Nedelju dana prošlo je od studentskog protesta na Trgu Slavija u Beogradu. Nakon što je MUP prebrojao učesnike protesta, navodeći da je na skupu bilo između 28.000 i 29.000 ljudi, Arhiv javnih skupova objavio je da se okupilo oko 100.000 učesnika i time postao najveći protest do sada. Bilo je više ljudi nego što se nalazilo oko Skupštine u najkritičnijim momentima 5. oktobra 2000, naveli su.
Posle prebrojavanja, krenule su i ocene – za jedne skup je bio veličanstven, za druge politički.
Među tim „drugima“ su i najviši državni funkcioneri iz vladajuće Srpske napredne stranke. Predsednica Skupštine Ana Brnabić navela je da skup na Slaviji nije bio studentski već politički protest protiv predsednika Aleksandra Vučića, kao i da je na protestu bilo najmanje studenata. Navela je i da sve što se čuje i preduzima tokom studentskih protesta kao recept koristi „Blokadnu kuharicu„, knjižicu – vodič iz Zagreba. Slično je i pomenuo predsednik Vučić u emisiji “Četvrtkom u 9” na RTS.
Studenti u blokadi naveli su da je reč o pokušaju diskreditovanja, iako su, kako je poznato odranije, oni predsednika stavili na “ignor”. Studenti su stavili do znanja predsedniku da sa njim nemaju o čemu da pričaju, ali i da on po Ustavu nije nadležan da ispunjava njihove zahteve.
„Omeđavanje“ političkog prostora
Kako smo došli do toga da sve što u svom nazivu ima koren reči „politika“ bude predstavljeno kao nužno zlo? Nešto čime se narod “plaši”. Tako i u ovom slučaju, kada predstavnici vlasti kažu za protest na koji su studenti pozvali da je reč o političkom skupu, u kontekstu nečeg što je apriori loše. Od kada je politika rezervisana samo za vladajući SNS?
Ispunjenje studentskih zahteva podrazumeva rad određenih institucija koje su konstituisane opet od strane “neke politike”. Kada smo počeli da je se plašimo?
Profesor Fakulteta političkih nauka u penziji Zoran Stojiljković konstatuje da je potrebno postići dogovor oko toga šta podrazumevamo pod politikom i političkim delovanjem.
„Ako uzmete jedno restriktivno određenje, dosta rašireno među građankama i građanima, da je politika ogoljena izborna borba političkih aktera za vlast, onda bi sve ostalo izlazilo iz polja politike. Međutim, politika je javni prostor ili proces delovanja koji ima za cilj da reguliše konflikte i usmerava društveni razvoj kroz donošenje javnih politika, od ekonomskih, ekoloških pa sve do međunarodne politike. I to nije prostor koji je ekskluzivno vezan samo za političke stranke“, objašnjava profesor.
Uz ovo prvo, uže razumevanje, kao borbe za vlast ide i razumevanje politike kao nečega što nije časno, što nije za poštene ljude, što je, kako vole da se našale, drugi najstariji zanat na svetu uz prostituciju, dodaje naš sagovornik.
Svaki put kad u javnom prostoru iznosimo nezadovoljstvo ili zahteve, bili oni studentski, građanski, sindikalni i pokušavamo da se oni u političkim institucijama realizuju kao politička odluka, mi smo u prostoru politike, navodi profesor.
„Da ne podsećam na antičko određenje u kome ako ste iza politike i ne učestvujete u tim procesima, vi ste neka vrsta idiota. Da ne ističem da ako se politika u ovom širem smislu ne vidi kao prostor u kome možete delovati, vi svesno pristajete na marginalizaciju“, navodi.
Sa druge strane, precizira, političke partije najviše vole da se povuku i da budu samo u sferi vlasti i da izgube tu ulogu nekoga ko agregira šire socijalne interese ili pak nađu sebi neki poseban interes da opstaju na političkom tlu i da vladaju.
„Prema tome, svako šire razumevanje politike, uključuje da pored tih klasičnih političkih aktera, u polju politike mogu da budu društveni i politički pokreti, sindikati, profesionalna udruženja u onom smislu da utiču na svoju sudbinu i da omeđuju i ograničavaju taj prostor političkim akterima“, kaže Stojiljković.
Protesti (ne)menjaju vlast
Izlaženje iz stanja apolitičnosti, upravo je ono što studenti rade, a to je, kako kaže, velika stvar.
„Činjenica da čak i da nećemo da se bavimo politikom ona i te kako na ovim prostorima, što kažu, vekovima, određuje našu sudbinu i bavi se nama“, ističe.
Neretko, smatra profesor, protesti i štrajkovi završavaju izborima.
„Protesti u modernim vremenima ne menjaju režim, ali im postavljaju jasne granice dokle građani pristaju da budu ponižavani i koje više ne možete preći. Pa je li to malo“, pita Stojiljković.
Kako ističe, motivi za proteste studenata su najširi politički, a njihov uspeh deluje veći u situaciji njihove autonomije.
„Oni se angažuju oko nekakvih najširih vrednosti. Onoga trenutka kad vi iz srdžbe, besa, nezadovoljstva, pređete u ponos, nadu, veru da možete da nešto promenite i da vaša borba ima neku širu podršku – taj korak je veliki i već je u velikoj meri napravljen“, ističe.
Kako „otpisana“ generacija menja stvari
Sagovornik portala N1 smatra da ne treba otpisati neku celu generaciju na osnovu toga što prođe izvesni period, a studenti se ne angažuju.
„Predsednik Vučić je uzurpator. Uzurpirao je prostore odlučivanja koji njemu ustavno ne pripadaju i oni su mu lepo rekli – šta ćeš ti tu, to nije tvoja stvar. A teško da bi pripadnici srednji i starijih generacija tako nešto lako napravili, jer se narativima utkalo da se on pita za sve“, zaključuje Zoran Stojiljković.
Izvor: Danas.rs
