Podsetimo na to da je nakon rešene Kubanske krize između Kenedija i Hruščova u američkom timu ocenjeno da je otvoren put ka drugom predsedničkom mandatu Kenedija, a uz to, otvoren i put ka dominaciji na Bliskom istoku i globalnom jugu, posebno u Indokini, gde je Amerika već uveliko bila ušla u vijetnamski konflikt. Međutim, u noći kada je zvanično prekinuta Kubanska kriza, Kenedi nije pokazao euforiju, kao da je imao loš predosećaj za zbivanja na unutrašnjem planu zemlje. Dve godine nakon rešenja Kubanske krize, 1963. godine, ubijen je predsednik SAD DŽon Kenedi.
No, nekoliko decenija nakon Kubanske krize, strah od upotrebe nuklearnog naoružanja potpiruju Zapad i SAD, opsednuti „iranskom pretnjom”. Bilo je to neku godinu pre nego što je bombardovana SR Jugoslavija od strane NATO pakta. To vreme zabeležio je i Noam Čomski, istaknuti kritičar velikih sila, koji navodi da arapski građani, iako ne vole Iran, ipak veću opasnost vide u SAD i Izraelu. Takvo mišljenje Čomski je u svojim političkim kolumnama potkrepio i izlaganjem američkog generala Lija Batlera, bivšeg načelnika Strateške komande američkih vojnih snaga, koji je 1998. rekao: „Krajnje je opasno kada u buretu baruta, kakav je Bliski istok, jedna država [Izrael] poseduje moćni nuklearni arsenal, pošto to onda podstiče i druge da krenu istim putem.”
Dakle, nakon kubanske, a pre ukrajinske krize, najozbiljnija pretnja svetskom miru dogodila se na Bliskom istoku, na šta je ukazivao i Batler. Međutim, Arapska liga i članice Pokreta nesvrstanih postigle su saglasnost da nastave inicijativu za održavanje konferencije čiji je cilj da Bliski istok bude proglašen zonom bez nuklearnog naoružanja, kao i bilo koje vrste naoružanja za masovno uništavanje. Generalna skupština UN je tada, 4. decembra 2012, rezultatom 174 : 6, izglasala rezoluciju kojom poziva Izrael da prihvati sporazum o neširenju nuklearnog naoružanja. Naravno, kao i obično, protivnici su bili Izrael, SAD, Kanada, Maršalska Ostrva, Mikronezija i Palau.
Pod velom demokratije delovala je licemerna politika i jačala zapadna ideologija, koju je štitio NATO, s ciljem uspostavljanja novog svetskog hegemonističkog poretka, delujući van okrilja UN, ne poštujući međunarodno pravo o teritorijalnom integritetu i suverenitetu. Ratni sukobi razarali su zemlje sa komunističkom ideologijom, među kojima je bila i SFR Jugoslavija, a krajnji cilj bilo je razbijanje prvo SSSR-a, a potom i njegove zemlje naslednice – Rusije, uz osvajanje prirodnih resursa, koji bi dali moć za upravljačku dominaciju svetom. Danas svedočimo ratnom sukobu na Bliskom istoku i u Ukrajini, gde opet imamo aktere Hladnog rata, ali u otvorenom indirektnom sukobu u kome je Ukrajina iskorišćena kao poligon.
Elem, trideset pet godina nakon pada Berlinskog zida, Rusija staje na svoje noge, pre svega vojno, ekonomski i politički, ali i dalje se čeka formiranje novog poretka na bazi ravnoteže između Anglosaksonaca i predstavnika Istoka i globalnog juga.
Naime, Putin je i u Kazanju, na 16. samitu BRIKS-a, ponovio da je spreman da potpiše sporazum o miru, ali je posebno naglasio da „Rusiji ne sme niko da preti”. Putin je, takođe, istakao da mu je draže da pritisne dugme da gas poteče ka Evropi preko Baltika, Ukrajine ili Poljske nego da pritisne drugo dugme. Imajući u vidu činjenicu da Putin još od 2022. godine i u pismenoj formi nudi mir, a uprkos tome, Anglosaksonci huškaju Zelenskog da mir ne prihvati (DŽonson je zabranio u Istanbulu da Ukrajinci potpišu parafirani mir), već mu nude rakete – sasvim je logično postaviti pitanje šta, zapravo, želi Zapad, sa Bajdenom na čelu. Pojedini državnici, kao što je bivša državna sekretarka SAD Madlen Olbrajt, pokazali su pretenzije na prirodne resurse Ruske Federacije, dodelivši sebi i ulogu u iscrtavanju novih državnih granica, na primer, Srbije – bez Kosova i Metohije.
Imajući sve to u vidu, koja je, zapravo, poruka poslata preko učenika OŠ „7. mart” u Tetovu? Da je vreme za promene i da se samo čeka momenat za ponovno aktiviranje snaga OVK/UČK, koje su uvek delovale sinhrono na teritoriji bivše Jugoslavije, a potom i na teritoriji Srbije i Makedonije. Težnja za stvaranjem tzv. Velike Albanije sve je jača, a uz to, ne biraju se sredstva da se poruka prenese. Tako je Dan obeležavanja albanske zastave iskorišćen da se i preko osnovaca prenese politička poruka, najpre svečanim obeležavanjem po vaspitnim institucijama, a potom i vandalističkim činovima – paljenjem nacionalnih zastava i upotrebom vatrenog oružja.
Slične stvari su se dešavale i na Kosovu i Metohiji još osamdesetih i devedesetih godina. Prisetimo se samo kako su, pre nešto više od tri i po decenije, deca osnovnih škola iz školskih klupa izvođena na ulice mnogih gradova na Kosovu i Metohiji, a posebno u centru Prištine, kako bi u šetnji uzvikivala na albanskom jeziku: „Hoćemo promenu Ustava!” A da li su uopšte i mogla znati šta je Ustav i za kakve se promene zalažu? Naravno da su iskorišćena kao glasnici onih koji stoje na tananoj niti političkog i pravnog sistema i zalažu se za rušenje državnog integriteta i suvereniteta.
Politički, vojno i bezbednosno situacija se u svetu promenila, naročito pobedom Trampa na predsedničkim izborima u SAD, koji je još u svojoj kampanji naglašavao mir i praktično je dobio ekonomski vetar u leđa od BRIKS-a da započne projekat o miru. Dakle, nadamo se da će u prvom kvartalu iduće godine započeti konstruktivni razgovori za okruglim stolom između predstavnika Istoka i Zapada, te da će se konačno napraviti značajan iskorak ka miru, napretku, stabilnosti i slobodi za sve ljude na ovoj planeti, što se pokazalo da nije u interesu ni Bajdena, ni Makrona, ni Šolca, ni Kurtija.
Tramp bi mogao da zastupa anglosaksonski svet tek kada postane predsednik SAD, nakon inauguracije 20. januara 2025. Iako je neizvesno šta je dotad spremna da uradi Bajdenova administracija, realno je očekivati da će nakon predaje vlasti Trampu doći do rukovanja novog predsednika Amerike i predsednika Ruske Federacije Vladimira V. Putina, verovatno u prisustvu generalnog sekretara UN Antonija Gutereša, kao i novih lidera Francuske i Nemačke, nakon predsedničkih, odnosno parlamentarnih izbora, čime će se i drugačiji kurs zauzeti sa novim rukovodstvom i na Kosovu ili Kosovu i Metohiji, u zavisnosti kako se ko obraća Srbiji.
Pročitajte OVDE o strateškom planu NATO alijanse za 2025. godinu
Izvor: Kosovo Onlajn (Željko Šajn)
