Piše: Branko Veljković
Purpurni, pogrešili ste. Niste mogli da kupite kuću koja nije na prodaju.
I svejedno je dal su mantije purpurne, crne, bele ili Boss. Sve su jednako krvave. I gnusne.
Zato se ja „molim za vas dok ste živi, jer kada više ne budete živi, biće kasno“. U svetu praha ka kojem idete „nema svesti, nema znanja, nema mudrosti,...“.
Ovo je čistilište.
U ono vreme kada je za balkansku prćiju spakovan onaj „mas pok“ sa univerziteta ribarevog sina kome je vazda bilo malo knjiga, škole Zaikonospaske pa onda đak od Vuka Kristijana koga ni trapava i bahata Vikipedija ne ume da opiše, izašla je generacija mladih i odabranih da nauče da misle van rama trouglastog, dva pera plagirana i te tri tačkice. Igrali su se tako ti kandidati sa svim i svačim pa i sa Avganistanom. Gledali su u svoje „studije slučaja“, dali su sebi na volju i maštu, egzaltirano i naivno prihvativši da je baš ta volja i ta mašta njihova. Shvatiće kasnije od koga im je dolazila ta perspektiva mada su po tom „osećaju“ i birani. Osmislili su tako ti vredni đaci i 10 godina vojne u Avganistanu. I ti potonji mrtvi u bezbrojnim kolonama bili su samo još jedan diplomski rad. Ništa više od toga. Vojno, politički, ekonomski i kako god hoćete Avganistan nikome iz tog sveta zapravo nije ni trebao niti je tako velike države uopšte moguće vojno kontrolisati. Baš kao što nikome zapravo ne treba ni Pariz, Beč ili Berlin. Vojske imperatora su dolazile i do tih metropola i po komandi, kada je to tako trebalo, uredno i disciplinovano vraćale su se u svoje kasarne. Onda su se voljnici iz prekomorskih kolonija, deca istog mraka, obnevideli od istog „svetla“ istog oka, naprasno „dosetili“ da kroz taj pakao brda zemlje osuđene da bude deo njihove „velike igre“, „iznedre“ jednog Bin Ladena koji će, eto tako slučajno deceniju kasnije tamom navođenim avionima da sruši dve kule grada „slobode koja osvetljava svet“ i da uruši onaj Bergstromov Pentagon u prstenovima. Neko je morao i za to da bude „kriv“. To je onda bio „povod“ da imperija krene na odabrane „teroriste“,... i eto nas juče.
A juče imperija odlučuje da bombarduje zemlje Bliskog istoka“ jer „drugačije ne može“. Završni čin regrutovanja velikih armija kreiranih neprijateljskih „strana“ počeo je da teče. Za njih, rat ionako nije problem, rat je za njih rešenje. Režiser je sa svojim pečenim jabukama sa cimetom i zalutalim Petrom Poparom to lepo objasnio – rat je scenska kategorija u kojoj ginu stvarni ljudi! Atomsko gorivo je opet spremno da krvlju natapa zemlje plodnog polumeseca, Mesopotamije i Levanta. Jer, kažu oni kad misle da ih Bog ne čuje, krv ima najviše fosfora i aktivnih materija, krv je za njih najbolje „đubrivo“. Jer za njih čovek nije ovozemaljski hram večne duše već resurs. Kažu oni da je to put u besmrtnost a lažu jer je samo krv jagnjeta besmrtna a ne (ne)dela vlasnika tamnih univerziteta i atomskih energija koje nameravaju da upotrebe.
Kreirane strane su zaparavo „strane“ istog. Na zabludelima je samo da „odaberu stranu“ od svih tih ponuđenih. „Nesvrstanost“ se plaća zemaljskim životom a ne kupuje se na titoidnim konferencijama. Po tom „spisku“ se zapravo ide odvajkada. I verujte, nestaće državnici, političari i njihove besmislne tvorevine, čitavi narodi i ljudi kao što i onoliko puta, nama za nauk, već jesu. Oni kažu, sve u „slavu“ te njihove „istine“. A tako nije jer oni Istinu ne poznaju. Preteći će samo ljudi, tako je rečeno !
Zato su izmislili da istina ima lice i naličje i opako su tako ljude slagali. Istina je jedna, baš kao i ljubav, baš kao i naš a ne njihov izbor. Pitajte se, kakvo „naličje“ može da ima ljubav majke ili oca, ili deteta ka roditelju, ili ljubav žene koja je izabrala svog čoveka? Žele da poverujemo da Otac, onaj koji Jeste, ima dva lica ili dva sina, a ne samo sina jednoga i jedinorođenoga koga je za nas dao, žele da poverujemo da On može da nas zaboravi, da nas pusti i prepusti, a tako nije sve dok i zadnji nerv Srca datog nam kuca i ima snagu da se pokaje. Jer svaka laž je delimična, nesavršena a kad dođe savršeno prestaće sve što je nesavršeno i delimično. I zato biramo Istinu ma koliko bili svesni da je „Istina govor mržnje za sve one koji žive u carstvu laži“. A ako se kao ljudi, za ovozemaljskog života oslobodimo svih tih izmišljenih „lica i naličja“ spoznaćemo da je Istina izvorna i bezuslovna stvarna svetlost koja greje i daruje, bez potrebe da se krije u „lica i naličja“ i sve te njihove „luciferijanske marifetluke“. Istina je tu. Data nam je. Napisana. Samo treba da posegnemo za njom i bićemo deo nje zauvek. Neuništivi i večni. Bestruležni a ne mumuficirani.
Za sve one samozvane koji su odeveni u sve te mantije svih boja ali uvek preskupih materijala ostaju samo ta mala vrata a nekako, sve manja. A trebaju im baš ta vrata. Verujem, u molitvi svojoj tihoj, da će bar tren pre praha konačnog poželeti da se svima koje su ponizili, uvredili, izdali, unesrećili, ubili, izvinu, iskreno. A puno je tog naroda kome će poželeti, nadam se, da se samo tako obrate. Do vas je, samozvanci. Znam da znate ko vam pred ta vrata baca trnje a ko vam trnje sklanja. Jer desiće se da „onaj koga usnama pominjete“ konačno izgovori - „Idite od mene, nikad vas nisam poznavao“,...
I svi vi samozvanci znajte - ja vam nisam neprijatelj, ali ne želite da vas zaboravim.
Jer, ja vas stvaram, ja vas brišem. To je ono zbog čega sam tu, „onaj deo mene koji mora nešto da radi“ kako reče suvereni vlasnik štafete, pesnik stih koji piše stihove, otac đedov još od najlepšeg u Parizu. Moja duša, moje srce, moje misli, moje reči, moja dela, plaše vas jer ja Znam. A Znaju i drugi. A do znanja vi idete, dalje ne umete a čak ni do znanja niko nikada nije stigao. I dobro je, ako je tako, ako ste odlučili da budete na tom putu, onda vas moje znanje plaši. A znam sve više. I trajem.
A kada dođe to vreme, vreme bez dece, nećete više ništa videti. Gledaćete samo u to vaše purpurno oko i verovaćete da je to vaš put. „Nastupiće glad i lutaće od mora do mora, od severa do juga ne gladni za hranom, žedni za vodom, već Božijom reči ali je neće naći“.
Sada su obrisi tog vremena.
Iza tih kulisa „velike igre“ su ovi „naši“, mikro, ili bolje u duhu savremenog mudrovanja – nano, „đaci“. Mali Briti, mali Rusi, mali Germani i svi ostali minorni „junaci“ krvave scene iz te Pašićeve „pripizdine“. Nešto na nivou Bečkog kursa za znalce bukvara kojeg kursa bi se postideli i onaj kominternista Đuro Salaj i svi njegovi kursisti kurseva za odrasle. I oni kao nano - vladaju. I oni kao šalju „poruke“ da razumeju „sutra“, predlažu planove, zaluđuju narod, kombinuju,... I svi sada znaju da dolazi vreme promena ali sada ama baš niko od njih ne zna kakva će promena da bude!
Deo tih „veselih“ poruka je i ono što smo videli onomad kada je smozvani u svom „postojim samo JA maniru“ sa pretplaćenom ulaznicom za sedenje na hoklicama i možda neko konvertibilno fotografisanje sa drugim drugovima kursistima, u gradu Davosu, „slučajno“ napravljenom na masovnim grobljima onih koje su kasnije nazvali Retroromanima, grli sneška. I kaže samozvani da je sneška pravio eto baš tri puta na tom svom putovanju od jutra do praha. Umislio samozvani da je znalac znanja i gospodar razuma. Ne čuje kada mu je rečeno da „razum nije dovoljan za donošenje razumnih odluka“ sve i da on razum još uvek ima. Rekle šaljivdžije samozvanom da je to važno, da pošalje i tu poruku sa tim brojem. Pa onda i grli sneška, kao da ceo svet ne zna da je taj koka-kola sneško napravio njega a ne on sneška. I reći će samozvani da je to po Božijoj volji ali opet laže jer to nije po volji Boga već po njegovom dopuštenju u čemu je razlika nepojmljiva jer je on izabrao sneška a odbacio Boga i da zato nije izabrao sneška za nas nego za sebe. To je razlog zašto se obojica tako brzo tope kad dođe sunce. Nestaju. Ono što nije smešno je što je tog sneška namenio. I nije mislio samo na tu nevinu dušu koju je pomenuo već na sve te nevine duše za koje on veruje da on ima moć da ih proda i preda snešku. Ne zna, samozvani, da svaka duša ima svoj put i svoje izbore i džaba to, Bogu hvala, njegovo i njihovo „nuđenje“. DŽaba taj „beli oltar“ koji je samozvani tu napravio. I ta duša će, Bogu hvala, kada za to dođe vreme izabrati svoj put i na tom putu će baš njega prvog da se odrekne.
Pitaće sad samozvani odakle to znam,... Neka, neka pita,...
Sad se nada, a u potaji to pred ogledalom već vežba, da će ga pustiti da i on zavuče desnu ruku pod sako, onako „napoleonovski“ i da pred obnevidelima glumi punu spoznaju. Eto malo za slikanje. Iz tog „stanja svesti“ sasvim je normalno da izađu i teze poput one da „ne možemo da uništimo živote većeg broja ljudi od onog koji je planirano“ ili one da u delu Srbije koji planiraju da potope u sumpor živi „samo 100.000 ljudi“. Eto, ako gledate svojim očima videćete u tim rečenicama i platu i robu. Plata, jasno je koja je i za koga je ali roba je ljudska duša. Ako volite ironiju to možete da vidite ovako – kopanje litijuma je dobro za ekonomiju Srbije isto kao što je i silovanje dobro za natalitet Srbije. I od svih ovih umobolnih izjava koje smo do sada čuli pa do neke ovakve koja je za sada samo ironična samo je pitanje vremena.
Pa eto,... Aj da „biramo“.
Tu je i prva maskota političke scene Srbije – devetar cokulić, „malo sam se više uplašio kad god sam se nisam brzo ispravio“ koji je uredno platio i onda od šaljivdžija i limčić dobio. A nudio je đenge nesrećnik već godinu dana. Sada se odlikovani devetar raspituje dal je taj limčić ujedno i pancir - šlemčić za zaštitu od sada sasvim izvesnih padavina i sa istoka i sa zapada i opet ga lažu mangupi. Doduše, nadamo se bar da odlikovanje cokuliću ne znači da spoljna politika imperije sa istim žarom podržava i cokulića i njegovu drugu mamu, ondašnju mama Julu. To bi u Srbiji moglo loše da se shvati, baš kao što i u imperiji ne bi bilo baš oberučke prihvaćeno da se pročuje da se umesto ruskog naroda pravi ruska nacija. To ni drug Staljin nije uspeo. U tom procesu onda nisu potrebni spoljni migranti da bi se urušio carstvo, sasvim su dovoljni unutrašnji koji tako preko noći nastanu. Masovne povlastice za one koji „dobrovoljno“ prihvate novo stanje su stari i oprobani recept koji je u SSSR odlično radio a i mi ga pamtimo – nije bilo većih Sovjeta od posovjećenih Rusa i nije bilo vrlijih Jugoslovena od pojugoslovenčenih Srba. I u već zaboravljenoj Evropskoj Uniji proces stvaranja Evropske nacije na uštrb evropskih naroda lagano klizi u sveopšti haos sa obrisima građanskog rata. U krajnjem nedefinisani obrisi nekakve Američke nacije možda su do skoro bili vidljivi, bar dok izborna kombinatorika i broj potrebnih glasača nisu umešali prste u to šta se ima smatrati pod američkim „gostoprimstvom“ i pripadajućim snovima. Što se nas tiče, nije bilo većih komunista od „iskrenih“ pravoslavaca a ni većih pravoslavaca od dojučerašnjih komunista. Privilegije su čudo. Ali nije u redu da sa svim tim zamaramo druga cokulića. On će ionako uskoro opet da ide na zasluženi safari u Afriku. Tetka plaća.
A bilo je neobaveštenih i ranije.
Dogovoreni pad Srbije pod otomansku vlast podrazumevao je i stvaranje višeslojnih mehanizama za kontrolu porobljenog naroda. Vojna sila turske imperije u to vreme bila je nepremostiva prepreka za sve narode koje su njihove „elite“ predale u ropstvo turcima ali je, kao i uvek, dogovoren i „garant“ koji je u praksi i na terenu mogao da kontroliše i prati svaki oblik eventualnog samoorganizovanja porobljenog naroda te da se onda, u slučaju potrebe, putem različitih „metoda“ pristupi „pacifikaciji“. Srbija nije imala sistemsku narodnu vlast koja je to mogla da radi za potrebe okupatora ali je zato imala svoju crkvu.
Prvi trijumvirat novije srbske istorije koji je stvorio „radni okvir“ za sve što se dešava od njih do sutra definisao je radnje, prostor, vreme i učesnike. S obzirom na stanje srbskog naroda u to vreme to je bio jako težak zadatak. Za kraj 18. i početak 19. veka određeno je „nacionalno buđenje“ i tehnološko, ekonomsko, političko i svako drugo pripremanje za potrebe novog vremena. Haškim konvencijama 1799., 1807., 1899., i 1907. godine dogovoren je i formalizovan pravni okvir za organizaciju vlasti na svim okupiranim teritorijama u to vreme (i danas se postupa po istom principu). Zapravo, zbog ogromnog zahvata, turbulentnih vremena koja su se spremala i nedostatka „prosvetljenog“ kadra dogovoren je pravni okvir koji je ozvaničio i učinio javnim postojanje POSREDNIKA između okupatora i okupiranog naroda. Ako želite da vidite van ponuđenih istorija shvatićete da su tihi šaptači ovim konvencijama javno i deklarativno obznanili da je sve što se dešava u onome što opšteprihvaćeno zovemo – istorija, samo trik, ništa, dogovorena režija sa sve glumcima i pratećim rekvizitima i da je pozicija POSREDNIKA zapravo pozicija anesteziologa, nekoga ko ima kapacitet da čitave narode drži u samomirovanju i ne-delanju, nekoj vrsti kolektivne nametnute samozadovoljnosti idejom pukog opstanka. Jer, teza je, a tačna je, život mora da se odvija čak i pod okupacijom! Od tada pa do budalastog EKSPA, preko svih tih „nosioca državnih funkcija“ na ovim prostorima nije bilo ama baš ničeg i nikoga drugog sem ispraznog izvršavanja zadataka i poslušnika. Čak i u doba otvorenih okupacija, u ratovima, neko je uvek obavljao taj zadatak i formalno, dakle vidljivo i neformalno, dakle ne-vidljivo, „čuvao“ narod za potrebe okupatora. Pogledajte, zar nije tako i danas? Svi do jednog su bili samo obični izvršioci tipskih zadataka i svakom je, pre stupanja na formalne pozicije vlasti, rečeno šta se od njega očekuje i šta traba da radi ali samo u granicama njihovih mandata i predviđenog vremena za trajanje. Izbori, partije, svađe, tuče,.. sve je to samo lokalni i dozvoljeni folklor, nešto napravljeno od ništa da bi narod imao o čemu da priča i o kom jadu da se zabavi. I da bi imao oko čega da se svađa. I da bi imao zbog čega da strada.
Moskva, London i dogovorena ekspozitura u Beču prihvatili su za Srbiju jedinu realnu opciju a to je da zadatak posrednika obavlja Srbska Pravoslavna Crkva. Ako volite elementarnu simboliku, to je deo opšteg „ključa“ po kome su isklesani stubovi organizacije vlasti zemaljske još od Vavilona, Boaz i Jahin. Jedan je onaj koji vlada telom i materijalnim a drugi je onaj koji vlada razmišljanjem, dušom. Znači, Kralj i crkva. Dakle, sve materijalnom čoveku vidljive forme „vladanja“ su „pokrivene“.
U toj nama dodeljenoj istoriji tužan primer za navedeno je sudbina Kosova koja nije omeđena samo današnjim izdajama i odavno dogovorenim statusima već je po pitanju Kosova a nakon Kosovske bitke, sve zapravo počelo masovnim isforsiranim i osmišljenim raseljavanjem Srba još od Arsenija Čarnojevića o čemu sam već pisao. Arsenije koji od arhiepiskopa pećkog i patrijarha srbskog i svih srbskih zvučnih kanonskih vizitacija volšebno postade crkveni poglavar pravoslavnih Srba u Habzburškoj monarhiji (epski transfer, kao što i današnji samozvani od tupog nacionaliste sa tupim kašikama posta prvi evropejac sa trećim sneškom belićem) do kraja lojalan bečkom dvoru koji dvor nikada nije prestao da radi na tome da se Srbska pravoslavna crkva u Monarhiji izuzme iz duhovne jurisdikcije Pećke patrijaršije. Za potpuno raseljavanje Kosova, plodnih ravničarskih delova topličkog i vranjskog okruga, svih naselja uz tok Morave i Karadaga nagrađen je patentima i privilegijama zaživotno a po smrti proglašen je za sveca Moračkog i čudotvorca srbskog.
Tada i tako je trajno narušena demografska slika Kosova i praktično uništena Srbska državnost na tom delu teritorije. Jer ako verujete u državu kao format, narod je jedan od nespornih konstitutivnih elemenata državnosti a od Arsenija čudotvorca i njegovih seoba Srbi su sa kosova trajno raselili sami sebe. I tada su svi oni koji su se protivili raseljavanju masovno o mučki ubijani. Tako je „stvoren“ prostor da se decenijama kasnije na tim teritorijama nasele neki drugi narodi.
U takvim okolnostima prvi trijumvirat imao je izuzetno težak zadatak. Zapravo, Saul Desančić, Antonije Veljković i Josif Poletanović stvorili su temelj za etabliranje „obnovljene“ Srbije i za njenu implementaciju u dogovorene istorijske procese. Dva ustanka i dogovorene političke borbe bile su samo priprema za 1844. godinu i stvaranje „alata kreacije“ sa kojima je po tom planu moguće ostvariti plodno tlo za „lučansko carstvo večnosti“ o kome zapravo sanjaju. Proces je obuhvatio čitav svet i u izvršenju je podrazumevao sinhrno delovanje većeg broja upućenih i odabranih. Zbog širine i ozbiljnosti zadatka članovi triumvirata su bili nesporno najbolji u onome što jesu tog vremena. Desančić je bio pravnik, arhitekta i lekar, Veljković je bio arhitekta, hemičar i biolog a Poletanović fizičar, pisac i slikar. Srbski trijumvirat 33., po spoznaji upućenih i priznatih u Evropi, odlično je razumeo vreme, opšte kontekste i posledice reda događaja koji je proizišao iz - „da nije bilo poraza kod Moskve ne bi bilo ni Vaterloa“. Za Srbiju to je značilo, napomene radi, da je Napoleonov „izlet“ do Moskve neminovno značio gušenje ustanka u Srbiji. Oni su Karađorđu „otvorili vrata“ za beg iz Srbije, promenu prezimena, put ka Heteri i „drugi život“ pod dodeljenim prezimenom koje ni sam Karađorđe nikada nije u potpunosti shvatio iako je to prezime sa zanimljivom globalnom prostornom i vremenskom repeticijom. No, za njega, tako je bilo i predviđeno.
Kada je prvi trijumvirat o istom trošku i za iste potrebe stvarao Karađorđeviće stvarao je i Obrenoviće. U delu predviđenom za Obrenoviće izabran je Miloš Obrenović. Da bi drama bila dovoljno i potrebno krvava posečeni su knezovi i hajduci i nepodobna sveštena lica. Zapravo, posečeni su svi oni koji su mogli svojim glasom razuma ili naivnom neupućenošću zasmetati ustoličenju novih dinastija a istine radi, iz ugla upravljanja istorijskim događajima, bili su potpuno nebitni. Bitan je bio kontekst koji je stvoren za potrebe planiranog „dizanja“ naroda. SPC je za potrebe tog vremena „izašla“ iz ranijeg „moda“ masovnog pacificiranja naroda za vreme turske okupacije i prihvatila je ulogu ko-ustanika. Podržala je ustanike i glavare i ušla u proces unutrašnje reorganizacije za potrebe novostvarane države. Proces je neometano nastavljen do današnjih dana. I današnji prvi među purpurnima uredno se, po zadatku, formalno Tomosima lakonski odriče srbskih teritorija i srbskih sakralnih vrednosti a istovremeno do besvesti lamentira o „nebeskoj Srbiji“. Čini se da mantijašima iz „S“ klase nebeska Srbija služi samo kao vrlo zgodna biznis platforma.
Miloš Obrenović je naravno potpuno razumeo svoju ulogu i zadatke ali je i on u jednom momentu poželeo da ide ispred pokazane mu rute pa je prihvatio „Sretenjski Ustav“ sa idejama za koje je čuo da se spremaju i poverovao je da ih ispred lica dogovorene istorije može prisvojiti kao svoje. Ustali su onda iz Pariških, Bečkih, Londonskih, Moskovskih i nekih drugih podruma i za dve sedmice od Sretenjskog Ustava ostalo je samo slovo napisano. Ideju o „svim slobodnim ljudima koji kroče na tlo zemlje Srbije“ i „oslobođenju robova“ nije mogao da ponese tamo neki Miloš iza margine. Nije tako predviđeno. Ta ideja rezervisana je za „velike“, Francuze recimo. Tako je i bilo a zbog nerazumevanja i neizdrža nije mu puno zamereno. Slično je bilo i kada je Miloš „odlučio“ da se od vožda zakiti u kneza, ali ne zato da bi Srbija postala uvažena Kneževina već da bi titula Kneza, pa sa titulom za njegovo pleme i Srbija, bila nasledna. I to mu je dato. Međutim, opet se zaleteo pa je sebe neoprezno proglasio knezom SVIH Srba, što je u narativu a onda i u politici moglo da „povuče“ na sveopšte ujedinjenje Srba a to stvarnim vladarima ovih prostora nikako nije odgovaralo. Odmah je stiglo pismo u kome je dobio nalog da ograniči svoje ambicije i Miloš je, naravno, postupio u skladu sa naređenjem. Razumeo je Miloš šta znači – „Ne može to tako u Mom kraljevstvu“. Znao je Miloš ko je stvarni vladar ovog materijalnog sveta i sa kim svi zemaljski vladari prave „dogovor“.
Poštovani čitaoci, ako volite istorijske paralele, isto se dešava i danas. Koncept „kralja“ svih Srba ide po odobrenju onoga ko je stvarni kralj ovih prostora a ne ovih samozvanaca koji su nam dodeljeni za potrebe „vladanja“ sa svih strana Drine. Isto je i sa „kraljevima“ svih drugih naroda i civilizacija od postanja.
Kada je na red došla prva smena dinastija Miloš je u fingiranom političkom procesu proteran iz zemlje a stvoren je prostor da se vek i po „upravljanja“ Srbijom ravnomerno podeli između dve novostvorene dinastije. Miloš je puno učinio za „plan“ a pokazao je i samoinicijativu pa je kad god je postojao prostor da se stvori međudinastijsko pomirenje učinio šta je trebalo da do pomirenja ne dođe. Tako je stvorena i održavana politička paradigma podele Srba na dva sukobljena sveta za narednih 200 godina srbske istorije, sve do danas.
Zato, ne verujte političarima jer bez obzira kog političara izaberete bićete nesrećni samo na drugačiji način.
Jedan inženjer, igrajući se baš kao i sva druga deca tih univerziteta, od tog istog snega koga je samozvani eto nekako slučajno spoznao baš tri puta pravio je generacije tih „naših“ političara, bezbednjaka i generala, akademika, mantijaša svih boja, bio je godine 1986. u Rusiji. Bile su to godine velikih realizacija. U tom vremenu Pontificatus „Pavao slavenski“, od malena Lolek-glumac, uvežbavan za tihog šaptača još od Marijine legije, okupio je đake sa skupljim hoklicama te ih, kao svoje „visoke zvanice“ obavestio da je došlo vreme da upravo od njih zavisi „budućnost sveta i životi milijardi“. Dok je Pontificatus kaparisao kraj svog Rima, inženjer je bio sa očevima trećeg Rima. Učio je inženjer te godine od i u gradu sedam brda i dvanaest okruga između Vasilija i mauzoleja. Tamo je, voljno i za njega odabrano, sreo druga ili gospodina, možda i brata šire slike, čoveka iz gradskog prevoza, zvaćemo ga Zajcanov, sin oca od 120 godina, dede od 140 godina,...
Imao je inženjer beskraj pitanja za Zajcanova ali je na tom putovanju naučio da koliko god njemu sva ta pitanja bila važna, nije na njemu da ih postavlja. Saznao je inženjer da u beskrajnim stepama oko sedam brda živi čovek koji je napisao 50 knjiga koje njegovom voljom nikada nisu završene i nikada nisu objavljene. Svako je mogao da dobije da ih pročita ali uz obavezu da ih vrati a autor ih je stalno dopisivao i dopisivao. Bez kraja. Poželeo je inženjer da „uzme daljinski u svoje ruke i da menja kanale“, pitao je šta će da se desi, šta će da bude, kako su oni sve to „zamislili“. Umesto idiotskih, megalomanskih teza i antiteza tipičnih za sve umobolne a zapravo dušobolne samozvance za koje znamo iz kutija na struju, saznao je inženjer da se zapravo sve već zna a da se ono što treba smišlja i dešava uz borš i čaj koji se kuva. Saznao je da su kuvari boršča potpuno rasterećeni od tehnika i „besmislica siromašnog duha“ i da je nesuvislo da oko toga umara mozak, „kad već ni sa svojim ne zna šta će“, što je kada je čuo dobro zapamtio i režiser. Shvatio je i da karakteristična crvena boja boršča može a i ne mora da ima veze sa cveklom. Od tada, inženjer, ovozemaljski mudro, u svom miru sa previše tek shvaćenih nemira, uredno čeka i sačeka da mu se javi šta treba da uradi. Igranje sa snegom ionako nije imalo nikakve veze sa putem kojim je želeo da ide. Tako je i bilo. Tako i jeste. To vam je zapravo „politika“ predviđena za sve „pripizdine“ i pripadajuće samozvance od vajkada.
Inženjer, iako iskreni poštovalac stvarnih znanja, tada je odbio da uzme ponuđenu knjigu. Jer znao je, kako bi je vratio ?
Kada je rudimentarni Kosta manekenov poštar čuo inženjera kako o svemu tome govori, pitao je – „a šta ako bi neko knjigu uzeo a ne bi je vratio“. Inženjer, iznenađen da je u iznenađenje verovao, odgovorio mu je – „E moj Kosta...“. Bilo je i neke tuge u toj kratkoj misli. Kosta je od tada ostao samozaglavljen u tom - „E moj Kosta“ i željom da pored sedenja može da nauči i da „spava pod pravim uglom“, a inženjer je nastavio da štancuje političare i ine sa sve „učite komunci kad ništa neznate...“.
I bio je u pravu, „učite komunci kad ništa ne znate,...“
Zato danas imamo ovu gungulu potpuno nebitnih ginjol-zevalica po „Obrascov“ obrascu koji nam prete, drame, krevelje se i besomučno lažu a misle da traju. Nemušto, igrajući se tehnikama koje ne poznaju, ove ginjolke, javajke, marionete, ploške misle da mogu da nas priviknu na sledeće „stanje svesti“. Tu vide svoje mesto u „stanju“ koje sledi. Tako se nude svom poslodavcu.
Jedne druge noći, daleko od Zajcanova a i dalje u njegovom zagrljaju, Inženjer je zajedno sa solunjanima slušao knjigu. Piše – „A što se tiče vremena i časa, o tome nema potrebe da vam se piše. Vi, naime znate da će dan Gospodnji doći kao što lopov dolazi noću. Kad budu ljudi govorili: „Mir i sigurnost“ tada će ih iznenada zadesiti propast, kao trudovi na trudnu ženu i neće moći da pobegnu. Ali vi, braćo niste u tami da bi vas ovaj dan zatekao kao lopov, jer vi ste sinovi svetla i sinovi dana. Mi ne pripadamo tami i noći. Zato ne spavajmo kao drugi, već bdijmo i budimo trezni“.
I svi solunjani i svi inženjeri odlično znaju gde su u odnosu na taj čas koji dolazi. Izabraše.
A svi mi, poštovani čitaoci, šta sad možemo da čujemo svuda okolo sebe? U čemu čitav svet odzvanja danas? Koja je to poruka koja se svuda i od svih izgovara? Jel to možda baš to – mir i sigurnost? Nikad više „mira i sigurnosti“ i nikad više svakojakih užasa i pokolja.
Tako je i ova naša Srbija vođena opisanima zaglavila iza svih poznatih periferija odlučivanja. Postoji samo zato što prostor traži svoje a vreme svoje daje jer „život mora da teče“. Lokalne nano-političare ovo istovremeno i raduje i plaši. Raduje ih činjenica da u svojim tamnim vilajetima mogu da rade šta god hoće nekažnjeno i do besvesti, čemu svedočimo generacijama, ali ih plaši „spoznaja“ da su svi zajedno toliko nebitni da proces upravljanja ovim prostorom ne bi bio narušen ni kada bi svi zajedno preko noći nestali.
Čuli ste skoro. „Glavna“ ginjolka, željna „tajnih znanja“ grli smeška, pardon, sneška i proglašava sam sebe i za „ugaoni kamen“. Rekao je – „on balansira“ između ovih i onih,... Eto, on je baš taj „ugaoni kamen“ oko koga se sve dešava i okreće, bez njega se ne može. Tako bi on voleo da ga ljudi „vide“ a bez da su drogirani. Znajući za ovu dijagnozu i pedantno je negujući po želji su mu i dali i zato se sada i ne skida iz vidnog polja svih obnevidelih i drogiranih. Identifikuje se samozvani sa svim i svačim pa sad došao na red i „ugaoni kamen“. Hteo je da se „samopoveže“ sa sopstvenom verzijom Svetog Pisma i naravno, izabrao je da sebe proglasi za Boga! Ramzesa, Napoleona i „Luja“ od Srbije je prevazišao. Jer, „ugaoni kamen“ je sam Bog, onaj koji je Bio, onaj koji Jeste i onaj koji će Biti. Tako Isus reče u Svetom Pismu - „Zar nikada niste čitali u Pismu: kamen što su zidari odbacili, postade kamen ugaoni. Od gospoda ovo beše i to je divno u našim očima? Zato Vam kažem da će vam se oduzeti Carstvo Božije i daće se narodu koji donosi rod. I ko padne na ovaj kamen razbiće se, a na koga on padne zdrobiće se!“. I onda bi da su svi sveštenici i fariseji čuli ovu priču i shvatili su da to on o njima govori, znali su da su oni ti „zidari“ koji su odbacili Boga i da će oni biti ti koji će se o taj kamen razbiti“. Sada bi i samozvani da „zida“ na magli, baš suprotno od Božijeg hrama i laže kao i svi njegovi da su baš oni taj ugaoni kamen. Nisu. Oni su ga odbacili.
“Jer niko ne može postaviti drugi temelj, osim temelja koji je već postavljen, a to je Isus Hristos. A ako neko na tom temelju naziđuje zlatom, srebrom, dragim kamenjem, drvetom, senom, slamom, vrsnoća svačijeg dela će se otkriti na Sudnji dan, jer će biti prokušano ognjem. Zar ne znate da ste vi Hram Božiji i da Duh Božiji prebiva u vama? A ako neko uništava Božiji Hram, Bog će da ga uništi. Jer je Božiji Hram svet, a taj Hram ste vi. Ne zavaravajte se! Ako neko misli da je mudar po merilima ovog sveta, nek postane lud da bi bio mudar.”
I baš tako kako ste i sami na ovom primeru videli oni i jesu. Kako u doba svega rečenog tako i u doba ovog „našeg“, sadašnjeg. Umobolni a zapravo dušobolni.
Da bi na tom svom nacrtanom putu ka svim tim „novim realnostima“, kreiranim samo zato da bi pokušali da nas odvoje od Stvoritelja svega što Jeste i sumnjom i zlom infcirali svakoga ko im poveruje izmislili su onoliko svih tih laži. O tome bih mogao vam pišem vekovima i malo bi bilo. Ali, ako rasplićete džemper svih tih laži, dovoljna vam je, kao nit i kao vodilja i samo jedna takva gnusna laž.
Laž iz koje se toliko toga zlog iznedrilo je laž o deobi svesti. Zato su izmislili sve te podsvesti, nadsvesti, a iz njih i sve te dijagnoze i šifre, sve da sakriju da je bolest uma zapravo plod bolesti duše. A bolest duše ide iz tame neverovanja i sotonijanja a ne iz svetla Bogospoznaje. Trebao im je „alat“ novog vremena da svakoga ko pomisli ili poželi da vidi išta van tog rama od okeana svih tih njihovih laži proglase i „zvanično“ i po „zakonu“ ludim, nepodobnim, asocijalnim, šta već sve ne... Taj „alat“ stvorio je bele mantijaše, monstrume koji su elektrodama „lečili“ ljude a purpurnima je dao „moć“ da u ime onoga koji ih poznati neće „praštaju grehe“ za sitne ili krupne novce i da onda, posledično, imamo armije onih koji bi pre podne da ubijaju a popodne da zidaju crkve pokajnice sa ili bez svojih likova na freskama.
Možete li da verujete u takve ?
A zapravo, nema svega toga. Nema podeljene svesti. Svest nam je data od Boga, jedinstvena i nedeljiva, puna zarad punog razumevanja stvarnosti i Božije istine i u nama je, naša je. Tako nam je dato i naše telo i naša duša, puno i celovito, savršeno i jedinstveno u svakom svom međusobno uslovljenom detalju. Tako je i zapisano. Jedan čovek, jedna svest, jedno telo, jedna duša.
Oko tog zla izmišljene podeljene svesti stvorena je čitava industrija psihijatara, „hilinga“, medikamenata, stručnjaka za „putovanja“ kroz svest i podsvest, stvoren je mehanizam kroz koji se čovek zarobljava, čini usamljenim, depresivnim, uništenim, nasilno podeljenim u sopstvenoj svesti, podobnim da umesto Molitve i Boga olako izabere neki njihov „lek“. Regrutovane su armije onih koji za zvučnu titulu, poster od 500 eura na zidu ordinacija i par plaćenih kongresa svake godine manipulišu milionima ljudi i urnišu ih svojim akademskim „spoznajama“. I svi oni će vam pričati o bolestima duše a dušu ne priznaju i ne poznaju, odrekli su je se baš kao i onoga od koga smo dušu dobili. I tako su, oni veruju, „pokrili“ sve. Za one koji su odabrali neznaboštvo izmislili su litijumske kapsule napravljene od mržnje i zla a za one koji željom tragaju za dušom i Bogom delegirali su purpurne mantije. A između svih tih obmana su ljudi koji veruju i kroz veru shvataju apostola što je kada je čuo „zašto me progoniš“ odbacio mač – „Smatraju nas varalicama a iskreni smo. Mi smo kao neznanci a ipak nas poznaju. Neizgled umiremo ali evo živimo. Kao kažnjeni smo ali nismo pogubljeni. Naizgled smo žalosni ali smo uvek radosni. Naizgled siromašni a ipak obogaćujemo mnoge. Naizgled kao oni koji nemaju ništa a ipak imaju sve“.
Onda su taj svoj sotonski izmišeni svet dijagnoza i stravične represije „obogatili“ raznim „tehnikama“, poput te mazohističke i mučke „regresije“ kroz koju se, ali obavezno uz pomoć hipnoza, lekova ili podle manipulacije, ljudi svode na puki eksperiment, teraju da se prisećaju najtežih trauma i užasa kroz koje su prošli sve da bi se, o zla, „oslobodili“ i „prevazišli“ traumatična iskustva iz prošlosti. Dakle, po njima, ako vas je nešto stvarno zabolelo onda treba da vas to isto zaboli još koliko god treba puta sve dok emotivno potpuno ne otupite, prestanete da osećate, dakle, dok se tako „metodološki dosledno“ potpuno ne samouništite. A ako ste ipak živa duša i „ne umete“ toliko zla sami sebi da nanesete onda će vam oni „pomoći“ sa svojim „lekovima“! I sve to, najčešće, onda treba i javno da kažete, da o tome pričate i da hvalite te ubice svesti na sva usta, jer sad ste bolje, dobro vam je. Amputirani deo vas više ne boli. Ovaj put, odsekli su vam dušu. I naravno, sve to treba uredno da platite, jer u njihovom svetu duša je jednako novac.
I sve će vam reći u tom svom tako od njih za ljude kreiranom paklu sem da od Boga imamo dar sećanja i dar zaborava a ne „regresije“, hipnoze i litijumske „lekove“. Neće vam reći i da je naš narod za stanja u kojima se meša neizrecivo imao svoju reč – a to je NEMIR, dakle NE – MIR a ne sve te njihove teške i agresivne kombinacije suglasnika poput anksioznosti, depresije,... Kod nas je ta reč, nemir, značila da čovek u sebi i sa onima gde oseća i živi ljubav treba da nađe svoj mir a kod njih je to taj nakaradni sklop slova koji je skrojen tako da već samo kada ga čujete treba da se osećate loše, prokuženo i nemoćno, naročito ako baš vama nalepe tu reč, tu dijagnozu kao sudbinu a vi to u strahu prihvatite i u to poverujete. Od gadosti su napravili nauku i uplašeni čovek je to prihvatio. Poverovao je.
Ko hoće, dovoljno je da pogleda „lik i delo“ jednog od odabranih promotera ove nakaradne rabote. Zigmund Šlomo Frojd austrijski, klasičan narkoman, histerik, još u svoje vreme viđen kao „kontraverzni terapeut“, „tumač“ sopstvenih incesnih snova, sadista, muželožnik, opsednut mitologijom „tvorac“ Edipovog i Elektrinog kompleksa a zapravo samo plagijator antičkih nepodopština stvorenih za promociju polietističkog Panteona bogova i sveta bez Boga jedinoga,... Sve je učinio da čoveka ponizi, da sve divne ljudske relacije i odnose, počev od onih elementarnih, porodičnih, dovede u sumnju, da ih izvrgne poruzi, učini nakaradnim,... I ta i takva „veličina“ postavio je „temelje psihoanalize“ čije osnovne „elemente“ – svest, podsvest, nadsvest, nerazmišljajući masovno prihvatamo kao omađijani. Taj Zigmund Šlomo je govorio i u svojim frojdizmima pisao da je „osoba koja veruje u Boga Tvorca obmanuta“ i da se drži tih verovanja zbog „neopravdanog stava“ i faktora “želje za ispunjenjem“, a njegov savremenik Marks rekao je da „svako ko veruje u Boga ima mentalni poremećaj prouzrokovan neispravnim načinom razmišljanja“. Ali, kao što i najveći i najkrvaviji promoteri komunizma nikada nisu pročitali sabrana dela Marksa, Engelsa i Lenjina dalje od par parola i partijskih pamfleta, tako ni najveći promoteri podele svesti nikada nisu pročitali eseje i „radove“ Zigmunda Šloma. Da jesu, možda bi se zamislili.
Tako su njih dvojica i armije sličnih stvorili preduslove za nakaradni svet ideoloških i medicinskih Bogo-otpadnika u stvaranju jer sve što su radili radili su isključivo protiv čoveka i Boga. U ovom „zanatu“ materija nije cilj, ona je samo sredstvo, najčešće platežno.
A zapravo, sećanje ne stvara izmišljena podsvest već sećanje čuva slike onoliko koliko to čovek u svom karakteru, svojoj jedinstvenoj svesti a zapravo duhu, može da podnese. Sećanje, baš kao i zaborav, je dar od Boga. Prihvatite to a ne litijumske tablete. Kad to shvatite srušićete svu tu industriju belih mantija, srušićete tu gnusnu manipulaciju. Kada ljude tako stalno vraćaju u proživljene užase, drame, traume oni od svakog čoveka, tako uzetog, prave tempiranu bombu, večito uplašenog „mandžurijskog kandidata“ koji svakog momenta na „umetnutu“ ključnu reč može da eksplodira, a zapravo inplodira. LJudi koji tako „medicinski vođeni“ posrnu postaju robovi belih mantila, nanovo oživljenih strahova i užasa i kojekakvih „lekova“, „terapija“, „seansi“,... I što je manipulator „obrazovaniji“ to je tarifa skuplja a manipulacija opasnija. Od 50 eura za terapije kod metaloposlastičara koji su naprasno postali „hileri“ do onih diplomiranih koji za seanse traže basnoslovne sume.
Jednom je jedan od tih „brižnika“ sa skupim diplomama i praksom Švajcarskom u društvu onih koji znaju objašnjavao kada je sve i u kojim stanjima mozak neaktivan sa nabubanim tezama o „svesti“ i „podsvesti“... Inženjer, gotovo pa savršeni tehničar, znalac igre, rekao mu je – „Ne moraš da mi pričaš koji su to trenutci kada mozak ne misli ništa jer to su samo dva trenutka – kada čovek kine i kada čovek doživljava orgazam“. Nije diplomiranom „brižniku“ zasmetala ta izrečena istina već što mu je objašnjeno da u tom krugu svi znaju da su cela njegova profesija pa i on sam samo još jedna izmišljena, kreirana budalaština ali po čoveka znatno opasnija budalaština od svih atomskih bombi zajedno. Inženjer je znao da je čovek i kada spava zapravo mozga aktivnog i da čak i snovi nisu nikakve „manifestacije iz podsvesti“ i slične izmišljotine već da su to duhovne brige koje čovek u snu stvara i vidi kao slike. Štafetonosac, vešt da od vrbovnika neosetno napravi vrbovanog i skoro uvek blagonaklon prema budalastim beneficiranima koji su od njegove uzdignute štafete pokušali da naprave saradnički odnos, rekao je – „Bilo je mnogo momenata u mojoj mladosti kad moj mozak nije razmišljao a nijesam kijao“,... Što jes jes, tako je bilo.
Ono još gore, sa čim manipulišu, je što tako „vođen“ čovek može da se premetne u svakakvo zlo, što prema drugima što prema samom sebi. I da bi „opravdali“ i tako zavedenog čoveka napravili su i normirali i „zakone“ koji sa Božijim zakonima nemaju ama baš ništa. Jer, po tim „njihovim“ zakonima čovek u „pomračenju“ svesti „može“ da uradi šta god hoće i da se onda sve to „po zakonu“ „pripiše“ nekom imaginarnom, drugom „ja“ a ne odluci, izboru tog čoveka. A rečeno je – ti biraš ! Trebalo je, za ovo vreme sodomsko, „ukinuti“ i svest i savest i stvoriti iluziju da čovek sve može i da mu je sve dozvoljeno. To je postala paradigma vrlog novog sveta. A savest je ta divna nit ka Bogu a ne ka „zakonima“ čoveka, jer ko je „u Bogu“, njemu zakon ne treba. Otuda i ta izmišljena „podsvest“. Sve samo da čovek zaboravi da je sloboda ujedno i odgovornost, da je tačno da nam je od Boga dopušteno sve ali da nije sve po volji Božijoj i da šta god da odaberemo, voljom slobodnom, to će nam i biti. A nepomjanik ne može da učini da čoveku pakao bude i izgleda lepo ali zato može da put do pakla učini privlačnim. Otuda taj „privlačni“ svet u kome se sve može i u kome je sve dozvoljeno. Na nama je da odlučimo.
Sloboda znači i odgovornost a neprihvatanje odgovornosti je zapravo odustajanje od slobode. To čoveka vodi u mrak iskonskog straha. Tu je koren bolesti duše. Tu je i lek. Izbor i odluka. I nije tačno da je u zdravom telu zdrav duh već je upravo obrnuto – kada je duh zdrav, zdravo je i telo. I to je još jedna nepodobština, perfidna podmetačina opšte i olako prihvaćena još iz antičkog vremena. Zato, birajte mudro. To što sada izaberete to će vam biti za večnost.
Neko veče šetao sam ulicom kojom retko prolazim. Naišao sam na čoveka koga ne poznajem. Jedan drugom rekli smo – dobro veče !
I bilo je dobro veče.
Hvala za tog nepoznatog čoveka…
Izvor: Pravda
