govori iz oblaka; on je odlično znao srpski, ali se nije ustručavao da upotrebljava i strane reči i nije uopšte nikada težio da dejstvuje kao umetnik; on je grmeo kao orgulja na kojoj neki anđeo improvizira tonove, ne pazeći se da ih uvek uskladi na slatkomelodičan način; u njemu nije bilo ni truni govorničke sujete; u tome pogledu, njemu kao da nikada uopšte i nije bilo do sebe; njega se nije ticalo kako dejstvuje stilski, jer je njemu bila glavna samo i jedino misao koju je hteo da iskaže, a njemu je srce uvek bilo puno velikih misli i jakih osećanja; jedan takav čovek nije mogao da bude elegantan propovednik, niti bi to njemu uopšte dobro stajalo; ali je on bio jezgrovit i jasan, a umeo je da i arhitektonski uobliči svoje besede tako kao nikad i niko ne samo u našoj crkvi, nego i uopšte u crkvi; on nije kao Bosije težio nekome klasicizmu, on je prosto govorio kao Bogom nadahnut čovek...
Ja ću sad ovde reći jednu misao koja će nekoga možda i iznenaditi, jer hoću da kažem da je on, po mome mišljenju, bio najveći hrišćanski pisac, besednik i mislilac u celome hrišćanstvu XX veka; celo pravoslavlje, sav katolicizam i sve protestantske crkve XX veka nisu imale ništa slično njemu, ni po duhu, ni po snazi, i to ni iz daleka slično njemu; mi Srbi smo dakle imali najvećeg hrišćanskog propovednika epohe, ali ga nismo razumeli; moglo bi se čak reći da je on bio tako veliki hrišćanski pisac, besednik i mislilac kao Avgustin, Zlatoust ili Akvinac, ali mi Srbi to nismo ni primetili. Da je on bio Rumun ili Rus, Englez ili Francuz, njegovi sunarodnici bi od njega stvorlli jednu svetsku slavu, a mi Srbi to nismo učinili.
Odveć je bio neinteligentan srpski svet da shvati doktora Nikolaja kao jednu svetsku veličinu. Čak ni srpski sveštenici i teolozi nisu bili intelektualno dorasli da to shvate. Ali će to svakako shvatiti potomstvo, koje će morati da ga svrsta ne samo među velike vladike i velike istorijske ličnosti, nego među svetitelje i stubove Srpske crkve. Svakako, on je onim što je napisao i rekao, ušao u red otaca cele Crkve, sveopšte, hrišćanske crkve, a ne samo naše Srpske crkve, jer su njegove besede opšte hrišćansko dobro... On je ostavio za sobom jedno delo, koje mu obezbeđuje taj veliki rang. Tu nema nikakve sumnje, to priznanje je stvar koja je samo pitanje vremena. Čim budu skupljeni njegovi spisi i čim se veći teološki umovi budu zadubili u njegov džinovski opus, u tu ogromnu umnu građevinu, - koja možda na prvi pogled izgleda bez sistema, ali koja je najveća intelektualna zaostavština koju je potomstvu ikada zaveštao jedan Srbin, - doktor Nikolaj će biti shvaćen i cenjen...
Pre nego što sam ga upoznao, kao i posle toga, ja sam o njemu vrlo mnogo slušao, i čuo o njemu čitave legende. Ne bi se pogrešilo ako bi se uzelo da je on već pre 1914. bio legendarna ličnost, a pogotovu posle 1918. On je svoju reputaciju velikog čoveka utvrdio negde između 1910. i 1920, pre nego što je i postao vladika. Još kao arhimandrit on je bio jedna ličnost u Srbiji, jedan čovek koji je bio opšte poznat i priznat kao velika lična vrednost na srpskom intelektualnom planu. Još pre 1915. ljudi su jurili na njegove propovedi i sa pažnjom i uživanjem čitali njegove „Besede pod Gorom". Još tada, ljudi su ga cenili kao besednika i pisca. Osećajući koliko veliko osveženje on unosi u naš opšti duhovni život i u naše intelektualno stvaranje uopšte. Svet je u njemu gledao ne samo jednog velikog besednika, nego i jednog velikog moralistu, mislioca i vođu. On je zasnovao hrišćanski život srpske inteligencije i dao mu pravoslavni pravac. Mnogi od srpskih inteligenata, koji dotle nisu smeli ni reći da veruju, osetili su u njemu jednu veliku umnu i moralnu potporu, te su smeli reći: „Hrišćanin sam i ne stidim se da kažem da verujem". Pre Nikolaja, to se ne bi smelo reći sa naglaskom,a da taj ne bude uvršćen u zanesenjake; posle Nikolaja to se već smelo reći, a da se ipak ostane i dalje ozbiljan čovek.
Iz toga se videlo da je doktor Nikolaj značio jedan datum, jednu prekretnicu u našem kulturnom životu, jedan veliki događaj; čak ni protivnici vere nisu mogli da doktoru Nikolaju ospore visok intelektualni nivo sa koga je on posmatrao probleme života i njegove moralne organizacije; nikad i niko pre njega u novije vreme u srpskome narodu nije sa toliko intelektualnog autoriteta progovorio o Hristu, o veri, o duši i o čoveku uopšte, i niko nije našao reči da to kaže lepše i intelektualnije, tako da su i profesionalni porugači morali da zaćute i da respektuju tu luminoznu inteligenciju ovog propovednika hrišćanstva koji se na skroz savremen način obratio savremenom srpskom čoveku. A u Nikolajevim besedama je bilo i nečeg filosofskog, pa čak i književnog, što se ranije nije nalazilo u propovedima naših sveštenika koji su govorili stilom uskršnjih i božićnih vladičanskih poslanica, citirajući Evanđelje i praveći mozaike od citata. Nikolaj je govorio iz glave, iz dna duše, koja je bila zaista sud izabrani, prepun hrišćanske mudrosti. On je govorio iz sebe, ali je uvak imao da kaže nešto veliko, moćno i dotle nečuveno sa naših pridikaonica. Iza svake njegove besede je stajao on lično, jedna grdosija od uma i duha, jedno veliko srce i jedan bogomdani propovednik hrišćanskih istina.“
Tako je pisao Milan Jovanović Stoimirović.
OSLOBODILAC ZEMUNA
Kada je, u zimu 1912, izbio Prvi balkanski rat, Nikolaj se svojih prihoda odriče u korist srpske vojske, i kreće sa vojskom da, kao dobrovoljac –vojni sveštenik, pomaže rečju i delom.Bio je i pri Glavnom štabu srpske vojske, i izaslanik Društva za pomoć postradalima, stizao je do Drača i Skadra.
Uoči rata 1914. Nikolaj je bio u manastiru Kaleniću, gde je iguman bio njegov dobar prijatelj, arhimandrit Nikon ( Lazarević ). Tu se, aprila meseca, sreo sa prestolonaslednikom Aleksandrom, koji ga je veoma poštovao i zanimao se za njegov rad.Kad je mobilizacija proglašena, Nikolaj se odmah stavio na raspolaganje Vrhovnoj komandi. Našao se među vojnicima na Adi na reci Savi, hrabreći ih rečju i primerom, i ne sklanjajući se čak i kad su oko njih padale granate. A u noći između 27. i 28. avgusta 1914, sa trupama odbrane Beograda, kojima komanduje major, kasnije đeneral, Svetomir Đukić, jeromonah Nikolaj preko Ade Ciganlije prelazi Savu. Đukić u svom dnevniku beleži: „Sa nama je prešao i sveštenik Nikolaj velimirović koji se iskrca na obalu. Izvadi poveći krst pa blagosilja vojnike koji izlaze sa čamca na obalu.
- Hoćemo li za Zemun? upita Nikolaj.Nije daleko – oko četiri – pet kilometara.
Ja na to nisam mislio, ali kada tako što pade na um svešteniku, odgovorih: Prirodno.“ Nikolaj je komandovao vodom koji je krenuo ka Bežaniji, a Đukić je železničkim nasipom krenuo ka Zemunu. Posle kraći borbi, Zemun je oslobođen, a jedan Srbin reče im:“Pet vekova čekamo da nam dođete sa onih brda“, na šta vladika Nikolaj zaplaka od radosti. Opis svečanog defilea zemunskim ulicama dao je đeneral Đukić:“Ja ne čelu, levo od mene dr. Nikolaj sa krstom u ruci. Kolona prolazi ulicom. Sa obe strane nepregledna mase kliču:“Živeli“...Na zgradama srpske trobojke. Zvona zvone bez prestanka. Kako smo prolazili ulicom svet je prilazio i ljubio krst u sveštenikovoj ruci, a mnogi su i mene ljubili u obraz. Otišli smo u crkvu, prepunu srpskog naroda. Nikolaj je održao sjajan govor“.
NIKOLAJ I PRVI SVETSKI RAT
A zatim je Nikola Pašić, koga je mladi Nikolaj veoma poštovao zbog njegove pobožnosti i rodoljublja, pozvao jeromonaha Velimirovića i rekao mu da ga je odredio za misiju među saveznicima u Velikoj Britaniji. Treba da im poruče da su Srbi svoju lađicu vezali za veliki engleski brod, a ostalo – „kašće mu se samo“. Krajem jula 1915. godine Nikolaj stiže u Sjedinjene Američke Države, da bi prikupio pomoć i dobrovoljce među Srbima, ali i Južnim Slovenima, spremnim da se bore za slobodu od okupacije Beča. Sa njim je bila velika srpska delegacija, koja je trebalo da obezbedi prebacivanje pomoći iz SAD u Srbiji. Mitropolit Dimitrije je naložio ocu Nikolaju da proveri stanje našeg rasejanja, koje se u to vreme nalazilo pod jurisdikcijom ruskog pravoslavnog episkopa; mitropolit je želeo da se, u dogledno vreme, stvori srpska eparhija za Ameriku i Kanadu. Veliku pomoć Nikolaju pružio je ugledni naučnik i počasni konzul Kraljevine Srbije u SAD, Mihailo Pupin, koji je 29. avgusta 1915. u Amsterdamskoj operi u NJujorku organizovao veliki skup za podršku Srbiji. Nikolaj je svuda putovao i propovedao, kako svojim zemljacima, tako i inoslavnima, koji su želeli da saznaju šta se zbiva na Balkanu. Kanon Edvard N. Vest je kasnije govorio da je Nikolaj prvi koji je Amerikance osvestio za postojanje pravoslavnog hrišćanstva, koje se do tada smatralo samo „egzotičnom verom“. U Engleskoj, Nikolaj razvija još življu aktivnost.U jesen 1915, on se obratio Siton-Votsonu, engleskom stručnjaku za Balkan, podsećajući ga da se Srbija na Kosovu borila za Evropu i najnepredanije i najnesebičnije ispunjavala svoju dužnost. I sada ona gleda u Veliku Britaniju, kao najhrišćanskiju zemlju, i moli ja pomoć u borbi protiv pangermanskog „prodora na Istok“:“Ona se ne bori u ovom trenutku za Veliku Srbiju, nego za veliki svet i veliki rod ljudski i Hrišćanstvo“. Vlast Engleske je bila vrlo nenaklonjena Srbiji, ali je Nikolaj delovao u javnosti i među anglikanskim hrišćanima, i njegovo delovanje imalo je sve više uspeha. Anglikanci su ga 1919. odlikovali naprsnim krstom, i to je učinio njihov starešina, nadbiskup kenterberijski Randal Dejvidson.
Vrhunac Nikolajevog delovanja bio je proslava Vidovdana u Engleskoj 28. juna 1917, kada je Siton-Votson, jedan od sekretara britanskog Kosovskog odbora, napisao posebno obraćanje školskoj deci, koje je pročitano u 20 hiljada engleskih škola, a govorilo je o borbi Srba za slobodu. Sedam dana kasnije, u anglikanskoj katedrali Svetog Pavla bila je održana molitva za Srbiju. Nikolaj je predavao na mnogo mesta, a organizovao je i pomoć srpskim đacima i bogoslovcima. Dobijao je i visoka priznanja za svoj rad.
Slovenački političar, dr Bogumil Vošnjak, inače veliki Jugosloven, o njegovom delu u Britaniji je pisao 1928. godine:“Taj rad je bio tako opsežan, tako svestran i univerzalan, da je to bilo pravo čudo. Ovakvog propagatora nije imao nijedan drugi narod. Osobito su nam zavideli Česi. Muška pojava oca Nikolaja, njegova velika glava sa crnom bradom, rečitost ovog novog Zlatosta osvajala je srca i duše. NJegova plemenitost, njegova iskrenost, njegov duh, njegova univerzalna naobrazba, njegov otmeni smisao za lepotu i pesmu otvorili su mu svuda vrata. Otac Nikolaj, kao pravi Šumadinac, bio je pravi, čisti predstavnik svoje rase. Širokogrud i impulsivan, nije voleo cepidlačenja profesionalnih političara. Mrzeo je laž“. Zbog svega što je učinio za Srbiju, načelnik Engleske armije ga je nazvao „Treća srpska armija“ ( o tome je svedočio general Milan Milovanović, svojevremeno načelnik operativnog odeljenja Vrhovne komande ).
BORBA PROTIV KONKORDATA
Sva oštrina Nikolajeve borbe za odbranu Srpstva od vatikanskih nasrtaja došla je do izražaja u doba borbe protiv konkordata. Zbog te oštrine, zasnovane na uvidu u realnu opasnost, Nikolaj je došao u sukob i sa državnom vlašću, ali i sa pojedinom sabraćom arhijerijima. Konkordat je ,inače,sporazum jedne države i Vatikana kojim se uređuju pitanja Rimokatoličke crkve, njenih prava i dužnosti, u odnosima sa tom suverenom državom. Konkordat reguliše čitav niz oblasti u kojima država i rimokatolička zajednica stupaju u dodir, pa je u pravu dr Branko Nadoveza koji piše: "Preplitanje pravnog i političkog u Konkordatu očigledno da na Balkanu ima specifično i dalekosežno značenje, više nego na bilo kom drugom području Evrope. (...) Konkordat teži da ima upliva u sve oblike društvenog života: obrazovanje, školstvo, brak, porodicu, pa čak i u državnu organizaciju".
Po članu XIV Konkordata, status pravnog lica davan je rimokatoličkim ustanovama u skladu sa kanonskim pravom dotične konfesije, a ne u skladu sa državnim zakonom. Konkordatom je garantovana isplata oduzete imovine rimokatoličke zajednice u punoj tržišnoj vrednosti, što nije važilo za SPC. Rimokatolicima su hteli da vrate dobra sekularizovana još u XVIII veku, a SPC nije imala pravo ni na manja obeštećenja. Veronauka je za rimokatolike postajala obavezna, a za pravoslavne je bila podređena državnoj prosvetnoj politici. Bilo je predviđeno i široko izuzimanje iz vojne obaveze, itd.
Jednom rečju, Konkordat je bar kap koja je prevršila čašu strpljenja SPC. I tako je počelo. Rezultat je bio "Krvava litija", smrt patrijarha Varnave (u čije uzroke se još uvek sumnja), sukob Crkve i države i, na kraju - pad Konkordata.
Borba protiv Konkordata bila je oštra i odlučna, i sa jedne i sa druge strane. Jugoslovenska radikalna zajednica je izbacila iz redova svojih poslanika dr Vojislava Janića i arhimandrita Nikona (Lazarevića), jer su glasali protiv Konkordata. Kada je Sveti Arhijerejski Sabor SPC doneo odluku o odlučenju poslanika koji budu glasali za ugovor s Vatikanom, episkop Nikolaj je uputio pismo svim poslanicima iz svoje eparhije, i upozorio ih: "Neka Vas ne plaše partijskom disciplinom, jer postoje dve važnije, starije i jače discipline, a to su: disciplina srpskonarodna i disciplina crkvenokanonska. Obe ove nadživeće onu. (...) Glas naroda, glas Božji. Taj narod dao Vam je mandat, a od tog naroda Vi ćete opet tražiti mandat. Budite uvereni da će Vas narod pitati samo jedno - bi li i ti Konkordatlija ili ne?"
Iz Kpaljeva, 20. jula 1937, Nikolaj telegramom preklinje Milana Stojadinovića da "skida zlo sa dnevnog reda", jer je "teška ruka Nemanjića Save", a kad ga Stojadinović moli za poverenje i traži da Nikolaj "pomirljivo utiče na svoje kolege", Episkop žički mu odgovara da nema olakog pomirenja posle premlaćivanja naroda kod Saborne crkve u Beogradu, jer "dr Korošec nije tukao katolike u Dalmaciji, koji godinama najpogrdnije ruže našeg Kralja, a tuče srpske vladike i sveštenike, kada se mole Bogu za svog bolesnog Patrijarha. Unikum. A zamislite kako bi rimski Papa potresao ceo svet, da je jedan srpski žandarm udario katoličkog biskupa". A zatim ga upozorava na teške posledice izglasavanja Konkordata: "Uveravam vas da je narod na ivici pobune. Ja znam Vaša dobra dela za poslednje dve godine, znam i za taj zlokobni Konkordat. Ja ne zaboravljam ni ovo ni ono. No sav je narod potpuno bacio u zaborav sve što ste Vi učinili, kao da ste juče došli na vlast, sve zbog ovog Konkordata. Kao kad bi đak napisao čitko propis pa prosuo po njemu mastilo. Narod ništa u Vama ne vidi od Konkordat. Od vremena takozvane "vladanovštine", ja ne pamtim ovoliku uzrujanost u narodu, ovoliku žučnost. Ko god Vam drukčije referiše, ne verujte mu, laska Vam i obmanjuje Vas; i nemojte misliti da je ovako strašno nezadovoljstvo u narodu stvoreno agitacijom sveštenika. Instiktivno sav pravoslavni narod oseća i saznaje da je knez crne internacionale naš svagdašnji neprijatelj, istorijski neprijatelj. Uostalom, i svi prosvećeni katolici užasavaju se vlasti koja se daje tome Knezu u ovoj našoj slobodnoj zemlji. Zato Vas i ovim putem, i poslednji put, molim i preklinjem: skinite to čudovište sa dnevnog reda, te sačuvajte zemlju od potresa, sačuvajte svoju čast i povratite svoj ugled u narodu. Sačuvajte sebe od moralne i političke smrti, to je ono čemu neizbežno gredite, ako se ne trgnete u 12 času. Srbima nisu na odmet ni ljudi manjih sposobnosti, nego što ste Vi. Reći ćete: teško je sada skinuti sa dnevnog reda. Možda. No setite se da će teže biti ako prođe. Neka jeziva atmosfera okružava nas. Svako očekuje najgore. Ako izagitujete, na suprot volji narodnoj, volji 7.000.000 Cp6ai toliko katolika, da se Konkordat izglasa u Skupštini, šta ste sa time učinili? Otvorili ste jednu živu ranu, koja se godinama neće moći zalečiti, a svoje ime ste upisali ne na listove slave, nego u spisak onih koje narod proklinje. A Vi niste samac; Vi imate i porod. Ovo je smisao i sadržaj moga jučerašnjeg telegrama. Neka vam je Bog na pomoć".
Iz pisma se vidi da Nikolaj nije želeo zaoštravanje sukoba, ali je bio neodstupan u odbrani crkveno-narodnih interesa.
Stojadinović je, u pismu od 22. jula 1937, pokušavao da umiri Nikolaja, tvrdeći da, posle Narodne skupštine, Konkordat treba da prođe Senat, Kraljevsko namesništvo i ratifikaciju, a da u tom periodu "Vlada i Sv. Sinod treba da budu u vezi, da razgovaraju, a ne da vodi borbu Sv. Sinod protiv Vlade, da se preti narodnim poslanicima, da se šire letci, da zvone zvona, da se ističu crne zastave, itd". Stojadinović je uveravao Nikolaja da je "dobar pravoslavni Srbin" i da "voli svoju veru". Verujući u ispravnost svoje politike, koja je podrazumevala približavanje Berlinu i Rimu i zadovoljavanje hrvatskih težnji (a Stojadinović je znao da samo Vatikan može umiriti Hrvate), on je pokušavao da napravi kompromis, koji, nažalost, nije bio samo to.
U pismu dr Niku Subotiću, Srbinu iz Dalmacije, ministru pravde, Nikolaj ga upozorava da je "izneo pred predstavnike narodne ugovor sa prastarim neprijateljem Srpstva i Pravoslavlja i da ga je branio i zastupao", pa se pita da li je Niko Subotić kao Srbin živ ili je umro. Ministru prosvete Stošoviću Nikolaj je rekao da u Konkordatu uopšte nije reč o pomoći našim katolicima, nego o učvršćivanju papske vlasti na Balkanu. Zamerio mu je što nije posavetovao Stojadinovića, nego je sve prepustio Maskatelu, "papinom eksponentu", i pitao ga je: "Ja li tebi rotarijanstvo bliže srcu nego Srpstvo i Pravoslavlje i pravda Božja?" I dodavao: "Teže je biti čovek nego ministar. Nemoj se ljutiti što se usuđujem dati ti jedan savet - možda jedini i poslednji u ovom životu - BUDI ČOVEK, MAKAR NE BIO MINISTAR".
Nikolajeva antikonkordatska borba imala je načelan karakter, pa je on, kasnije, došao u sukob s patrijarhom Gavrilom zbog olakog prelaska preko ogrešenja poslanika JRZ i Stojadinovića. Do punog pomirenja između njih dvojice došlo je tek 1940. godine, u manastiru Kaleniću. Izvesno vreme Nikolaj čak nije ni dolazio na zasedanja Svetog Arhijerejskog Sabora, smatrajući da se uvreda naneta Svetosavskoj Crkvi ne sme bagatelisati, niti treba pristajati na "ljudska, suviše ljudska" dogovaranja sa političarima. No, naravno, kao čovek Crkve, Nikolaj je prešao preko svog stava i odazvao se pozivu Sabora da mu se pridruži.
Vladika je, u doba antikonkordatske borbe, bio pomno praćen od strane "sreskih špijuna". Jedan od njih je izvestio načelnika sreza trnavskog, da, prilikom besede u hramu Svetog Vaznesenja Gospodnjeg u Čačku, kada je besedio o stogodišnjici čačanske Gimnazije, ni jednom rečju nije pomenuo Konkordat, niti je govorio protiv kraljevske vlade i pojedinih njenih članova. Međutim, Nikolaj je odbio da ode u samu Gimnaziju i osvešta spomen ploču, jer su se u školi nalazili Stojadinovićevi poslanici koji su glasali za Konkordat, kao i ministar Vojko Čvrkić.
Napadi na Svetog Nikolaja Žičkog u to doba išli su čak i do pokušaja atentata, kako svedoči onovremeni žički iskušenik, a sada arhimandrit, Jovan Radosavljević. Atentat je izbegnut posle sabora bogomoljaca o Krstovdanu, septembra 1938, kada je đakon Timotej otkrio mladog čoveka s revolverom u ruci kako hita na sprat žičkog konaka gde je Vladika sedeo sa svojim gostima. Sumnjalo se da je iza pokušaja atentata stajao vojvoda Kosta Pećanac, u dogovoru sa Milanom Stojadinovićem.
VLADIKA NIKOLAJ I 27. MART
Jugoslavija se, godine 1941., našla u bezizalazu: Nemačka je od nje tražila pristupanje Trojnom paktu, kako bi onemogućila delkovanje Velike Britanije na Balkanu, i Hitler je bio spreman čak i na izvesne ustupke ( recimo, da Jugoslavija vojno ne učestvuje u akcijama pakta. ) Vlada Cvetković – Maček, kao i knez Pavle, iako nevoljno, bili su primorani okolnostima da pakt potpišu, što je i učinjeno 25. marta 1941. godine i što je naišlo na buru negodovanja među Srbima. Patrijarh Gavrilo i Sabor SPC bili su odlučno protiv pristupanja Trojnom paktu, smatrajući to izdajom saveznika iz Prvog svetskog rata ( Francuska je već bila pogažena, ali Velika Britanija se držala ). Vladika Nikolaj se, u vreme ovih događaja, nalazio u Kraljevu. Još i pre puča koji su izveli oficiri na čelu s đeneralom Simovićem, u gradu na Ibru je ključalo. Uoči potpisivanja Trojnog pakta,25.marta, Kraljevom su išle protestne povorke, koje su stigle do konaka Nikolajevog, tražeći da on ode u Beograd i prenese narodno raspoloženje – vernost starim saveznicima. Došlo je do nereda i u školama...Zvonila su, uporno, i crkvena zvona, a onda se narod okupio ispred Gospodar-Vasinog konaka, u kome je bio Vladika. On im se obratio kraćim govorom u kome je istakao slobodarstvo Srba, i upitao ih da li ima njihovo ovlašćenje da prenese antikonkordatsko raspoloženje naroda nadležnima u Beogradu, što mu je burno odobreno. Patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj bili su izrazito antinacistički nastrojeni, što će ih, u Drugom svetskom ratu, skupo stajati. Sve vreme će biti pod nemačkom stražom.
OPOMENA SRBIMA RODOLJUBIMA
Zbog svog iskustva iz rata, Nikolaj je znao da će se Srbi, i kad padne Tito, naći na udaru istih neprijatelja. U svojoj knjizi "Razbijanje jugoslovenske države 1989/1992 – zločin protiv mira", dr Milan Bulajić kaže: "Odluku o konačnom razbijanju jugoslovenske države pokrenuo je Vatikan – sveta Stolica, Memorandumom državama KEBS-a 26. novembra 1991; dogovoreno je na sastanku pape Jovana Pavla II sa nemačkim ministrom H. D. Genšerom 29. novembra u Vatikanu – da se ostvari prije katoličkog Božića 25. decembra 1991". Odluku Vatikana zdušno su podržale SAD i Velika Britanija...
Nikolaj je na vreme pisao:"Prema izveštajima iz Jugoslavije, Srpski narod može se ponovo naći pred strašnom tragedijom. Svi govore: neka padne Tito, pa ćemo onda lako! A niko nema plana šta će biti posle pada komunista. Hrvati imaju plan, inspirisan od pape i podržavan od Italije. Kod njih nema stranaka; oni ne znaju za demokratiju. Oni znaju i hoće jedno: okupirati Bosnu i Srem i – Srbe o vrbe, ili poklati ili isterati iz tih zemalja. U momentu pada komunizma (ako Rusija ne interveniše) Hrvatima će se odmah dostaviti oružje i svi će biti naoružani, dok će Srbi biti goloruki kao i pri prvom pokolju. I ustaše i oružje – sve čeka gotovo na granici Jugoslavije, u Španiji i u Argentini. Za 24 sata sva će Hrvatska biti pod oružjem i svi gaulajteri na svom mestu. Papa će opet blagosloviti pokolj Srba i ućutkati njemu naklonjene Anglosaksonce.
A šta Srbi partijaši misle? Oni misle da, kao i 1918. g. prvo raspisati izbore pa neka narod (jadni, tužni, goloruki srpski narod) iskaže svoju želju i volju! I ništa više. U toj jednoj misli sadržan je plan svih srpskih demokratskih i poludemokratskih i levičarskih i polulevičarskih partija, pa čak i nacionalnih, četničkih i patriotskih. Kakva fantazija i kakvo ludilo!
Pitanje je, dakle, ne kako oboriti Tita nego šta će biti posle Titovog pada. Ko će srpski narod naoružavati da se brani od večnog i mnogo strašnijeg neprijatelja. I kakva će se vlast odmah ustanoviti u srpskim zemljama."
VLADIKA U RATU
Već 23. aprila 1941. patrijarha Gavrila,koji je odbio da napusti zemlju, Nemci hapse u Ostrogu i zatvaraju ga u manastir Rakovicu u Beogradu. Ustaše na teritoriji NDH hapse i ubijaju srpske vladike ( Petra Dabrobosanskog, Platona Banjalučkog, Savu Gornjokarlovačkog, a mitropolit zagrebački Dositej, posle zlostavljanja od koga je izgubio duševno zdravlje, biva proteran u Beograd, kao i episkop mostarski Nikolaj i episkop tuzlanski Nektarije.
Musolinijevi fašisti interniraju u Italiju velikog prijatelja vladike Nikolaja, Irineja, episkopa dalmatinskog. Bugari iz Makedonije proteruju mitropolita Josifa i vladiku Vikentija, a Šiptari hapse i interniraju vladiku raško – prizrenskog Serafima.
Episkop Nikolaj je odmah bio na udaru Nemaca. Saslušavali su ga, a zatim konfinirali u manastir LJubostinju, gde će ostati do kraja 1942. godine. Godine 1941, prilikom borbi za Kraljevo, došlo je do bombardovanja Žiče, koja je teško oštećena. Stradanje naroda, na sve moguće načine, postaje strašno... Vladika pokušava da uveri Nemce da ne treba da streljaju Srbe u Kraljevu, ali mu to ne polazi za rukom.
VLADIKA NIKOLAJ U ROPSTVU
Krajem 1942, vladiku Nikolaja odveli su nacisti, skupa sa njegovim sinovcem, Jovanom, jeromonahom Vasilijem (Kostićem), i ljubostinjskim poslušnikom, Živoradom Vasićem, u manastir Vojlovicu kod Pančeva.Tome je prethodilo nedelo komunističkog agenta, Miše Brašića, koji je bio novinar „Vremena“ i čak referent za štampu patrijarha Varnave, koji je Nemcima dostavio da Nikolaj, navodno, u LJubostinji ima radio stanicu, kojom održava vezu sa Dražom i Vladom u Londonu, posle čega su nacisti rešili da ga što više izoluju. Smestili su ga u manastir Vojlovicu, gde je robijao sa patrijarhom Gavrilom.
Nemci patrijarha Gavrila i Vladiku Nikolaja odvode u Dahau, pa u Beč, pa u banju Šlirze, jednu od ispostava Dahaua, gde ih oslobađaju, tek 1945, američke trupe.
NEMCI O NIKOLAJU
Nacisti su Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog smatrali svojim opasnim neprijateljem, pa su ga tako i posmatrali. NJihove obaveštajne službe stavile su ga pod svoju prismotru i o njemu redovno pisale i nadležnima dostavljale izveštaje (koje je, u svom tekstu „Nemački pogled kroz tamnički prozor / Sveti Vladika Nikolaj u dokumentima nemačke službe bezbednosti, sistematizovao Radovan Pilipović). Nemački obaveštajci interesovali su se za stvarnu ulogu srpskih arhijereja u pripremi puča 27, marta. Patrijarh Gavrilo Dožić i episkop žički Nikolaj Velimirović su saslušavani od strane oficira Gestapoa 16. juna i 17. jula 1941. godine. Izveštaji sa ovih saslušanja poslati su u Berlin. Patrijarh Gavrilo je uhapšen 23. aprila u manastiru Ostrog, a 1. maja je doveden u manastir Rakovicu. Vladika Nikolaj Velimirović je bio hapšen 28. avgusta 1941. godine u Kruševcu, od strane nemačke feldžandarmerije, ali je nakon jednodnevnog pritvora pušten na slobodu. Ubrzo je interniran u manastir LJubostinju. Ideja da se premesti iz LJubostinje u neki manastir blizu Beograda rodila se u razgovoru vođenom 15. decembra između državnog savetnika Haralda Turnera i poslanika Feliksa Benclera. Tada je „državni savetnik dr Turner saopštio nadalje, da bi epikop Nikolaj imao biti smešten u jednom pravoslavnom manastiru u blizini Beograda." O prebacivanju u Vojlovicu svedoči jedna službena beleška od 18. decembra 1942. godine. Iz nje se vidi da je vladika u manastir kod Pančeva imterniran 16. decembra iste godine zajedno sa dr Vasilijem Kostićem, Jovanom Velimirovićem i manastirskim poslušnikom Živoradom Vasićem.Kao engleski agent pored vladike Nikolaja sa nemačke strane bio je smatran i episkop Irinej Ćorđević. Zahvaljujući hrvatskom dostavljanju on je uhapšen 8. novembra 1941. godine. Interniran je u Italiju, a sve do 1943. (kapitulacije fašističke Italije) bio je zatočen u blizini Firence.
Nemačka služba bezbednosti imala je stručnjake koji su se bavili pitanjem Srpske pravoslavne crkve. Nakon uspostavljanja potpune nemačke vlasti u Srbiji u Upravi bezbednosti bila je formirana posebna referatura zadužena za prikupljanje podataka o Srpskoj crkvi. To je bila referatura III F, a njen referent je bio 38 poručnik Georg Majer. On se ovim poslom bavio sve do nemačkog povlačenja iz Beograda, i to sa tipičnim nemačkim načinom pristupanja problemima, predano i tačno. Jedna njegova službena beleška od 22. avgusta 1941. godine započinje rečenicom: „Pravoslavna crkva Srbije bila je oduvek kičma srpske nacije".
Nemci su svakako znali za kontakte i veze koje je Srpska pravoslavna crkva imala sa Anglikancima. Episkop gibraltarski Bakston je 1940. godine posetio Kraljevinu Jugoslaviju. U Žiči je razgovarao sa patrijarhom Gavrilom i vladikom Nikolajem. Tada je rekao da je rat protiv Nemačke „odbrana hrišćanstva".
Vladika je teško podnosio skučeni način života koji mu je bio nametnut internacijom. Pritiskala ga je i svenarodna patnja, bratoubilački građanski rat i veliko stradanje srpskog naroda u Bosni i Krajini od Pavelićevog režima. Jedan od zvanica sa vladikine slave Nikoljdana, proslavljenog skromno u LJubostinji, izjavio je 31. decembra 1941. godine, da je „episkop Nikolaj bolestan, razboleo se od živaca zbog rušenja Žiče i da vrlo nerado prima posete jer ga to podseća na manastir Žiču. O težini sužanjstva svedoči i službena beleška , poručnika Georga Majera o poseti vladiki 29. juna 1943. godine. On je zapisao da je vladika „u vrlo teškom duševnom psihološkom stanju." Neretko je i straža bila gruba prema zatočenom arhijereju: „žalio se na postupak stražara Norvath-a i na postupak agenta Živkovića“.
Mihailo Olćan, pripadnik „Zbora" i ministar industrije i trgovine u Nedićevoj vladi pokušao je u decembru 1941. godine da od vladike Nikolaja izdejstvuje podršku Vladi Narodnog Spasa. Vladikin stav po nemačkom izveštaju bio je: „Nemci imaju sve, ali nemaju dušu. On hoće da spasava što se može spasiti, da propoveda protiv komunista, ali ne i da pomaže vladu Nedića.“
Izveštaj kapetana Šoldera iz okružne komande Kruševac od 19. marta 1942. godine daje uravnoteženu i najtačniju sliku o svetom vladici u toku prve godine rata: „On je uzdržan i potpuno je pogrešno mišljenje što se na njega sumnja kao na zavernika. Isto tako bilo bi pogrešno misliti da je on prijatelj Nemaca. On je srpski nacionalista koji ume da dobro oceni prilike i da se prema njima upravlja u svojim rečima i u svome držanju".
Vest o poseti Beogradu evengelističkog episkopa iz Berlina Teodora Hekela u martu 1942. godine došla je i do vladike Nikolaja. Vladika je želeo da predoči nemačkim protestantima stradanje Srpske crkve od hrvatskog rimokatoličkog klerofašizma. Iz izveštaja 88 oberšarfirera Hansa Boka od 21. marta 1942. godine o obilasku LJubotinje doznajemo: „Nikolaj je izrazio žaljenje što ne može uglaviti sastanak sa izaslanikom nemačke evangelističke crkve dr Hekelom. On je molio da se saopšti dr Hekelu da ima obaveštenja da su dva episkopa i to mitropolit Petar iz Sarajeva i episkop Sava iz Karlovaca ubijeni, jer su bili u logoru."
U godinama Drugog svetskog rata vladika Nikolaj Velimirović je bio nemački ideološki i politički protivnik. Nemcima je dobro bila poznata njegova uloga u događajima vezanim za puč 27. marta. Vojno-okupacioni režim je upravo iz tih razloga za vladiku Nikolaja odredio internaciju i strogo je kontrolisano njegovo istupanje u javnosti.
Svoja shvatanja istorije koja je iznosio u međuratnom periodu vladika Nikolaj je još jače profilisao sagledavajući iskustvo i sudbinu srpskog naroda neposredno posle 1941. godine. Krajem februara 1942. godine Vasilije Kostić je došao u Beograd i doneo poslanicu vladike Nikolaja u kojoj je između ostalog pisalo: „Srbi od kulture sa Zapada nemaju ništa da nauče... Materijalizam ima svoje poreklo na Zapadu. Nama Srbima nije potrebno da prihvatimo inostranstvo. Mi smo Srbi i treba da ostanemo Srbi, mi hoćemo da služimo našim, a ne tuđim idealima“.
VLADIKA NIKOLAJ, ĐENERAL MIHAILOVIĆ I TITO
Nikolaj je svim srcem bio na strani Jugoslovenske vojske u Otadžbini – kao monarhista, legitimista i rodoljub, i kao poštovalac ličnih vrlina đenerala Mihailovića. On je i u emigraciji nastavio da se bori za istinu o Đeneralu i njegovoj borbi. Prilikom svog susreta sa anglikanskim biskupom DŽordžom Belom, 16. novembra 1945, Nikolaj ga je obavestio o svom stavu prema Mihailoviću i komunistima: „Pitao sam ga za Mihailovića – da li sam bio u pravu kad sam ga pohvalio 1941. (on je znao za tu moju besedu)? Da, rekao mi je on, nema ničeg što bi se moglo odbaciti: hvalite ga i sada, s pravom – on je dobar čovek, pobožan čovek – on želi ustavnu monarhiju. Ali, Tito (za koga se Čerčil u govoru 1944. hvalisao da je njegovo otkriće) je satanistički čovek, kao i Lenjin.“
Već 1946. Nikolaj je napisao deseteračku pesmu „Dražin duh govori“, u kojoj se Draža iz Nebeske Srbije obraća Srbima, okružen narodnim borcima – Pavlom Bakićem, Jakšićima, hadži Prodanom, Đakonom Avakumom, Karađorđem, Aleksom Nenadovićem, Ilijom Birčaninom, Zekom Buljubašom i Hajduk Veljkom, Zmajem od Noćaja i Jovanom Kursulom, Milošem Obrenovićem i kneginjom LJubicom, junacima sa Kumanova i Kajmakčalana. Draža najavljuje da će Srbija biti uskoro slobodna, a njegov grob otkriven.
Nikolajev odnos prema Brozu i njegovoj vlasti je jasan: on se gnuša bezbožničkog tiranina, o kome mišljenje iskazuje u pismu nadbiskupu kenterberijskom, povodom Titove posete Engleskoj 1952. (koncept pisma čuva se u Nikolajevoj ostavštini):
„Vaša Milosti,
U američkoj štampi se šire vesti da sadašnji, samoproglašeni vladar Jugoslavije, Tito, uskoro stiže u London kao zvanični posetilac na poziv britanske vlade.
Vaša Milost sigurno zna ko je bio ovaj čovek, šta je učinio, i šta predstavlja. NJegovi tragovi moraju biti užasni svakom Englezu hrišćaninu i Engleskinji hrišćanki. Budući fanatičnim bezbožnikom, koristio je sve zločinačke metode, kojih se civilizovani svet gnuša, kao zakonite, da bi osvojio vlast i ostao na vlasti.
Predug je spisak njegovih zločinačkih i po dušu potresnih dela, predug da bi bio navođen. Obavešteni ste o njima iz prve ruke, i nema potrebe da ih ponavljamo. Ali ja moram naglasiti jedan momenat koji Vas i mene, kao ljude Crkve, najviše zanima: on još uvek progoni Crkvu, ponekad makijavelistički, u rukavicama, u prisustvu britanskih i američkih posetilaca, a ponekad neronski, u odsustvu „savezničkih “ posetilaca.
Vaša Milost može da zamisli kako se bezdomnici, Srbi u rasejanju, osećaju kad je Titova poseta Londonu u pitanju. I, još više, kako hrišćanske denominacije, naročito anglikanske zajednice širom sveta, očekuju reč protesta od nadbiskupa kenterberijskog.
Molim se i nadam da će Vaša Milost, sa Vama svojstvenom mudrošću i hrabrošću, učiniti sve što Vam je moguće da se ovom borbenom bezbožniku i surovom gonitelju Hrišćanstva ne dozvoli da celiva ruku NJenog Veličanstva, koja se u zvaničnoj tituli svojoj naziva „braniteljkom vere“. Stravični poljubac istim onim usnama koje su izricale smrtne presude hiljadama nevinih i pobožnih hrišćana. Protestujući protiv ovog moralnog rugla, siguran sam da će Vaša Milost imati više Engleza i Engleskinja iza sebe nego oni političari koji su pozvali ovog najneželjenijeg gosta da poseti grad Svetih mučenika Albana i Magnusa.
Uveravam Vas, Vaša Milosti, u svoje duboko poštovanje i bratsku ljubav u Gospodu našem Isusu Hristu.
Veoma iskreno vaš,
Episkop Nikolaj“.
NIKOLAJ U EMIGRACIJI
Našavši se u emigraciji u SAD, Nikolaj neumorno pomaže Srbima u matici i dijaspori, novčano, paketima, duhovnim poukama. Bio je to pravi Sveti Nikolaj, hristoljubivi srboljub: i kada piše bivšem predsedniku SAD, Herbertu Huveru, moleći ga da pomogae Srbima („Austrijanci i Italijani, pa čak i Nemci su danas u mnogo boljem položaju od mojih zemljaka koji su bili najverniji saveznik Amerike"); i kada, u pismima Dimitriju Najdanoviću, traži da se bogomolničke pesme obavezno štampaju pod imenom Monaha Tadije (a ne njegovim); i kada ga uči da sveštenika s kojim je u sukobu ne može promeniti „dialektikom, nego molitvom"; i kada Srbe doživljava kao „carske sinove", koji imaju veru i nadu, ali im nedostaje ljubav; i kada šalje („sa stidom (jer ne mogu više)") po 20 i po 5 dolara za ovu ili onu potrebu proti i njegovoj ženi; i kada poziva Srbe da plaču da bi se utešili, i, 20. avgusta 1953, priča kako je „na Preobraženje dušom plakao" sećajući se sabora u rodnom Leliću, gde je „svakako i otac Justin služio, a monahinje iz Ćelija pevale... pevale i sa svima ostalim plakale, plakale"; i kad kaže da mu nišga ne treba, jer u Americi svega ima „osim jedne šljivove svirale od pola metra"; i kad veli da je „latinica slovenskog Istoka - čudovišno pismo"; i kad Ratiboru Đurđeviću poručuje da se „drži bogomoljstva" i „ljubi bogomoljce" koji su bili „so i kvas u slobodi i koji su to i u ropstvu", i kad mu poručuje da će Hristos brzo pobediti satanu, jer za nas vojuje Nebeska Srbija; i kada mu kaže da je uzrok savremenih psihičkih poremećaja „greh i katastrofalna tehnička civilizacija" kojoj „nema brane i ustava", koja se „širi i gde ne treba, zahvata sav svet i predznak je Kraja".
Moleći se njemu za spasenje namučene Srbadije, znamo da se i danas ispunjavaju reči njegove oproštajne pesme:
„Ja sam s tobom, srpski rode celi,
više sada nego za života,
budi hrabar, dan će da zabeli,
to ti kaže Hristova Golgota".
ODGOVOR NA SVE LAŽI DRUGE SRBIJE ( ŽELJKO PEROVIĆ: NIKOLAJ I SVETOSAVLJE NA SUDU LAŽNE NAUKE I KULTURE 21. VEKA, KNJIGA ZNAMENJE, PI PRES, PIROT 2023. )
Vladika Nikolaj je u Titoslaviji bio zabranjen kao „narodni neprijatelj“, a komunističku propagandu protiv njega nastavili su drugosrbijanci, koji su se, uprkos činjenicama, usudili da ga optuže za simpatije prema Hitleru, antisemitizam, mržnju prema svemu naprednom, itd. A onda se, 2023, pojavila knjiga Željka Perovića koja se, na 630 strana, bavi razobličavanjem svih laži napisanih o Nikolaju.
Iako je, iz perspektive ovozemaljskih ciljeva i interesa, Vladika Nikolaj bio čovek koga su poštovali baš predstavnici tradicionalne angloameričke politike ( on je jedan od retkih Srba koji je imao pristup predsedniku SAD, poput Viljema Hardinga, a američki Kongres je, povodom njegove smrti, izjavio saučešće srpskom narodu ), kada je nastupilo doba Novog svetskog poretka kao „američkog veka“, posle trijumfa SAD u Hladnom ratu, odnos prema Nikolaju u središtu Imperije se promenio. Uostalom, promenio se i tradicionalni odnos angloameričkih političkih elita ( nekad zasnovan na protestantskom čitanju Biblije kao knjige otkrovenjskih moralnih i socijalnih putokaza ) prema demokratiji na svom terenu. Svako ko je, ne samo u sadašosti, nego i u prošlosti, podsećao da je, donedavno, na Zapadu bilo više slobode i ljudskosti, trebalo je da bude „kanselovan“ i prebrisan. Nikolaj, koji je propovedao anglikancima i episkopalcima da treba da kleknu na kolena pred Hristom i čuvaju čovečnost, našao se na listi „prebrisanih“. Jedan istorijski narod, poput Nikolajevih Srba, koji je bio saveznik demokratskog Zapada u oba svetska rata, morao je, u okviru igre na „velikoj šahovskoj tabli“ ( izraz Zbignjeva Bžežinskog ) biti poražen i proglašen „nacističkim“, „imperijalnim“, izazivačem planetarnih sukoba i nevolja, od Gavrila Principa do haških uznika i utamničenika. Jer, Srbi su „mali Rusi“, a Rusija mora biti pobeđena i raskomadana, pošto bez toga neće biti „američkog veka“, koji je došao na smenu „hiljadugodišnjeg Rajha“.
Svi balkanski saveznici germanskog imperijalizma i militarizma, koji su služili Beču i Berlinu u Prvom i Drugom svetskom ratu, od Hrvata, preko muslimanskih Bošnjaka, do Arbanasa, promovisani su u borce za „demokratiju i ljudska prava“, trajne žrtve Srba i njihovog „nagona za Veliku Srbiju“. Celokupna revizija istorije našeg prostora podrazumevala je obračun sa velikim ličnostima srpske povesnice, od kneza Lazara do Nikole Pašića i đenerala Dragoljuba Mihailovića. I tako se, da ponovimo ( ponavljanje je majka učenja ), na udaru balkanskih saveznika anglonacističke ideje Novog poretka našao i Nikolaj Velimirović, koji je, odjednom, postao velikosrpski antisemitski fašista u mantiji. Protiv njega su ustali svi NATO falangisti, od ustašolikog Zagreba do obeznjegošenog Cetinja, u kome je, avaj, procvetalo cveće bratoubilačkog zla, ogavno srboždersko montenegrinstvo.
I time se krug kleveta proširio: on, za koga su ustaše pisale da je „engleski agent na stolici Svetog Save“, a koji je za komuniste pod krvavim barjakom Debelog Mrtvaca Groza ( tako je Tita zvao vladika Danilo Krstić ) bio i engleski agent i fašista, postao je, za saveznike angloameričke Imperije u drugosrbijanskim krugovima, mračni borac protiv svega demokratskog i humanog, oličenje predmoderne „mržnje prema kulturi“, maltene savetnik Adolfa Hitlera. Pošto su drugosrbijanci tzv. „slučajni Srbi“, sa duboko usađenom kroatolikom srbofobijom u sebi, njihov stav najbolje izražava hrvatski kvaziliberalni veleum, Vjekoslav Perica, koji kaže:“I pred Drugi svjetski rat i pred sve balkanske, od onog prvog do onih iz 1990-ih, srpsko se pravoslavlje okretalo konzervativnom nacionalističkom svetosavlju i kosovskoj mitologiji rata. Svetac SPC-a Nikolaj Velimirović (kanoniziran 2003) pokušavao je uoči Drugog svjetskog rata skrenuti pozornost Adolfa Hitlera, i da je ovaj imao vremena slušati vladičine govore o analogijama između nacizma i svetosavlja, bio bi vjerojatno impresioniran.“
( Za razliku od hrvatskog Stepinca, srpski Nikolaj Velimirović je, uvek i svagda, bio pod nemačkom stražom – od 1941. do 1945, a okusio je, skupa sa patrijarhom Gavrilom, i nešto Dahaua. Zamislite, čitaoci, da je bilo koji hrvatski biskup bio u Dahau! On ne samo da bi bio kanonizovan, nego bi bio proglašen većim od Hrista. Ali, takvog Hrvati nisu imali, jer su bili na strani Ante Pavelića, i, samim tim, Hitlera. )
Klevete na račun Nikolajev, već treću deceniju, sastavni su deo drugosrbijanskog folklora i kvazinaučne mitomanije, pa je rad na njihovom razobličavanju veoma važan zadatak koji je, posle niza dosadašnjih poduhvata, konačno trebalo dovršiti jednom obimnom i ozbiljnom knjigom. I tu smo knjigu dobili – napisao ju je Željko Perović.
Ova knjiga se među nama javlja u času kada u „najnaprednijoj“ ispostavi Zapada, Kanadi, država ubija svoje stanovništvo eutanazijom ( u 2021. godini bilo je deset hiljada „potpomogutih samoubistava“ ), i kada lažni prorok zvani Juval Noa Harari kaže čovečanstvu da više nije potrebno. Dolazi veštačka inteligencija, i dosta je čoveka, grakće ovaj invalid umnog rada i raščovek, maskiran u istoričara iz Izraela. To što bulazni Harari, naravno, jeste kržljavi, ali crni, plod razvoja Zapada na umoru: papistička sholastika je, na čelu sa Tomom Akvinskim, svela lik Božji u čoveku na razum, Dekart je dokaz našeg postojanja video samo u mišljenju, prosvetiteljstvo je odbacilo Boga u ime obogotvorenog racija, a onda je Niče pljunuo na razum i proglasio smrt Boga u ime Natčoveka, i Mišel Fuko je, na kraju, ukazao na smrt samog čoveka. Tako je stigao i transhumanizam sa svojom veštačkom inteligencijom ( Sveti Justin Ćelijski je upravo đavola definisao kao inteligenciju bez ljubavi ). Naravno da u takvom svetu nema mesta za Nikolaja Velimirovića, koji je govorio:“Čovek iznad svega, a Bog iznad čoveka“, i koji je profetski grmeo na Marksa, Darvina i Ničea, ideologe čovekoubistva u ime „skoka iz carstva nužnosti u carstvo slobode“, „evolucije“ i „nadljudskih“ fantazmagorija, koje su pisca „Zaratustre“ odvele u ludnicu. Znajući gde Evropa ide bez Hrista, Nikolaj ju je zvao Belom Demonijom – i njegova reč, koja se nekad nekom mogla činiti oštra, danas se ostvaruje na naše oči. I zato sluge ništavila, i kod nas i u svetu, moraju da denunciraju Nikolaja, trudeći se da svet ne sazna za Hrista, Boga Nikolajevog.
Željko Perović je napisao knjigu vrednu i ozbiljnu, temeljnu i vidovitu – neka mu ovo delo, na slavu Boga i polzu roda, bude na čast i čest pričešćenog sluge Gospodnjeg. Ustao je, sa davidovskom praćkom Hristove istine, protiv Golijata globalističko – drugosrbijanske hristofobije, i razvejao sve mitove i legende koje su pričali da bi Vladiku Nikolaja ućutkali. Pokazao je i dokazao ( dokazao, nego šta!) da hristomrsci sve lažu, a naročito lažu da je Nikolaj imao bilo kakve filonacističke trenutke u životu, on, koji je uoči Drugog svetskog rata, jasno rekao za hitleroimane Nemce:“Mesto da se ponose Hristom, neki od njih se gorde prehrišćanskim herojskim precima“.
Od teme do teme – sve je tu, u knjizi Perovićevoj: Nikolaj kao „rasista“, Nikolaj kao „hitlerovac“, Nikolaj kao „antisemita“, Nikolaj kao „ljotićevac“, Nikolaj kao zaostali mračnjak pred - šibičnom i šibicarskom -svetlošću neoboljševičkog prosvetiteljstva; i svemu tome Perović daje odgovor, i od svega toga leči umove i srca svojih čitalaca. Posle njegove knjige, još smo ponosniji na Nikolaja i na činjenicu da smo, iako puni greha i slabosti, Srbi, narod na strašnoj međi Istoka i Zapada, koji nikad, uprkos svim zabludama i lutanjima, nije stao na stranu zemaljske moći protiv božanske Istine i Pravde. I zato nas mrze i mrzeće nas dok je sveta i veka, ali, kako kaže naša izreka, na mrzanu kuća ostaje. Naročito večna kuća, ona u Nebeskoj Srbiji, jednom od kvartova Nebeskog Jerusalima, jedinog Grada koji će ostati kad se sve ovo sruši.
Objavljeno u istorijskom dodatku „Večernjih novosti“ 25. novembra 2024.
Izvor: Pravda.rs
