Piše: Vladimir Dimitrijević
BOGDAN RAŠKOVIĆ, NOVI KNEZ IVO OD SEMBERIJE: NAD KNJIGOM VELJKA ĐURIĆA „ZABORAVLJENI PRAVEDNIK“
KO JE BIO KNEZ IVO?
Bez ozbiljne istoriografije teško je rekonstruisati epohu. A epohe nema bez ljudi koji su je činili. Tako je divni Srbin, Ivan Knežević, knez od Semberije, 1806. godine od strašnog Kulin kapetana otkupljivao srpsku nejač, o čemu je Filip Višnjić spevao pesmu. Kulin mu, pošto su bili pobratimi, na poklon daje trideset robinja:
Kad to čuo Knežević Ivane,
Pred Kulinom u zemlju poljubi:
„Vala tebe, Kulin kapetane:
„A na roblju i na daru tvome."
Kad viđeše robinje ostale,
Ta da Ivan može pomoć’ roblju,
Sve iz jednog grla procvilješe,
I do Boga teško protužiše,
Pa kroz Turke juriš učiniše,
Ivanu se za skut uvatiše:
„O Ivane i otac i majko!
„Izbavljaj nas, kakogodi znadeš,
„Ne pusti nas ti u Turske ruke."
Koja brati, a koja očimi.
Ivan pođe, a roblje mu ne da.
Ivan srcu odoljet’ ne može,
Suze roni, a robinje tješi:
„Ne bojte se, drage sestre moje,
„Ja ću molit’ Srblje oko sebe,
„Ne bi li vas kako izbavili."
Ode Ivan govorit’ Kulinu:
„O Kuline, dragi pobratime!
„Što ću ti se nešto zamoliti,
„Hoćeš li me, pobro, poslušati?
„Prodaj mene svekoliko roblje,
„Išti pusto nebrojeno blago."
Al’ besjedi Kulin kapetane:
„A moj pobro, oborkneže Ivo!
„Ti ne možeš kupit’ toga roblja:
„Ja ću iskat’, što ti dat’ ne možeš:
„Ti ćeš s roblja izgubitp glavu."
Al’ besjedi Knežević Ivane:
„A moj pobro, Kulin kapetane!
„Išti blago sve žeženo zlato,
„Išti blaga, koliko ti drago,
„Ti ne žali ni mene ni roblja."
Uze Kulin cijeniti roblje:
„Daćeđ, Ivo, pet tovara blaga.“
Ivan pred njim u zemljicu ljubi:
„Pobratime, Kulin kapetane!
„Evo tebe tri tovara blaga,
„Daćeš mene svekoliko roblje."
To rekoše, pa se pogodiše.
I od naroda je skupio koliko treba, i roblje je otkupio.
KO JE BIO BOGDAN RAŠKOVIĆ?
Taj Ivan Knežević rodio se ponovo ( simbolički, naravno ) u dvadesetom veku, i spasavao je naš narod sa krvavih prostora Nezavisne Države Hrvatske. Knjigu o njemu objavio je istoričar Veljko Đurić, koji kaže: „Reč je o Bogdanu Raškoviću, rođenom 1907. u Ćupriji, od 1. januara 1929. na službi u Vojnom odseku Direkcije Državnih železnica. Naizgled, bilo je to obično činovničko nameštenje, ali ono mu je omogućilo da radeći na međunarodnim vozovima upozna nemačke obaveštajce. Ta mreža kontakata bila je Bogdanu od koristi u misijama koje mu je poverio Milan Aćimović, čelni čovek Komesarske uprave u Srbiji. Rašković je najmanje 12 puta putovao u NDH, ima indicija da je i informaciju o srpskim zatočenicama u Loborgradu on doneo u Beograd. Izveštaje i predloge šta bi moglo da se preduzme podnosio je najpre Aćimoviću, kasnije predsedniku vlade Milanu Nediću, kao i komesaru za izbeglice Tomi Maksimoviću i mitropolitu skopljanskom Josifu, zameniku interniranog patrijarha Gavrila Dožića. Kojim su sve kanalima ove misije tekle ilustruje podatak da je Raškovića 29. decembra 1941. primio Alojzije Stepinac na preporuku nadbiskupa beogradskog Josipa Ujčića, koji je Stepinca zamolio da „izađe u susret posetiocu u njegovim nastojanju da pomogne Srbima po logorima”. Posebno je zanimljivo da je Rašković na taj prijem otišao u pratnji esesovca Georga Majra, pripadnika nemačke Službe bezbednosti u Beogradu. (...)
Inače, Rašković je penzionisan 30. jula 1943, u 36. godini. Nakon rata je ponovo dobio činovničko nameštenje u Ministarstvu saobraćaja Jugoslavije. Nije se ženio i nije imao dece, umro je 1956, potpuno anoniman i verovatno ucenjen od nove vlasti da ćuti o onome što je radio”.(1)
Zašto niko nije ni reč rekao o Bogdanu Raškoviću? Veljko Đurić je, jasno i odlučno, rekao – činjenice je prikrivao titoistički režim, sklanjajući sa našeg obzorja sve činjenice Srbocida. Sve je činjeno u ime „bratstva i jedinstva“, a srpske žrtve hrvatskih ustaša postajale su „žrtve fašističkog terora“ ( što su mogle biti samo da su ih pobili Musolinijevi fašisti). Do dana današnjeg, udbaši i njihovi naslednici skrivaju dokumentaciju, pre svega onu o ulozi Vlade Milana Nedića u spasavanju srpskog naroda iz ustaških kandži.
Broz je, inače, Nedića stalno izjednačavao sa Pavelićem, iako su ustaše smatrale srpskog đenerala svojim smrtnim neprijateljem. O čemu, naravno, govore dokumenti.
USTAŠE O MILANU NEDIĆU
SS major Vilhelm Bajsner, sa sedištem u Zagrebu, obavestio je u jesen 1941. godine Upravu bezbednosti Rajha u Berlinu da su ustaški vrhovnici ogorčeni postavljanjem Nedića ne čelo srbijanske Vlade pod okupacijom. U izveštaju, između ostalog, piše: “Kada se u Zagrebu saznalo za naimenovanje generala Nedića za šefa srpske vlade, izazvalo je to u nadležnim hrvatskim krugovima opšte zaprepašćenje i veliko čuđenje. Kao što je poznato, Nedić je za vreme svoje delatnosti kao ministar vojske u ranijem srpskom režimu, bio po zlu čuven kao izraziti neprijatelj osovine i politike koju ona zastupa. U Zagrebu je ovladalo mišljenje, da je time, što je Nediću povereno obrazovanje vlade, srpska — u toku rata zbrisana — zaverenička klika dobila sada novu legalizaciju svoga delovanja čak i od strane nemačkih okupacionih trupa. Kako je već izvešteno, u Zagrebu je primljeno više izveštaja, prema kojima se na srpskoj strani sve ulaže, da bi se dobilo od nadležnih nemačkih vlasti odobrenje za izgradnju oružanih trupa. Ove oružane trupe trebalo bi zatim da pretstavljaju osnovni kadar za akciju koja bi se u zgodnoj prilici povela protiv Rajha. Istovremeno se u hrvatskim krugovima ukazuje, da ustanici koji se nalaze na hrvatskom području primaju — kako to proizlazi iz jasnog dokaznog materijala — svoja uputstva direktno iz Beograda.“
Pred svoju smrt 2016, dr Žarko Vidović, veliki srpski filosof (a pre rata pripadnik SKOJa, ustaški uhapšenik i nemački logoraš) je, u procesu rehabilitacije đenerala Nedića, pred sudom svedočio da je Nedić spasavao Srbe i da su Sajmište, gde je i sam proveo jedno vreme, kao i drugi logori u Srbiji, bili pod upravom Nemaca. On je rekao i da je porodica njegove žene spašena iz NDH zahvaljujući Nediću:“Kada sam se posle rata vratio u Sarajevo na studije, svi studenti Srbi koji su preživeli rat govorili su mi da su spašeni zahvaljujući Nedićevoj Srbiji, a ne Titu. Govorili su mi da ih je organizovano sačekivala Nedićeva policija, i da su imali besplatan smeštaj i hranu u Srbiji“.(2)
Sve je to, u doba Broza, moralo da nestane – srbomrzac Broz je, da ponovimo, još za vreme rata, krvoloka Pavelića izjednačavao sa Milanom Nedićem.
ŠTA SE ZBIVALO?
Veljko Đurić je, kao istoričar koji poznaje dokumente, krenuo da otkrije šta se zaista ( a ne u komunističkoj propagandi ) dešavalo kad je Nedić krenuo da spasava Srbe ( a Bogdan Rašković je bio sastavni deo priče, i počeo je da ide u NDH, s nemačkom dozvolom i pratnjom, još u vreme Komesarske uprave Milana Aćimovića ). Po Đuriću, reč je čitavoj mreži ljudi koji su spasavali Srbe iz NDH:“Zna se da su najmanje trojica specijalnih izaslanika odlazila ka Zagrebu u naročite misije: Bogdan Rašković, Vojislav Radovanović i Radivoje Vorkapić. Postoje naznake da je Bogdan Rašković doputovao u Hrvatsku već 10. jula 1941. godine. Bogdan Rašković, viši činovnik Ministarstva saobraćaja i rezervni kapetan druge klase Jugoslovenske kraljevske vojske, imao je određene kontakte sa nemačkim oficirima iz štaba vojnog komandanta Srbije. Zahvaljujući tome on je krajem avgusta 1941, u pratnji jednog Nemca, bio u Hrvatskoj i doveo jednu grupu Srba u Beograd. Prema Raškovićevim rečima u pismu Milanu Aćimoviću od 10. oktobra 1941. godine, on je u pomenutom vremenu odlazio u Hrvatsku desetak puta. kumenata koji bi ukazali kada je ovaj specijalni izaslanik prvi put boravio u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj niti koje je Srbe iz Splita i Zagreba doveo u Beograd. Sudeći po opširnom izveštaju Milanu Aćimoviću, ministru unutrašnjih poslova, od 10. oktobra 1941, Rašković je do tada već desetak puta odlazio u razne krajeve Hrvatsku. U pomenutom pismu je predložio šta bi se moralo preduzeti to jest kako bi dalje trebalo raditi. Na kraju pisma zahvalio se svima koji su pomogli njegove misije – bili su to, pored ostalih, i Aleksandar Cincar Marković, bivši ministar inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije, Dušan Pantić, ministar u Nedićevoj vladi, Dušan Letica. Istakao je veliku pomoć nemačkih generala Hajnriha Dankelmana (Heinrich Dankelmann) i Haralda Turnera (Harald Turner), pukovnika Vilhelma Fuksa (Wilhelm Fuchs) i svog stalnog pratioca desetara Franca Špindlera (Franz Schpindler). Krajem godine Rašković je posetio nadbiskupa zagrebačkog Alojzija Stepinca (na preporuku beogradskog nadbiskupa Josipa Ujčića od 29. decembra 1941. godine) i Dianu Budisavljević, koja je u međuvremenu pokrenula akciju pomaganja i spasavanja dece iz logora. Nema dokaza da je Rašković 6. februara 1942. godine bio u Jasenovcu, u okviru takozvane Međunarodne komisije. To, međutim, ne znači da nije bio u tom logoru – u pismu Nediću od 17. septembra on naglašava da je tamo video i 50 pripadnika nemačke nacionalne manjine!“
Sve je ovo, da sada, bilo nepoznato. Samo da srpski narod ne bi znao punu istinu o svom stradanju.
RAD NEDIĆEVOG KOMESARIJATA
Govoreći o Nedićevom Komesarijatu za izbeglice, Đurić ističe:“Komesarijat, koji je imao svega 150–200 ljudi, dao je veliki doprinos zbrinjavanju više od 400.000 naših sunarodnika, izbeglica iz NDH. Niko od njih nije ovde umro od gladi, niko nije ostao na ulici, svi su evidentirani i svi su imali izbegličke legitimacije. Nedićeva briga o srpstvu za mene je neosporna i mora se vrednovati, bez umanjivanja činjenice da je njegova vlast bila kolaboracionistička”(1)
Tako se piše prava istorija: da, Nedić je bio saradnik okupatora; ali, takođe, da nije bilo Nedića, ko bi prihvatio i spasao tolike srpske žrtve hrvatskog ustaškog zla?
SRPSKA DECA U ŠVAJCARSKOJ
Đurić nas podseća:“Vlada Milana Nedića i Srpski Crveni krst uspeli su da dobiju saglasnost od predstavnika nemačke vojnookupacione uprave u Beogradu (o čemu su oni nešto ranije tražili mišljenje od svojih nadležnih u samom vrhu u Berlinu, od Vlade i Crvenog krsta) da sredinom marta 1942. godine posebnom kompozicijom prevezu 565 mališana do Švajcarske. Nemci su uslovili da se o tom posle ne sme obznaniti ni jedna jedina reč niti da deca dođu u dodir sa jugoslovenskim građanima koji su tamo našli utočište. Posebno su insistirali da Jugoslovenska kraljevska vlada ne sme ni na koji način da bude uključena i naglasili da će u suprotnom sve zaustaviti. To su preneli Švajcarcima a oni o tome izvestili predstavnike Kraljevine Jugoslavije. Vredi istaći da je uslov ispoštovan. Jugoslovenske diplomate poklonili su znatnu sumu novca švajcarskom Crvenom krstu i to je bilo strogo poverljivo urađeno.“(3)
Ni za ovo niko nije znao. Do danas.
Zato nam se, na strašne načine, istorija i ponavlja.
ŠTA JE PISAO BOGDAN RAŠKOVIĆ?
Početkom septembra 1941, Bogdan Rašković piše Milanu Nediću:“Prema iskazima nemačkih upućenih krugova, kao najmerodavnijih, ubijeno je od aprila do danas do 300.000 Srba u NDH, a oko 50.000 nalazi se u raznim poznatim logorima i zatvorima“.(4,91)
On kaže:“Posle krvavo ugušenog ustanka, ustaši, pa i delovi hrvatske vojske, ubijali su u povraćenim krajevima sve što je pravoslavno po ulicama i putevima. Bilo je potrebno više dana da se nevine žrtve sklone. Ubijana su po izjavi jednog ustaše i sva deca od 5 godina naviše“. (4, 91)
Izveštavajući o svojim putovanjima u Pavelićevu NDH ( naravno, kao što smo već videli, pomagali su Nemci iz okupatorskog aparata u Beogradu, koji su se obraćali svojim zemljacima na vlasti u Zagrebu, ali je Rašković stavljao glavu u torbu i bio spreman da se žrtvuje), srpski pravednik piše Nediću:“Ovim našim radom uzdignut je ugled Srbije kako kod Nemaca, tako i Hrvata, a naročito kod ugroženih Srba, koji su uprli oči i sve nade u svetu zemlju Srbiju, od koje očekuju jedini spas od zverske ustaške tiranije“. ( 4,93)
Majko Srbijo, pomazi: i majka Srbija je pomagala.
KRVOLOCI NA DELU
U pismu Nediću od 17. septembra 1941, Rašković kaže da ima ustaških zločinaca koji su svojom rukom zaklali ogroman broj Srba:“Bolnica za lečenje umobolnih ljudi u Vrapču dobila je po iskazu lekara akt ustaškog zapovedništva da se primi na lečenje jedan umobolni ustaša i da se lečenje otpočne odmah jer je ovo lice zaslužno za državu pošto je ubio preko 700 Srba, pa će biti po ozdravljenju koristan i za druge zadatke“. ( 4, 97)
Rašković dodaje:“Oružana akcija Srba po šumama u Nezavisnoj državi Hrvatskoj nije došla kao posledica neke političke borbe između Nemačke i Rusije. Ti Srbi najmanje su, kao što ih Hrvati prikazuju, komuniste. Naprotiv, to su ispravni nacionalni elementi, daleko od svake destruktivne akcije, a koji su pobegli u šume iz jednog jedinog razloga – da spasu žive glave i ne dozvole da budu klani i zlostavljani na zverski način“. (4, 99)
To je bio ustanak Srba, a ne partizanska revolucija. Broz je, sa „befelom“ naših „saveznika“ sa linije London – Vašington - Moskva, priču kasnije „revolucionisao“, u ime komunizma i sovjetizma.Srbi su se digli da zaštite gole živote.
JASENOVAC I KVATERNIK
Čitamo strahotno svedočenje o Raškovićevoj poseti Jasenovcu, za koju takođe nismo znali:“Mene i moje pratioce na ovom teškom putu duboko je potresao susret sa ljudima u logoru u Jasenovcu, Krapjama u Koprivnici, kojima smo se prestavili ko smo, zašta dolazimo, a oni su na to počeli da plaču moleći spas od Nemačke, kličući živela nemačka vojska, živeo naš Beograd! Nervi ovih ljudi su sasvim popustili, jer svakog trenutka stižu naređenja da se ubijaju Srbi, tako da njihove porodice ostanu bez svojih domaćina i ruku koje su godinama za njih radile, hraneći majke, decu i slabe žene“. (99)
Ustaše ne slušaju ni Nemce, veli Rašković: Srbi koji su dobili njihova dokumenta, da bi bili zaštićeni jer rade za nemačku adminstraciju na teritoriji NDH, bacani su u logore, a nemački papiri im ništa nisu pomogli. Jedino bi Hajnrih Himler, čelnik esesovske mašinerije, mogao da, kako misli Rašković, ukroti Eugena Kvaternika, koji je, u tom trenutku, bio čelnik logorskog sistema srboubilačke monstrum – države.
SVEDOČENJA ITALIJANA
U pismu ministru unutrašnjih poslova Nedćeve Vlade, Milanu Aćimoviću, 10. oktobra 1941, Rašković ga obaveštava da Italijani sprečavaju ustaške zločine i pomažu četnike u borbi protiv ustaških koljača. Čak se i domobrani, kao regularna vojska NDH, ne slažu sasvim sa ustaškim postupcima. Rašković izveštava:“Srpski četnici sa ustašama postupaju kako su postupali oni sa srpskim porodicama u Hrvatskoj, dok sa žandarima i vojskom tako ne čine, jer izvesni momenti govore da žandarmi i vojska pomažu akciju četnika“.(4, 104)
Ustaško krvološtvo sve prevazilazi:“Talijanske vojne vlasti snimile su film o pokolju Srba od ustaša i taj film, kao drugi dragoceni materijal nalazi se u rukama talijanske vlasti. Po iskazima Talijana, posle velikog pokolja Srba, njihovi vojnici sakupili su u logoru Gospiću 3 kg ljudskih očiju, i snimili film jednoga Srbina kome je utroba izvađena i u njoj zašivena živa mačka“.(4,106)
( Ovo navodimo da se vidi da priču o ustaškom vađenju srpskih očiju nije „izmislio Kurcio Malaparte“, kako to pokušavaju da „dokažu“ hrvatski ustašofili. To je bila „realnost na terenu“).
ULOGA RIMOKATOLIČKIH SVEŠTENIKA
Do dana današnjeg, pokušava se dokazati da rimokatolički fratri i župnici nisu bili ustaše, Jesu, naravno, mnogi i mnogi. Svedoči nepobitnost činjenica.
Bogdan Rašković 28. januara 1942. javlja, između ostalog, Nediću:“U Šibeniku sveštenik pozdravlja svoje verne rečima „vidite kako dobro izgledam, a Vlasi vele da nemamo hrane. NJih treba sve da koljemo“. U Sušaku katolički sveštenik i danas još podbada mržnju svojih parohijana i huška ih protiv Srba. U Selu Hreljinu došao je posle dugog odsustvovanja župnik / Domino / u kafanu sa rečima „Hvaljen Isus“. Kada su ga prisutni upitali gde je do sada bio, on je odgovorio da je bio na poslu, ubijao je Srbe po Lici i to svojom rukom 40 Srba. Na Hvaru pre nekoliko dana u kafani Central župnik je držao predavanje desetorici mladih sveštenika i naglašavajući da sa ubijanjem Srba ne treba prestati. Na to je nastala gužva u kafani uz skandaliziranje porisutnih Italijana“.(4,121)
Rašković je vapijao:“IZ SVIH ČOVEČANSKIH OBZIRA MORALO BI SE ŠTO HITNIJE IZDEJSTVOVATI DA TI LJUDI BUDU PREBAČENI OVAMO NA TERITORIJU SRBIJE PRE SVEGA ŠTO SU NJIHOVA OGNJIŠTA U DANAŠNJOJ HRVATSKOJ DRŽAVI RAZORENA A VEĆINA IH IMA SVOJE PORODICE ILI RODBINU VEĆ OVDE U SRBIJI, koji bi se obavezali da ih prime na svoju moralnu i materijalnu odgovornost. Vrate li se ti ljudi u svoja mesta po Hrvatskoj, čeka ih ponovo ista nesreća. Ubijanje tih ljudi biće samo olakšano, jer je već bilo slučajeva da su hrvatske vlasti pozivale Srbe na povratak „na svoja ognjišta“, a noću su ih odvodile ustaše. Nad tim više ne bi bilo kontrole ni sa strane naše ni sa strane nemačkih vlasti“.(4, 130)
Rašković preklinje Nedića i Aćimovića da se još više angažuju, a Nemcima zahvaljuje i moli da požure, jer je zima u Hrvatskoj strašna ( - 32 stepena u Zagrebu za vreme njegovog boravka, januara 1942. godine ).
ODUŽIMO SE SRPSKOM PRAVEDNIKU
Pismo po pismo, putovanje po putovanje, i na hiljade srpskih života bilo je spaseno.
A komunisti su sve ovo krili.
Rašković je umro u potpunoj anonimnosti.
Nediću se ni groba ne zna
Srbomrzačka UDBA je sakatila istorijske istine da bi ugodila Debelom Mrtvacu Grozu, kako je Tita zvao episkop budimski Danilo.
Za Bogdana Raškovića nismo znali, dok Veljko Đurić nije pronašao njegove istorijske tragove.
I knez Ivo od Semberije, koji je svoje blago trošio da otkupi srpsko roblje, bio je, privremeno, zaboravljen. Ali, Srbi ga danas ipak pamte, i ima svoju ulicu u Šapcu, a njegov lik se, uz Višnjića guslara, nalazi na grbu Bijeljine, glavnog grada Semberije.
Filip Višnjić je pevao:
Ode roblje, kud je kome drago.
Blago Ivi i Ivinoj duši!
I to Ivi niko ne pripozna,
Ni Ivanu kogodi zafali,
A kamo li da Ivanu plati.
Ivan ne će ni od koga plate.
Ivanu ću Ristos Gospod platit’,
Kada Ivan bude na istini.
Vreme ja da se Srbija dostojno oduži Bogdanu Raškoviću, spasitelju Srba od ustaškog noža. Zaslužio je dobro i od Boga i od svoga roda.
UPUTNICE ( 8.2.2024. godine ):
1.https://www.politika.rs/scc/clanak/509503/Zaboravljeni-pravednik-Bogdan-Raskovic
2. www.novostidana.rs/istina-o-nedicu-spasavao-srbe/
3.https://izmedjusnaijave.rs/%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%B8-%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%B8%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D1%83%D1%82%D0%B5%D0%B2%D0%B8-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5/
4. VELJKO ĐURIĆ: „ZABORAVLJENI PRAVEDNIK“ ( IZDANJE UDRUŽENJE „MOST“ SKELANI – SREBRENICA, AUTOR, BEOGRAD 2023. )
Izvor: Pravda
