Piše: Vladimir Dimitrijević

UMESTO UVODA

Jedan ruski mudrac kaže:“Kao rezultat završnog stadijuma sumanutosti ruskog naroda nastalo je dosledno i sistematsko zatiranje najboljeg sloja otačastva, uključujući mnoge jerarhe Ruske Pravoslavne Crkve, sveštenstvo, monaštvo, a takođe i plemstva, lica oficirskog kadra, trgovačkog staleža, trudoljubivih imućnih seljaka, proglašenje bezbožja u zemlji i obogotvorenje komunističkih vođa, pre svega V. I. Uljanova (Lenjina), koji je jednom izrekao ove reči: „Neka izumre 90% ruskog naroda, samo da ostane 10% do momenta svetske revolucije“. Eto stvarnih razmera vaseljenskih pretenzija ovog revolucionara – fanatika, za koga je Bunjin jednom rekao: „... Izrod i moralni idiot od rođenja, Lenjin je pokazao svetu baš na samom vrhuncu svoje delatnosti nešto čudovišno i potresno; on je razorio najveću državu na svetu i ubio nekoliko miliona ljudi – a svet je i pored toga već toliko poludeo, da se usred bela dana ljudi prepiru da li je on dobrotvor čovečanstva ili nije?“ (Iz javnog istupanja u Parizu 16. februara 1924. godine). Ako ostavimo na stranu preteranu (nehrišćansku) bunjinovsku reskost, složićemo se da je dobitnik Nobelove nagrade u suštini dosta tačan u svojoj oceni. Drugi naš čuveni ruski pisac A. I. Kuprin bukvalno se užasnuo posle ličnog susreta sa Lenjinom, ne osetivši u njemu nikakva svojstva čovečije duše: „U suštini – pomislio sam, – ovaj čovek, tako običan, učtiv i zdrav, – daleko je strašniji od Nerona, Tiberija, Ivana Groznog... Nema u njemu ni osećanja, ni želja ni instikata. Samo oštra, bezdušna neodoljiva zamisao: propadajući – uništavam“ („Lenjin – trenutni snimak“). Agenta pruske i nemačke obaveštajne službe (što je pouzdano utvrdila ruska tajna policija 1917. godine), najverovatnije masona visokog stepena posvećenja, Lenjina su u sovjetskoj Rusiji počeli da nazivaju „najčovečniji od ljudi“ i za obmanute đavoimane ljude pretvorio se u nekakav simvol svetosti (postao je „svetiji od svih svetih“). Nije li to nesumnjivi dokaz najdublje duševne bolesti ruskog naroda od koje se, nažalost, ni do današnjeg dana nije izlečio.“ 

O Lenjinu je pisao  Aleksandar Solženjicin,koji je U sibirskim logorima proveo je punih devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo sa fronta, na kojem se istakao kao oficir. Emigrirao je 1974. vrativši se u otadžbinu nakon dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu - Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao Jeljcin, zbog situacije u kojoj se nalazila Rusija. Tokom agresije NATO na Srbiju (SRJ) 1999. bio je veoma oštar prema politici SAD i NATO. Pripovetkom "Jedan dan Ivana Denisoviča" u književnost je uveo temu Staljinovih logora. Posebno je njegov roman "Arhipelag Gulag" razobličio laž "komunističkog raja". Na osnovu emigrantskog iskustva u Zapadnoj Evropi i u SAD, takođe je ispoljio prezir prema sistemu vrednosti savremenog Zapada.

Godine 2012, 28.aprila, u Francuskoj, u kojoj je decenijama živeo kao emigrant, umro je jedan od najvećih srpskih intelektualaca 20. veka, Marko S. Marković, rođen 1924. godine u Beogradu. O njemu „Enciklopedija srpskog naroda“ Zavoda za udžbenike piše:“Teolog, politikolog, istoričar i književni kritičar. Od 1944. u Versko – ideološkom odseku JVuO. Teologiju je završio na Pravoslavnom bogosovskom institutu u Parizu 1952, a dfržavni doktorat iz političkih nauka je stekao 1975. na Sorboni ( „Filosofija nejednakosti i političke ideje Nikolaja Berđajeva“ ).Sarađivao je u svim najznačajnijim crkvenim i patriotskim časopisima u emigraciji. Dela „Sveti Sava – svetitelj i prosvetitelj“, „Tajna Kosova“, „Jugoslovenski pisci“, „Marksizam u teoriji i praksi po ruskim misliocima“,“Naličje jedne utopije“, „Pola veka srpske golgote 1941 – 1991“, „Stopama Hristovim“, „Pravoslavlje i Novi svetski poredak“, „Smrt i vaskrsenje“, „Kosovo u ranama“. Odlikovan je nagradom Francuske akademije i umetnosti, „Rasto Petrović“ za životno delo,“Dragiša Kašiković“.“

Marko S. Marković je pisao o Solženjicinovoj knjizi o Lenjinu. Tekst donosimo u nastavku. ( Vladimir Dimitrijević ) 

kkkkkkkkkkkkkkkkkkkkk

Ako bi se verovalo komunističkim istoričarima, Lenjina bi trebalo smatrati najvećim političkim genijem 20. veka. Na osnovu stvarnih istorijskih dokumenata, o Lenjinu se dobija sasvim druga slika. Mada se ne može poricati važnost njegove političke uloge, ona nije bila onolika ni onakva kakvom su komunisti hteli da je predstave. Služeći se dokumentima koje je proučio u Rusiji i na Zapadu, ruski izbegli pisac Aleksandar Solženjicin je dao svoje tumačenje Lenjina u ciklusu romana koje je počeo da piše (Avgust 14, Hrast i tele). Neki zapadni izdavači sabrali su sve što je Solženjicin o Lenjinu napisao i to izdali kao posebno delo pod naslovom „Lenjin u Cirihu” (naslov francuskog izdanja kojim smo se služili: Soljenitsyne, Lenine a Zurich, Paris, Seuil 1975). Iako je Lenjinova biografija tu romansirana i vremenski ograničena, jer je Solženjicin zasada obuhvatio samo period do marta 1917. godine, ipak je ta knjiga značajna po tome što je pisac, držeći se poznatih i strogo utvrđenih fakata, uspeo da vrlo ubedljivo istakne tri glavna činioca Oktobarske revolucije: PLAN, NOVAC i IZVOĐAČA PLANA. Dokle god se sva ta tri činioca nisu našla udružena revolucije nije moglo biti, upravo, ona je mogla početi, ali nije mogla uspeti. Mi ćemo ta tri činioca prikazati ne logičkim nego hronološkim redom, zato što su ruski boljševici imali novčanih teškoća pre no što je stvoren konačan plan Oktobarske revolucije.

Nemački generalštab kupuje Oktobarsku revoluciju

Nijedna politička organizacija ne može živeti i napredovati bez finansijske podloge. Pre revolucije od 1905. godine, boljševici su se domagali novca i dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima. Dozvoljenim putem novac je dolazio od ruskih bogataša koji su, svesno ili nesvesno, sami sebi kopali grob. Poznati su slučajevi Konovalova, inž. Garina Mihajlovskog, Mamontova koji je zbog boljševika upropastio svoje željezničko preduzeće, Save Morozova koji je boljševicima davao 1000 rubalja mesečno i na kraju izvršio samoubistvo da bi boljševici, preko žene književnika Maksima Gorkog, dobili njegovo životno osiguranje od 60.000 rubalja. Solženjicin zaboravlja bogatog industrijalca Tereščenjeva koji je sve do Oktobarske revolucije pomagao boljševike i kapom i šakom, da bi kasnije velikodušno slao zarobljenoj carskoj porodici pakete u Jekatarinburg. Nedozvoljena sredstva su se svodila na štampanje lažnih novčanica ili naprosto na pljačku banaka. Staljin, tada zvani „Koba”, se prvo i proslavio time što je u Tiflisu opljačkao 340.000 rubalja iz kase Narodne banke.
Ali već sa revolucijom od 1905. godine sva ta „amaterska” sredstva postaju nedovoljna. Za tako zamašan poduhvat bio je potreban ogroman kapital koji je došao iz inostranstva: iz Japana, Amerike, Francuske, Nemačke itd. Solženjicin uzgred pominje samo Japan, ali se naročito zaustavlja na jednom nemačkom Jevrejinu koji po svome značaju ne ustupa Lenjinu. Bio je to Izrael Lazarević Helfand, zvani Parvus. Solženjicin ga čak naziva „ocem revolucije od 1905. godine”.
Po onome što Solženjicin pokazuje u svojoj knjizi, Parvus bi taj naziv još više zasluživao u odnosu na Revoluciju od 1917. godine. Pre 1905, Parvus uspostavlja vezu između nemačkih i ruskih socijal-demokrata, 1905. je na čelu Sovjeta u Petrogradu. Poreklo njegovih finansijskih sredstava iz tog vremena nije dovoljno osvetljeno. Kratko vreme na robiji, on posle nekoliko meseci beži iz Rusije i odaje se trgovini. Između 1910. i 1915. godine boravi u Turskoj i na Balkanu, najviše u Carigradu i Bugarskoj. Parvus je taj koji je finansijski osposobio Turke i Bugare da uđu u Prvi svetski rat na strani Centralnih sila, protiv Saveznika i Srbije. Tom prilikom se i sam obogatio, ali nije zaboravio svoj stari cilj: obaranje carizma u Rusiji. Stoga mu je najpreča briga da finansira ruske revolucionare, prvenstveno Trockog, Rakovskog, Martova i Lenjina. U tu svrhu uspeva da kod nemačke vlade deblokira 1915. godine na proleće 1 milion maraka, a u toku leta 5 miliona maraka. Što rat više odmiče, Nemci sve tešnje sarađuju sa Parvusom, koji uspeva da ubedi Nemački generalštab u nužnost izazivanja boljševičke revolucije u Rusiji i dobije za tu akciju ogroman kredit od 20 miliona maraka. Pitanje je samo kako taj novac prebaciti revolucionarima u Rusiji pre izbijanja revolucije. Parvus će ga rešiti na taj način što će za vreme rata osnovati glavno društvo „importeksport” za trgovinu s Rusijom. Pošto Rusija više uvozi nego što izvozi, Parvus će taj višak utrošiti na licu mesta, finansirajući ruske revolucionare preko poverljivih ličnosti kao što su petrogradski advokat Kozlovski i Evgenija–Ženja Simenson, predstavnica švajcarske fabrike čokolade „NESTLE”.

Tajna Parvusovog uspeha kod Nemaca time nije sasvim objašnjena. Otkuda najednom toliko poverenje nemačkog generalštaba u jednog sumnjivog međunarodnog špekulanta koji sve do 1917. godine nije mogao dobiti nemačko državljanstvo? Nema sumnje da Parvus za to treba dobrim delom da zahvali svome genijalnom planu za razbijanje Rusije pred kojim su pala i poslednja ustezanja Nemačkog generalštaba.

Parvusov plan

Čim je Rusija ušla 1914. godine u rat protiv Centralnih sila, Parvus je odmah shvatio da je kucnuo čas koji su još davno očekivali Marks i Engels, da je to svetski rat koji vodi svetskoj revoluciji i da je obaranje Rusije prva etapa te revolucije: „Rušenje Rusije je ključ svetske istorije”. Trebalo je samo u to ubediti Nemačku vladu koja je od početka postavila sebi za cilj da Rusiju primora na separatan mir. Ali šta vredi taj separatni mir, ako na prestolu ostane dinastija Romanova? Kroz nekoliko godina ili kroz desetak godina, Rusija će se obnoviti i Nemačka će morati ponovo da računa sa ruskom silom spremnom na osvetu. Parvus Nemcima nudi mnogo više. On takođe u svoja predviđanja uključuje separatan mir, ali mir sa Rusijom koja više neće biti caristička, koja će kao Nacija biti potpuno uništena, svedena na nulu. A da bi se to postiglo, treba do tančina da bude sproveden u delo njegov plan.

U čemu se sastoji taj satanski plan?

Valjda se nikada u glavi jednog čoveka nije rodila slična pomisao. Stručnjaci Nemačkog generalštaba našli su se prvi put u istoriji pred planom totalnog rata. Parvus Nemcima nije predlagao ni manje ni više nego da Rusiju razori politički, nacionalno, socijalno, moralno, finansijski i ekonomski. Politički, uklanjanjem cara i njegove dinastije. Nacionalno, istovremenim raspaljivanjem svih nacionalizama na teritoriji Ruske imperije: prvo ukrajinskog, a zatim poljskog, finskog, baltskog, jermenskog, jermenskog i azijatskog. Socijalno, organizovanjem štrajkova u velikim fabrikama i uličnih nemira po gradovima, a na selu podizanjem pobune seljaka protiv veleposednika. Moralno, izazivanjem defetizma u vojsci, pozivanjem vojnika da pobiju svoje oficire, napuste front i vrate se kućama kako bi blagovremeno učestvovali u podeli zemlje, kao i ubeđivanjem naroda da je socijalistička revolucija jedini izlaz. Finansijski, upotrebom nemačkih aviona za bombardovanje Rusije lažnim rubljama. Ekonomski, potpaljivanjem požara ne petrolejskim izvorima u Baku. Naporedo s revolucijom u Rusiji, organizovati na Zapadu kampanju štampe protiv carizma, počev od levičarskih pa do desničarskih listova, s ciljem da se pridobije javno mnjenje Sjedinjenih Američkih Država.
Sve te akcije mogu uspeti samo ako su usko povezane i potčinjene jednom centru, jedinstvenoj komandi. Parvus je ubeđen da je samo jedan čovek u Rusiji sposoban da uzme tu komandu u svoje ruke: Vladimir Ilič Uljanov, zvani Lenjin.

Lenjin uskače u voz revolucije

Na početku Prvog svetskog rata, Lenjinova reakcija bila je skoro istovetna Parvusovoj: rat je dobrodošao, on će postati panevropski, ako ne i svetski rat, taj rat treba pretvoriti u građanski rat u kome će propasti sve evropske države. Kao i Parvus, Lenjin želi propast Rusije bez koje nema konačne pobede komunizma i sa grozničavom radošću beleži ruske poraze na frontu. Ali meseci pa i godine prolaze, a Rusija još nije srušena i car je još uvek na prestolu. Postepeno, Lenjin gubi veru u rusku revoluciju i predviđa da će revolucija prvo izbiti u Švajcarskoj, pa se odatle proširiti na Evropu! U trenutku kad mu Parvus predlaže da se primi izvršenja plana u Rusiji, određujući januar 1916. g. kao početak revolucije, Lenjin tu ponudu odbija, tobož da se ne bi kompromitovao saradnjom sa Nemačkim generalštabom, u stvari zato što sumnja u povoljan ishod poduhvata.

Teška srca, Parvus je prinuđen da 1916. sam počne izvođenje svog plana. On je svestan da bez Lenjina ne može uspeti, ali je primoran da svojom revolucionarnom akcijom Nemačkom generalštabu dokaže izvodljivost svoga plana i ubedi ga da se novac ne troši uzalud. Krajem januara 1916, Parvusova revolucionarna „mašina” stavljena je u pokret: 45.000 štrajkača u Petrogradu, 10 hiljada štrajkača u Nikolajevu, metalurgijska fabrika u Jekatarinoslavu, livnica bakra i fabrike metaka u Tuli onesposobljene štrajkovima, crnomorska krstarica „Carica Marija” bačena u vazduh. Sve je to organizovao Parvus i svuda je on vukao konce nereda. Ali revolucija ipak nije izbila. Nedostajao mu je Lenjin.

Vest o Ruskoj revoluciji – koja je izbila u februaru–martu 1917. godine – doprla je do Lenjina u Cirihu i u prvi mah on u nju nije mogao da veruje. Tek kada je saznao da je car abdicirao, postalo mu je jasno da su drugi svršili njegov posao. Lenjinu je preostalo samo da od njih preotme vlast, kako bi revolucija postala „njegova”. A ni Nemci nisu smatrali da je revolucija „njihova”, sve dok je Rusijom vladao Kerenski i nastavljao rat na strani Saveznika. Više nego ikada, postao je aktuelan Parvusov plan i Lenjin je najzad pristao da bude njegov izvršilac. Pregovori sa Nemačkim generalštabom o načinu na koji će se Lenjin prebaciti „plombiranim” vagonom u Rusiju spadali su u obične formalnosti. Bitno je da su svi preduslovi za ostvarenje Parvusovog plana bili ispunjeni. Bar u teoriji jer u praksi će sve opet biti dovedeno u pitanje, kad vlada Kerenskog bude otkrila, jula 1917, Lenjinove veze sa Nemcima. Lenjin i boljševici biće time pred ruskom javnošću potpuno moralno i politički diskvalifikovani. Spašće ih Kerenski, kada u strahu od carskog generala Kornilova, bude naoružao boljševike u Petrogradu. S tim istim oružjem Lenjin i Trocki će podići Oktobarsku revoluciju i proterati Kerenskog.

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pogledajte OVDE.

Izvor: Pravda