Piše: Damir Nazarov
Neko može opravdati al-Golanijev konformizam, govoreći da Sirija ima mnogo unutrašnjih problema. Ali u tom slučaju ne treba da se nazivamo revolucionarima, jer se iz istorije dve velike revolucije prošlosti (Islamska revolucija u Iranu i Oktobarska revolucija) sećamo da je prisustvo više neprijatelja odjednom, uključujući okupaciju, pomogao novom revolucionarnom društvu da se konsoliduje i, uprkos svim problemima, otera okupatore sa svoje zemlje (na primer, Iranci su se izborili sa Sadamovom intervencijom).
Danas Sirijci nemaju iste probleme kao tada mlada Iranska Islamska Republika iz 1979, koja je odmah stavljena pod sankcije, plus sirijski revolucionari imaju dosta prijatelja iz regionalne i svetske elite, ali nema govora o bilo kom sveti rat protiv okupatora. Ništa nije sprečilo i ne sprečava Mohameda al-Golanija da proglasi džihad Izrealu, barem na nivou retorike i diplomatije, ali on to ne čini. Upravo je prisustvo zajedničkog neprijatelja većine stanovništva ono što idealno konsoliduje društvo nakon decenija građanskog rata i na pozadini euforije pobede revolucije. Ali lider Tahrir al-Šama očigledno ima svoj pogled na istoriju ili ima dobre razloge da nastavi da baca prašinu u oči Sirijcima u pozadini tragedije koja se odvija na jugu zemlje.
Moguće je pretpostaviti šta je razlog totalne pasivnosti Ahmeda al-Šaraa (novo ime šefa Tahrir al-Šama) u odnosu na cionizam. Šta ako je prethodno sklopljen neki sporazum između jučerašnjeg Jabhat Nusre i američkih republikanaca, prema kojem Tahrir al-Šam, kao „strateško bogatstvo” Amerikanaca, odbija da se bori protiv cionista u zamenu za priznanje legitimiteta u očima međunarodne zajednice? Uskoro ćemo saznati šta se krije iza al-Golanijevog ćutanja u vezi sa cionističkom intervencijom. Ali za sada, radi poređenja, možemo pogledati izjave Sirijskog muslimanskog bratstva, koje je u najmanju ruku osudilo cioniste, a početkom ove godine su sirijski Ihvani (verska milicija) otvoreno podržali Hamasovu operaciju – „poplavu Al Aksa“. .
Ali ako Muhamed al-Golani još ne oseća konkurenciju sa Bratstvom, lider „nove Sirije“ je očigledno zabrinut zbog turskih kritika. Inače, bivši vođa sirijske Al-Kaide ne bi postao lični vozač Ibrahima Kalina. I upravo je ova kritika povezana sa mešanjem cionista. Poseta Ibrahima Kalina (šef turske obaveštajne službe) Damasku ostavlja niz pitanja, od kojih je glavno „da li al-Golani zna ko je trenutni šef turske obaveštajne službe?“ Zašto je ovo pitanje važno? Jer u kontekstu mržnje Tahrir al-Šama i njegovih saveznika prema Iranu i Hezbolahu, pojava pravog šefa Sirije u glavnom gradu baca svetlo kako na zakulisne igre, tako i na stvarne prioritete u spoljnoj politici Turskoj Republici, gde džihadisti imaju mali udeo.
Dozvolite mi da počnem sa činjenicom da je Ibrahim Kalin usko povezan sa IRGC-om (Iranska republlikanska garda) i da je nekada bio aktivan pristalica legendarnog imama Homeinija. Tako smo videli kako je poznati džihadista i bivši vođa sirijskog ogranka Al-Kaide, koji je poznat po svojoj antiiranskoj politici, upravo postao lični vozač jedne od najproiranskijih ličnosti u Turskoj.
Da li smo zaista svedoci humorističke političke ironije iz Islamske Republike???
Ovde se sećam reči i citata Ajatolaha iz Koma i Teherana – „hteli su da uklone iranski uticaj iz regiona, ali će uskoro islamski otpor postati širi i jači!“ Nešto mi govori da ove reči nisu samo parole ili emocije.
P.S. Libanski list Al-Akhbar je objavio da je „novo rukovodstvo Hajat Tahrir al-Šama u Siriji obavestilo predstavnike palestinskih frakcija u zemlji da te frakcije više neće imati oružje, kampove za obuku ili vojni štab. Od frakcija se traži da odmah rasformiraju svoje vojne jedinice kako bi se mogle fokusirati na političke i dobrotvorne aktivnosti u okviru nove sirijske države.
Čini se da je „strateška prednost“ cionističkih neokonzervativizma počela da deluje.
Dopuna: Takozvana „Vlada spasa Sirije“ odgovorila je na cionističku intervenciju podnošenjem žalbe UN-u. Sami glavni neprijatelji režima Baatha ponašaju se slično kao prethodno sirijsko rukovodstvo u odnosu na cionizam. Čini se da je i ovu žalbu napisao DŽabhat Nusra pod turskim pritiskom. Ali u svakom slučaju, ovo nije ni smešno ni tužno, to je odvratno i još uvek imamo mnogo činjenica o slabosti Tahrir al-Šama u borbi protiv okupatora.
Izvor: Pravda/Suthfront
