Piše: Cvijetin Milivojević

Kada bi buduća spikerka Narodne skupštine Ana Brnabić, u danu kada bude raspisivala ponovljene izbore u prestonici i redovne u više od 100 gradova i opština širom „uže Srbije“ i „severne srpske pokrajine“, napokon učinila ono što su Vrhovnikovi prethodni spikerfoni (dr N. Stefanović, mr M. Gojković, I. Dačić i dr V. Orlić) na čelu srpskog parlamenta, protivustavno, u proteklih 12 godina, odbijali da urade – iz političkog „Fikusa“ koji je tavorio u sedmogodišnjem pepelu bi, preko noći, iznikla u srpsku „Lilu ramondu“.  

Poslednji je voz da predsednik Skupštine Srbije konačno raspiše lokalne (za početak, gradske i opštinske) izbore i na teritoriji „južne srpske pokrajine“. 

Zato što predsednika srpskog parlamenta na to izričito obavezuje Ustav Republike Srbije.

I zato što to ne zabranjuje ni Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (SB UN) kojom je okončana NATO agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ), odnosno Srbiju.

Zato što najmanje dve članice Saveta bezbednosti sa pravom veta, kao i većina zemalja članica Ujedinjenih nacija koja predstavlja tri četvrtine čovečanstva, ne bi imalo ništa protiv.

I zato što nešto ozbiljno protiv toga ne bi smeo da zucne ni tzv. kolektivni Zapad, pošto je već, prošle godine, kao regularne i demokratske, legalne i legitimne, priznao  rezultate izbora za gradonačelnike koje je na, skoro apsolutno Srbima nastanjenom, severu Kosova, raspisala prištinska vlast, a za koje je, prema izveštaju Bi-Bi-Sija, glasalo samo 3,5 odsto građana i na kojima je (prema tvrdnji našeg Vrhovnika), od ukupno upisanih 45.950, glasalo tek 1.567 birača, a od toga samo 13 Srba?! 

I zato što nikakav Briselski sporazum ne može da ima supremaciju nad Ustavom Srbije, jer svako suprotno  tumačenje znači poziv (i opravdanje) za državni udar!   

Rezolucija SB UN 1244 ne zabranjuje Srbiji da organizuje lokalne izbore na KiM

Kažu neki iz vlasti koji brane neodbranjivo kako su, eto, i oni su za to da naša država raspiše i organizuje izbore na Kosovu i Metohiji (KiM), ali je to, kunu se, „nesprovodivo“ jer je „u suprotnosti“ sa Rezolucijom SB UN 1244, iz juna 1999. godine.

Pa da odmah proverimo da li Rezolucija 1244 Srbiji uskraćuje, a samoproglašenoj državi Kosovo poklanja pravo da organizuje lokalne izbore na KiM.

Tu, pored ostalog, stoji da Rezolucija 1244 „ovlašćuje generalnog sekretara da uz pomoć odgovarajućih međunarodnih organizacija, uspostavi međunarodno civilno prisustvo na Kosovu, kako bi se obezbedila privremena uprava na Kosovu, pri čemu će narod Kosova moći da uživa suštinsku autonomiju u okviru SR Jugoslavije, i koje će obezbediti prelaznu upravu pri ćemu će uspostavljati i nadgledati razvoj privremenih demokratskih institucija samouprave, kako bi se obezbedili uslovi za miran i normalan život svih stanovnika Kosova; odlučuje da će glavne odgovornosti civilnog prisustva uključivati: unapređenje uspostavljanja, do konačnog rešenja, suštinske autonomije i samouprave na Kosovu...“
SB UN dalje „odlučuje da političko rešenje za krizu na Kosovu treba da bude zasnovano na opštim principima iz Aneksa 1 i kako je dalje razrađeno u principima i drugim traženim elementima iz Aneksa 2“.

A najbliže što o ovoj temi zbori Aneks 1 na koji upućuje Rezolucija 1244 je, otprilike, ovo: „Politički proces ka uspostavljanju sporazuma o privremenom političkom okviru, koji će obezbediti suštinsku samoupravu na Kosovu, uzimajući u potpunosti u obzir sporazume iz Rambujea i principe suverenosti i teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije i drugih zemalja u regionu, i demilitarizaciju OVK“!?

Dok u pomenutom Aneksu 2 piše još i ovo: „Uspostavljanje privremene administracije za Kosovo kao dela međunarodnog civilnog prisustva pod kojim će narod Kosova moći da uživa suštinsku autonomiju u okviru SR Jugoslavije o čemu će odluku doneti Savet bezbednosti UN. Privremena administracija treba da obezbedi prelaznu upravu, i da pri tome uspostavlja i nadgleda razvoj privremenih demokratskih samoupravnih institucija kako bi se obezbedili uslovi za miran i normalan život svih stanovnika Kosova“.

Dakle, Rezolucija 1244 kojom je zaustavljena NATO agresija na SRJ čiji je međunarodnopravni naslednik Republika Srbija – ne samo da ne daje pravo Prištini da oduzme Srbiji onaj element suvereniteta koji se zove „nedeljivost teritorije“ u pogledu prava na raspisivanje lokalnih izbora na celoj teritoriji zemlje nego, naprotiv, na nekoliko mesta izričito pominje „suštinsku autonomiju Kosova u okviru SRJ / Srbije“ .

Je li Briselski sporazum „politički“ ili međunarodnopravni dokument?

Kažu neki iz vlasti koji ne mogu da sakriju da brane neodbranjivo da, eto, i oni bi da Srbija raspiše i organizuje izbore na KiM, ali je, vele, to „nesprovodivo“ jer se to „kosi“ sa našim međunarodno preuzetim obavezama po slovu Briselskog sporazuma... A, je li? Je li Briselski sporazum stvarno neoboriv ili je, možda, u pitanju nepostojanje političke volje jednog čoveka, iako čak tri četvrtine i njegovih glasača smatra da je KiM prioritet ako već moramo da biramo između nedeljive Srbije i nekakve EU na grani?

Međutim, kada pročitate šta su sve srpski pregovarači prihvatili u dokumentu „Briselski sporazum / Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa“, postaje jasno da je od tada do dana današnjeg, za ovu vlast, taj sporazum važniji od Ustava Republike Srbije.

Nažalost po Srbiju, to nije slučaj i sa političkim vođama kosovskih Albanaca koji ne žele da formiraju ZSO, jer to, navodno, nije u skladu sa njihovim ustavom. A našima, valjda, jeste u skladu sa Ustavom Srbije da Kosovo, danas-sutra, bude nezavisno jer baš o tome sve ovo vreme, zapravo, „pregovaraju“ pod „nepristrasnim“ posredovanjem arhitekata i patrona kosovske nezavisnosti?

U jedanaestoj, od ukupno 15 tačaka Briselskog sporazuma (simptomatično je da se u celom tekstu, ni na jednom mestu, ne pominje „Srbija“!), koga je, 19. aprila 2013, parafirao tadašnji premijer Ivica Dačić, uz sasluženije i po nalogu prvog potredsednika Vlade (PPV-a) Aleksandra Vučića, doslovno stoji: „Opštinski izbori će biti organizovani u severnim opštinama 2013. godine uz posredovanje OEBS-a u skladu sa kosovskim zakonom i međunarodnim standardima.“

Ko je sve u srpskom parlamentu glasao za, a ko nije za taj sporazum koji, kao, „nije pravni, nego politički dokument“ – iako se njime samoproglašenoj „Republici Kosovo“ prepušta organizovanje lokalnih izbora, čak izričito, i na severu Kosova?
Već 26. aprila 2013, u sitnim noćnim satima, Narodna skupština Srbije je, sa 173 glasa „za“, jedan „uzdržan“, 24 „protiv“ (petoro prisutnih poslanika nije glasalo), usvojila „Izveštaj Vlade o toku pregovaračkog procesa Beograda i Prištine“ (čitaj: i tekst Briselskog sporazuma!). Za istorijsku sramotu valja podsetiti da je svoj glas za ovaj protivustavni akt, osim Demokratske stranke Srbije (DSS) i pojedinih poslanika nekoliko drugih stranaka, dala cela vlast i skoro cela opozicija. Dakle, za izmeštanje sa Kosova svih ozbiljnijih elemenata suvereniteta Srbije glasali su: Srpska napredna stranka, Socijalistička partija Srbije, Ujedinjeni regioni Srbije, Demokratska stranka, Jedinstvena Srbija, Nova Srbija, Liberalno-demokratska partija, SPO-DHSS, Liga socijaldemokrata Vojvodine, Savez vojvođanskih Mađara, Zajedno za Srbiju, Socijaldemokratska partija Srbije, ako nisam nekoga preskočio…

O obavezi nekakavog prenosa nadležnosti u vezi sa održavanjem lokalnih izbora na KiM, sa države Srbije na institucije samoproglašene države Kosovo, da podsetimo, u Rezoluciji 1244 SB UN – nema ni reči!

To, međutim, nije zasmetalo „sestrama karmelićankama“ (zavetnicama tišine) u Ustavnom sudu Srbije (USS) da se proglase, ni manje ni više, nego nenadležnim, kada su, pošto je DSS uputila inicijativu za ocenu ustavnosti, usledili skandalozni pritisci novog režima na Ustavni sud!? Predsednik Republike Tomislav Nikolić je zahtevao od Ustavnog suda da „zastane sa ocenom ustavnosti“, dok je tadašnji ministar pravde mr Nikola Selaković zahtevao da se USS „proglasi nenadležnim“, što se, na kraju, zaista i dogodilo.  

Većinom glasova, naime, USS je, 10. decembra 2014, ocenio da je „reč o političkom, a ne pravnom pitanju“, iako ga je, u više navrata, demantovao sam Vrhovnik (ondašnji PPV) hvaleći se kako, glede Kosova, „Srbija ispunjava sve svoje međunarodno preuzete obaveze“.

USS je doneo zaključak da se „odbacuje inicijativa (stranke DSS) za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti Odluke o prihvatanju Izveštaja o dosadašnjem procesu političkog i tehničkog dijaloga sa Privremenim institucijama samouprave u Prištini uz posredovanje Evropske unije, uključujući proces implementacije postignutih dogovora“. To zato što je USS „utvrdio da osporeni akti ne sadrže pravne norme opšteg karaktera kojima se na generalan i apstraktan način uređuju neka pitanja, imajući u vidu da se ovim aktima samo konstatuje prihvatanje određenih dokumenata, odnosno izveštava Narodna skupština o radu Vlade u oblasti sprovođenja političkog i tehničkog dijaloga sa Privremenim institucijama samouprave u Prištini uz posredovanje Evropske unije, pa stoga ovi akti, po svojoj formi i sadržini nemaju karakter opštih pravnih akata iz člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije čiju saglasnost sa Ustavom je nadležan da ocenjuje Ustavni sud“.

A šta o lokalnim izborima kažu Ustav i zakoni države Srbije?

Član 86 Zakona o lokalnoj samoupravi kaže da predsednik Skupštine Srbije raspisuje izbore za odbornike u roku od dva meseca od stupanja na snagu odluke o raspuštanju skupštine jedinice lokalne samouprave, a to se u slučaju srpskih opština na KiM dogodilo ne pre 60 dana nego pre 12 godina?!

Jer, poslednje lokalne izbore na KiM je, po Ustavu i zakonima Srbije, za Đurđevdan 2012. godine, raspisala tadašnja predsednica srpskog parlamenta dr Slavica Đukić Dejanović, uz objašnjenje da će „u skladu sa Rezolucijom 1244 SB UN, Vlada Srbije, u saradnji sa UNMIK-om, preduzeti sve neophodne radnje u vezi sa izborima na teritoriji Kosova". Međutim, pod pritiskom Nemačke pre svega, „žuto-crvena“ vlada Tadić – Daček je odustala od tih izbora, ali su oni, protivno diktatu iz Beograda, u Zvečanu i Zubinom Potoku ipak održani. No, rezultate tih izbora održanih po zakonima Srbije -  novoformirana „napredno-crvena“ Vlada (Daček – Vuček) nije priznala?!

Prema članu 15 Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije, predsednik Narodne skupštine će „raspisati izbore za odbornike skupštine nove opštine u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu zakona kojim je nova opština osnovana“. Podsećanja radi, među tim, sada već ne toliko novim, kosovskometohijskim opštinama sa srpskom većinom je i njih šest južno od Ibra: Gračanica, Parteš, Klokot, Ranilug, Štrpce, Novo Brdo…

Dakle, državne institucije Republike Srbije, od predsednika parlamenta, preko Vlade do Ustavnog suda (elem, sve tri grane vlasti: zakonodavna, izvršna i sudska), u permanentnom su kršenju  Ustava, Zakona o teritorijalnoj organizaciji, Zakona o lokalnim izborima i Zakona o lokalnoj samoupravi Srbije.

U preambuli Ustava Srbije, donetom 2006. na referendumu, godinu i po pre samoproglašenja nezavisnosti Kosova, piše: „... polazeći i od toga da je Pokrajina KiM sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine KiM slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na KiM u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima...“ 

Ustav dalje, u članu 8 (teritorija i granica), propisuje da je „teritorija Republike Srbije  jedinstvena i nedeljiva“, a „granica nepovrediva i menja se po postupku predviđenom za promenu Ustava“.

Takođe, u članu 182, piše i to da će se „suštinska autonomija AP KiM urediti posebnim zakonom koji se donosi po postupku predviđenom za promenu Ustava“, što se za ovih 18 godina, protivustavnim i antidržavnim (ne)delovanjem bivših i sadašnjih srpskih vlasti, nije desilo.

Ne samo da Statut AP KiM (za razliku od Statuta AP Vojvodina) nije donet, niti je od 2012. bilo raspisivanja novih izbora, već je Vlada Daček - Vuček, u septembru 2013, raspustila i, do tada postojeće, sazive lokalnih (srpskih) skupština opština na Kosmetu (Kosovska Mitrovica, Leposavić, Zvečan i Zubin Potok)!

Svojevremeno se, 2013, samo DSS glasno suprostavila održavanju lokalnih izbora na KiM „po zakonima Republike Kosovo“, a izabrani gradonačelnik Severne Mitrovice naprednjak Krstimir Pantić odbio da položi zakletvu Republici Kosovo, dok danas gotovo niko čak ni u tzv. nacionalnoj opoziciji ne diže glas povodom 12 godina neraspisivanja lokalnih izbora na 15 odsto teritorije Srbije koja se zove AP KiM.

Pred prošle, decembarske izbore, predložio sam da makar nacionalna opozicija zapreti bojkotom – uz obrazloženje da nas aktuelni režim, nesprovođenjem izbornih zakona Republike Srbije na celoj njenoj, ustavno nedeljivoj, teritoriji, još više udaljava od KiM – ukoliko predsednik srpskog parlamenta ne raspiše lokalne izbore i na KiM.

Posle šarade za izbornim i postizbornim inženjeringom koja je rezultovala sramotnom internacionalizacijom i priznanjem režima da je zaista bilo krađe na „beogradskom lokalu“, ovaj zahtev za poštovanjem Ustava Srbije na celoj teritoriji ove države samo je dobio na aktuelnosti.

Šta nam je činiti?

Većina kosovskih Albanaca je, tokom 1990. i 1991. godine, napustila državne institucije Srbije i SFRJ, albanski delegati jednostranačke komunističke Skupštine Kosova usvojili su i „Kačanički ustav“ samozvane „Republike Kosovo“; organizovali su paralelne izbore i referendume, formirali paralelne institucije i proglasili u okviru tadašnje SFRJ svoju republiku koju niko u tadašnjoj Jugoslaviji i svetu nije priznavao.

Ali, Albancima to nije smetalo – priznavali su je oni sami. A „paralelna albanska država“ je sledećih osam godina, u formi pasivnog otpora srpskim vlastima, mirno i bez prevelikih trvenja, faktički kohabitirala sa legalnim institucijama države Srbije na KiM.

Albanci su bojkotovali svako učešće u političkom i društvenom životu Srbije, živeli u svom paralelnom svetu, organizovali svoje paralelne političke, obrazovne, bezbednosne, zdravstvene, kulturne, sportske i društvene institucije, praktično imali paralelnu državu u živoj državi Srbiji, čak ubirali i porez od svakog Albanca, svejedno da li živeo na Kosovu ili dijaspori.

Obećanog referenduma o (ne)prihvatanju Briselskog sporazuma, naravno, sve do danas nije bilo! Vrhovnik i Samodržac srpski se, doduše, osam i po godina kasnije, u razgovoru sa predstavnicima Srba sa KiM, glede prihvatanja tog akta, „vadio“ baš po principu „ne kara majka sina što se kockao, već što se vadio“: „... Jer sam imao dovoljno hrabrosti, iako nisam ja potpisao Briselski sporazum!?“ Ponovo je sebi pripisao zasluge što smo dobili i ovo i ovoliko, uz tvrdnju da su neki ministri, na čelu sa premijerom Dačićem, te noći u Briselu, „bili za prihvatanje da Kosovo uđe u Ujedinjene nacije“! 
Devedesetih godina prošlog veka, od države Srbije čiji su građani i državljani zvanično bili, kosovski Albanci su uzimali samo ono što im je odgovaralo, a sve ono što nije „pristajalo“ njihovoj „oslobodilačkoj borbi za nacionalnu državu“, oni su bojkotovali. Da li je možda došlo vreme da se, u pogledu taktike borbe za očuvanje teritorijalnog celovitosti i državnog i nacionalnog suvereniteta, ugledamo na naše albanske komšije i sugrađane sa KiM? 

Izvor: Pravda/14.3.2024