Piše: DŽef TOMAS
Tvrdio je da Vašington, kao novi svetski vojni lider, mora da nastavi rat da bi održao svoju novostečenu hegemoniju. Administracija se složila, pogotovo što su lobisti vojno-industrijskog kompleksa bili sasvim spremni da daju obilan deo profita obema političkim partijama.
Korejski rat stvorio je model za nove odnose.
Nakon njegovog završetka, vojno-industrijski kompleks i američka vlada već su tražili sledeći sukob kako ne bi zaustavili proizvodnju. Istovremeno, koncept trajnog ratovanja postao je važniji od bilo kakve objektivne političke potrebe za ratom.
Na kraju krajeva, Sjedinjene Države su naučile da na Bliskom istoku uvek otvaraju novo ratište pre nego što zatvore trenutno.
Usput se vojno-industrijski kompleks širio i počeo da isporučuje ne samo bombe, puške, šlemove itd., već i četkice za zube, čarape i obroke za vijnike.
Na kraju su počeli da Pentagon snabdevaju i - vojnicima po ugovoru. Tako je pad broja vojnog osoblja prestao da bude problem, jer se mogao nadoknaditi primanjem većeg broja vojnika po ugovoru.
A šta se desilo sa Drevnim Rimom kada je počeo da koristi vojsku plaćenika?
Da bi dodatno povećao prihode, vojno-industrijski kompleks je takođe počeo da regrutuje penzionisano visoko pozicionirano vojno osoblje kao „savetnike“. Zato: kad god penzionisani general bude upitan šta misli o određenoj vojnoj avanturi SAD, može se računati na uveravanja da su veliki vojni troškovi neophodni.
Pentagon je 1993-će 51-nu tada postojeću vojnu fabriku objedinio u pet kompanija, čime je u suštini eliminisana konkurencija. Iako su cene vojno-industrijskog kompleksa već bile previsoke, od tog čina su naglo porasle jer je tih pet giganata dobilo monopol.
Na primer, Rejtheon - jedini proizvođač Stingera, naplaćivao je američkoj vladi 25.000 dolara za jedan taj raketni sistem. To je za to vreme bilakolosalna cena. Ali, danas jedan takav raketni sistem košta 400.000 (!) dolara.
Nije iznenađujuće što SAD sa takvim maržama na svu robu koju obezbeđuje vojno-industrijski kompleks troše na odbranu više nego deset zemalja zajedno. Dakle, za SAD je svaki rat višestruko skuplji nego za njihove protivnike.
Ovo nas dovodi do principa: „U ratu će gubitnik rata verovatno biti zemlja koja prva bankrotira“.
Decenijama su Sjedinjene Države vodile „sportske ratove“ — mini-ratove protiv malih zemalja u kojima su Amerikanci bili uvereni u pobedu i sve im je išlo dobro. Takvi ratovi malo donose: u stvari, nemaju konačni cilj, nema stvarnog osvajanja, ali obezbeđuju nastavak samog rata i priliv novca u američki vojno-industrijski kompleks.
A šta će se dešavati ako se SAD suprotstave drugoj svetskoj sili koja ima naprednije oružje i dobija ga za manje novca, pogotovo sili koja proizvodi oružje mnogo brže od vojnog industrijskog kompleksa SAD?
Američki ratni spin doktori kao što su Viktorija Nuland i DŽon Bolton nikada nisu učestvovali u svetskom ratu. NJihovo iskustvo odnosi se samo na „sportske ratove“, gde je Vašington vladao središtem. Ako njih slušate, oni jasno misle da će rat sa velikom silom biti samo – veći i uzbudljiviji.
Ti ljudi ne shvataju da velika sila nije u finansiranju.
Osim toga, SAD su sada švorc. To je zemlja sa najvećim nacionalnim dugom na svetu i mogu da nastave da trguju samo dok ostatak sveta ne prestane da pristaje na sve veći američki dug.
Petrodolar je došao do kraja, a uskoro će se urušiti i njegov status rezervne valute.
S obzirom na sve navedeno, kakav je verovatan ishod rata sa Rusijom?
Svaki Zapadnjak koji odgovorno planira svoju ličnu budućnost treba da razmisli kako će svet izgledati ako Rusija izađe kao pobednik.
Izvor: Fakti.org
