Piše: Igor Ivanović

U poslednjoj deceniji u našoj medijskoj javnosti primetan je trend odumiranja političkih diskusija, uz hronični nedostatak žive rasprave i televizijskih duela među njima. Umesto toga, dobili smo u elektronskom prostoru raspravu među analitičarima.

Dakle, umesto političara koji su legitimni jer su na osnovu izborne volje naroda zaslužili medijski prostor, na veliku scenu su stupili oni koje niko nije birao – a koji su pozivani u studio najčešće na osnovu ličnih simpatija urednika ili iz parapolitičkih razloga.

Kriterijumi po kojima se u emisijama biraju ovi analitičari nisu dokazani na osnovu njihovih stručnih knjiga, pisanih radova ili analitičkih studija; najčešće se radi o zamaskiranim političarima ili o agresivnim „agentima od uticaja“. Kriju se iza funkcija u nekim „neprofitnim“ organizacijama, bilo da se radi o „nevladinom sektoru“ koga finansiraju zapadne vlade, bilo da je reč o satelitima aktuelnog režima.

U poslednje vreme imamo ozbiljnu inflaciju ovih medijskih pojava, kako zbog povećanja broja kablovskih kanala koji se bave ovom tematikom, tako i zbog poslovne politike televizija koje žele da izbegnu proizvodnju skupih igranih programa. Umesto toga, program uređuju besplatnim gostovanjima analitičara u studiju, kao najjeftinijim načinom da ispune programski sadržaj.

Bivši „udbaši“

I tako smo za kratko vreme dobili par desetina, ako ne i par stotina ovih javnih delatnika, sa tendencijom da se njihov broj i dalje uvećava. Ako bi uslov za poziv na gostovanje u televizijskom studiju bio da ste napisali bar jednu solidnu i stručnu knjigu, u toj situaciji bismo mirne savesti mogli Srbiju da proglasimo zemljom vodeće analitičke misli.

Pošto stvari ne stoje baš tako, nego često veoma daleko od toga, radoznalom gledaocu televizijskog programa ostaje da samostalno istražuje na osnovu kojih kriterijuma se regrutuju naši analitičari. Lako je uočljivo da postoji nekoliko različitih – a u isto vreme povezanih – kategorija analitičara, uz napomenu da ni televizijskim voditeljima nije nimalo lako da neprestano pronalaze nove goste, usled inflacije „živih“ političkih emisija.

Nama će u ovom tekstu biti posebno interesantna jedna „uža“ grupa analitičara, koje potpisuju u programu pojedinačno najčešće kao „bivši obaveštajac“. U narodnom rečniku radi se o „udbašima“, odnosno o osobama koje su radni vek provele uglavnom u tajnoj policijskoj službi, a ređe i u vojnoj obaveštajnoj agenciji.

Naziv „udbaš“ je zastareo jer ni „Udba“ odavno ne postoji kao zvanična agencija, ali se odomaćio u svakodnevnom govoru i postao odrednica za precizno selektiranu grupu ljudi. Zato ga i koristimo – napominjemo – iako je oficijelno odavno penzionisan.

Osnovne karakteristike „udbaša“ su da je reč o penzionisanim kadrovima iz obaveštajnih krugova, koji su odlučili da javno nastupaju, iako je jedno od osnovnih pravila njihove nekadašnje službe bilo da se klone javnosti i da budu što više neprimetni.

Odmah da razjasnimo potencijalni nesporazum sa čitaocem: oni ne nastupaju kao pokajnici u javnosti, niti kao taoci sopstvene savesti; oni nisu vesnici sakrivene istine, niti su dar istorijskoj nauci. Oni su željni promocije i medijske slave, uprkos nekadašnjem pravilu službe da budu anonimni za širu javnost.

Nisu ni prvi ni poslednji, i nije ništa čudno u njihovoj želji da postanu poznati, jer je u saglasju sa čovekovom prirodom da bude priznat. Zato nije neobično što ne otkrivaju nekadašnje mračne tajne iz profesije, mada nije ni moralno. NJihova retorika je najčešće prazna, dogmatska i rečnik im je birokratizovan: bez imalo namere da budemo maliciozni prema njima, možemo sa sigurnošću da kažemo da u njihovim nastupima ne postoji mnogo analitike, a još manje obrazovanja.

Uglavnom su dosadni i stereotipni, na pitanja voditelja odgovaraju sa širim prepričavanjem sadržaja tog istog pitanja. Uvek su poltronski orijentisani prema vlastima – a posebno prema vođama: taj zanat su ispekli još kada su se kao mladi obaveštajci zakleli da neće skrenuti „sa Titovog puta“.

Ipak, postoji jedna zajednička osobina u javnim nastupima svih „udbaša“, zbog koje su postali junaci ovog štiva. Oni falsifikuju istoriju svoje službe, koriste lažni narativ i prećutkuju mnoge događaje. Narodnim jezikom: oni lažu. Umesto da kroz pokajnički ton otkriju mnoga zlodela koja su nastala kao proizvod njihove obaveštajne delatnosti, oni veličaju službu u pokušaju da joj pripišu srpski patriotski naboj!

Oni romansiraju i friziraju očigledne istorijske činjenice, u nameri da prvobitno „operu“ kolektivne službene biografije, a odmah zatim i da od sebe i kolega načine srpske patriote! Što je mnogo – mnogo je! Ako smo mogli da nekako razumemo kako su bili samo šrafovi u tajnoj titoističkoj mašineriji, ako možemo da im donekle oprostimo služenje toj radikalno antisrpskoj ideologiji, onda sigurno ne možemo da „progutamo“ njihovo herojstvo i srpstvo.

Svako svojima

Napisano je nekoliko kvalitetnih knjiga, koje uz navođenje istorijskih činjenica, govore o delatnosti „Udbe“ tokom perioda postojanja Titove Jugoslavije. U ovom tekstu biće najviše korišćeni podaci autora Radovana Kalabića iz knjige Srpska emigracija. Na početku bi bilo uputno da čitaocu predstavimo osnovno pravilo koje je važilo u „jugoslovenskim udbama“: svako neka se bavi sa svojima!

Pošto je svaka jugoslovenska republika imala sopstvenu „udbu“ (dakle: šest tajnih policijskih agencija, bez nabrajanja vojno-bezbednosnih agencija koje su bile potpuno autonomne), onda je svaka od ovih tajnih policija imala zadatak da se „bavi“ svojim sugrađanima ili sunarodnicima u emigraciji: srpska Udba Srbima, hrvatska Hrvatima, i tako redom.

Sedma bezbednosna služba je bila savezna (jugoslovenska) tajna policija, kao neka vrsta koordinatora i rukovodioca među republičkim službama. Savezna Udba je često bila prinuđena da rešava „granične“ slučajeve u likvidacijama, kada se mešao nacionalni ili državni (republički) identitet buduće žrtve.

Takav je bio slučaj Stjepana Đurekovića, Hrvata rođenog u Srbiji, u okolini Novog Sada, koji je imao ozbiljnu partijsku i poslovnu karijeru u SFR Jugoslaviji, sve dok u svojim zrelim srednjim godinama nije prebegao u tadašnju Zapadnu Nemačku.

Tamo se pridružio ustaškom pokretu i napisao nekoliko knjiga protiv SFR Jugoslavije i Josipa Broza lično. Likvidiran je 1983. godine u gradiću Volfratshauzen u Bavarskoj, u akciji koja je do današnjeg dana dobrim delom ostala misteriozna.

Naknadni sudski procesi u Nemačkoj su završen presudom doživotne robije za hrvatske obaveštajce Josipa Perkovića i njegovog tadašnjeg šefa Zdravka Mustača. Odbrana je na suđenju tvrdila da je Đureković likvidiran zato što je Nemcima odavao, kao bivši direktor jugoslovenske naftne kompanije „INA“, osteljive podatke o zalihama nafte tadašnje JNA.

Zbog toga je, po navodima odbrane, u likvidaciji učestvovala i vojna Kontraobaveštajna služba (KOS), pored savezne Udbe. Dakle, iako je Stjepan Đureković bio srpski „državljanin“ jer je rođen u Srbiji, tajna srpska služba je odbila organizaciju njegove likvidacije, jer se Đureković pridružio ustašama, a ne četnicima, pa po njima zbog toga nije bila nadležna srpska Udba.

I Hrvati su izneli argumente u prilog odbijanja učestvovanja u organizaciji ove akcije, pa je tako savezna Udba preuzela koordinaciju po sistemu: hrvatska logistika i srpski počinioci (koji su do danas zvanično ostali neotkriveni).

Ubistva u emigraciji

Srpska tajna policija je veoma retko imala ovakve „granične“ slučajeve u svom radu, pošto je ogromna većina njenih žrtava poticala iz Srbije, i bili su pripadnici nesumnjivo srpskih organizacija u inostranstvu. Zato je srpska Udba – u kojoj su nekada bili aktivni mladi obaveštajci, a danas medijski analitičari – ubijala po svetu čiste srpske patriote pravoslavne veroispovesti. I to skoro redovno intelektualce!

Registrovana su tokom šezsedsetih, sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga veka čak 153 ubistva Srba u emigraciji od strane srpske Udbe.

Na prstima jedne ruke se mogu nabrojati likvidacije pripadnika srpske emigracije koji su imali potencijalne veze sa nekim subverzivnim namerama prema SFR Jugoslaviji ili pokušaima organizacije pobune unutar te države (kao u slučaju Andre Lončarevića – obaveštajca u ličnoj službi kralja Petra II, ili Bore Blagojevića – kapetana „Jugoslovenske vojske u otadžbini“ za koga se smatra da je u ratu likvidirao partizanskog pesnika Ivana Gorana Kovačića).

Sve ostalo je bila likvidacija ljudi koji su bili pisci, urednici, politički mislioci, novinari, prevodioci, saradnici novina, publicisti ili ponekad obične zanatlije. Osnovna razlika između hrvatske (ustašake) emigracije i srpske (četničke/ljotićevske) bila je u tome što se hrvatska emigracija aktivno bavila i terorističkim aktivnostima, a srpska se pretežno bavila pisanjem istorijskih knjiga.

Hrvati nisu imali potrebe da tragaju za istorijom, jer nisu krili svoju istorijsku ulogu. Kod Srba u dijaspori je bio sasvim drugačiji slučaj, a posebno kod Ravnogoraca, koji su ideološkom istorijom u Brozovoj državi diskreditovani i monstruozno izjednačeni sa ustaškim zločincima.

Zato je srpska emigracija najveći deo svojih aktivnosti usmerila u promociji istorijskih činjenica, u osvetljavanju povesnih dokaza u potrazi za priznanjem najelemetarnijih istina. Takve inetelektualce, nesrećne i prognane Srbe, pravoslavne hrišćane posvećene veri i knjigama, progonili su i likvidirali po svetu naši današnji analitičari – „bivši obaveštajci“.

Potpuni apsurd leži u „suvoj“ činjenici da su svi ovi – na pravdi Boga pobijeni srpski emigranti – pisali i govorili skoro do tančine isto što danas govore u medijima naši analitičari – penzioneri iz udbaških redova (čak i kada je reč o najradikalnijim među njima, kao što su bili Andra Lončarević i Bora Blagojević!).

Kažemo „skoro do tančine isto“, jer još uvek postoji jedna razlika u narativu između stradalih Srba u emigraciji i udbaških analitičara, razlika koja se prostire kroz mračnu poljanu na kojoj leži „Kuća cveća“ i voljeni udbaški drug, njihov Tito. Naizgled samo jedan detalj u narativu, ali po svemu sudeći kota koju je nemoguće premostiti. Možda zato i nema pokajanja kod udbaških analitičara.

Inteligencija na udaru

U ovom štivu ima smisla navesti samo neke od likvidacija srpske intiligencije u emigraciji, kao primer o kakvim se zločinima prema srpskom narodu radi, i kakva je šteta počinjena za srpsku kulturu. U Minhenu je 17. aprila 1969. godine ubijen Ratko Obradović, urednik i autor lista Iskra.

Iste 1969. godine, 15. decembra u Švedskoj je likvidiran Sava Čubrilović, saradnik lista Srpska borba; u Parizu je 10. marta ubijen pominjani Andra Lončarević. U Minhenu je osmog jula 1974. godine ubijen bivši diplomata i urednik lista Iskra Jakov Jaša LJotić, rođeni brat Dimitrija LJotića.

Godine 1975. je 08. marta u Briselu likvidiran pominjani Bora Blagojević. Miodrag Bošković, čuveni trgovac antikvitetima i autor mnogih tekstova u lokalnim novinama, ubijen je šestog avgusta 1976. godine u Briselu, zajedno sa sinom jedincem, kao i njihov saradnik Uroš Miličević.

Te iste godine, ubijen je takođe u Briselu Petar Valić, urednik Gorske garde i Oplenca, u trenutku kada je dobro prebacio osamdesetu godinu života. Dušan Sedlar, urednik lista Beli orao, ubijen je 16. aprila 1980. godine u Dizeldorfu (samo dve-tri sedmice pre smrti Broza).

U Beču je 17. februara 1986. godine ubijen Jovo Caričić, pisac mnogih kritičkih političkih tekstova protiv komunističkog režima u SFR Jugoslaviji. Ovo su samo neka od brojnih političkih ubistava pravoslavnih Srba počinjena od strane srpske Udbe. U oči upada da su izvršena po evropskim gradovima.

Šta se dešava sa srpskom emigracijom u SAD, obzirom da je tamo nakon Drugog svetskog rata izbegao značajan broj pripadnika „kolaboracionih pokreta i građanske  intiligencije“? Radovan Kalabić navodi u pomenutoj knjizi: “ Razume se da sva ova politička ubistva emigranata po Evropi nisu ostavila ravnodušnim našu emigraciju u Americi, koja je, bar do 1977. godine, bila potpuno bezbedna u svom antikomunističkom radu“. Šta se to dogodilo 1977. godine?

Punu istinu smo saznali zahvaljujući savesti pokojnog profesora Mihajla Petrovića, koji je na samrti spasio svoju dušu, izrekavši tajnu koju je morao da krije pod zakletvom. Profesor je došao u SAD šezdesetih godina i zaposlio se u FBI kao prevodilac. Kasnije je dobio katedru za srednjovekovnu istoriju na „Mičigenskom univerzitetu“, ali je čitavoga života zadržao čvrste poslovne i obaveštajne veze sa FBI-om, učestvujući u mnogim naučno-analitičarskim projektima.

Sve što je radio tokom života za FBI bilo je pod strogom konspiracijom, uz obavezu koju je dao pod zakletvom, da tako i ostane sve do njegove smrti. Ipak, profesor Mihajlo Petrović je na kraju života odlučio da jednu tajnu ne ponese sa sobom u grob.

NJegovi najbliži prijatelji, okupljeni oko njegove samrtničke postelje, čuli su profesorovu poslednju ispovest. Tako nas priča ponovo vraća u 1977. godinu, kada je tadašnji predsednik SFR Jugoslavije Josip Broz posetio SAD, gde ga je primio predsednik DŽimi Karter.

Iako je Broz pozvao kao prevodioca LJubicu Ocokoljić, američka strana se odlučila da razgovoru prisustvuje i drugi, iskusni i poverljivi prevodilac – profesor Mihajlo Petrović. U razgovoru ova dva predsednika, Broz je zatražio likvidaciju njegovih političkih protivnika iz redova srpske emigracije, dok je Karter ćuteći odobravao.

Radovan Kalabić navodi citat iz Brozovog izlaganja koji glasi: „koji si pričaju kojekakve gluposti o meni“, čime je drug Tito obrazložio Karteru o kakvoj krivici se radi, zbog koje neki srpski intelektualci moraju platiti glavom.

Nakon toga kreće seča srpske pameti u američkoj emigraciji, a mi po ko zna koji put možemo videti da se iza šarmantnog i elegantnog osmeha američkih predsednika krije satanski izraz. Ruši se i poslednje uporište stavova o nekavom miroljubivom kosmopoliti Karteru, demokrati i humanisti.

Svirepost na delu
Između mnogih iz redova srpske pameti po SAD, koji su nakon ovog mračnog dogovora dvojice predsedenika stradali, navešćemo samo neke. U gradu Gera, država Indijana, ubijen je 17. avgusta 1977. godine veliki srpski intelektualac Bogdan Mamula.

Glavni urednik lista Sloboda, koji je izdavala „Srpska narodna odbrana“ (SNO) iz Čikaga, dr Mihailo Naumović “ pronađen je 16. januara 1978. godine u automobilu na dnu Mičigenskog jezera (osnivač SNO bio je lično Mihajlo Pupin!). U gradu Bafalo, država Mičigen, pronađen je 27. decembra 1978. godine mrtav u svome stanu Borislav Vasiljević, koji je vodio Srpski radio čas.

Na paringu u Južnom Čikagu, pronađen je devetog marta 1986. godine iskasapljen leš Borivoja Manića, nekadašnjeg ravnogorskog oficira i velikog prijatelja Majkla Liza, pisca čuvene knjige o stradanju srpskih boraca tokom Drugog svetskog rata – Silovanje Srbije.

Borivoje Manić je objavljivao pre ubistva odlomke iz njegove buduće knjige, u kojima je kao svedok jedini precizno publikovao podatke o spasavanju savezničkih pilota od strane četnika, tokom operacije „Halijard“. Ubijen je neposredno pred predaju celokupnog rukopisa na štampu, a ovaj rukopis je nestao i nikada više nije pronađen! Zatim su pobijeni Rade Panić, Petar Kljajić, Petar Bunjevac…

Ubistvo četrdesetpetogodišnjeg Dragiše Kašikovića i njegove devetogodišnje poćerke Ivanke Milošević zaslužuje posebnu pažnju u ovom tekstu. Odigralo se u Čikagu, u kući SNO čiji je Dragiša bio predsednik, u noći između 18. i 19. juna 1977. godine.

Iako je Čikago grad poznat po svirepim mafijaškim likvidacijama, u analima čikaške policije do tada nije zabeleženo ovako svirepo ubistvo: Dragiša Kašiković je izboden oštrim predmetom 64 puta i lobanja mu je razbijena macolom, a malu Ivanku, dete od devet godina,  udbaške ubice su izbole ravno 54 puta!

Ovaj zločin je zvanično ušao u enciklopediju među 100 najgnusnijih u istoriji Amerike! Toliko je šokirao američku javnost da su o njemu govorili Valter Kronkajt, DŽek Anderson, Patrik Bjukenen i Bob Vidrič, ali počinioci nikada nisu pronađeni.

Dragiša Kašiković je rođen pokraj Sarajeva, a njegovi Kašikovići potiču iz Trebinja. Deda mu je bio čuveni Nikola Kašiković, urednik Bosanske vile, u kojoj su objavljivali radove, između ostalih, i Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Jovan Skerlić, Ivo Andrić…

Dragiša je tokom života pisao i uređivao časopise Sloboda (SNO), Danas i Čičak (satirični časopis). Govorio je nekoliko svetskih jezika i preveo je nekoliko hiljada stranica za potrebe Srpske pravoslavne crkve. Posebno se bavio genocidom nad srpskim narodom u Hrvatskoj i napisao je značajnu knjigu na ovu temu. Budući da je i sam umalo postao žrtva kao devetogodišnjak, pravo je čudo kako je njegova porodica uspela da pobegne od ustaškog pogroma početkom Drugog svetskog rata, bekstvom iz Bosne u Srbiju.

Dragiša je mnogo čitao i istraživao, tako da je on prvi pronašao jedan izuzetno važan i skrivan podatak u nemačkoj dokumentaciji (govorio je dobro nemački jezik), izveštaj o odlasku trojne partizanske delegacije u sastavu: Milovan Đilas, Koča Popović i Vladimir Velebit na „martovske pregovore“ sa Nemcima u Gornjem Vakufu, Sarajevu i Zagrebu, tokom 1943. godine.

Danas istorijska nauka dobro poznaje suštinu sa ovih pregovora, ali u vreme ovog Dragišinog otkrića radilo se o najvećoj tajni zbog koje je mogla da „leti glava“. Verovatno da je ovo jedan od razloga svirepog ubistva Dragiše Kašikovića – velikog  intelektualca, srpskog patriote i bogougodnog pravoslavca.

U svakom slučaju, nakon sastanka predsednika Kartera i Broza, sva ubistva srpske emigracije na tlu SAD obavljena su po receptu: udbaški egzekutori i američka obaveštajna logistika. Zato ni jedno jedino ubistvo nikada nije rasvetljeno, ubice su slobodno ulazile u Ameriku, slobodno se kretale i slobodno ubijale, a još slobodnije se vraćale natrag.

Komendijant slučaj

Za našu priču važan je događaj u organizaciji Udbe, koji se odigrao na trećem kontinentu – u Australiji. Zapravo, koji se ironijom „komedijanta slučaja“ nije odigrao kako je zamišljen. Gostovanje četničkog vojvode Momčila Đujića osamdesetih godina prošlog veka u Australiji, i njegova poseta srpskim emigranskim klubovima i udruženjima, gde je trebao po Udbinoj zamisli da bude ubijen.

Zato je egzekutor poslat neočekivano baš u „zemlju kengura“, da bi se posao lakše obavio, kao i da bude što manje sumnjiv. A egzekutor je bio – niko drugi – nego Đorđe Božović Giška. On prvo prati vojvodu Đujića, sluša njegova predavanja, čita njegove tekstove.

Za kratko vreme Giška uočava da Momčilo Đujić nije nikakav ekstremista ili zločinac kako su ga učili udbaši pred polazak za Australiju, već srpski patriota i mučena duša bez domovine. Umesto da ga likvidira, Giška počinje da ga poštuje, zatim da mu se divi. Tako prolazi katarzu u kojoj umesto jugoslovenskog postaje srpski patriota, i odlučuje da se vrati u Jugoslaviju neobavljena posla.

Giška shvata dve stvari o kojima govori najbližima, a koje posle njegove smrti iznosi u javnost njegova rođena sestra Slavica: prvo, da je srpska Udba u Jugoslaviji stecište antisrpskih i antipravoslavnih kadrova; drugo, da je ovim odbijanjem da izvrši zadatak – on praktično postao mrtav čovek.

I njegova pogibija, koja se desila na hrvatskom ratištu na samom početku devedesetih godina, obavijena je teškim velom misterije. Mnogi njegovi saborci tvrde da je ubijen s leđa, u sklopu udbaške osbete. Kada su pre izvesnog vremena jednog od tih udbaških analitičara pitali uživo u televizijskom studiju da prokomentariše ovaj slučaj u kome je voljno odbijeno izvršenje egzekucije vojvode Đujića, samo je rekao kako je prilično siguran da služba nikada nije dodelila takav zadatak Đorđu Božoviću Giški.

NJegov problem je bio u tome što je za ovaj slučaj znalo „pola Beograda“, jer se Giška poverio mnogima. Giška je i za medije govorio o ovom događaju, samo dok je bio živ niko od udbaša nije ni pomislio da mu javno oponira. U međuvremenu se promenio javni prostor u Srbiji, i srpski narod je saznao da na području gde se tokom rata nalazio vojvoda Đujić nije bilo genocida nad srpskom nejači, već su tamo stradale jedino ustaše od strane vojvodinih četnika.

Udbašu u televizijskom studiju nije palo na pamet da se pokaje, da istakne kako je vojvoda Đujić bio srpski patriota, ili bilo šta slično. On je sve vreme pričao kako je srpska udba „smeštala“ ustašama u emigraciji, i slične laži i hvalospeve na račun sopstvene službe.

Kakva država, takvi i mediji – a onda takvi i udbaši. Javni servis bi bar jednom u istoriji mogao da snimi emisiju u srpskom nacionalnom interesu, recimo i na ovu temu, o udbaškim zločinima nad srpskim intelektualcima u emigraciji.

Naravno, isto bi mogla da učini bilo koja televizija. Onda bi trebalo pozvati u „živi“ program te iste analitičare – „bivše obaveštajce“, da se izjasne o učešću u ubistvima 153 nevine srpske žrtve ili o saznanjima koja imaju iz službe o ovim zločinima. Kada su već odlučili da nastupaju u javnosti, onda bi mnogo hrabrije bilo da govore o mračnoj antisrpskoj delatnosti Udbe, umesto što uvek poltronski podržavaju onoga ko je na vlasti.

Na nesreću, imali su na koga da se ugledaju kada se radi o ubistvima srpskih intelektualaca. NJihovi očevi-osnivači „Udbe“, gde se po zlu posebno istakao Slobodan Penezić Krcun, ubili su svirepo tokom „Užičke republike“ vajara i slikara Mihaila Milovanovića, kao i pisca Živojina Pavlovića Ždrebeta.

Na kraju rata streljali su u Beogradu bez ikakve presude, pored mnogih, i dekana Tehničkog fakulteta, slikara i istoričara umetnosti dr Branka Popovića, pesnika i esejistu dr Svetislava Stefanovića, profesora Pravnog fakulteta u Beogradu dr Iliju Pržića, hirurga dr Jovana Mijuškovića, glumce Narodnog pozorišta u Beogradu Aleksandra Cvetkovića i Jovana Tanića.

Penzionisani udbaši su mogli da od njihovog nekadašnjeg kolege Jova Kapičića, upravnika u logoru „Goli otok“, nauče kako da muče i ponižavaju sopstvene sunarodnike i nekadašnje saborce. Takođe, imali su kod osnivača „Udbe“ i primer kako se satire Srpska pravoslavna Crkva (SPC). Ubili su oko 540 sveštenoslužitelja i arhijereja iz SPC uključujući i mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija I Lipovca, dok su ustaše ubile njih oko 180.

Sve dok nekadanji udbaši budu živi, bez obzira na sve istorijske činjenice koje su vremenom postale svima dostupne, braniće u medijima kult njihovog velikog vođe „druga Tita“; doduše ne tako krvavo kao nekada kada su ubijali srpsku intiligenciju po belom svetu samo zato što je ova argumentovano pisala o Josipu Brozu.

Braniće ga na umereniji i demagoški način, govoreći da je ”takvo vreme bilo“ ili da je sve to „naša prošlost“. NJihova duhovna aura biće položena u sumorni mauzolej na mračnoj dedinjskoj poljani, cinično nazvan „Kuća cveća“.

Tamo će biti pokopane sve njihove mračne tajne i tamo će biti koncentrovana sva njihova zlodela. Oni će do smrti biti satanini heruvimi.

KURTIJEV PLAN PRITISKA: Srbi na Kosovu primorani na registraciju u prištinskim institucijama

Izvor: Standard.rs