Piše: Vladimir Dimitrijević
BORBA U ŠKOLAMA
U našim školama vodi se velika borba za zaštitu osnovnih normi čoveštva. Između ostalog, ta borba je dobila i formu jedne rezolucije, kojoj su se pridružile patriotske NVO i mnogi naši javni delatnici. Cilj je jedan – da se zaštite deca od pogubnih uticaja epohe nihilizma. Vredi je čitati sa pažnjom.(http://sabornik.rs/index.php/preporucujemo/2945-rezolucijaporodicnogsabora)
Naravno, ova je rezolucija pisana iz hrišćanske perspektive. A ovde se, kroz džender revoluciju, vodi borba protiv hrišćanstva.
Američki naučnik Stiven Baskervil, u svojim studijama o postmodernoj seksualnoj revoluciji, ukazao je na činjenicu o korišćenju dženderaški shvaćene seksualnosti zarad rata protiv prirodne porodice i hrišćanskih vrednosti. Evo šta on kaže: „Zapanjujuća je brzina kojom je javno mnjenje zapadnog sveta, a i šire, počelo da bude pod uticajem onoga što NJuzvik magazin naziva ‘politikom seksa’. Kada se ova sintagma našla na naslovnoj strani NJuzvik magazina 2012. godine, prvenstveno se odnosila na kontroverzu oko istopolnih brakova. Danas se ona, isto tako, može odnositi na poplavu optužbi koje uključuju „seksualno uznemiravanje”, „seksualni napad” – sintagme koje u sebi sadrže reč seksualno, kojima su naslovne strane preplavljene.“
SVERAZORNI PODUHVATI
Ovo je mnogo više od seksualizacije kulture. DŽender feminizam i politički homoseksualizam sve razaraju: „U ovo spada mnogo više od običnog seksualnog razvrata. Sveprisutna potreba za „moći” i „osnaživanjem” govori da je ono što je isplivalo prava ideologija, slična starijim ideologijama komunizma i fašizma (i nešto skorijeg islamizma). Međutim, za razliku od prethodnih, ova ideologija koristi „moć seksa” kao svoj glavni politički instrument i oruđe. Jedan dobrodušni učenjak naziva je „erotskom ideologijom”. Ova ideologija je preformulisala starije pokliče o „socijalnoj pravdi” u ambicioznije zahteve za onim što se sada naziva „libido–pravdom”. Pored toga, sredstva kojima se ovo postiže uključuju krivičnopravni sistem. „Seks je uvek političan” proklamuju radikalni aktivisti, jer se smatra da neki vrše „seksualno ugnjetavanje” uskraćujući drugima njihova „seksualna prava”. Kako bi obezbedili ova prava, ugnjeteni organizuju „pokrete otpora” zahtevajući svoje „seksualno državljanstvo” i „seksualno samoopredeljenje”. Smatra se da su seksualna prava „neodvojiva od ekonomskih, socijalnih, kulturnih i političkih prava”, a to su „prava koja država štiti”. Seksualni ugnjetači koriste „jerarhije seksualnih vrednosti”, poput religije i tradicionalnog polnog morala, koje „umnogome funkcionišu slično ideologiji rasizma”. Ono što se sada traži je „radikalnija seksualna politika koja može da dovede u pitanje nejednakost ili ugnjetavanje u okviru seksualnih odnosa ili da sprovede viziju seksualnog samoopredeljenja i slobode” i pokrene kompletnu „kulturnu revoluciju”. Takvu retoriku smo već čuli. Uz pojačano nezadovoljstvo, iskazuje se mržnja prema ograničenjima i autoritetu i žeđ za neograničenom slobodom i osvetom, slično kao kod ideologija prethodnog veka. U ovim manifestima evidentno je da je emocija koja pokreće sve nasilne političke pokrete – nezadovoljstvo. Ono nije usmereno ka imenovanom pojedincu – koji bi mogao biti zvanično optužen i osuđen za počinjene zločine, uz pomoć ustanovljenih procedura i opipljivih dokaza – već protiv grupa neimenovanih prestupnika zajedno, s čim u vezi moraju biti smišljeni novi zločini i nova opravdanja za kažnjavanje. Nezadovoljstvo opravdava želju za pobunom protiv postojećeg poretka, za „restrukturiranjem društva”, za rušenjem postojećih institucija i uspostavljanjem novog poretka u kom bi oni bili glavni, i koristili svoju novu moć da kazne one za koje misle da su im naneli zlo, a koji su u ovom slučaju – čak i u većoj meri nego u slučajevima iz prošlosti – samo obični ljudi koji gledaju svoja posla. Ovo prevazilazi retoriku marginalnih ekstremista. Program seksualne slobode (i seksualne ozlojeđenosti) sada prožima skoro sve društvene i političke institucije: medije, univerzitete, škole, dobrotvorne organizacije, zdravstvo, korporacije, fondacije, pravosuđe, crkve, vlade, internacionalne organizacije – uz minimalno truda, svi su postali temeljno zadojeni politikom seksa.“
SEKS I PODELE
Baskervil dodaje: „Nijedna druga matrica problema nije u tolikoj meri uticala na našu kulturu, politiku, i svakodnevni život, niti je, s druge strane, ijedna bila tako zaprepašćujuće isključena iz oblasti kritičkog preispitivanja novinara i stručnjaka. Širom sveta, seks sada izaziva podele, koje više od bilo čega drugog drugog određuju našu ideološku postavku. Feminizam, a i novija homoseksualna ideologija, koja se temelji na istim metodama, krenuli su sa naizgled skromnim i ograničenim zahtevima: feministkinje su zahtevale pravnu jednakost sa muškarcima, a homoseksualci da privatno imaju svoj mir. Ovi minimalni zahtevi naišli su na opšte razumevanje. /…/ Onda kada se minimalni zahtevi za slobodu ispune, vratićemo se stabilnosti, miru i tišini. Ipak, sada je očigledno da su ovi programi mnogo sveobuhvatniji nego što se na prvi pogled čini, kao i to da smo otvorili Pandorinu kutiju zahteva i potreba koje su, kao i sam seks (i politička moć), bukvalno nezasite. Kada pojedinac shvati dinamiku ideologije radikalizma, postaje sve teže da odvoji suštinu seksualnosti od političkih metoda. Takođe, postaje teško da se vidi kraj svemu ovome. Seksualna sloboda je neodvojiva od političkog radikalizma, jer je seksualna sloboda (kao što roditelj svakog adolescenta zna), sama po sebi, vid pobune i lako se politizuje. Rušenje seksualnog uzdržavanja i „tabua” je samo po sebi cilj, jer se suprotstavlja konvencijama i autoritetu i tako obezbeđuje „moć”. „Tvoj abortus može biti čin pobune i osnaživanja”, izjavila je jedna feministkinja. „To je čin pomoću kog možete da potvrdite sebe... Ja se nadam.... da ćete se uz pomoć abortusa povezati sa svim ženama. Povezaćete ono što je najintimnije u vama sa onim veoma važnim u politici, i spoznaćete svoju moć.” Svakako, ne vide svi otvoreni homoseksualci svoju seksualnost kroz izrazito politički smisao. Iako je i homoseksualnost vid političkog iskaza, lezbejstvo je očiglednije politizovano i za mnoge predstavlja lični aspekt feminističke ideologije: „Feminizam je teorija, lezbejstvo je praksa”, reči su koje se pripisuju Ti–Grejs Atkinson. „Za mnoge današnje feministkinje, lezbejstvo je mnogo više od seksualne orijentacije... Ono je... ’ideološko, političko i filozofsko sredstvo pomoću kog će se žene osloboditi heteroseksualne tiranije’.” Sredstva i ciljevi predstavljaju deo unutar skladne celine, u okviru koje se seksualne i političke pobude prepliću kao međusobno ojačani oblici pobune. To je rezultiralo otvorenim buntom radi bunta – ili, kako su to revolucionari poput Trockog i Maoa nazivali, „permanentnom revolucijom”. Majkl DŽouns je pokazao kako su se seksualni radikalizam i politički radikalizam u prošlosti podudarali, uključujući najnasilnije prevrate poput Francuske i Ruske revolucije. „Ako seksualna revolucija nije sasvim sinonimna sa revolucijom u modernom smislu”, zapaža on, „ona svakako jeste sinhrona”. Feministkinje su dugo bile blisko povezane sa boljševicima, a pre toga sa jakobincima. Slično tome, homoseksualci imaju dugogodišnju vezu sa fašizmom, uključujući i nacizam. „Gej muškarci su bili u središtu svakog velikog fašističkog pokreta... – uključujući i ubijanje gejeva gasom unutar Trećeg rajha”, piše Johan Hari. „Mnogi vodeći elementi gej kulture – kult tela, veličanje snažnih, fetiš prema autoritativnim ličnostima i surovosti – čine močvaru u kojoj virus fašizma može da se širi.” Ukratko, seksualni radikalizam ne zahteva samo otvorenu seksualnu slobodu. Ova ideologija koristi seksualno oslobođenje da ohrabri pobunu adolescenata i nezadovoljstvo odraslih. Kao što vidimo na primeru ideologija prošlog veka, ovo je recept za autoritativnu vladu i odlučno, sistematsko gonjenje „ugnjetača”. To je upravo ono čega smo svedoci i na verskom i na svetovnom planu.“
HRIŠĆANI NA UDARU
Hrišćani koji brane svoje vrednosti su na najjačem udaru. Baskervil kaže: „Sve češće smo svedoci direktnog sukoba između seksualne slobode i verske slobode. U zapadnim demokratijama, skoro sva glavna ograničenja verske slobode danas potiču od proširenog seksualnog programa: – ulični propovednici bivaju hapšeni zbog izražavanja uverenja o seksualnom moralu; – službenici vlade i matičari gube svoja radna mesta ukoliko odbiju da ozvaniče istopolne brakove; – preduzetnici i stručnjaci bivaju tuženi i ostaju bez posla ukoliko odbiju da posluju protivno svojoj savesti; – katolička agencija za usvajanje je zatvorena zbog svojih verskih načela; – vatrogascima hrišćanske veroispovesti je naređeno da učestvuju u političkim demonstracijama koje se rugaju njihovoj veri, a policiji je naređeno da izloži seksualno – političke simbole u policijskim stanicama; kućno obrazovanje je utihnulo zahvaljujući školskim vlastima koje sprovode sve seksualizovaniji nastavni plan i program; – direktive Evropske unije dozvoljavaju da fizička lica budu novčano kažnjena zbog izražavanja svojih verskih i političkih uverenja o seksualnim pitanjima. Čak i Ujedinjene nacije prepoznaju pretnju.“
REVOLUCIJA DO KRAJA
Vodi se, u čitavom svetu, snažna borba između hrišćanskih uverenja i revolucije dženderaša: „Ukoliko izražavanje moralnih uverenja sada predstavlja „diskriminaciju” protiv seksualnih radikala, onda nije netačno reći da seksualna sloboda i verska sloboda sada stoje licem u lice, i čini se da kompromis nije moguć. Zagovornici seksualnog oslobođenja – neki sa zvaničnih, iz budžeta finansiranih pozicija – sami otvoreno opisuju hrišćanstvo i druga verska uverenja kao direktnu prepreku njihovoj slobodi. „Ne sme se dozvoliti da kulturne i verske vrednosti podrivaju univerzalnost ženskih prava”, saopštava Komitet Ujedinjenih nacija. Drugo telo Ujedinjenih nacija ističe da nema kompromisa i da je verska sloboda jednostavno nespojiva sa seksualnim oslobođenjem. „U svim zemljama, činioci koji su najviše kočili učešće žena u javnom životu potiču iz kulturnog sistema vrednosti i verskih uverenja”, istaknuto je. „Prava rodna ravnopravnost ne dozvoljava različita tumačenja obaveza prema međunarodnim pravnim normama u zavisnosti od unutarnjih verskih pravila, tradicija i običaja.” Seksualni radikali u svojim zahtevima sve više insistiraju na tome da seksualna sloboda zameni versku slobodu. Kao što je 1997. godine advokat lezbejki predvideo, „pravna borba za prava homoseksualaca dovešće jednog dana do sukoba između slobode veroispovesti i seksualne orijentacije”. Danas, kada se direktan sukob između njih zaista i dešava, sloboda veroispovesti skoro uvek gubi. „Ne pada mi na pamet nijedan slučaj u kom bi verska sloboda trebalo da odnese pobedu”, reči su homoseksualne aktivistkinje Čai Feldblum, koja se kao savezna komesarka Komisije za jednake mogućnosti zapošljavanja zaklela da će se pridržavati Prvog amandmana Ustava Sjedinjenih Američkih Država. Baskervil kaže: „Može doći do sukoba između verske i seksualne slobode, ali u skoro svim slučajevima bi trebalo da pobedi seksualna sloboda.”
Takva situacija je sada i kod nas – dženderaška revolucija je ustala protiv Crkve i porodice.
Sve je počelo od rušenja Bogom blagoslovenog odnosa između muškarca i žene. Sada se pred nama sve ruši, i Srbija, kao i ostale zemlje koje su usvojile laž, izumiru ogromnom brzinom.
IMAMO LI REŠENJE
Rešenje za Srbiju postoji:
• Treba izgraditi novu kulturu braka, nastuprot onima koji brak nazivaju izumrlom institucijom.
• Treba pozdraviti veći broj dece i velike porodice, nasuprot onima koji nastavljaju rat protiv rađanja dece.
• Treba naći način da majke, očeve i decu vratimo u okrilje doma, nasuprot onima koji nastoje da decu odvoje od njihovih roditelja.
• Treba stvoriti preduslove za istinsku domaću ekonomiju, nasuprot onima koji se trude da porodicu podrede potpunoj kontroli kancer – kapitalizma.
Zbog svega ovoga, treba ozdraviti nastojanja Porodičnog sabora da se naša škola ne pretvori u središte protivporodičnih ideologija.
Izvor: Pravda
