Piše: Vesna Veizović, Vaseljenska
Međutim, dublji uvid otkriva kompleksniju sliku, gde se politike predsednika Aleksandra Vučića i Dragana Đilasa ne razlikuju toliko koliko se na prvi pogled čini. Obojica, iako se predstavljaju kao protivnici, deluju u sinhronizaciji koja sugeriše da im zajednički cilj nije samo održavanje statusa kvo, već i sprečavanje bilo kakvog trećeg igrača da ostvari značajnu političku moć.
Jedan od ključnih razloga zašto Vučić i Đilas, uprkos navodnom sukobu, deluju koordinisano leži u činjenici da obojica vode politiku koja ne toleriše prisustvo trećeg, značajnog aktera na političkoj sceni. Ova strategija omogućava obema stranama da zadrže kontrolu nad političkim narativom i sprečava bilo kakvu potencijalnu promenu koja bi mogla ugroziti njihov položaj.
Lažni patriotizam i liberalni stavovi
Đilas, sa svojim liberalnim stavovima, podršci džender i LGBT ideologije, nesvesno ili, pre će biti svesno i koordinisano, doprinosi učvršćenju Vučićevog lažnog patriotizma, stvarajući binarnu opoziciju koja olakšava Vučiću da se predstavi kao zaštitnik nacionalnih interesa. A kako se štite nacionalni interesi videli smo već na primeru Kosova i Metohije, juga Srbije a sada već i Vojvodine.
Ova dinamika takođe odvraća pažnju od stvarnih problema i koncentriše debatu na površne ideološke sukobe, čime se sprečava suštinska rasprava o politikama koje direktno utiču na živote građana.
Isti program
Posebno je interesanstno da i vlast i opozicija u suštini sprovode isti program i da im se ideološki pogledi na buduće političke poteze i ne razlikuju previše. Obe strane planiraju nastavak evrointegracija, Vučićeva politika je nastavak Đilasove politike, da ne govorimo da je veliki deo političara iz nekadašnjeg DS, sada SPN, po dolasku na vlast SNS, svoje uhlebljenje našao baš u SNS, što dalje govori o tome da među vladajućom strukturom nekih viših interesa i nema.
U takvom kontekstu, nove političke snage i pokreti poput “Mi glas iz naroda” nailaze na značajne prepreke u svom nastojanju da ponude alternativu. Sistemsko uništavanje i satiranje bilo kakve opozicije od strane obe strane ne samo što ograničava političku raznolikost, već i demotiviše građane koji teže promeni da aktivno učestvuju u političkom procesu.
Ovakvim koordinisanim ponašanjem vlasti i opozicije, u javnosti se gubi ne samo nada u mogućnost pravih promena, već i poverenje u celokupni politički sistem. Korišćenjem svojih medija, kako opozicionih tako i onih bliskih režimu, Vučić i Đilas imaju moć da oblikuju javno mnjenje u skladu sa svojim interesima, stvarajući tako realnost u kojoj se alternativni glasovi i pokreti marginalizuju, satanizuju ili potpuno ignorišu. Ovakva kontrola informacija dovodi do situacije u kojoj se narodu nudi ograničen izbor, a bilo koji pokušaj da se taj izbor proširi doživljava kao pretnja postojećem poretku.
Rezultat ove strategije je duboka apatija među građanima, koji se osećaju bespomoćno u pogledu mogućnosti da utiču na promene u društvu. Kada se svaka nova opcija ili ideja koja bi mogla ugroziti vladajuću strukturu sistematski satira i uništava, stvara se osećaj da su promene nemoguće i da smo kao narod potpuno izgubljeni.
Takva klima dovodi do zaključka da politički lideri više ne služe interesima naroda, već isključivo svojim ličnim ili partijskim agendama.
Nemački novinar šokiran onim što je snimio na frontu: Svuda su uništena ukrajinska vozila (VIDEO)
Izvor: Vaseljenska
