Piše: Cvijetin Milivojević
Poslednji je voz da predsednik Republike Srbije lično – kad već na to ne sme da ga upozori njegov ulizički radni i politički okoliš, ali ni Ustavni sud Srbije (USS) – prestane da, koliko već od predstojećih lokalnih izbora, obmanjuje građane tako što ih laže da, glasajući za izborne liste njegove stranke na parlamentarnim ili lokalnim izborima, u stvari, biraju Aleksandra Vučića za predsednika Srbije, iako je on na tu funkciju, prvi put, izabran još pre šest godina!
Eto, to je i lični javni apel jednog malog građanina, tj. mene. Možda me posluša, kao što jeste 26. maja 2023, kada je, napokon, posle pet i po godina odugovlačenja, nećkanja i oročavanja do kada će se povući sa mesta šefa naprednjaka (ja izbrojao 25 laganja), ispunio svoje 26. po redu obećanje i uslišio zahtev iz člana 115 Ustava Srbije: „Predsednik Republike ne može da obavlja drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost.“
„Aleksandar Vučić – Za našu decu“, 2020. „Aleksandar Vučić – Zajedno možemo sve“, 2022. „Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane“, 2023…
To nešto tako naslovljavano pobeđivalo je na pomenutim izborima – parlamentarnim, pokrajinskim, gradskim i opštinskim – a onda se, naknadno, tvrdilo kako je, zapravo, trijumfovala nekakva, valjda ilegalna, Srpska napredna stranka (SNS) koja se ugodno protivzakonito skrivala iza širokih pleća samoproklamovanog Svevladara i Samodršca Srbije i sveg srpstva. Iako taj Vrhovnik, po slovu Ustava i zakona Republike Srbije, nije mogao niti smeo ni za šta više, ni za poslanika ni za odbornika, da se kandiduje, pošto je već predsednik Republike Srbije.
Zahtev da predsednik svih građana Srbije koji, prema slovu Ustava, odražava „državno jedinstvo“ ne može da bude nosilac liste na lokalnim izborima na kojima se biraju odbornici u gradovima, opštinama i gradskim opštinama, nije nekakav pokušaj „depolititizacije“ ili, daleko bilo, dehumanizacije ili političkog izopštavanja Aleksandra Vučića lično, što naprednjaci često imputiraju svojim političkim protivnicima.
Upravo, član 111. Ustava Republike Srbije („Položaj predsednika Republike“) kaže da „Predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije“. Dakle, ne partijsko ili, još gore, unutarpartijsko jedinstvo unutar jedne partije ili nekakve koalicije partija.
U članu 9, stav 2, Zakona o predsedniku Republike piše da je „predsednik Republike dužan da se u svemu povinuje propisima kojima se uređuje sukob interesa pri vršenju javnih funkcija“. A ne da se predsednik Republike, nezadovoljan obimom nadležnosti (samo osam, više-manje ceremonijalnih) koje mu daje Ustav Republike Srbije, uz obrazloženje da ima „politički rejting nezabeležen u srpskoj istoriji“, ponaša kao uzurpator i vlasnik svih najvažnijih funkcija izvršne, zakonodavne i sudske vlasti u zemlji.
Posle izbora 2020. godine, onih na kojima je pobedilo nešto što se zvalo „AV – Za našu decu“, Evropska komisija je, u svom izveštaju, „ubola“ solidnu „dijagnozu“ (Vučić je, zloupotrebljavajući funkciju predsednika Republike, namicao glasove svojoj stranci), ali je, umesto terapije lekovima, „prepisala“ terapiju preparatima sumnjivog dejstva („stabilokratija“, odnosno nesmenjivost Vučićevog režima sve dok je dovoljno kooperativan u vezi sa odricanjem od Kosova i Metohije).
Decenijama unazad govorim i pišem o toj patologiji srpskih izbora, od čega nije bila imuna ni prethodna, ni ona vlast iz devedesetih godina, ali je ovodanji videlistički režim to mućenje vode biračima doveo do perfekcije.
Opozicija i civilni sektor su se, na njihovu žalost, „jadu dosetili“ tek sada. I, opet mlako. Umesto upućivanja na odredbe zakona koje sprečavaju i (trebalo bi) sankcionišu ovaj sukob interesa, kampanja „Ferka“, na primer, samo apeluje na predsednika Republike da se „uzdrži od učešća na predstojećim lokalnim izborima, s obzirom da nije kandidat“, kao i da ne bude nosilac svih lista političke partije čiji je, doskora, bio predsednik.
Tako je otvoren prostor režimskoj propagandi da se, u prilog odbrani ovdašnjeg samodržlja i svevladarstva, hitno prizove „slučaj Zoran Milanović“ iz Hrvatske. Jer, jeste da je tamo Ustavni sud (pod kontrolom vladajućeg HDZ-a) upozorio da aktuelni predsednik Hrvatske ne samo da ne sme da bude kandidat za poslanika, niti istican niti nastupati u kampanji kao kandidat za predsednika Vlade u ime bilo koje političke opcije, nego ne sme ni da, na bilo koji način, učestvuje u izbornoj kampanji za parlamentarne izbore – pa, čak ne sme biti na listi, niti ne sme da učestvuje u bilo kakvim stranačkim aktivnostima! A, ako to, ipak, poželi – Milanović bi prethodno morao da podnese ostavku na funkciju šefa države.
Ali, u praktičnom smislu reči, Milanović uopšte ne mora u kampanji da bude SDP-ov kandidat za premijera, pa, dakle, ni podnositi ostavku na funkciju predsednika Republike, već sa ostavkom može sačekati da prvo vidi hoće li njegov SDP imati šanse da formira novu vladu, pa tek onda da odluči hoće li sa Pantovčaka da se seli u Banske dvore.
Uostalom, u kampanji SNS-a za izbore u maju 2012. godine, kao kandidat za premijera pominjana je samo (dr) Jorgovanka Tabaković, ali je ona, promptno, čim je konstituisan novi saziv Skupštine, a pre nego što će na dnevni red doći izbor Vlade, izabrana za guvernera Narodne banke, da slučajno ne bi pala u iskušenje da stvarno poželi premijersko mesto koje je bilo obećano Dačiću, da bude privremeni „čuvar državnog pečata“ za nadolazećeg Prvog potpredsednika Vlade“ (PPV) Vučića…
I ovde bi stvari mogle da se reše na sličan način. Ako Vučić smatra da su ustavne nadležnosti predsednika Republike premale za njegov ego i sposobnosti, zašto se onda kandidovao za tu funkciju? Nikad nije kasno: može, ako baš voli da se, a da to ne bude protivustavno, meša u mnogo štošta ili u skoro sve, može i danas da podnese ostavku na mesto predsednika Repulike i, s obzirom da njegova stranka ima ubedljivu većinu u parlamentu, postane predsednik Vlade jer je Vlada ta (a ne predsednik Republike koja, prema Ustavu, „vodi unutrašnju i spoljnu politiku“.
I tu „uvodimo u igru“ Zakon o sprečavanju korupcije (ZoSK).
Zašto, elem, tvrdim da, prema ZoSK, predsednik Republike ne može da bude čak ni stranački aktivista, a kamoli „ime i prezime izborne liste“ naprednjaka, ako ne želi da se ogreši o Ustav i zakone Srbije?
Ceo jedan odeljak (III. Sukob interesa, članovi 40 do 50) tog zakona posvećen je upravo tome – potencijalnim mogućnostima sukoba javnog interesa, tj. osnovnim pravilima o obavljanju javne funkcije.
Šta je, prema ZoSK (član 41), „sukob interesa“? To je „situacija u kojoj javni funkcioner ima privatni interes koji utiče, može da utiče ili izgleda kao da utiče na obavljanje javne funkcije“, a „privatni interes je bilo kakva korist ili pogodnost za javnog funkcionera ili povezano lice“.
Kada izraz „javni funkcioner“ zamenimo titulom / institucijom „predsednik Republike“, pogledajmo kako to konkretno izgleda na primeru člana 40. ovog zakona.
Javni funkcioner (čitaj: predsednik Republike) dužan je da javni interes ne podredi privatnom (čitaj: interesu samo jedne, svoje stranke SNS-a), da se pridržava propisa koji uređuju njegova prava i obaveze i stvara i održava poverenje građana u savesno i odgovorno obavljanje javne funkcije.
Javni funkcioner ne sme biti zavisan od lica koja bi mogla da utiču na njegovu nepristrasnost, niti da koristi javnu funkciju zarad sticanja bilo kakve koristi ili pogodnosti za sebe ili povezano lice (... u ovom slučaju, političku partiju SNS).
Javnom funkcioneru je zabranjeno da upotrebi, radi sticanja koristi ili pogodnosti sebi ili drugom (čitaj: SNS-u) ili nanošenja štete drugom (čitaj: političkim protivnicima SNS-a), informacije do kojih dođe na javnoj funkciji, ako nisu dostupne javnosti.
Primera radi, šta je ako ne povreda odredbe o nespojivosti funkcija, situacija u kojoj predsednik Republike koristi informacije i druge resurse do kojih dolazi kao javni fukcioner i koristi ih za favorizovanje jedne političke stranke (one čiji je najuticajniji član i dojučerašnji predsednik)? Recimo, on odlučuje kada će se održati lokalni izbori u Beogradu (mada bi to, prema Ustavu, trebalo da čini predsednik parlamenta), hoće li biti 28. aprila (kada građani krenu masovno na „spajanje praznika“, a pre obeležavanja tužne godišnjice tragičnog masakra u „Ribnikaru“ i okolini Mladenovca) ili 2. juna? Zavisno od toga u kom periodu će lista pod njegovim imenom imati bolji projektovani rejting. On pomera već zakazano zasedanje Narodne skupštine na kome se bira novi spiker parlamenta itd. itd.
Ili, uzmimo, recimo, član 47. U njemu stoji da „javni funkcioner ne sme da savetuje pravna i fizička lica o pitanjima u vezi sa javnom funkcijom na kojoj se nalazi, osim ako je na to obavezan“. Sad zamislite da li se ovo kosi sa, ne samo celodnevnim 24/7 Predsednikovim „savetovanjem“ svojih partijskim drugova, nego i, de fakto, (pred)vođenjem svih izbornih kampanja te političke partije.
Član 50, doduše, dopušta javnom funkcioneru da može da „vrši funkciju u političkoj stranci, odnosno političkom subjektu i da učestvuje u njihovim aktivnostima“, ali samo – „ako to ne ugrožava vršenje javne funkcije i ako to nije zakonom zabranjeno“!
Međutim, javni funkcioner (čitaj: predsednik i svevladar svega ovoga ovde!) „ne može da koristi javne resurse za promociju političkih stranaka, odnosno političkih subjekata, pod čime se posebno podrazumeva korišćenje javnih resursa u svrhu javnog predstavljanja učesnika u izborima i njihovih izbornih programa, pozivanja birača da za njih glasaju na izborima, odnosno da bojkotuju izbore, kao i korišćenje javnih resursa za druge vidove političkih aktivnosti, kao što su rad sa biračima i članstvom, organizovanje i održavanje skupova i promocija, izrada i podela reklamnog materijala, brošura, lifleta i publikacija, političko oglašavanje, istraživanje javnog mnjenja, medijske, marketinške i konsultantske usluge i sprovođenje obuka za stranačke aktivnosti.“
Pismenom dovoljno. Ali, očigledno nije dovoljno i Agenciji za sprečavanje korupcija koja se, iz izbora u izbore, pravi slepa, gluva i nema, na Vrhovnikovo brutalno kršenje ovih članova ZoSK.
U sledećem stavu istog člana ovog zakona, piše da „javni funkcioner (čitaj: naš Vrhovnik) ne može da koristi javne skupove na kojima učestvuje i susrete koje ima u svojstvu javnog funkcionera, za promociju političkih stranaka, odnosno političkih subjekata, pod čime se posebno podrazumeva korišćenje tih javnih skupova i susreta za javno predstavljanje učesnika u izborima i njihovih izbornih programa, pozivanje birača da za njih glasaju na određenim izborima, odnosno da bojkotuju izbore“.
Prislanjanje i šlepanje uz Vučićevo ime i prezime, šlihtanje Vođi – naprednjacima je ulaznica za sve: prečica do moći, sinekure, novca, funkcije. Bez njegovog imena u nazivu liste – ne bi bilo dovoljno glasova da bi se sutra podmirila sva alava usta i bolesne ambicije.
Ali, da citiramo Vrhovnika lično: „Da, i? Pa, šta? Eto, može mi se!“.
Izvor: Pravda
