Piše: Momir Trudić

Sve se desilo za samo 12 dana. Otpora gotovo da nije bilo. Očigledno je da su ustanici bili dobro naoružani i opremljeni, a ni motiva im nije manjkalo. S druge strane Asadova vojska je bila iscrpljena, siromašna, demoralisana i bez saveznika: Rusija se bavi ratom u Ukrajini, Iran prepucavanjima sa Izraelom, dok Hezbolah liže rane posle žestokih izraelskih udara. To su iskoristili pobunjenici koncentrisani u Idlibu, očito uz obilatu pomoć Turske. Sirijska vojska raspala se na isti način kao iračka 2014. godine kada je Islamska država zauzela Mosul, i avganistanska krajem 2021. godine kada su Amerikanci predali tu državu u ruke talibana. Vladini vojnici su položili oružje i pomolili se da ne bude masovne odmazde.

Kada su u ranim jutarnjim satima u nedelju, 8. decembra, sirijski pobunjenici objavili da su ušli u Damask i preuzeli vlast, i da je predsednik Sirije Bašar el Asad napustio zemlju i otišao u nepoznatom pravcu (kasnije su stigle vesti da je sa porodicom stigao u Moskvu i dobio politički azil), nije bilo nikoga ko nije bio šokiran brzinom kojom se sve desilo: i svetske i regionalne sile, i Asadovi saveznici Rusija i Iran. Verovatno su munjevitim uspehom bili iznenađeni i sami pobunjenici.

Jer, sve se desilo u svega 12 dana. Koalicija naoružanih opozicionih grupa, predvođena Hajatom Tahrir al Šamom (Organizacija za oslobođenje Levanta), iz Idliba na severozapadu zemlje, gde im je sedište, započela je 27. novembra ofanzivu i prvo zauzela Alepo, drugi grad po veličini u zemlji. Alepo je, inače, 2016. godine, posle višegodišnjih bitaka i opsade, zauzela Asadova vojska uz pomoć ruske avijacije i boraca Hezbolaha, posle čega su se pobunjenici i veliki broj njihovih pristalica povukli u Idlib.

Primirjem, čiji su garanti bili Rusija i Turska, 2020. godine rat u Siriji je donekle utihnuo. Granice teritorija koje su držale zaraćene strane su ostale nepromenjene, uz povremeno bombardovanje položaja ustanika u Idlibu od strane Asadovih snaga.

Sve do 27. novembra, kada su borci Hajat Tahrir al Šama, udruženi sa mnogim manjim pobunjeničkim grupama koje su dejstvovale u Idlibu, uključujući i one koje podržava Turska, krenule na Alepo, a potom dalje na jug. Padali su redom gradovi na autoputu od Alepa ka Damasku, „plodnom polumesecu“ koji je najrazvijeniji i najnaseljeniji deo Sirije. Prvo je pala Hama, potom Homs, a kada je stigla vest da su ustanici zauzeli i grad Deru u blizini granice sa Jordanom, i da kreću i sa juga prema Damasku, postalo je jasno da je prestonica u okruženju i da će brzo pasti.

Otpora gotovo da nije bilo. Očigledno je da su ustanici bili dobro naoružani i opremljeni, a ni motiva im nije manjkalo. S druge strane Asadova vojska je bila iscrpljena, siromašna, demoralisana i, što je najvažnije, bez saveznika. Asadova vlast je visila o vrlo tankoj niti još 2015, ali tada su joj u pomoć pritekli Rusija, borci libanskog Hezbolaha i Iran. Saveznici su, međutim, već dugo zabavljeni o svom jadu: Rusija ratom u Ukrajini, Iran prepucavanjima sa Izraelom, dok Hezbolah liže rane posle žestokih udara Izraela po njegovom rukovodstvu i borcima, od kojih su mnogi izvedeni u Siriji.

To su iskoristili pobunjenici koncentrisani u Idlibu, očito uz obilatu pomoć Turske. Sirijska vojska raspala se na isti način kao iračka 2014. godine kada je Islamska država zauzela Mosul, i avganistanska krajem 2021. godine kada su Amerikanci predali tu državu u ruke talibana. Vladini vojnici su položili oružje i pomolili se da ne bude masovne odmazde.

Formiranje nove vlasti

Odmazde nije bilo u Avganistanu, talibani su preuzeli vlast i počeli da uvode radikalne mere njihove verzije islama, ali u početku nisu žurili. Za sada ni u Siriji nema masovnih pogubljenja. Lider Hajat Tahrir al Šama, Ahmed al Šara (to mu je „civilno“ ime koje je od skora počeo da koristi, ono borbeno, Abu Muhamed al DŽulani, mnogo je poznatije) obećao je da ih neće ni biti.

Obećao je još mnogo toga: novu Siriju u kojoj će u miru ravnopravno živeti sve nacionalne i verske manjine, obnovu, razvoj, mir sa susedima... Divne reči, čak i kada dolaze od čoveka impresivne džihadističke biografije. Abu Muhamed al DŽulani ratovao je za Al Kaidu u Iraku, zbog čega je bio u američkom zatvoru; sarađivao je sa Abu Bakrom al Bagdadijem, vođom Islamske države u Iraku; SAD su nudile nagradu od 10 miliona dolara za informaciju koja može da dovede do njegovog hapšenja; početkom rata u Siriji osnovao je Al Nusra front, filijalu Al Kaide, ekstremnu islamističku organizaciju koja je počinila nebrojene zločine u ratu u Siriji, o čemu su pisali i mnogi zapadni novinari, poput Roberta Fiska iz londonskog „Independenta“, i zbog toga bila stavljena na listu terorističkih organizacija od strane SAD, ali i Rusije i Evropske unije…

Kako god, Al Šara danas kaže da se promenio, kao i njegova organizacija kojoj je promenio i ime, i ponavlja da će nove vlasti biti nosioci svetle budućnosti koja će biti zajedničke za sve stanovnike Sirije. No, sve i da je tačno da su se vukovi promenili navlačeći jagnjeću kožu, makar zbog vlasti i zbog sveta od koga očekuju podršku, na putu do takve budućnosti je bezbroj prepreka.

Sama primopredaja vlasti protekla je mirno. Bivši sirijski premijer Muhamed Gazi el DŽalali sačekao je na svom mestu novu vlast, a novi privremeni premijer je Mohamed el Bašir. On je predvodio tzv. Vladu nacionalnog spasa povezanu sa Hajat Tarir al Šamom, koja je upravljala delovima severozapadne Sirije i Idliba, a sada je dobio zadatak da formira privremenu vladu.

Spisak problema

Sve to teorijski zvuči dobro, ali nova vlada verovatno neće znati od kojih problema da krene kada bude formirana. Hajat Tarir al Šam ima 40.000 boraca pod oružjem i najjača je oružana grupa  u Siriji, što je dobar argument u podeli vlasti i plena. No, ona nije jedina oružana formacija, bezbroj je drugih, mahom islamističkih grupa (ekstremnih i „umerenih“), a ima i onih koje su sastavljene od boraca koji su u Siriju došli sa svih strana sveta, među kojima su Ujguri, Čečeni i drugi.

Svi će oni sada tražiti svoj deo vlasti i plena, a ne vidi se kako će, osim golom silom, nova vlast ubediti svoje dojučerašnje saborce da treba da grade demokratsko i tolerantno društvo, kada su i saborci i sama vlast onoliko ratovali da bi izgradili društvo zasnovano na ekstremnom tumačenju islama.

Na severoistoku zemlje koji drže Kurdi, već bukte sukobi između njih i proturskih snaga. Pobunjeničke grupe iz Idliba, koje čine  sadašnju sirijsku vlast, zauzele su grad Deir ez Ezor, u koji su Kurdi ušli kada se iz njega povukla Asadova vojska. Očigledno je da Turska, za početak, želi da potisne Kurde istočno od reke Eufrat. Međunarodne organizacije javljaju da je u toku velika kriza i da je zbog borbi sa ovog prostora raseljeno više od 100.000 ljudi. NJima sve nedostaje, a zima steže.

Inače, na severoistoku Sirije koji kontrolišu Kurdi se nalazi gro izvora nafte ove države. Nafte u Siriji nema tako mnogo kao u susednom Iraku i ona nije tako kvalitetna, ali je svejedno pre rata zemlji donosila četvrtinu budžeta. Malo je verovatno da će se sirijski Kurdi dobrovoljno odreći i de fakto autonomije za koju su se od početka rata izborili, i dobrovoljno pristati da dele naftu sa novim vlastima. Uz to, oni računaju da imaju podršku Amerike, čijih 900 vojnika je stacionirano u ovom regionu. Uzgred, čim je Asadova vlast pala Amerikanci su bombardovali preostale enklave Islamske države u Siriji da njeni ekstremisti, kako su rekli, „ne bi iskoristili tranzicioni haos“.

Međutim, nije verovatno ni da će Turska mirno gledati jačanje kurdske autonomije koja će sve više ličiti na državu, poput one koju su Kurdi formirali na severu Iraka. 

Izbegličke muke

Kurdi su bili jedan od razloga zbog koga je Turska stala iza akcije rušenja Bašara el Asada, i Ankara sada sigurno želi da iskoristi činjenicu da je trenutno postala najuticajniji strani igrač u Siriji. Drugi razlog su izbeglice iz Sirije kojih u Turskoj ima između 3 i 3,5 miliona, a koje bi Ankara da pošalje nazad u domovinu.

No, to neće ići lako. Jeste da se stotine i hiljade izbeglica vraćaju u Siriju preko graničnog prelaza koji je otvorila Turska, ali to je kap u moru. Vraćaju se i pojedine izbeglice iz Jordana, mahom oni koji su izbegli iz pogranične oblasti Dera, ali većina će, što je logično i ljudski, sačekati da vidi u kom pravcu će se razvijati situacija, te da li je ovo zaista konačni kraj rata. A čak i da jeste, od nečega treba živeti. Sirija je posle 14 godina rata temeljno razorena zemlja, BDP je tek 15 odsto predratnog, a ni pre rata nije spadala u bogatije države na Bliskom istoku.

Sada gotovo 15 miliona ljudi nema dovoljno hrane u Siriji, ekonomija je na kolenima, a očekivanja novih vlasti da će zemlju podići uz pomoć donacija stranih zemalja zvuče kao projekcija lepih želja. Utoliko ciničnije zvuči odluka mnogih evropskih država, doneta maltene istog dana kada je režim u Damasku pao, da Sirijci više ne mogu da traže i dobijaju azil u EU, pošto je, je li, razlog zbog koga su napuštali zemlju nestao, te se u tom smislu očekuje da se iz Evrope vrate odakle su došli.

Sirija i susedi

Nove sirijske vlasti još nisu imale vremena da se bave susedima, osim što su svima obećale dobre odnose, tačnije svima osim libanskom Hezbolahu. Hezbolah, opet, pomalo cinično kaže da bi nove vlasti trebalo da se pozabave izraelskom okupacijom Golana, što jeste rak rana svih Sirijaca, bez obzira na uverenja i opredeljenja.

Zato je Izrael novim sirijskim vlastima počeo da se bavi još dok Asad nije ni pao, pokazujući koliko ima poverenja u njih. Kako su ustanici napredovali od Alepa ka Damasku, tako je izraelska avijacija uništavala skladišta oružja na putu kojim su prolazili, da bi u narednim danima usledila dejstva po obimu i snazi nezabeležena još od rata iz 1967, a koja još traju. Izraelski avioni su uništili sirijsko vazduhoplovstvo, ratne brodove, bombardovali aerodrome, radarske sisteme, skladišta i fabrike oružja, i klasičnog i hemijskog… Uspostavljanju poverenja sigurno nisu pomogli do zuba naoružani borci koji su, negde u Homsu, za „Al DŽaziru“ govorili da su konačno, uz Božiju pomoć, srušili Asada i oslobodili zemlju, i da će, opet uz Božiju pomoć, oslobođenje uskoro dočekati i „braća u Palestini“.

Slavlje u Damasku zbog rušenja Asadovog režima je još trajalo kada je Izrael rasporedio svoje trupe u tampon-zoni sa Sirijom na Golanskoj visoravni. Tel Aviv jeste zvanično pozdravio pad Bašara el Asada, ali uz upozorenje novim vlastima da im ne padne na pamet da na bilo koji način ugroze Izrael, inače će proći kao on.

Jasno je izraelska vojska polako opkoljava Liban i sa sirijske strane, što možda ukazuje da se sprema za novi obračun sa Hezbolahom, koji je padom sirijskog režima izgubio vezu sa Iranom. Svi vojnici i instruktori Revolucionarne garde povukli su se iz Sirije, a više ne postoje ni mogućnosti doturanja oružja Hezbolahu.

Šiiti i suniti

Što se tiče Irana, iz Teherana poslednjih dana stižu kritike na račun Asada za koga kažu da su ga više puta upozoravali šta se sprema, da mora da pregovara sa umerenom opozicijom i nešto menja, ali da je on sva upozorenja ignorisao. Teheran je padom Asada izgubio najvernijeg, bolje reći jedinog saveznika među arapskim zemljama, a „šiitski polumesec“, koji je bio „osovina otpora“ Izraelu i na čijem zapadnom kraju se nalazio libanski Hezbolah naslonjen na Siriju – je pukao.

Višedecenijska politika Teherana da se suočava sa Izraelom preko svojih proksi saveznika, poput Hezbolaha, Sirije i proiranskih milicija u Siriji, završila se padom Asada, tako da je Iran sada mnogo izloženiji svojim protivnicima nego što je bio pre samo desetak dana. Toga je sigurno i Teheran svestan.

A kada smo već kod „šiitskog polumeseca“, pobeda ekstremnih sunitskih grupa u Siriji, koliko god širile mirotvornu retoriku, podiže opasnost od razbuktavanja sektaškog sukoba između sunita i šiita u čitavom regionu, koji nikada nije potpuno utihnuo. Susedni Irak sa Sirijom ne deli samo „kurdsko pitanje“. Pod Sadamom Huseinom većinski šiiti u Iraku su se osećali diskriminisanima, a kada je Sadam 2003. pao, oni su, uz podršku Teherana, došli na svoje. Ali onda su se suniti osećali ugroženima. Već više od 20 godina Irak kao jedinstvena država jedva da postoji, svi su naoružani i zbog nečega besni, a gledanje preko sirijske granice ne pomaže da se tu nešto promeni, naprotiv.

Kako god, buduća sudbina Sirije ne tiče se samo te zemlje. Bliski istok je u mnogo čemu jedinstven organizam, tako da velika promena u jednom njegovom delu neminovno utiče na sve druge. Sigurno je da je dosadašnja arhitektura moći u regionu padom Asada dramatično promenjena, a verovatno ni sami učesnici još nemaju predstavu kako će nova izgledati.

Rusija je padom Asada, verovatno na duži rok, prestala da bude važan faktor u regionu. Kremlj sada pregovara sa novim sirijskim vlastima da bar zadrži svoju vojnu bazu u Latakiji, jedinu izvan prostora nekadašnjeg SSSR-a, koja je izgrađena još 1971.

Iran je trenutno u dubokoj defanzivi, Turska trenutno na lovorikama pobede. Izrael se bavi buktećim ratom sa Palestincima i jedno oko drži na Siriji, ali i na Libanu. Saudijska Arabija i države iz Persijskog zaliva pozdravljaju pad Asada, ali još se niko nije oglasio najavom masivne pomoći Siriji.

A pitanje svih pitanja je kakva će biti politika nove vašingtonske administracije prema Bliskom istoku kada 20. januara Donald Tramp bude zaseo u Belu kuću.

U svakom slučaju, bilo da pozdravljaju dolazak nove vlasti u Damasku ili žale zbog Asadovog pada, svi učesnici sirijske drame još čekaju da vide kako će se situacija u Siriji dalje razvijati. To najnestrpljivije čekaju sami Sirijci, jer kad pobednička euforija prođe, realan život, onaj već trinaest godina mučni život u Siriji, čeka na vratima.  

U pobedničkoj euforiji, danas se o 53 godine vladavine Asadovih – Hafeza od 1971. do 2000, Bašara od 2000. do pre nekoliko dana – govori kao o vremenu strašnog terora i tiranije. Bilo je i toga, naravno, nekada više, nekada manje, ali bilo je i perioda mira i suživota muslimana i hrišćana svih denominacija, bilo je i dobrog obrazovanja i otvorenosti prema svetu, naročito prvih godina vladavine Bašara el Asada. Sve to je nepovratno odneo rat 2011. godine, u kome su sve strane okrvavile ruke nebrojenim zločinima.

No, ako se bude ostvarila nada da je rat konačno stao, da neće biti represije prema bilo kojoj grupi, nacionalnoj i verskoj, to će biti ogroman korak napred za Siriju, ali i za čitav region. Ali zbog svega nabrojanog, na duži rok ta nada visi o veoma tankoj niti. U suprotnom, kako nas uče iskustva Iraka 2003. i Libije 2011, pakao uvek ima pokretno dno.

Izvor: RTS