Piše: Slobodan Reljić
Ovih dana se po Zapadnom Balkanu razbacuje nešto što se zove non-pejper, a što je neka vrsta bezuslovne ponude nove vlade iz Vašingtona za ovaj region. Anonimni tipovi (svakako pod kontrolom) sastavili su tekst o tome kakvo je stanje i šta će valjati raditi i – sugerišu da je to već video (i klimnuo glavom) Marko Rubio sa Floride, republikanski senator kome je Tramp obećao mesto državnog sekretara.
To se nekako može čitati i kao odgovor Donalda Trampa na srpska nadanja posle svesrpske posvećenosti Trampovom dolasku na mesto predsednika.
Sećaćete se DŽoa Bjadena kao srbofila.
Tu nema nikave ponude. To su već izrečeni ultimativni zaključci u kojima se predstavnici država na Zapadnom Balkanu uzimaju kao praznoglavci – koje će oni sabrati na nekoj konferenciji za mir i saradnju... I reći im šta da se radi.
Naravno, tolerantni su Amerikanci - pustiće i privedene Balkance da kažu šta misle (jer znaju da će privedeni govoriti šta se očekuje), a onda bi se pristupilo uspostavljanju „kraja istorije“ na Balkanu.
I šta nam nude? Spremite se da budete Ukrajina!
Odnosno, da se proširi „projekat Ukrajina“ (praznoglavih besprizornika kao Zelenski će se i ovde naći na buljuke). Trebaće im topovskog mesa za Istok. Isto kao Hitleru u ono doba.
Elem, slušajte šta vam se kaže i brinite o američkom nacionalnom interesu.
Iz Vašingtona se stvari gledaju u ovim dimenzijama: 1) „Dve i po godine traje vojna agresija Rusije na Ukrajinu, bliskoistočni Gordijev čvor se čini zamršeniji nego ikad a region je pod snažnim uticajem ruske propagandno-medijske agresivne kampanje koja se pre svega sprovodi preko Srbije, jedine države (pored Belorusije) u Evropi koja nije uvela sankcije Rusiji.“
Tramp, naravno, planira da se dogovara s Rusijom, ali sa Srbijom – ne.
2) „Kineski ekonomski uticaj koji ima za cilj slabljene evropske ekonomije i zavisnost Evrope od strateških sirovina, još je jedna senka koja se nadvija nad regionom Zapadnog Balkana uz obilatu pomoć Srbije. Pored ovih spoljnih uticaja, region Zapadnog Balkana danas opterećuju nerešena pitanja granica, državnosti i nacionalnosti. Odnos između Republike Srbije i Republike Kosovo i dalje je opterećen nepriznavanjem državnosti Republike Kosovo od strane Republike Srbije.“
Jasno se ocrtava Trampov „prijateljski fluid“ – ustanovljen u Vašingtonskom sporazumu (4. septembar 2020) koji će se u diplomatskim akademijama izučavati kao kandidat za primer najidiotskijeg dokumenta (grupacija „korisni idioti“) u novijoj istoriji. (Sećate se: sređeno je da Izrael prizna Kosovo, a Srbiji se daruje da otvori svoju ambasadu za Izrael u Jerusalimu što niko na svetu ne čini.)
I, ostaje nam da se nadamo da u Beogradu, ipak, nema političkog subjekta koji će ući u igru čiji je osnovni cilj: Zajednička aplikacija za članstvo u NATO! (Nadamo se a svesni da je rizik sve veći i veći.)
Pazite, da BiH, Srbija i Kosovo (kao suverene države) zatraže zajednički prijem u Severnoatlatsku alijansu.
Zajednički!
A kad dobri praznoglavci podnesu molbu – dobiće Mapu puta s datumom prijema svih zemalja Zapadnog Balkana u uslovno EU članstvo!
Kretenima će se dati „uslovno članstvo“ a dok ne srede „punu primenu demokratskih izbora, slobodnih medija, nezavisnog sudstva i policije, kao i potpuno usaglašavanje spoljne i bezbedonosne politike sa EU do punog, bezuslovnog članstva“.
Što, inače, rade. Bez ikakvih izgleda da se proces okonča.
Dakle, bilmezi sa Zapadnog Balkana - daćete sve nizašta i podrazumeva se da ćete biti sretni zbog toga. I spremite se da nahvatate mladih za vojnu obuku [mogu muški, mogu ženski a i oni koji ne drže do pola – jer slobodi kraja nema] pa – da ih se spremi za - pravac Istok.
Četvrti Rajh ponavlja lekcije Trećeg Rajha. Godine 1941, pa posle 1943, Milan Nedić je odbio firera, sad se očekuje da Srbi isprave tu grešku.
To što su već radili s Ukrajincima, uzeće se kao važno iskustvo – da se ne ponavljaju greške.
Ne greške u vezi tetovaža. Moći će da se tetoviraju kukasti krstovi, nego što se tiče godina za mobilizaciju. Od ludih Balkanaca (mada zapadnih) očekuje se da odmah mobilišu i osamnaestogodišnjake, a ne da se posle (kao sad u Ukrajini) menjaju pravila u toku igre. Posle „Orešnika“ nema više vremena za greške.
Šta nama, Srbima, sad ostaje?
Da se setimo - Irakli Kobahidzea. Zašto? Pa da im odmah poručimo: Zaboravite nas četiri godine! Do 2029. (koliko traje mandat predsednika.)
Sad ćemo čitaoca da podsetimo Kobahidzeovog gola glavom – Evropskoj uniji.
Kad su se završili izbori u Gruziji, Zapad je bio nezadovoljan. Stranka Gruzijski san koja im nije po volji dobila je podršku od 54 odsto, a protivnici 34 odsto. Ali, nema veze: Brisel i Vašington su izvikivali kako je gubitnik pobednik.
Demokratija sa Zapada odavno praktikuje tu vrstu odlučivanja. Najpoznatiji primer je onaj iz Belorusije – kad je protivnica Lukašenka dobila podršku od 8 odsto, što je Briselu bilo dovoljno da ju proglasi za pobednika.
Kad država ne pristaje na takvu vrstu presuda (bez prava žalbe!), pokrenu se „obojene revolucije“.
Nekad je ta vrsta marša demokratije imala razultate – sad sve manje.
Zato valja zapamtiti ime Irakli Kobahidze - predsednik gruzijske vlade koji je na zapadne ucene odgovorio jednostavno i odlučno: pošto nas ne priznajete, mi silazimo sa evropskog puta do 2028! Ćao! Ako tad pobede neki „evropljani“ dogovarajte se s njim. Nas zaboravite.
A onda je Evropska unija jauknula. Kako je moguće da neko neće da se gura i moli da uđe u „porodicu evropskih naroda“? Pokazaćemo mi njemu!
Odmah su se svi setili kako je u Gruziji pre dve decenije (2003.) na vlast doveden „obojeni revolucionar“ Mihail Sakašvili, koji je takođe izgubio izbore. To se zove Revolucija ruža, ili Ružičasta revolucija. Posle se Gruzija uverila šta znači kad svoju suverenost predate zapadnim izvršiocima.
Taj nedotupaveli ratnik je nasrnuo na Južnu Osetiji – i pobunjena oblast se okrenula Rusiji.
Irakli Kobahidze ne izgleda kao neko koga čudi ono što rade postrevolucionari „ružičaste revolucije“. Na primedbu, predsednice Salome Zurabišvili, inače dovedene iz Francuske da predsednikuje Gruzijom - „Ne priznajem ove izbore!“ - Kobahidze je odgovorio da se gospođa ne nervira, otpremiće mi nju s tom foteljom u njenu matičnu zemlju.
Govorimo o slučaju Gruzije jer on pokazuje da „zapadne demokratije“ nisu odustale od svojih „demokratskih“ metoda koje smo mi upoznali decenijama pre. (Ali sad se vlasti u Beogradu često ponašaju kao da su zaboravile.)
Evropska unija (po uzoru na Vašington) priznaje samo izbore u kojima pobeđuju njihovi sateliti. Ali, to se ne zove mešanje u unutrašnje poslove država i narušavanje suvereniteta – nego proces demokratizacije. Od domorodaca se očekuje da to razumeju. Pa i ako ne mogu da razumeju, da prihvate gubitničke pobednike.
Sumorno! Potpuno degradiranje demokratije kao sistema. Izbacivanje prava naroda da odabere – 1) u kom sistemu će da živi a posle 2) koje ljudstvo će da odabere u državne organe za upravljanje zemljom.
S tom vrstom javne netolerancije prema narodnim izabranicima se nije mogao pohvaliti ni sovjetski sistem, a da ne rizikuje otpor naroda.
Trulež mozga!
Baš tako se može opisati ovaj besprizorni pristup pomahnitalih političara zemalja „stare demokratije“. (Brain rot – je, inače, pojam godine 2024, po Oksfordskom rečniku.)
A „truljenje mozga“ je „propadanje mentalnog ili intelektualnog stanja ljudi, posebno zbog prekomerne upotrebe trivijalnog ili nezahtevnog sadržaja“.
Prvo korišćenje izraza truljenje mozga nastalo je mnogo, mnogo pre interneta - zapisano je 1854. godine u knjizi pod naslovom Volden (Walden) engleskog pisca Henrija Dejvida Toroa. On je kritikovao tendenciju društva da potcenjuje složene ideje i da je to deo opšteg pada mentalnog i intelektualnog napora. „Dok se Engleska trudi da se izbori sa truležom krompira, zar niko neće pokušati da izleči trulež mozga, koji je daleko rasprostranjeniji i pogubniji”, pisao je Toro.
Vek i po posle, trulež mozga na Zapadu je epidemija. I najozbiljnije se širi među najpopustljivijim.
Zapadni Balkan je u velikoj šansi da se istakne. Jer, do Zapada se više nigde ne uzima tako ozbiljno kao u ovom tužnom regionu. Rumuni i Bugari dižu glavu, i Moldavija se ljulja, a Gruzija jasno objavljuje „istorijsko Ne“.
Ne videti to - dostignuće je koje prevazilazi i ono iz Domanovićevog „Vođe“.
Izvor: Sve o Srpskoj
