Piše: Miša Đurković
Iz istog toga ministarstva prosvete, koje ništa nije uradilo da se adekvatno isprati sve što se u Ribnikaru dešavalo, stiže novi pravilnik o radu sa decom, koji uključuje i sugestije oko ocenjivanja. Pravilnik uključuje i član 5 koji uvodi dodatno podrivanje autoriteta učitelja i nastavnika. Naime, umesto da je posledica Trećeg maja bila obnova institucija, autoriteta, i discipline, te pokušaj da se razularena deca po školama privedu svesti i zaštite nastavnici koji su predmet konstantnog maltretiranja od strane dece i roditelja, država je potpuno obrnuto nastavila da podriva ionako oslabljeni autoritet vaspitača. Naime preporuka za kraj godine bila je da, pazite, nastavnici šalju roditeljima predlog ocene za dete, i da tek nakon reakcije roditelja imaju pravo da upisuju zaključne ocene. Ovo poniženje nastavlja se novim pravilnikom po kome se uvodi de fakto da roditelji mogu da ocenjuju profesora i da u slučaju kad polovina roditelja nije zadovoljna ocenama nekog predmetnog nastavnika, mora da se formira komisija koja će kontrolisati njegov rad.
Ne treba da vam pričam kako su nastavnici prihvatili ovo dodatno poniženje. Svi mi koji imamo decu školskog uzrasta znamo u šta se sve to pretvara u situaciji kada godišnje imamo po tri nastavnika za isti predmet. Naime zbog opšteg stanja u prosveti u nju ide samo onaj ko mora. U mnogim školama odavno imaju nesvršene studente, a nova tendencija je da za neke predmete hvataš koga bilo, bez obzira što je školovan za drugi predmet. Opšte je poznato da smer profesora fizike npr neće da upiše bukvalno niko i da za koju godinu zaista neće imati ko da predaje predmete poput fizike, hemije, biologije. Slične tendencije su međutim i na srbistici gde takođe sve manje dece želi da studira i ne daj Bože sutra predaje srpski jezik i književnost.
Pomenimo tek uzgred skandal sa sudijom kome je dodeljen predmet u slučaju Ribnikar. Radi se o gospodinu protiv koga je vođena istraga zbog trinaest zagubljenih predmeta i kome se nekako daju baš kontroverzne stvari poput suđenja Miki Aleksiću.
Kad imate sve to pred sobom, stižete do tačke kada više ne možete da verujete da se ovakve stvari množe slučajno. Ima naime uvek onih koji će da kažu: ali vrh države nije kriv za to, on ne zna šta se radi, ne može sve da isprati itd. Na stranu što on sam bira saradnike i raspoređuje ljude na takva mesta, odnosno dozvoljava strancima da svoje agente od uticaja masovno raspoređuju po dubini u svim sektorima i sistemima. No meni se čini da je država potpuno i vrlo svesno uključena pre svega u razaranje svesti, morala, i vrednosne orijentacije dece i ljudi koji žive u ovom društvu. Da probam da ovo obrazložim.
Ova vlast je kao što objašnjavamo na ovim stranama merkantilna po definiciji. Isključivo ih zanima šta koliko košta u trgovini sa strancima i biračima i kako da očuvaju svoju poziciju moći. U toj jednačini imaju identične interese sa strancima a to je da narod bude što manje obrazovan, što primitivniji, zaglupljeniji, korumpiraniji, uz što manje pristojnosti, solidarnosti i vere. Kao i u svim kolonijama, stranci prave sistem, koji naši vrlo rado prihvataju u kome se elitna deca usmeravaju ka nekoliko škola, a zatim prema napolju. Za sve ostale se nivo zahtevnosti stalno smanjuje, a time se i nivo njihovog znanja, osposobljenosti i opšte kulture generacija koje dolaze obara. Takvim ljudima je naravno mnogo lakše vladati nego obrazovanima, hrabrima, moralnima i nesklonim korupciji. I tu dolazimo do odgovora na glavno pitanje. Da li smo se mi svi pokvarili kao ljudi i generalno kao narod?
Odgovor je nažalost da. To se lako vidi na svakom koraku i čini se da su svi oni koji još pomalo kritički promišljaju svet oko sebe i vole ovu zemlju veoma svesni toga. No, drugačije se u ovom sistemu i ne može očekivati. Naime svi prostori, institucije i instrumenti koji treba da oblikuju mladog čoveka, ali i da dovaspitavaju stariju populaciju, nalaze se u katastrofalnom stanju. Iz ovakvih škola izlaze deca koja su bahata, koja gledaju da se provuku sa što manje rada i što više veza i pritisaka svojih roditelja, deca koja žive na telefonu i drugim ekranima, koja se ne druže i ne sreću sa živim ljudima pa tako ne mogu ni da razviju socijalne veštine kao što su dogovaranja, pregovaranje, organizacija, deljenje pa čak ni svađanje i rešavanje konflikata. Kod kuće takođe ne mogu da dobiju disciplinu i vaspitanje jer su porodice sve više u raspadu. Najpre i faktički što pokazuju sve veće brojke razvoda, ali i uplašeni roditelji koji ne mogu ni da zaprete deci jer će ih ovi prijaviti socijalnoj službi. Deca sve manje vremena provode sa roditeljima jer su svi na telefonima i zato što oni koji po ceo dan rade ili rade više poslova nemaju kad da se bave svojom decom.
LJude naravno uništavaju i društvene mreže i ceo sistem patologije koje one proizvode i šire. Dovoljno je pogledati kako se mladi ponašaju u gradskom autobusu gde klipove sa ju tjuba slušaju bez ikakvog obzira da su tu i desetine drugih ljudi kojima to smeta. Ali njih niko ne vaspitava niti uči da treba da vode računa o ljudima oko sebe. Model koji uče i dobijaju sa naših medija i od sistema koji su ovi ljudi napravili je: Otimaj, zadovolji samo sebe i svoje potrebe po bilo koju cenu. Drugi ljudi su isključivo instrument za zadovoljenje tvojih potreba. Takođe, prilagodi se ovom koruptivnom sistemu i gledaj da bez obzira na obrazovanje i kompetentnost u njemu dobiješ što više mesto koje onda gledaš da što lukrativnije naplatiš, uglavnom nelegalnim putem. Za to se naravno ne odgovara osim u slučaju kad prestaneš da plaćaš reket i umisliš da si postao dovoljno jak baja. E onda prođeš kao Kokeza, Jovičić i slični heroji ove vlasti koji dobiju po nosu, odleže čak jedno vreme i u zatvoru, da bi se resetovali i ponovo postali dobri šrafovi mehanizma.
U posebno jezivom stanju su naši mediji i oni nikada nisu bili gori. Sve je pretvoreno u veliku simulaciju, uključujući i brojne kvazipolitičke emisije sa takozvanim analitičarima, praktikantima svih vrsta koji sve znaju o svačemu. Emisije vode polupismeni novinari, a najčešće uspaljene snajke koje nastoje da deluju i budu moderne i progresivne. Sve postaje kako je Kaspar Maze napisao „bezgranična zabava“.
LJudi naravno mnogo kukaju i na Crkvu. Nažalost u situaciji kad su sve institucije uništene i čitav javni prostor zagađen, a problemi poput predaje Kosmeta se samo umnožavaju, ljudi gledaju u Crkvu kao u jedinu nadu ili makar sklonište od bolesti koja nas okružuje. No i sami arhijereji pošteno kažu da crkva ne može da bude bolja od onoga kakav nam je narod – i u njoj se nakupilo problema, što spoljnih što unutrašnjih. No, bolju crkvu kao ni bolji narod nemamo pa svako od nas kome je stalo i do jednog i do drugog treba da uradi sve što može da uprkos svemu preživimo i pre svega očuvamo vrednosti, identitet i ljudskost koje nas čine onim što jesmo i što smo kroz istoriju bili. Borci pre svega: i za Kosmet i za srpski jezik koga dženderaši hoće da ukinu.
I ne zaboravimo, sve to je velikim delom produkt sramote koju kao narod trpimo i dalje. Samo mi i Rusi i dalje održavamo faraonske spomenike dvojici totalitarnih uzurpatora koji su odgovorni za milione pobijenih i utamničenih ljudi, naših sunarodnika. Dakle Ukinimo i iselimo Kuću cveća!
Predhodni tekst Miše Đurkovića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
