Ono što se dešava u Svetoj Zemlji utkano je u prošlost u isti mah koliko i u budućnost. Dva teksta pred čitaocima, Sergeja Putilova i Igora Druza, jasno govore i o prošlosti i o budućnosti: iza svake savremene tragedije kriju se duboki ožiljci istorije. Svetlana Vasović Mekina o tome piše, u svom tekstu o konačnom rešenju palestinskog pitanja ( www.pecat.co.rs/2024/02/konacno-resenje-palestinskog-pitanja/):“Ti�� uoči odluke Međunarodnog suda pravde u Hagu kojom je Izraelu određeno da preduzme „privremene mere“ u cilju sprečavanja genocida nad Palestincima, izraelski ministar spoljnih poslova odlučio je da na sastanku sa ministrima spoljnih poslova država članica Evropske unije šokira sagovornike. Ministar Izrael Kac je tako kolegama iz EU predstavio plan za preseljenje Palestinaca na veštačko ostrvo koje bi bilo smešteno u Sredozemlju, sa „pogledom na Gazu“. Ova ideja je dodatno potkrepila optužbe advokata Južne Afrike koji su pre toga već upozorili na izjave visokih političara Izraela kao dokaz „genocidnih namera“ vlasti Tel Aviva. Pored tvrdnji da su Palestinci „ljudske životinje“ i da ih treba „sve istrebiti“, vodeći izraelski političari nisu se ustezali ni od pominjanja biblijskih priča i „Amaleka“, huškajući na uništenje palestinskog naroda. Ne treba zaboraviti ni ništa manje sumanuti predlog prema kome na Gazu treba baciti atomsku bombu. Organizacije koje se bave brigom za ljudska prava, pravni stručnjaci i zvaničnici UN osudili su pozive na pomor Palestinaca, ocenivši da se radi o nacrtima za etničko čišćenje Gaze. Zajednički imenilac svih tih spornih ideja je da se radi o izraelskoj verziji „konačnog rešenja“ za palestinsko pitanje. U cilju smanjenja broja stanovnika Gaze, izraelski zvaničnici razrađuju načine kako Palestince na silu iseliti u pogranični pojas Egipta, na Sinajsko poluostrvo, ili prognati na veštačko ostrvo u Mediteranu… Bilo je ideja i da se Palestinci deportuju u Kongo, a da se pojas Gaze trajno okupira novim, nezakonitim jevrejskim naseobinama. Svi ti planovi su tako radikalni i šokantni da su ih odbacile čak i Sjedinjene Američke Države, glavni saveznik Izraela, iako Amerika stalnim isporukama vojnog materijala vladi Benjamina Netanijahua već mesecima omogućava ubijanje Palestinaca. Nema sumnje da je najbrutalnija od svih izraelskih pretnji ona kojom je izraelski ministar za nasleđe Amihaj Elijahu pre nekoliko dana tražio, ponovo, da se „rat u Pojasu Gaze okonča atomskom bombom“. U intervjuu je istakao da „čak i u Hagu“ znaju kakav mu je stav, misleći na Međunarodni sud pravde (MSP). Elijahu je i u novembru izneo predlog da Izrael na Pojas Gaze baci atomsku bombu. Južnoafrički pravni tim je i Elijahuove izjave uključio u obrazloženje tužbe protiv Izraela na najvišem sudu UN.“

Zašto se sve to dešava? 

Putilov i Druz idu u samu suštinu. 

SERGEJ PUTILOV

DA LI JE MOGUĆ  MIR U JERUSALIMU: Između istorije i savremenosti 

Pogled sa Maslinskog brda

Sa Eleonske gore se otvara prekrasna panorama Jerusalima – svetog grada za predstavnike triju svetskih religija: hrišćanstva, judaizma i islama. Već prilikom prvog razgledanja prestonice čovek se divi nezamislivoj smesi epoha, kultura i stilova. S leve strane su kamene ruševine iz doba prvog i drugog hrama. Desno odatle vide se dve sive kupole hrama Vaskrsenja iz krstaške epohe. Sve to je opasano zupčastim tvrđavskim zidom sa crnim puškarnicama, napravljenim od moćnih krečnjačkih blokova. Za to su se već postarali Turci Osmanlije koji su vladali Palestinom dobrih 400 godina. Ravni krovovi sinagoga nalaze se u susedstvu s kupolama crkava i džamijama vitkim kao čempresi. U masi stambenih četvrti, uokvirena drvećem „sveštenog vrta“ (Haram aš–Šarif) na Brdu hrama se uzdiže ogromna zlatna kupola. Ona počiva na plavom osmougaoniku čiji se emajl preliva. To je Omarova džamija, ili Kupola stene – najveličanstveniji spomenik Jerusalima i Bliskog Istoka. Ranije je tu stajao ništa manje veličanstveni Solomonov hram u kojem su propovedali starozavetni proroci, nagoveštavajući dolazak u svet Sina Božijeg. Stari grad–tvrđava uzdiže se nad Josafatovom dolinom pokrivenom maslinama i starim nadgrobnim spomenicima – mestom Strašnog suda.

Grad koji menja boju

Poput kameleona, Jerusalim ume da menja svoju boju. Danju je on običan – mrk sa sivim, a uveče, na zalasku sunca, odjednom postaje opalno–ružičast. Stvar je u tome što je glavni građevinski materijal ovde odvajkada bio mesni kamen koji se vadi u okolini grada – takozvani jerusalimski kamen. To je retka podvrsta krečnjaka. Prilikom obrade na dodir i po spoljašnjem izgledu postaje sličan siru, a kada ga koriste u vidu građevinskog materijala, kuće napravljene od jerusalimskog kamena pod zracima zalazećeg sunca dobijaju neverovatnu ružičastu nijansu. Evo i u današnje februarsko veče grad koji se rasprostro na brdima pod prozirnim nebom, gori u ognju kao odraz Nebeskog Jerusalima.

Ovaj će se jednom spustiti sa sunčane visine na zemlju! I videh sveti grad, Jerusalim novi, gde silazi s neba od Boga, pripremljen kao nevesta ukrašena mužu svojemu... I beše građa zida njegovog jaspis, a grad zlato čisto, slično staklu čistom... I dvanaest vrata dvanaest bisera, svaka vrata bejahu od jednoga bisera (Otk. 21, 2, 18, 21) – piše autor Apokalipse.

Zazidana vrata

Inače, u vreme Hristovo Jerusalim je, kako izveštava Josif Flavije, imao upravo dvanaest vrata. Danas je, istina, od njih ostalo samo sedam. Pri tome su najveća od njih, ona koja izlaze na Eleonsku goru – Zlatna vrata – zazidana. Kroz njih je nekada na magarcu i u pratnji ushićene gomile u grad ušao Hristos. I kroz njih će, prema judejskom predanju, doći Mesija u poslednja vremena. Da ne bi ovamo propustili „jevrejskog proroka“ Turci Osmanlije, koji su smatrali judejce i hrišćane „nevernicima“, zazidali su vrata kamenjem. Čak i u takvoj pojedinosti pripadnost grada istovremeno trima religioznim svetovima udarila je pečat na njegov izgled. Takvo je ono, mnogoliko duhovno srce čovečanstva. Ali može se reći da je Jerusalim i pravi „pupak sveta“. Ako ne verujete, otidite u znameniti hram Vaskrsenja – tamo je postavljena skulptura koja prikazuje ovaj deo tela.

Sada je nemirno u ovoj prestonici sveta koju Jevreji nazivaju Jerušalaim („mesto mira“), a Arapi El Kuds, to jest, „sveti grad“.U starom gradu za vreme praznovanja Dana grada među Jevrejima i muslimanima svake godine izbija spor kome pripada Brdo hrama. Nije rešeno ni pitanje statusa samog grada. I Jevreji i Palestinci hoće da od njega načine svoju prestonicu i spremni su da se radi doga međusobno tuku do potpunog istrebljenja. Ujedinjene Nacije pak insistiraju na tome da se Jerusalimu da internacionalni status: grad mora biti otvoren za sve. 10. decembra 1949. godine Generalna skupština OUN donela je rezoluciju prema kojoj su ceo Jerusalim i njegova okolina morali da budu predati pod međunarodnu upravu. Kao odgovor na ovo izraelska vlada je zvanično proglasila Jerusalim prestonicom države i donela odluku o premeštanju Kneseta (parlamenta) i vladinih ustanova iz Tel Aviva u Jerusalim. Transjordanija je takođe odbacila rezoluciju OUN. To je bio uzrok nekoliko arapsko–izraelskih ratova. Većina država, uključujući i Rusiju, takođe ne priznaju Jerusalim kao jedinu prestonicu Izraela i zato drže svoje misije u primorskom Tel Avivu. Upravo se u Jerusalimu, a ne na Zapadnoj obali reke Jordan ili u Gazi, rešava glavno pitanje – biti ili ne biti miru u Svetoj zemlji.

Od kada grad postoji? 

Biblija kaže da je pre mnogo stoleća, mnogo pre osnivanja Jerusalima, na mesto budućeg grada po zapovesti Božijoj došao sa svojim sinom Isakom Avram da bi prineo žrtvu. Ovde je oko 1000. godine pre Rođenja Hristovog car David osnovao svoju prestonicu. Iako je s pompom bila obeležena trihiljadegodišnjica izraelske prestonice, koja je dovedena u vezu s vremenom Davidovog osnivanja, u stvarnosti Jerusalim je, kako tvrde arheolozi, daleko stariji, najmanje hiljadu godina. Ovo zvuči veoma blisko istini: jer, po predanju, u tim krajevima se posle izgnanja iz raja naselio još Adam, prvi čovek. Posle smrti cara Davida njegovi posedi su bili podeljeni na Izrailjsko i Judejsko carstvo. A, kao što je poznato, „dom koji se razdeli sam u sebi, srušiće se“. I zaista: uskoro je vavilonski car Navuhodonosor osvojio Jerusalim, razorio prvi hram i odveo Jevreje u ropstvo. Ali već nakon pola veka ovamo je došao vladar Kir koji je bio veliki prijatelj Jevreja i dozvolio im da delimično obnove glavnu judejsku svetinju. Kasnije su po biblijskim brdima marširale falange nepobedivog Aleksandra Makedonskog. U prvom veku pre naše ere njih su zamenile rimske kohorte.

Od Iroda do hrišćanskih careva 

U vreme cara Iroda koji je zbog svog rada, surovosti i lukavstva bio prozvan Velikim, iako je u stvari zavisio od volje Rima, Sveta zemlja je dostigla veliki procvat. Na ruševinama prvog hrama bio je podignut drugi, čije su se ruševine sačuvale do danas. Sagrađene su tvrđave i dvorci u Jerihonu, Masadu i drugim mestima. U vreme Irodove vladavine rodio se Hristos. Jevreji su videli u njemu samo Mesiju koji će osloboditi njihovu otadžbinu od omrznutih Rimljana. Kada se pak te nade nisu ostvarile, Isus je bio predat na raspeće, a nepokorno pleme se diglo na oružje. Godine 66. izbio je ustanak. NJega su Rimljani ugušili s velikom surovošću, što je imalo za posledicu rušenje drugog hrama, rušenje koje je predskazao Isus. Jerusalim je na nekoliko vekova postao zabita provincija.

Posle katastrofe grad je bio zapušten sve dok u vreme vladavine cara Konstantina (306–337) hrišćanstvo nije postalo zvanična religija Rimske imperije. Poklonenjem u Jerusalim Konstantinove majke Jelene – usrdne hrišćanke koja je kasnije proglašena svetom – u gradu počinju da se podižu mnogobrojni hramovi i svetinje, vrše se arheološka iskopavanja.

Vreme cara Konstantina

Kada posmatra odozdo naviše sa dna cisterne izdubljene u krečnjaku, kuda je zajedno sa ostalim đubretom posle raspeća Gospodnjeg bio bačen NJegov krst, čovek shvata koliko to nije bio nimalo jednostavan posao u vreme kada je sveta Jelena tragala za svetinjama. Zapravo, do trenutka iskopavanja na Golgoti (prostor današnjeg hrama Vaskrsenja) prošlo je već oko tri stotine godina! Do tada je većina predmeta povezanih sa Hristom bila bačena i počivala je pod debelim slojem zemlje. Pre svega je bilo otkopano brdo Golgota, zatim pećina svetog groba Gospodnjeg. Nedaleko od njih pronađena su tri krsta – Časni Krst Spasiteljev, a takođe i krstovi razbojnika koji su raspeti s NJim. Hristov Krst su odredili tako što su stavili na njega mrtvog čoveka i ovaj je odmah oživeo. Deo pronađenog Krsta bio je ostavljen u Svetom gradu, a ostalo životvorno drvo je bilo poslato caru Konstantinu Velikom.

Na mestu pronalaženja svetinja brzo su bila podignuta tri veličanstvena hrama koja se po lepoti ni sa čim ne mogu uporediti. Glavna građevina je bila hram Vaskrsenja podignut na mestu svetog Groba Gospodnjeg. Naročitom se lepotom odlikovala Kuvuklija (Grobnica) koja se nalazila unutar hrama, sva od belog mermera, ukrašena sa dvanaest stubova sa srebrnim kapitelima. Nažalost, ništa se od ovoga nije sačuvalo do danas – suviše često je tokom proteklih vekova glavni hram hrišćana postajao arena ratnih dejstava, koje su ga ponekad razarale do temelja. Pa ipak, zahvaljujući tome što se u antici geografske karte nisu crtale kao danas – u vidu simbola i brojki koje su razumljive samo posvećenima – već sa kućama, tvrđavskim kulama, dvorcima, možemo da steknemo određenu predstavu o toj dalekoj epohi.

Justinijanova epoha 

Mozaik iz doba cara Justinijana (6. vek) pronađen prilikom iskopavanja vizantijske crkve u gradu Medva u Jordanu, pruža nam sliku vizantijskog Jerusalima. Može se videti da se iza Severnih vrata nalazio polukružni trg sa stubom u središtu (otud je potekao današnji arapski naziv vrata Bab al–Amud – „Vrata stuba“). Dve prave ulice s pokrivenim kolonadama, ulice koje su se udaljavale od trga, vodile su prema južnom delu grada. Na jednu od tih ulica gledale su fasade dvaju glavnih hramova Jerusalima: crkve Groba Gospodnjeg i ogromne crkve Svete Marije koju je sagradio veliki pravoslavni car Justinijan. Osim toga, na karti su prikazani i drugi hramovi i manastiri, patrijarhov dvorac, forum, kule i kapije. Hramovni trg, gde se sada uzdiže zlatna kupola Omarove džamije, prikazana je tada samo u obliku praznog prostora s malom crkvom u desnom donjem uglu.

Kada se zupčastim tvrđavskim zidinama Jerusalima približila vojska novih osvajača – Arapa, veliki deo Svete zemlje se već nalazio pod njihovom kontrolom. Nije se moglo računati na pobedu Vizantije, oslabljene borbom protiv unutrašnjih jeresi i nedavnim ratom protiv Persije. Godine 638, posle dvogodišnje opsade, patrijarh Sofronije je predao Jerusalim halifu Omaru ibn al–Hatabu. Tako se završilo prvo razdoblje hrišćanskog Jerusalima. Na osnovu niza svedočanstava, Omar se popeo na Hramovnu goru u pratnji svog savetnika – Jevrejina koji je prešao na islam, da bi odredio mesto „even štije“ – kamena temeljca celog sveta, koji je, po jevrejskim religioznim verovanjima, počivao u temelju hrama. Omar je naredio da se očisti Hramovna gora i da se tamo sagradi džamija koja do danas služi kao vizitkarta Jerusalima. Pa ipak, iako se u Jerusalim doselilo mnogo Arapa, većinu stanovništva su kao i pre činili pravoslavni Grci, Sirijci i Jermeni.

Doba krstaških ratova

Tako je bilo sve dok celu stvar s delikatnošću slona koji se našao u staklarskoj radnji nije preuzeo u ruke latinski Zapad. Kao rezultat krvavih krstaških pohoda u Svetu zemlju hrišćani su ovde zauvek postali neznatna i ponižena manjina. Godine 1095. rimski papa Urban Drugi pozvao je rimokatolike Evrope da oslobode iz ruku nevernika glavnu svetinju hrišćanskog sveta – Grob Gospodnji. NJegovom pozivu brzo su se odazvali vladari ranih zemalja Evrope i nakon četiri godine ujedinjena vojska vitezova i njihovih slugu, često prosto pustolova koji su sebe gordo nazivali krstašima, opkolila je Jerusalim.

Opsada grada je trajala devet dana; nakon što su odredi napadača prodrli u grad kroz rupu koju su probili u Severnom zidu, oni su tamo napravili masovni pokolj. Za vreme juriša na Sveti grad bile su ubijene hiljade muslimana, Jevreja i „shizmatika“ – pravoslavnih, Kopta i Jermena. Krstaški hroničari nam daju strašne slike pada Jerusalima: „Naši (krstaši) su gonili branioce grada, ubijali su ih i obezglavljivali, jureći ih sve do Solomonovog hrama, a tu je tek bila takva klanica da su naši stajali do gležnjeva u krvi... naši su pohvatali u hramu mnoštvo muškaraca i žena i ubijali ih koliko su hteli“.

Hrišćanski svet nije imao velike koristi od cele te epopeje koja je trajala vek i po.

Neuspeh papske vlasti

Upravo se u razdoblju krstaških ratova, praćenih masovnom pogibijom mirnog stanovništva i uzvratnom osvetom muslimana, etnografska ravnoteža u Svetoj zemlji izmenila u korist muslimana. U godinama svoje moći vitezovi su pretvorili Jerusalim u prestonicu Jerusalimske kraljevine koju su osnovali i pokušavali su da sprovode nasilnu hristijanizaciju. Pri tome su mnoge muslimanske svetinje bile pretvorene u crkve. Tako je džamija Kupola stene postala hram Gospoda (Templus Domini), džamija Al–Aksa – hram Solomona (Templus Solomonis). Zato se ne treba čuditi tome što su, povrativši svoje svetinje, muslimani analogno postupili s hrišćanskim svetinjama.

Posle krvavog osvajanja od strane Evropljana Jerusalim je skoro ostao bez ljudi. Zato su radi naseljavanja grada krstaši počeli da dovode ovamo hrišćane iz Transjordanije i Sirije, dodeljujući im četvrt između Damaskih i Lavljih vrata, smanjili su poreze na poljoprivredne proizvode i usredsredili u Jerusalimu sve vladine i crkvene ustanove. Zahvaljujući ovim naporima sredinom 12. veka počeo je procvat grada. Na mestu gde se nekada nalazio Irodov dvorac bili su sagrađeni Kraljevski i Patrijaršijski dvorac – a u blizini manastiri i konaci za vitezove različitih redova; hiljade poklonika iz svih krajeva hrišćanske Evrope dolazile su da posete svetinje.

Na etničkom planu većina stanovništva Jerusalima tada se sastojala od Evropljana, uglavnom Francuza, te je glavni jezik opštenja bio francuski. Ali za razliku od susedne Sirije, gde francuski od vremena krstaških ratova ostaje drugi po značaju posle arapskog, u savremenom Izraelu jezik Franaka već malo ko govori. Tako jedna naša poklonica, koja je na svoju nesreću nabubala u školi francuski, nije mogla da primeni svoja znanja, čak ni na aerodromu. Na još veću žalost, u Izraelu su joj skoro svugde odgovarali na ruskom – naš čovek se vidi izdaleka.

Arapi protiv krstaša

Bilo je u Jerusalimu takođe znatnih skupina nemačkih, španskih, provansalskih i mađarskih vitezova. U gradu su kao i pre živeli i takozvani istočni hrišćani, Grci, Kopti i Sirijci. A muslimanima i Jevrejima nije bilo dozvoljeno da žive u gradu. Međutim, i jedni i drugi su mogli da posećuju grad poslom, a izvestan broj Jevreja se naselio blizu grada. Pošto Arapima hrišćanima pristup trgovini nije bio ograničen, dogodilo se da je za 150 godina dok su ovde gvozdenom rukom vladali krstaši, u hrišćanstvo prešlo mnogo tamnoputih sinova Ismaila. NJihovi potomci sada žive u hrišćanskoj četvrti Jerusalima i rasejani su po Palestinskoj autonomiji. U znak sećanja na krstaška vremena kršteni palestinski mladići–skauti na Vaskrs marširaju Jerusalimom u uniformi uz zvuke vojničkog doboša. Oružje, srećom, nemaju.
Ali snage su bile suviše nejednake. Protiv malobrojnih vitezova sa Zapada ustao je ceo muslimanski Istok. U novembru 1187. godine, posle dugotrajne opsade arapska vojska je pod komandom vladara Egipta Salah ad–Dina (Saladina) zauzela Jerusalim. Hrišćanima, izuzev onih koji su pripadali istočnim Crkvama – pravoslavnoj, koptskoj i jermenskoj, bilo je zabranjeno da žive u gradu, mnoge su crkve bile pretvorene u džamije, u religiozne i dobrotvorne ustanove muslimana. Počelo je razdoblje totalne vladavine islama. U naše vreme glavne nade u širenje Isusovog učenja u Svetoj zemlji, kao i u Spasiteljevo vreme, povezane su sa obraćanjem samih Jevreja. Već sada je broj hrišćana–Jevreja premašio njihov broj među Arapima.

Od Turaka do danas

Nakon arapske vladavine u Svetoj zemlji je nastupila četristogodišnja vladavina Turaka Osmanlija. Tek kada su pretrpeli poraz u Prvom svetskom ratu, oni su bili prinuđeni da ustupe Palestinu „gospodarici mora“ – Engleskoj. Ali kolonijalni period je bio sasvim kratak. Pod pritiskom jevrejskih gerilaca britanski vojnici su bili prinuđeni, napustivši sve, da beže. Već 1948. godine OUN je proglasila stvaranje na ovoj zemlji dveju suverenih država – Izraela i Palestine. Dok se prva održala, palestinska država do danas postoji samo na papiru. To primorava Arape da se stalno i ponovo laćaju oružja. Sve dok „cionistički okupatori“ ne budu bačeni u more.

Koja je glavna istorijska pouka za Jerusalim? Istorija svedoči da se krvoproliće ovde obnavlja svaki put kad svaka od sukobljenih strana pokušava da proglasi grad isključivo „svojim“. Tako su postupali krstaši koji su isterali iz njega Jevreje i muslimane, ali su na kraju bili prinuđeni i sami da neslavno pobegnu iz Svete zemlje. Zatim, muslimani koji su pokušavali da iskorene Jevreje iz Jerusalima od 1948. do 1967. godine i koji su kao odgovor dobili težak poraz u Šestodnevnom ratu i izraelsku okupaciju Jerusalima. Nažalost, pobednici nisu mogli da izvuku pouku iz istorije i sa svoje strane su proglasili grad za „jedinu i nedeljivu“ prestonicu svoje države. S tim se kategorički ne slažu ne samo Palestinci i ogroman muslimanski svet koji stoji iza njih, nego i veliki deo čovečanstva, koji predstavlja OUN. Jerusalim ne može biti nečiji. Kao i Biblija, on pripada trima svetskim religijama i njihovim sledbenicima. Zato ga je OUN 1948. godine i proglasila otvorenim gradom, to jest, gradom koji pripada svima koji u njemu žive.

Sa ruskog: Zoran Buljugić 

IGOR DRUZ: Projekat „Treći hram“ kao srž bliskoistočnog sukoba

Govori Sergej Lavrov

U januaru je izrečeno nekoliko značajnih međunarodnih presuda koje osuđuju izraelsku vojnu operaciju u Pojasu Gaze, u kojoj je ubijeno više od 26 hiljada Palestinaca, uglavnom žena i dece. Da podsetim, Rusija je prvobitno upozoravala na takav tragičan tok događaja, zbog čega se usprotivila operaciji ID u Gazi. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je još 26. oktobra rekao da bi uništenje pojasa Gaze i proterivanje dva miliona stanovnika iz enklave tamo izazvalo katastrofu na mnogo decenija, ako ne i vekova. Lavrov je tada rekao da je nemoguće eliminisati palestinski radikalni pokret Hamas „a da se ne uništi Gaza sa većinom civilnog stanovništva“. Prema ruskom ministru, militanti Hamasa su se ponašali neprihvatljivo napavši Izrael 7. oktobra, ali otvorene pretnje Tel Aviva da će „nemilosrdno odgovoriti“ Hamasu nisu u skladu sa međunarodnim humanitarnim pravom.

Polovična odluka međunarodnog suda

Međunarodni sud pravde u Hagu je 26. januara delimično priznao da je Rusija bila u pravu, presudivši da Izrael mora da zaustavi akcije koje mogu da krše Konvenciju o sprečavanju zločina genocida.

Odluka je bila ispravna, ali nejasno formulisana i polovična. Presuda je doneta nakon razmatranja tužbe Južne Afrike. Konkretno, sudije su presudile da izraelska vlada mora osigurati da njena vojska ne počini genocid nad narodom Gaze, mora preduzeti korake da spreči i kazni podstrekavanje na takva dela, i osigurati da se sačuvaju dokazi o genocidu, ako ih ima. 

Sudije su, sasvim kontradiktorno, podržale gotovo sve mere koje je tražila Južna Afrika, osim glavne: zahteva za prekid izraelske vojne operacije u Pojasu Gaze, čemu se Rusija logično usprotivila. Stoga je odgovor ruskog Ministarstva spoljnih poslova na odluku Suda UN bio pravičan: „Suprotno mnogim očekivanjima, odluka ne sadrži zahtev da Izrael prekine neprijateljstva i povuče trupe iz pojasa Gaze. Međutim, Sud je preliminarno priznao da obim stradanja civilnog stanovništva Gaze čini „opravdanim pokretanje pitanja genocida. Ovo još jednom potvrđuje validnost stava Rusije o potrebi hitnog prekida nasilja“.

Protivrečja Žozepa Borelja

Druga značajna izjava data je 19. januara. Tada je šef diplomatije EU Žozep Borelj rekao: „Izrael je finansirao Hamas da bi oslabio palestinske vlasti. Prema njegovim rečima, „samo stvaranje palestinske države, koja će biti nametnuta spolja, dovešće do mira, čak i ako Izrael bude insistirao na suprotnom”.

Čini se: veoma je dobro što je data ova senzacionalna izjava, s obzirom na to kakva je lažljiva evropska diplomatija. Istaknuti Izraelci su već govorili i o tome da je Hamas stvorio i podržava Izrael. Tako je rabin Avner Koen, koji je dvadeset godina godina bio odgovoran za verska pitanja u Gazi, izjavio: „Hamas je, na moju veliku žalost, tvorevina Izraela.“ 

Ali, ako je tako,  izraelsko rukovodstvo nije moglo biti nesvesno skorog napada Hamasa, koji nije mogao a da ne bude prepun agenata Mosada – ako ga je stvorio Tel Aviv.

Iz ovakvih Boreljovih izjava trebalo je da sledi logika zahteva da izraelska vojska treba da obustavi operacije u Gazi, o čemu Rusija već duže vreme govori. Takođe je potrebno sprovesti unutarizraelsku istragu o tome ko je u koridorima izraelske moći znao za predstojeći napad i nije se mešao u njega, faktički omogućivši napad Hamasa, koji je podrazumevao stradanja i smrt građana ove bliskoistočne zemlje.

Međutim, takvih, konkretnih, Boreljevih izjava nema, kao što nema ni pokušaja da se suprotstavi ogromnim isporukama evropskog oružja u Izrael, koje pristižu stalno, posebno iz Nemačke. Naprotiv, šef diplomatije EU Žozep Borelj nudi druge, sasvim protivrečne, stavove. Tako je izjavio da Izrael mora da vodi računa o „pravilima rata“ prilikom bombardovanja pojasa Gaze! „Bombardovanje mora uzeti u obzir žrtve koje izaziva“, rekao je Borelj u intervjuu španskom listu Pais. Kao da bi moglo biti bombardovanja bez civilnih žrtava ako se ista izvode u jednom od najgušće naseljenih područja planate!

Soroš i Palestinci

U načelu, Zapad nastavlja da aktivno podržava Izrael, uključujući snabdevanje njegove vojske, koju, u samoj stvari, niko ni ne sprečava da postepeno uništava stanovništvo Gaze. 

Pa ipak, propalestinske izjave se čuju; propalestinske strukture čak dobijaju značajna sredstva od liberalnih snaga. Na primer, američki istraživački „Kapital Risrč Senter“ otkrio je da je Soroš poslao 22 miliona dolara za podršku raznim propalestinskim organizacijama koje se suprotstavljaju Izraelu, iako  svoje protivnike stalno optužuje za antisemitizam.

U načelu, situacija na Zapadu je, na prvi pogled, paradoksalna: glavna linija je podrška Izraelu, ali globalisti i dalje ne dozvoljavaju da Palestince potpuno proteraju sa njihove zemlje. 

O čemu je reč?

Izgradnja Trećeg hrama: Izazovi i odgovori

Odgovor mogu biti izjave brojnih naučnika i političara koji smatraju da je glavni „nerv” bliskoistočne politike izgradnja Trećeg hrama. Da podsetim, o mogućnosti pokušaja takve izgradnje od strane krajnje desničarske vlade Benjamina Netanjahua „uzbunjivački“ je govorio bivši ministar spoljnih poslova Izraela Šlomo Ben-Ami, koji smatra da bi Netanjahuov kabinet mogao da pogazi „osećanja muslimana u vezi, njima svete, džamije na Hramovnoj gori i propagiraju samoubilačke ideje o izgradnji biblijskog hrama u Jerusalimu“.

Poznati sovjetski i ruski diplomata Matuzov izjavio je da se hrišćani i muslimani protive takvom projektu, budući da bi, prema predanjima obe religije, u ovaj hram trebalo da dođe sin pogibelji, Antihrist. On smatra da je Treći hram glavni problem, a ostalo je sporedno, i o tome je javno rekao: „Pitanje nafte je prikrivanje prave slike borbe koja se od početka vodila na Bliskom istoku…Pravoslavni veruju da će stvaranje Trećeg jevrejskog hrama, koje lažni mesija nastoji da ostvari, dovesti do skorog kraja sveta. A sa stanovišta judaizma, u centru ovog hrama treba da bude presto, na koji pretenduje Mašijah.“

Tu može da leži rešenje za gore pomenute paradokse politike globalista prema Izraelu i Palestini. Ako polazimo od religiozno - političkih ciljeva onih koji pokušavaju da obnove Treći hram, onda takvi ne moraju da jačaju Izrael kao tradicionalnu nacionalnu državu, kao što ne moraju da proteraju sve Palestince iz Gaze. Treba i Palestince da pridobiju i učine svojim saveznicima, jer se preko njih u projekat može uključiti ostatak islamskog sveta, kao i drugi regioni.

Priče Jehude Glika 

To potvrđuju izjave pristalica izgradnje ovog hrama. Proizraelska „Nezavisimaja gazeta“ je 2018. intervjuisala rabina Jehudu Glika, poslanika izraelskog parlamenta iz vladajuće partije Likud, koji je široj javnosti poznat kao važan lobista za izgradnju ovog hrama. 

U ovom intervjuu rabin je izjavio sledeće:"Pre deset godina je stotinak Jevreja godišnje učestvovalo u penjanju na Hramovnu goru, a sada nas je pedeset hiljada! Sve je u našim rukama i Gospod će nam pomoći. Jesi li iz Moskve? Ne verujte da će narodi celog sveta prihvatiti pojavu Trećeg hrama? A jeste li pre nekoliko decenija mogli da prepostavite da će se Sovjetski Savez raspasti?  Za nas je važno da ovo mesto bude otvoreno za SVE ljude koji veruju u Boga. Mi obasjavamo sve narode“, rekao je poslanik Kneseta. Takođe je dodao: „Uvek držim svoj mobilni telefon uključen u slučaju da dobijem poruku da je dozvola za izgradnju Hrama primljena i da treba pohitati.“

„Nezavisimaja gazeta“ napominje da je „u prošlogodišnjem intervjuu Glik rekao da veruje da Brdo hrama ima potencijal da postane međunarodni centar verske tolerancije“.

Hram tolerancije? 

Dakle, ovaj projekat, kako su ga zamislili njegovi arhitekti, jeste globalan, a ne unutarizraelski, i trebalo bi da ga prihvate narodi celog sveta. Lobisti takođe smatraju da se rok za sprovođenje njihovog plana  približava velikom brzinom.

Novinar je upitao rabina: „Vi ste vodili Institut institut, a tamo se tvrdi da je umesto muslimanskih građevina potrebno ponovo napraviti hram u onom obliku kakav je bio za vreme cara Iroda...“      Jehuda Glik je odgovorio:„Ako se muslimani slažu, onda njihove džamije mogu postati deo budućeg hrama. Nadam se da će biti saglasni.“

Može se navesti mnogo sličnih „ekumenskih“ izjava lobista za izgradnju hrama.

Sada smo izneli činjenice koje je teško osporiti. Projekat Treći hram postoji, on je zaista „nerv“ bliskoistočnog sukoba, lobiraju za njega više nego uticajne sile i pokušavaju da ga sprovedu kao globalni, ekumenski projekat.

Ali da bismo u potpunosti razumeli situaciju, moraćemo da pređemo na hipoteze, koje se, međutim, zasnivaju na činjenicama.

Činjenice i pretpostavke

Čini se da će potpuna vlast nad Hramovnom gorom od strane nacionalne države Izrael u njenom modernom obliku donekle naštetiti izgradnji Trećeg hrama i onima koji su u taj posao uključeni. Tehniči gledano, iz perspektive političke i vojne moći, izraelske vlasti odavno mogu da otmu Hramovnu goru Arapima i tamo grade šta god hoće. Ali ako jednostavno izbacite muslimane iz džamije Al-Aksa, sravnite je sa zemljom, a zatim tamo sagradite jevrejski hram, onda će ceo islamski svet, i ne samo islamski, eksplodirati od ogorčenja. 

Prema arhitektima projekta, Treći hram bi trebalo da uključi lidera ne samo izraelskog, već i svetskog nivoa – to je, navodno, mesija koga svi treba da prihvate.  Ali, s druge strane, oni ne mogu da dozvole rušenje izraelske države, o čemu poslednjih godina govore mnogi političari i stručnjaci. Na kraju krajeva, stanovnici Izraela i njegovi potencijalni građani treba da postanu glavni oslonac sveplanetarnog lidera kako su ga zamislili arhitekti projekta. Stoga će oni nastojati da sačuvaju Izrael, doduše u nešto oslabljenom obliku, a nad Hramovnom gorom pokušaće da uspostave neku vrstu međunarodnog protektorata, dajući vođi krunisanom u Trećem hramu međunarodni karakter, koji je veoma važan za dobijanje podrške čitavog čovečanstva, o kojoj toliko govore. Tek tada će, po planu globalista, sve zemlje, pa i Izrael, morati da postanu provincije Mašijahovog carstva. 

S tim u vezi, važno je obratiti pažnju na to kako tačno globalisti programiraju navodno propalestinske snage na Zapadu. U većini slučajeva takozvani konzervativci sa Zapada, koji se zalažu za očuvanje svojih nacionalnih tradicija, institucije porodice, javnog zdravlja, nastupaju sa izrazito proizraelskih pozicija. To je posebno primetno među američkim protestantima, koji su čak išli toliko daleko da su dostavljali, tamo gde treba, crvene junice potrebne za žrtvovanje prilikom izgradnje Trećeg hrama. A „konzervativni“ Tramp je bio najproizraelskiji predsednik SAD, čak i u poređenju sa svojim prethodnicima i samim Bajdenom. Štaviše, Tramp je značajno približio ovaj, da tako kažem, „građevinski projekat veka“ činjenicom da je kao predsednik Sjedinjenih Država podržao priznanje istočnog Jerusalima kao sastavnog dela države Izrael. Isto važi i za evropske konzervativce.

Pozicija neoliberala 

S druge strane, u EU i SAD ima mnogo političara i društvenih aktivista koji se, iako relativno umereno, protive Izraelu, ali istovremeno podržavaju deindustrijalizaciju svojih zemalja pod maskom „borbe protiv klimatskih pretnji“, podrivaju društvo legalizacijom droga, nametanjem seksualnih izopačenosti, itd. Na primer, planetarno poznata Greta Tunberg se oglasila protiv vojne operacije u Gazi – jasno je da je to na podsticaj njenih pokrovitelja, koji su stvorili i propagirali njen imidž. Da podsetimo čitaoce: švedska ekološka aktivistkinja Greta Tunberg je pra-pra-praunuka poznatog bankara Lajonela V. Rotšilda, sina prvog barona Rotšilda i, prema pisanju više evropskih medija, novac je dobila od fondacije porodice Rotšild. Ispada da Rotšildi, koji su nekada igrali važnu ulogu u stvaranju države Izrael, sada uz pomoć svoje daleke rođake dižu glas protiv izraelske politike...

Ili - da se vratimo na Soroša. On je navodno dao, između ostalog, 710 hiljada dolara, zvanično propalestinskoj, organizaciji Adalah Justice Project. Međutim, poznato je da ova struktura na svojim sajtovima promoviše LGBT pokret koji je zabranjen u Ruskoj Federaciji. Jasno je da će pristalice takvog pokreta biti tolerantne prema budućem globalnom „centru tolerancije“ u vidu Trećeg hrama, za koji se bori već pomenuti Jehuda Glik. Sorošu i kompaniji je potreban novi tip Palestinaca, a ne oni strogi bradati ljudi sa mitraljezima koji se bore za islam i tradicionalni moral.

Na nivou država indikativan je primer Južne Afrike. Kada su belci vladali tamo, vodili su potpuno proizraelski kurs u spoljnoj politici, ali su u zemlji poštovali tradicionalne vrednosti. Međutim, kada je, naporima globalista, njihovu vlast zamenio crnački liberalni režim, Južna Afrika je počela da daje veoma oštre izjave protiv Izraela, a takođe je podnela i gorepomenutu tužbu protiv Tel Aviva sudu UN. Liberalna priča: nekada jaka porodicai moral su srušeni, a sada je na delu totalna liberalizacija i gubljenje moralnih orijentira. Sada tamo vladaju „uslovni Soroš“ i Stejt department.

Očigledno, postoji samo jedno objašnjenje za sve ove prividne paradokse: globalisti su sazdali, da tako kažemo, različite stubove za rekonstrukciju Trećeg hrama i kasniju izgradnju globalnog carstva. Oni se, na prvi pogled, uzajamno suprotstavljaju, ali imaju jedan projekat i ujedinjeni su na najvišem nivou upravljanja. 

Dva stuba za izgradnju hrama

Konvencionalni levi liberali kvare moral, pripremajući dolazak onoga ko je, po merilima hrišćanstva i islama, sin pogibije i pripremaju masu onih koji će pozdraviti  hipotetičkog svetskog lidera koji će sedeti u Trećem hramu. Ali, formalno desničarski orijentisani, konzervativci budućem globalnom lideru spremaju Treći hram i oružane snage (narkomani i aseksualni podmladak liberala neće moći da se oružano bore protiv neprijatelja hrama).

Pred nama su, uslovno govoreći, kosmopolitski zlostavljač Soroš sa svojom bandom i, opet uslovno govoreći, nacionalna birokratija Izraela sa svojim fundamentalističko - protestantskim vazalima, koja Soroša ne pušta u svoju zemlju, iako on, kao Jevrejin, ima svako pravo na izraelsko državljanstvo, a da ne govorimo o ulasku u Izrael. Ali njihova uzajamna sukobljenost nije opasna.  Na kraju krajeva, konsenzus ovih, delimično suprotstavljenih, kolona moguć je upravo na osnovu budućeg podizanja hrama kao međunarodnog projekta i zajedničkih „mirovnih snaga“ koje kontrolišu Hramovnu goru i celu planetu. Sve će ih ujediniti onaj koji obećava „mir i sigurnost“, kako je predviđeno u Bibliji. Do tada su sukobi između ovih, na prvi pogled suprotstavljenih, kolona čak neophodni da bi ljudi sami zatražili pomoć od nadolazećeg globalnog „mirotvorca“.

Gde je tu Rusija? 

Prema pravoslavnom predanju, postoje i različite kategorije demona, koji mrze jedni druge i uzajamno se svađaju, ali idu ka istom cilju – uništenju ljudi. Dakle, pijanica opsednut odgovarajućim demonom uglavnom nije neki bludnik, a bludnik je retko žestoki vlastoljubac. A čovek koji je obuzet ratom i zverstvima, opsednut duhoom surovosti, ne mora biti ni pijanica, ni bludnik, ni vlastoljubac, ali, na kraju krajeva, ishod je isti: propast ljudi koji su strastima podložni.  

Na Zapadu još uvek ima pravih konzervativaca, ali ih je veoma malo i potpuno su marginalizovani. Za njih mesta u politici nema, čak ni u poslednjim redovima.  Indikativan primer je Erik Zemur, koji se na poslednjim predsedničkim izborima u Francuskoj predstavio kao vatreni katolik i francuski nacionalista (zauzeo je četvrto mesto): i on je sada podržao varvarske akcije Izraela u Gazi. 

Situacija u Rusiji je zasad veoma ohrabrujuća: naša zemlja, po savremenim standardima, u potpunosti čuva tradicionalne vrednosti, ali ne podržava „antiterorističko“ varvarstvo u Gazi. Danas na našim TV kanalima imamo otkrića šta se stvarno zbiva na planeti koja se na Zapadu gotovo ne čuju čak ni na društvenim mrežama. Rusija je, u tom smislu, zaista poslednji bastion tradicionalizma, koji se ne uklapa u okvire dva stuba globalizma – „levog“ i „desnog“. A to i jeste nada za Rusiju i čovečanstvo – ne igrati igre globalističkog teatra senki. 

Priredio i preveo Vladimir Dimitrijević

Izvor: Pravda