Piši: Vladimir Dimitrijević
Jedna od najznačajnijih pouka koju je neki duhovnik uputio roditeljima izrečena je starcem Epifanijem Teodoropulusom, koji je ovako savetovao:“Više treba govoriti Bogu o deci nego deci o Bogu“. Više se, dakle, treba moliti Bogu za decu, nego ih savetovati rečima. O tome nekoliko podsećanja.
Evo šta kaže ruski pravoslavni pedagog Nikolaj Pestov.
Prvi uslov uspeha vaspitanja dece je pojačana molitva roditelja za njih. A ako osećamo slabost i neusredsređenost naše molitve, onda, po učenju Svetih Otaca, njen kvalitet treba da, kako smo već ranije rekli, nadoknađujemo količinom. Tako je savetovao prepodobni Serafim Sarovski. On je preporučivao roditeljima da se ne ograničavaju na obična pravila, već da, podražavajući monahe, ustaju na molitvu i noću.
Primere pojačane molitve za svoju decu vidimo još kod starozavetnih pravednika. Tako Jov „ustajući rano, prinošaše žrtve paljenice prema broju svih njih“, govoreći: „može biti da su se ogrešili sinovi moji…“ (Jn. 1,5), i tako je činio stalno.
U svojoj molitvi za decu Jov je bio blizak Duhu Hristovom.
Kao i svaka molitva, molitva roditelja za decu može da bude razumna i nerazumna. Apostol Jakov kaže: „Ištete, i ne primate, jer pogrešno ištete“ (Jak. 4,3).
Za šta, pre svega, treba da se mole roditelji?
Očigledno je da osnovna njihova težnja treba da bude usmerena na vaspitanje deteta kao živog člana Vojujuće Crkve Hristove. I tu molitvu će Gospod ispuniti u svoje vreme. Ali kada će doći to vreme, nama nije dato da znamo; ima slučajeva kad Gospod nije vodio mlade ljude pravim putem, već ih je spasavao od gordosti, privremeno dopuštajući njihova zastranjenja sa pravoga puta i padove. Neka u tim slučajevima roditelji ne očajavaju, već neka se još usrdnije mole Svemogućem („neka umaraju svojom molitvom Neumornoga“)
Treba pamtiti primer molitve majke Monike za svoga sina – Blaženog Avgustina. Ovaj je u mladićkim godinama dospeo u loše društvo, počeo da vodi poročan život i pao u jeres manihejstva.
Sve što je mogla, majka Monika je učinila ne bi li ispravila svog sina. Ona ne samo da ga je preklinjala, već jedno vreme, čak, uopšte nije ni razgovarala s njim, udaljivši ga iz svoje kuće, iako je imala bezgraničnu ljubav prema njemu. Monika je oplakivala svog sina kao mrtvaca i stalno se molila Bogu da se njen sin vrati istinskoj veri.
NJegovo obraćenje se nije brzo dogodilo, ali je Gospod nije ostavio bez utehe, i u jednom snu ona je videla Anđela koji joj je prorekao buduće obraćenje sina. Ne prestajući da preklinje svoga sina, majka Monika je molila i jednog episkopa da utiče na Avgustina. Episkop je, međutim, odbio da to učini, verovatno uzimajući u obzir beznadežnost takvog pokušaja, a s obzirom na stanje duha u kojem je tada bio Avgustin. On je posavetovao Moniki da ga više ne ubeđuje, već da se nadalje samo usrdno moli Bogu za njega. Ujedno joj je, videći veličinu njene nesreće, proročki rekao: „Nemoguće je da pogine sin takvih suza“. I zaista, Avgustin je bio spasen tim vrelim suzama i molitvama, i kasnije je postao veliki učitelj Crkve. I sećajući se značaja molitvi njegove majke u njegovom životu, često ga nazivaju „sinom suza“.
Mitropolit Antonije Blum je govorio:“Detetu bi trebalo govoriti kako može da uznapreduje ukoliko postane slično onim ljudima koji i nama samima mogu da posluže kao primer. U žitijima svetih postoji dovoljno dece koju možemo da pomenemo i za koju možemo da im ispričamo kakva su bila. Pored toga, detetu ne bi trebalo pominjati stvari koje su za njega neshvatljive i koje mu se, naravno, nikada neće dogoditi. Priča o tome da je neko dete učinilo čudo nije ni najmanje uverljiva za drugo dete, jer zna da ono samo nikada nikakvo čudo nije izvršilo. Međutim, može se govoriti o tome kakva je bila njegova ličnost, kakva hrabrost, lepota, ljubav i samopožrtvovanje – to su najlepše ljudske osobine o kojima bi upravo i trebalo govoriti detetu.
Najzad, trebalo bi da dete bude u mogućnosti da, pogledavši svoje roditelje, uoči da u njima živi upravo ono o čemu govore. Oni su verovatno nesavršeni, i dete to sasvim dobro shvata, ali oni nastoje da žive po veri i to čini smisao i sadržaj njihovog života, a to je nešto sasvim drugo. Potrebno je da dete vidi njihovu dobrotu i čestitost, odnosno one osobine koje su jednostavno ljudske, ali koje su već na granici svetosti, ukoliko ih dotakne iskrica Božja.
Razume se da bi dete u jednom trenutku trebalo da dozna za Hrista, za apostole, za ranu Crkvu i za Crkvu uopšte, za bogosluženja. To bi, međutim, trebalo učiniti tako da to za dete bude otkrivenje i radost, a ne samo još jedna lekcija koja se mora naučiti. Zbog toga detetu o veri ne bi trebalo pričati kao o nečemu što mora naučiti, nego onako kao što i o hiljadama drugih stvari pričamo našoj deci ili prijateljima: o onome što nam se dogodilo, što nas uznemirava, što je za nas interesantno, prekrasno ili strašno.“
Dakle, ima nade – majčina molitva izbavlja sa dna mora, kaže jedna ruska izreka. Molitva i roditeljsko srce koje voli: deca će uvek imati na šta da se oslone.
Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
