Novinar Kit Klarenberg analizirao je najnoviji sukob u Siriji, primetivši da nije dat kontekst za trenutni porast nasilja, iako se uveliko pominju navodno "mirni" protesti 2011. koji su proizveli decenijski građanski rat u Siriji.
Prema ovom narativu, sirijske vlasti su brutalno napale pravedne prodemokratske demonstrante, jer su zauzeli javni stav protiv diktature. Ipak, stvarnost onoga što se dogodilo tokom tog sudbonosnog vremena je drugačija - i otkrivena je u internim dokumentima sirijske vlade.
Mejnstrim mediji i međunarodne grupe za ljudska prava su ranije izveštavale o ovim "papirima" nazivajući ih Asadovovim dosijeima.
"Međutim, njihov sadržaj je pogrešno predstavljen, iskrivljen ili falsifikovan, kako bi se sirijski zvaničnici neopravdano osudili za užasne zločine. U stvarnosti, dokumenti pokazuju da su se Asad i njegovi ministri hrabro borili da spreče da protest ne preraste u nasilje na obe strane, zaštite demonstrante i drže situaciju pod kontrolom", primećuje Klarenberg.
U međuvremenu, piše novinar, zlokobne, nevidljive snage sistematski su ubijale zvaničnike službi bezbednosti, provladine ličnosti i demonstrante da bi podstakle katastrofu na način sličan mnogim starim i novim operacijama promene režima CIA.
"Ova šokantna priča nikada ranije nije ispričana. Sada, sa mračnim pobunjeničkim oblacima koji se ponovo vuku nad Damaskom, mora biti", ističe u analizi Klarenberg.
On navodi da je tokom prvih meseci 2011. arapsko proleće proširilo revolucionarni žar širom Severne Afrike i Zapadne Azije. Masovni protesti zbacili su Ben Alija u Tunisu i Hosnija Mubaraka u Egiptu. Libija je bila uvučena u građanski rat, ali je postojao izuzetak - ulice Sirije ostale su tvrdoglavo mirne.
To se dešavalo uprkos stalnim pozivima lokalnih opozicionara na preokret. O tome su naširoko pisali zapadni mediji, ali nisu privlačili pažnju Sirijaca. I u februaru je "Al DŽazira" objasnila da "ogromna većina Sirijaca nije imala apetit za promenu režima".
Kao prvo, etnički i verski raznoliko stanovništvo zemlje je cenilo sekularizam svoje države i plašilo se da će nemiri stvoriti potencijalno nasilne tenzije između svih njih. Asad je bio izuzetno popularan, posebno među mlađim Sirijcima. Bio je viđen kao reformator koji je podsticao i štitio različitost, dok je nadgledao sistem koji je, iako daleko od savršenog, pružao relativno visoke standarde obrazovanja, zdravstvene zaštite... Štaviše, Asadovo odbijanje da udovolji Izraelu, za razliku od mnogih drugih lidera u regionu, takođe je bilo veoma poštovano.
Mir u Damasku je narušen sredinom marta 2011. godine, kada su izbile masovne demonstracije u nekoliko velikih gradova. Izveštaji o hiljadama uhapšenih i nepoznatom broju ubijenih demonstranata brzo su se širili i to je bila varnica koja je zapalila prljavi rat u Siriji i iza kojeg se vukao zapadni trag.
Klarenberg podseća i na Patera Fransa, sveštenika iz Holandije koji je 1980. godine osnovao društveni centar i farmu u blizini Homsa. Propovedao je harmoniju između različitih vera i brinuo o osobama sa invaliditetom. Kada je izbila sirijska kriza, počeo je da objavljuje zapažanja o događajima - kritična prema vladi i opoziciji. Nije poznato da li su ti njegovi zapisi "krivi" za njegovo ubistvo. Ubili su ga naoružani militanati u aprilu 2014. nedugo pošto je odbio ponudu UN za evakuaciju.
Pre smrti, Frans je više puta primetio da je od samog početka bio svedok pucanja naoružanih demonstranata na policiju.
"Vrlo često, nasilje snaga bezbednosti je bila reakcija na brutalno nasilje naoružanih pobunjenika", zabeležio je i dodao da je opozicija ulice mnogo jača od bilo koje druge opozicije, da je naoružana i brutalna, te da primenjuje nasilje da bi okrivila vlast.
Klarenberg piše da državna dokumenta pokazuju da je vojsci rečeno da se "oružjem suprotstavi samo onima koji nose oružje protiv države, istovremeno osiguravajući da civili ne budu povređeni". A, onda su se odjednom pojavile vesti o navodnim ubistvima "najmanje" 72 demonstranta, a osuda grupa za ljudska prava i zapadnih lidera bila je trenutna i žestoka.
Nekoliko upečatljivih pasusa u dokumentima Vlade odnose se na neidentifikovane snajperiste koji vrebaju na krovovima i zgradama u blizini protesta od početka nemira, pucajući na gomilu ispod. U jednom dopisu je zabeleženo kako je krajem aprila 2011. snajperista u blizini džamije u Alepu "pucao na demonstrante, ubio jednog i ranio 43", a "situacija nekih povređenih je i dalje delikatna".
Kao takvo, "hapšenje huškača, posebno onih koji pucaju na demonstrante" je bio ključni prioritet Asadove vlade tokom većeg dela te godine".
Pojavile su se ideje da se uhvate snajperisti, podstrekači ili ubačeni elementi i da se javno predstave, ali se to nikada nije dogodilo. Damask je takođe zanemario da objavi dokument koji je kružio među "takozvanom sirijskom opozicijom u Libanu", a koji su njegove obaveštajne službe presrele u maju 2011. Dosije otkriva pobunjeničke planove opozicije, pružajući informacije o toma šta se dogodilo i šta je planirano.
Opozicija je predložila masovne demonstracije, tako da snage bezbednosti "izgube kontrolu nad svim regionima". Verovalo se da bi ovo, zajedno sa "poštenim oficirima i vojnicima koji bi se pridružili redovima revolucije, učinilo rušenje režima jednostavnim". I računali su na pomoć zapadnih medija.
"Dokument je do sada najopipljiviji dokaz da se čitava sirijska revolucija odvijala u narednoj deceniji prema unapred pripremljenom, utanačenom scenariju. Ostaje da se dokaže da li je ovo sačinjeno u direktnom dosluhu sa zapadnim silama. Ipak, prisustvo snajperista koji otimaju demonstrante je jak pokazatelj među mnogima da je to bio slučaj", piše Klarenberg.
Neidentifikovani snajperisti su česta pojava u obojenim revolucijama koje su "orkestrirale SAD i državnim udarima CIA", kao što je pokušaj svrgavanja venecuelanskog predsednika Uga Čaveza 2002. i ukrajinska "revolucija na Majdanu 2014. godine".
Klarenberg zaključuje da je sasvim jasno da su strani akteri uključeni u sejanje sadašnjeg haosa u Siriji.
Izvor: RT
